21. avgust 2012. | ivinsvet.wordpress.com
(Foto: ivinsvet.wordpress.com)
Poslednjih dana sve je aktuelnija priča o tome kako će se ova nova srpska vlast ponašati prema ugovorima koje su Borko i ekipa parafirali u Briselu, a koji se tiču Kosova i Metohije. Da li će se ubuduće uopšte bilo gde stavljati čuvene “zvezdica i fusnota” ili će se maligna tvorevina predstavljati kako im odgovara.
U predizbornoj kampanji oni koji su osvojili najviše glasova na izborima su najavljivali “radikalne” poteze – otkrivanje sadržaja svih potpisanih ugovora, hapšenja onih koji su se ogrešili o zakone bez obzira na to kakve su funkcije imali. U najkraćem obećavali su da će biti narodna vlast. Naravno, sve se promenilo onog trenutka kad su formirali Vladu. Ušli su u koaliciju sa onima kojima su do juče pretili, a o sadržaju ugovora ni reč. Po staroj srpskoj “ruka ruku miluje” sadašnja vlast je spremna da progleda kroz prste nekadašnjim rivalima kako bi obezbedila sebe kad jednom prestane da bude vlast. Ja ne diram (ne hapsim) tebe danas – nemoj ni ti mene sutra! To mu dođe kao neki prećutni dogovor.
Moram priznati da je meni poslednjih dana svašta-nešto prolazilo kroz glavu. Valjda sam imala malo više slobodnog vremena pa sam i razmišljala o mnogim stvarima. Najviše o Kosovu i Metohiji i o svemu onome što su nam sa zapada nametnuli, a mi to prihvatili tek tako. Uopšte ne razmišljajući da nekim terminima koje koristimo, koje smo prihvatili kao jedine ispravne, u stvari dajemo legitimitet onome što su uradili sa delom srpske teritorije. Svesno ili nesvesno pristali smo na perfidnu igru priznavanja otimačine. Konkretno dve stvari su mi stalno bile na pameti.
Tzv Kosovo, tzv država Kosovo, tzv nezavisno Kosovo se čuje svako malo. Takođe i ono predsednica, premijer, ministar… Kosova. U samom saopštavanju vesti koriste se termini država i Kosovo jedno pored drugog, a nekim ljudima se daju funkcije u kojima se, opet, pominje država Kosovo. Samim tim našem narodu se sugeriše da prihvati da je to neka nova država koja ima neke svoje institucije. Iako zvanično Srbija negira postojanje tako nečega na tlu svoje teritorije.
Nije tzv nije ni država još manje nezavisno Kosovo. Taj deo teritorije je oduvek bio Stara Srbija. Tek posle Drugog svetskog rata, kada je zabranjen povratak Srba u Staru Srbiju kako bi se Šiptarima omogućilo baškarenje na srpskim imanjima u srpskim kućama, taj deo istorijski, duhovno i na svaki drugi način bitne srpske teritorije je dobio novo ime – Kosovo i Metohija. I dodatak Autonomna pokrajina. Kosovo i Metohija su uvek bili samo jedan od nekoliko delova Stare Srbije. Čak i da prihvatimo da je ime Stara Srbija zaboravljeno i promenjeno, bačeno u zapećak, u svim današnjim pričama se pominje samo Kosovo, ne i Metohija. Iako je dobar deo srpske istorije upravo u Metohiji.
Kad pišem o temama vezanim za Kosovo i Metohiju koristim ili taj ili stari naziv Stara Srbija. U kategorijama na blogu stoji odrednica “vesti sa Kosmeta”. To je samo u situacijama kad pišem iz našeg, srpskog ugla. Kad spominjem otimače koristim isključivo termin maligna tvorevina jer ono što su oni probali da stvore je upravo to. Maligna izraslina koja, iako možda deluje nepobediva, nezaustavljiva u svom širenju, i te kako može da se ukloni. Ako ne drugačije onda “hirurškim putem”.
Druga stvar koja je, lično mislim, sramna za sve naše ljude koji su život dali na prostoru Stare Srbije i koji još uvek žive na toj teritoriji je termin OVK koji je olako prihvaćen i može se susresti u svakodnevnom govoru. Srpska vlast, i ona pre “milosrdnih časova demokratije” i ona posle. Srpski mediji i oni pod “okupacijom Miloševića” i ovi “slobodni” koji su sve samo ne objektivni. I srpska javnost. I ultra desničarske patriote i oni koji bi poklonili i rasprodali sve što imaju. Svi oni u svakodnevnoj komunikaciji koriste termin OVK.
OVK – Oslobodilačka Vojska Kosova. Da li i vama nešto smeta u ovom imenu?
Koga oni oslobađaju? Koje Kosovo. Od koga? Ko su oni? To nije nikakva oslobodilačka vojska već agresorska, teroristička organizacija koja je za cilj imala otimačinu vekovne srpske teritorije. Oni se nisu oslobađali ni od koga oni su napadali, ubijali, otimali tuđe. Otimali naše. Zašto bi mi njima samim imenom dali legitimitet kao da su ispravni? Oni nisu vojska oni su teroristi. I tako ih i treba zvati.
