Рамуш Харадинај (Фото: Принтскрипт)
Рамуш Харадинај (Фото: Принтскрипт)

PACTA SUNT SERVANDA!

Сваки уговор на снази везује чланице и оне треба да га добронамерно извршавају – гласи одредба чл. 27 Бечке конвенције о уговорном праву. Темељно правило међународног уговорног права јесте управо правило pacta sunt servanda, што значи да сваки међународни уговор на снази везује државе чланице, па су оне, сходно томе, дужне да га савесно испуњавају.

Наведено најважније начело међународног јавног права изражено је и у одредби чл. 1 Европске конвенције о екстрадицији која изричито говори о „обавези издавања“, а не о могућности издавања, из чега следи да су државе према прописима и условима из те Конвенције, дужне једне другима да издавају лица која се гоне због почињеног кривичног дела. Нема никакве дилеме да се ради о императивној норми и правилу које је прихваћенао и признато у целокупној међународној заједници.

Најновије обраћање француског суда у Колмару српским властима везано за кривична дела за која се терети Рамуш Харадинај, односи се на питање „ког датума је у кривично право Србије унет чл. 142 став 1, Кривичног законика Србије који предвиђа кажњавање ратних злочина против цивилног становништва“ (1)

Кривично дело ратни злочин против цивилног становништва из чл. 142 Основног кривичног закона било је смештено у глави 16. тог Закона (кривична дела против човечности и међународног права). Ради се о Савезном закону који је примењиван најпре на територији целе СФРЈ, затим на територији Савезне Републике Југославије, у чијим саставима се све време налазила Република Србија, све до доношења новог Кривичног законика Републике Србије крајем 2005.године.

Тајна служба уклања доказе против Харадинаја и Тачија

Иако је Основни кривични закон трпео велики број измена за време свог важења од 1976. закључно са 2005. годином, треба рећи да је наведена законска одредба чл. 142 која регулише кривично дело ратни злочин против цивилног становништва, заузела своје место од првог дана ступања на снагу Основног кривичног закона тј. од 1976. године, и никада није трпела никакве промене. Закон је престао да важи 1. јануара 2006.године, када је ступио на снагу сада важећи Кривични законик Републике Србије, који у члану 373 такође регулише исто кривично дело. И један и други Закон (Основни кривични закон који је био на снази током 1998. и 1999. године у чл. 100, а сада важећи Кривични законик у чл. 108) превиђају незастаривост кривичних дела ратних злочина.

Мада нам је тешко да у то поверујемо, тражење додатних појашњења од стране француског суда би се могло протумачити и као добар знак тј. да се ствари одвијају у повољном правцу, када је у питању доношење одлуке по захтеву наше земље за изручење Рамуша Харадинаја. Наиме, чини се да суд испитује да ли је у овом конкретном случају испоштовано једно од најосновнијих начела кривичног права – начело законитости. Ово начело је такође садржано и у раније важећем Основном кривичном закону, а и у сада важећем Кривичном законику. При том је то начело подигнуто и на ниво уставног начела, како по Уставу СРЈ који је био на снази 1998. и 1999. године, тако и по сада важећем Уставу (чл. 34), које говори о томе да ником не може бити изречена казна за дело које, пре него што је учињено, законом није било одређено као кривично дело, нити му се може изрећи казна или друга кривична санкција која законом није била прописана пре него што је кривично дело учињено. Нема сумње да је у конкретном случају ово основно начело кривичног права у потпуности заступљено тј. да је дело било прописано важећим законом у време када је евентуално почињено.

Француска на потезу: Три опције за Харадинаја

Судећи по правним аргументима, обруч око изручења Рамуша Харадинаја се стеже.

Наше Министарство правде је доставило на стотине страница доказног материјала везано за кривична дела за која се терети Рамуш Харадинај. У конкретном случају, задовољен је и критеријум заступљености начела законитости тј. ово кривично дело је било одређено тада важећим Основним кривичним законом (период 1998.и 1999. Године) који се у то време примењивао на териоторији Србије и Црне Горе, те је тиме задовољен принцип nulla crimen, nulla poene sine lege. Са друге стране, ради се о кривичном делу ратни злочин против цивилног становништва које се, према Додатном протоколу Европске конвенције о екстрадицији (сачињен у Стразбуру 15.10.1975.године) не може сматрати политичким кривичним делима у смислу чл. 3 те Конвенције, па се ни са те стране не би могло очекивати да постоје разлози за одбијање изручења. И на крају, Француска је везана императивном нормом међународног уговора – чл. 1 Европске конвенције о екстрадицији, коју је као чланица Савета Европе потписала. У датим околностима не могу се ни наслутити правно релевантни разлози услед којих би француски суд евентуално одбио да одобри иручење.

