Politika je, a ne ekonomija, ključni problem Srbije

26. jun 2012. | Siniša Ljepojević / Standard

Pre nego nova vlada, promene u Srbiji bi mogli da donesu potresi u demokratskoj stranci i aktivnija uloga predsednka Nikolića.

Već više od mesec dana javnost u Srbiji biva zasipana besmislenim kombinacijama o budućoj vladi kao da i nisu bili izbori. U tim u stvari manipulacijama dominiraju oni koji su izgubili majske izbore, a sve u nameri da se stvori „koalicija gubitnika”, koji bi da i dalje vode Srbiju. Vlada će, naravno, na kraju nekako biti formirana, kakva-takva, ali to, šire gledano, uopšte nije više ni važno. Nije važno jer je minuli mesec manipulacija još jednom potvrdio da koje mere je u Srbiji duboka politička kriza, da na političkoj sceni niko nema kapacitet dostojan vremena u kome živimo, pa tako nema te vlade koja bi mogla da pokrene točak istorije. Politika – a ne ekonomija – suštinski je problem Srbije.

Takozvani pregovori o novoj vladi ili parlamentarnoj većini su u stvari još jedno veliko poniženje građana Srbije, još jedna uvreda onih koji su smogli snage da glasaju, a sve nadajući se da svojim glasovima mogu da promene sudbinu svoje zemlje i svog potomstva. Smogli su snage da glasaju protiv onih za koje smatraju da su odgovorni za mizeriju Srbije, imali su hrabrosti da, čak i takozvanim belim listićima, poruče da žele promene. Tako je Boris Tadić, ma koliko sebe predstavljao svemoćnim, izgubio predsedničke izbore a njegova Demokratska stranka, mada sa malom razlikom, ipak poražena na glasanju za Skupštinu. Svedoci smo, međutim, da promena nema jer oni ne žele promene. Kao da se ništa nije dogodilo.

Kako je to moguće? Moguće je jer je politička scena postala hermetički zatvoreno društvo, postala je privatno vlasništvo partijskih lidera i na opozicionom i na pozicionom delu te scene. U taj povlašćeni svet više nije uopšte moguće ući. Na primer, ako sada neki čovek, ili posle uspešne stručne karijere ili puke želje da svoje znanje i vreme posveti svojoj državi, želi da se uključi u politički život, to je praktično nemoguće. Skoro da je vrlo teško postati i beznačajni član partije, i to je sada postala procedura. Ima slučajeva da neki utopisti po nekoliko meseci čekaju, na primer, da postanu članovi Demokratske stranke. Još nema odgovora. Izuzeci su lični prijatelji partijskih lidera koji, ako žele, mogu praktično sa ulice za mesec dana ili manje ne samo da postanu partijski članovi nego i ministri ili, što je još unosnije, direktori javnih preduzeća.

Formalno, nova politička stranka je Srpska napredna stranka, ali to je samo privid. Tu stranku čine oni koji su već odavno u raznim kombinacijama bili na političkoj sceni i sada im je samo “dozvoljeno” da se pregrupišu. Ma koliko neki od aktivista te stranke želeli i bili spremni na promene, to ne znači da je SNS nova politička snaga. A, kada se kao neoprostivi greh, ipak, pojavi neko novi, kakav god da je, kao na primer Dveri, onda je odbačen i od vlasti i od opozicije. U tako hermetički zatvorenoj političkoj sceni nema nikakvih razgovora, razmene ideja, diskusija a kamoli prostora za ideje ili kritičko razmišljanje nekoga koji nije iz „kluba”. Savremenoj Srbiji, u stvari, nedostaje razgovora, otvorenog i razumno iskrenog.

O čemu lideri razgovaraju

U takvom ambijentu sasvim je prirodno da je politika personalizovana jer unutarpartijske dinamike nema a time ni programa ni strategije. Partijski aparat je samo mašina za medijsku promociju lidera. I zato i ne čudi što „pregovori” o novoj vladi, ako je verovati medijima, pre svega zavise od toga na koju je nogu to jutro ustao Boris Tadić, ili Ivica Dačić, ili Čeda Jovanović, ili Mlađan Dinkić. Za medije drugi i ne postoje. Možda postoji neki savetnik pošto za katastrofalnu situaciju u Srbiji čak i neki iskusni ljudi, kao svedok istorije profesorka Zagorka Golubović, okrivljuju savetnike bivšeg predsednika. Ta zabluda podseća na ono staro vreme kada se govorilo da je Staljin dobar, ali ne valjaju savetnici. Na žalost onih koji u to veruju, svi savetnici u svim zemljama i svim vremenima liče na njihove šefove jer ih ti sami šefovi i biraju prema sopstvenom liku i delu.

U čekanju nove vlade Srbije najveća je tajna o čemu li to partijski lideri, u stvari, razgovaraju. To je najveća tajna u javnosti Srbije. Šta se to danima i noćima veća i mlati među onima koji se isuviše dobro poznaju i kojima je sve jasno. Šta je smisao tog zamajavanja? Sve se krije od onih koje ti ljudi formalno predstavljaju. Na neki način to je glavni posao – kako da se sve sakrije od javnosti. Kao da je Srbija prva zemlja koja treba da formira vladu, pa se sada po tome neiskustvu istorije tumara tražeći do sada nepostojeću formulu.