Nekada davno sam pročitala da bi život mogao biti daleko jednostavniji kad bi smo samo stvari zvali pravim imenom. Mogli da probamo sa ova dva termina. Da vidimo dokle ćemo dogurati.
cif
21. avgust 2012. kod 20:31
BRAVO ZVEZDO, SVAKA TI JE ZLATNA.
TAKVI LJUDI KAO TI MI DAJU SNAGU DA ISTRAJEM U VERI DA CE SRPSKO KOSOVO OSTATI SRPSKO, A DA CE TERORISTICKE BANDE I NELIGITIMNE VLASTI NESTATI, JER NE POCIVAJU NA LJUDSKIM VEC NA ZVERSKIM ZAKONIMA.
che milan
21. avgust 2012. kod 21:12
Bravi… niti šta dodati ,niti oduzeti…kao i uvek…:)
che milan
21. avgust 2012. kod 21:13
Bravo
Dragan Atanacković Teodor
21. avgust 2012. kod 22:00
Kosovo i Metohiju nismo izgubili u ratu, nismo prodali, pa ni poklonili. Što se mene tiče, nije ni okupirano, jer to bi značilo da taj okupator, bar dok je okupator, ima pravo da raspolaže njime.
I ko je, uopšte, okupator?
Nadalje, nije čak ni oteto, nego je u pokušaju da bude oteto kroz proces priznavanja od starne zemalja članica Oun, ali i od strane Srbije, što se, ali samo delimično, postiglo.
Teritorijalno gledano, Kosovo je naše. I tačka.
Na toj teritoriji nemamo ingerencije, a pravi razlog nije to što je tamo formiran neki politički entitet, koji mi ne priznajemo za državu.
Pravi i pravno dovoljno opravdan razlog je to što se uspelo da „zbivanje na Kosovu“ dobije status međunarodnog problema, koji logično postaje nadležnost OUN.
Posle toga je samo pitanje koliko će se ta nadležnost poštovati.
Zainteresovane sile, pre svega SAD, nastoje da se ta nadležnost što manje poštuje, ako njima tako odgovara.
U tu svrhu koriste EU, ali i Srbiju, tačnije njene političare, koji su mahom „američki ljudi“.
Uzgred, Americi i njenim interesima, uopšte nije bitno da Kosovo postane nezavisna država, da jeste ne bi išle putem kojim su išle.
Amerika nema nameru da Kosovo, a pogotovo one delove za koje je zainteresovana, dok je zainteresovana, preda ni Šćiptarima (što neki među njima počinju da uviđaju), niti da vrati Srbima.
Zato tom pseudodržavom upravljaju „američki ljudi“, koje, na čelu sa Tačijem, drži na uzici svim i svačim, pa i dokazima o njihovoj kriminalnoj delatnosti.
Zato su u Srbiji obezbeđene garniture političara, koji međusobno glume opozicionarstvo, a zapravo su na istoj „američkoj“ strani, kao „američki ljudi“.
Te se garniture tobože smenjuju na vlasti.
Bili demokrati, sada naprednjaci plus socijalisti i njihovi koalicioni partneri i, naravno, Dinkić.
Zato je i stvorena SNS, da se amortizuje nacionalni naboj, koji bi, po mišljenju Amerikanaca, kada ne bi bio pod njihovom kontrolom, mogao da im pravi probleme oko Kosova, tačnije nji9hovih interesa vezanih za rude i slično.
Zato se i Šćiptarima koji „preteruju“ sa nacionalizmom sprečava put ka vlasti u tom entitetu, da ne dobiju ideje da je Kosovo zbilja njihovo, a ne nešto što je na raspolaganju Americi.
http://narod.rs/
raca
21. avgust 2012. kod 23:38
da zlo bude vece srbi prodaju tj rasprodaju ognjista pa pravac beograd,a posle se sa periferije beograda brani kosovo i malo se strpka kosovski dodatak
Srboljub Savic
22. avgust 2012. kod 09:01
Do pada Srbije pod Turke Kosovo i Metohija bili su u njenom sastavu.
Posle oslobodjenja u Prvom Balkanskom ratu, deo Metohije (Pec, Djakovica), bio je u Crnoj Gori. Za vreme kraljevine Jugoslavije,
i uvodjenja Banovina, KiM je bila podeljena na tri- Zetsku, Moravsku
i Vardarsku (Prizren i juzni deo Metohije) Banovinu.
Okupacijom 1941, celo Kosovo i Metohija, dodati su Albaniji, koja je
bila pod kraljevinom Italije.
[Raspolazem pasosem, izdatim 1942, gradjanki Peci, kraljevine Italije.]
Geografski, Kosovo i Metohija su dve, po mnogo cemu, razlicite kotline.