Да је то заиста тако, говори и нервозне реакције политичких фактора из Приштине, а и неких од званичника Европске уније.

Наиме, посланици скупштине тзв. републике Косово су изгласали резолуцију којом су суспендовали дијалог Београд – Приштина до 06. априла ове године, када је заказано доношење одлуке по захтеву наше земље за изручење Рамуша Харадинаја, захтевајући од косовске владе да „ЕУ изврши притисак на Србију и да поништи све оптужнице“. (2)

Већ сутрадан, огласила се Потпредседница Европског парламента, која је истовремено и известилац ЕП за Косово, Улрике Луначек позвавши Београд и Приштину да се врате за преговарачки сто и наставе процес дијалога (није јасно зашто позива Београд, кад је Приштина једнострано суспендовала преговоре!), док је на свом Твитер налогу истовремено написала да „Србија треба да повуче своју, како каже, застарелу међународну потерницу против Рамуша Харадинаја“. (3)

Не треба посебно наглашавати, јер је то готово општепозната ствар, да се у конкретном случају ради о кривичном делу ратни злочин против цивилног становништва које као такво има посебан значај за међународну заједницу и у погледу којег је предвиђена међународноправна обавеза држава да пропишу незастаревање тог кривичног дела, односно незастаревање кривичног гоњења и извршења кривичних санкција, уколико су такве санкције већ изречене. Сходно неведеном, пошто постоји незастаривост кривичног дела, јасно је да ни потерница не може бити застарела.

Тешко је поверовати да Потпредседница Европског парламента није била обавештена о овом општепознатом правилу међународног права, па се оваква изјава високог функционера ЕУ не може протумачити никако другачије него као дрзак покушај да се, злоупотребом ауторитета високе функције на којој се Луначекова налази, изврши отворен притисак на Србију у правцу реализације резолуције која је изгласана у скупштини тзв. републике Косово.

Суштински гледано, Улрика Луначек је својом изјавом позвала представнике власти у Србији да прекрше властити Устав, који предвиђа поштовање начела владавине права, а за које начело би требало да се залаже и Европски парламент оличен у свом Потпредседнику. У нашој земљи су сви дужни да поштују Устав, укључујући све државне функционере, међу којима је и Министар правде. Свако онај ко би се усудио да повуче потез повлачења потернице и захтева за изручење Рамуша Харадинаја, морао би бити изложен, пре свега кривичноправним санкцијама, а о политичким санкцијама које би следиле, да се и не говори. Верујемо да се и у земљи из које потиче Улрике Луначек такође морају поштовати Устав и закони, па се поставља питање одакле јој таква дрскост и кураж да било којој држави предложи кршење, како унурашњег националног права, тако и међународног права?! Овакав гест високог званичника Европске уније, заслужује да одмах буде смењена са функције на којој се налази, јер оваквим грубим мешањем у унутрашње ствари једне суверне земље, и злоупотребом високог положаја на којем се налази, дискредитује и компромитује и саму институцију Европске уније на чијем челу се налази.

Што се тиче тзв. републике Косово, јасно је да се ради о размаженом чеду – миљенчету Запада, које по већ опробаној и устаљеној матрици покушава да издејствује од ЕУ да Србију изложи притисцима, као безброј пута до сада, како би се спречило изручење и тиме прикрила основна чињеница, а то је да тзв. република Косово, своју наводну самосталност темељи управо на најтежим злочинима почињеним према цивилном становништву. Ова истина сада озбиљно прети да угледа светлост дана.

На потезу је савест Француске. Сада је тренутак да Француска на делу покаже своју искрену приврженост поштовању истине и међународног права.

______________________________________________________________

(1) www.rts.rs/page/stories/ci/story/134/hronika/2659967/sud-u-kolmaru-trazi-pojasnjenje-srpskih-zakona.html
(2) www.rts.rs/page/stories/ci/story/1/politika/2658872/kosovski-parlament-trazi-prekid-dijaloga-sa-beogradom.html
(3) www.rts.rs/page/stories/ci/story/1/politika/2660756/srbija-treba-da-povuce-zastarelu-poternicu-protiv-haradinaja.html

Славка Којић / Фонд стратешке културе

Оставите коментар