Albanska imigracija, dolazeci preko granicnih Prokletija, prvo je nalazila posao, pa se nastanjivala u Metohiji, pa tek na Kosovo, potom na sever ka Kosovskoj Mitrovici i dalje, kao i istok, prema Juznoj Moravi (opstine Presevo i Bujanovac).
Imigracija Albanaca na teritoriju KiM, odgovarala je Turcima, iz
nekoliko razloga-nedostaatk radne snage, posle ratova, srpskih seoba
(a i migracija) ali i razredjivanja stanovnistva u Albaniji (dugo
neprijateljskog, za vreme Georgija Kastriota [koga su Turci nazvali
Iskandar-Aleksandar i Skenderbeg]).
Povecanjem broja, prihvatanjem islama (nikad vise od povrsnog) i
jacanjem ekonomskog polozaja, raslo je i neprijatejstvo prema Srbima.
Od 1912, usadjen im je osecaj gubitka, koji traje i danas. Iako je
kraljevina Srbija, pa Jugoslavija, zelela da na prostoru KiM ucini
mnogo vise, ratovi (Balkanski i dva svetska), ubistvo kralja i
reorganizacija drzave (Banovine) uz stalnu politicku nestabilnost,
samo su pomagale emigraciju Srba i imigraciju Albanca. Da sve bude
gore, Jugoslavija je, pored velikuh investicija na KiM, pre toga
(za vreme Enver Hodze), „dokazujuci“ vrednost sistema doprinela dodatnoj migraciji. Posle 1999, u nadi za Veluku Albaniju, vrata su
jos vise otvorena.
Medjutim, SAD imaju svoje visestruke interese, koji se ne poklapaju
ni sa interesima Albanaca, a jos manje Srba. Okupacijom, pa tvorevinom „NDK“ ispunjavaju prevenstveni cilj-odbijanje Rusije od
ovog prostora i starteskog pravca. Albance su vesto izmanipulisali
(kao i nas-Srbe). Sve sto su dobili od SAD, Albanci su platili po
visokim cenama. Pored specijalnog poreza koji je svaki Albanac
morao da plati, tu je sluzenje biznisu droge a sada su na redu
sva prirodna bogatstva. Kopirajuci „model privatizacije“ u Srbiji,
uz „pomoc“ Britanaca, agencija prodaje drzavnu imovinu Srbije, vec
godinama (pod terminom „drustvena“).
Nase delovanje i reakcije su gubitnicke. Dugi niz godina, vlasti su
„vruc krompir“-KiM gurali SPC, iako je Kosovo i Metohija predmet
(drzavnicki) Srbije. Cak i sada Kancelarija za KiM, „prosipa maglu“
pominjuci ustavno pitanje, iako je nas Ustav jasan ali nebitan u
medjunarodnom sporu. Pored svega, godinama, nasa lenjost, oportunizam, prikriveno neprijateljsko delovanje, i cuveno-“lako cemo“ „prekrstava“, iduci na ruku Abancima, Kosovo i Metohiju. Drzava
niti iko, ne reaguje na izmenu geografskog vekovnog (iz starih Vizantijskih vremena) imena – Metohija u Dukadjin.
Dok mi tako petljamo, igramo se drzave, (a pitaje nacije guramo pod
tepih [ili ponjavu]), pravoslavlja, SAD Albancima stvara naciju- kosovara i uz pomoc „nasih“ polako gradi „NDK“. Sa nase strane, jedva
da ima drzavnickih poteza, a komentatori (kao i mnogi Srbi) misle da
vredjanjima (od kojih su neka smesna, jer Shiptar nije uvredljiva ni
rec ni pojam, sem za nas-neznalice) i ne znaju cime, mogu da stvore
neku, samo nasu, cistu – Kosovo i Metohiju (na koje sve manje ima
i zeli, da se vrati). Znamo kolektivne osobine Albanaca, znamo da
nisu svi lopovi, znamo da su izigrani i da im (i nama) se sprema jos veca pljacka ali umesto naseg resenja, mi pomazemo nasim neprijateljima.
Nema dileme, da zlocini (pre svega Albanaca, pa NATO) treba da budu
kaznjeni, da kriminal mora biti gonjen, a pljacka spreecena.
Samo cvrstinom i resenoscu mozemo naci sredstva i nacine za postizanje cilja. Mrznja nije, ni sredstvo, ni put.
Pre svega toga, drzava mora delovati zakonima-pravom, a sve nas ili
osvestiti ili dovesti do svesti o cilju, znacaju, i putevima.
U tome, imamo Ustav. pa je on dovoljna osnova za zastitu imena
KOsovo i Metohija (kao i sankcionisanje protiv-ustavnih delovanja.
Najmanj sto se moze i mora uciniti, je sankcionisanje svih medija
koji dozvole pojavu laznog i ne-Ustavnog imena. Takodje, Srbija se
mora oglasiti i zahtevati brisanje/ne-priznanje naziva „Dukadjin“
za Metohiju.
Pored nasih (a neplodotvornih) komentara, zahtevajmo, prvo, od
poslanika „postavljanje pitanja“ i akciju/odluke Skupstine Srbije.
Srboljub Savic