U tom nakaradnom uverenju Srbija je postala jedna od retkih, možda i jedina zemlja na svetu u kojoj formiranje vlade ne predvodi partija koja je dobila najviše glasova, drugim rečima pobedila na izborima. Nje nigde nema. Izmišljen je i novi politički termin „koalicioni kapacitet”, pa su dominaciju na političkoj sceni preotele partije koje, navodno, imaju taj kapacitet, pa se tako desilo da partija sa najviše glasova – a to je Srpska napredna stranka (SNS) – stoji po strani, kao da ne postoji a, kada se oglasi saopštenjima, onda je to po sistemu da oni „nikoga ne mole” i da nemaju „ništa protiv da neko drugi formira vladu”. To je neodgovorno. Pravilo je da formiranje vlade prvo preuzme stranka sa najvećim brojem glasova, pa, ako ne uspe, tek onda parlamentarnu većinu pokušavaju da formiraju drugi.

U Srbiji je sve potpuno obrnuto. Još je uvredljivije to što uslove za formiranje nove vlade ne postavljaju dve najveće partije, nego one male, čak i one koje su jedva prešle cenzus. Njihovi uslovi postaju ključni za formiranje vlade. Tako se barem javnost Srbiji nastoji uveriti. Takav raspored snaga je besmislen i opasan. Taj teror manjine je u savremenoj istoriji obično dovodio do ozbiljnih problema i kriza. Treba podsetiti da je jedno od predizbornih obećanja Adolfa Hitlera 1933. godine bilo da će ukinuti „teror manjine” u svim segmentima društva.

Iako se još ništa tačno ne zna, stiče se utisak da u stvari niko iskreno i ne želi da bude novi predsednik Vlade Srbije. A i oni koji se sami nude, kao Boris Tadić i Ivica Dačić, su više pod pritiskom svojih partijskih drugova i tajkunskih zaštitnika kao i senki iz njihove skore prošlosti nego li stvarne želje. Biti premijer znači ne samo ličnu amnestiju za izvesno vreme nego i prostor za disanje onima kojima se duguje karijera, od partijskih drugova do tajkuna.

Zaista je uvreda da se kao rešenje problema Srbije nude oni koji su direktno odgovorni za stanje u kojem se sada zemlja nalazi. Najbizarniji je ipak slučaj sa bivšom G17Plus a sada Ujedinjenim regionima Srbije. Lider te partije, koja je jedva prešla cenzus, i to pod sumnjivim okolnostima, Mlađan Dinkić je novoj vladi već ponudio svoj koncept izlaska iz krize.

Bez novih ljudi

Da li je moguće da neko ima snage za toliko nepristojnosti? Dinkić i njegovi su na ovaj ili onaj način u proteklih 12 godina držali pod kontrolom svu finansijsku i ekonomsku vlast u Srbiji. Drugim rečima, direktno su odgovorni za katastrofalno stanje Srbije. A u Srbiji koja čeka novu ili staru vladu kojoj programe izlaska iz krize nude oni koji su je i urušili, prema dostupnim statističkim podacima, samo 35 odsto stanovništva starijeg od 15 godina, znači radno sposobnog, je zaposleno. I to je pod znakom pitanja jer pouzdane statistike u Srbiji nema, svi govore neistinu, neko što mora a neko što ga baš briga, kao “nije važno”. Zemlja je zadužena, tvrdi se, 45 odsto bruto društvenog proizvoda (BDP), ali i to nije za verovati, pouzdano se ne zna stvarni BDP Srbije. Gotovo sve što se moglo prodati od imovine Srbije je prodato, delom strancima, delom domaćim tajkunima. Skoro kompletan finansijski sistem je u stranim rukama. Istovremeno, svaki deseti građanin Srbije živi u bedi, a statistika kaže i da svaki četvrti nema ama baš nikakav posao.

Ali katastrofalna ekonomija nije uzrok krize u Srbiji. Srbija je u osnovi bogata zemlja. Istočnik je politička kriza i ekonomija je samo njena posledica i to najbolnija. Svaka ekonomija funkcioniše u ambijentu koji stvara politička vlast, ona je ta koja određuje okolnosti tržišta i pravila privrede. Privreda samo sledi političke odluke i unutar njih pronalazi načine rada i preživljavanja. Hermetička zatvorenost i gotovo autističnost političke scene u Srbiji nameće i pravila ponašanja ekonomije, pa onda i ne treba da iznenađuje njeno poražavajuće stanje. Dok se god ne promeni politička slika, nema Srbiji izlaska iz ekonomske provalije. Dodatni problem je što tu hermetičnost i bezidejnost političara deli i većina privrednika.

Promene, međutim, u skorije vreme nisu realne. Novim ljudima pristup nije dozvoljen. Sve su zato prilike da i nova vlada Srbije neće uspeti da izađe iz začaranog kruga bespomoćnosti i srozavanja. Nju će, kakva god da bude, činiti oni koji su svoju šansu davno propustili. To je generacija političara koja nije uspela.

Početak promene bi, međutim, možda mogla biti previranja u Demokratskoj stranci. Ta stranka je, bez obzira šta ko mislio o njoj, ipak postala dominantan politički faktor i mnogi problemi Srbije imaju izvorište u njenim problemima. Više nije tajna da su unutar te stranke veliki lomovi i da postoji mogućnost da najmanje jedan od ključnih ljudi napusti tu stranku i krene svojim političkim putem. Činjenica je da najveći, ogroman, deo odgovornosti za urušavanje Srbije snosi Demokratska stranka, i zato bi neka vrsta provetravanja stranke ili unutarnji lom mogao da znači i stvarni početak promena u Srbiji. Da li će se to desiti niko pouzdano ne može da kaže. U stvari, lom se već desio i tek će se dešavati a da li će DS iz toga izaći promenjena na bolje ili na gore ostaje tek da se vidi.

Neophodni deo promena je i aktivnija politička uloga predsednika Srbije Tomislava Nikolića i to na način stvaranja javne klime, javnog ambijenta a ne vlasti koju on, prema zakonu, i nema. Ovih prvih dana predsednik Nikolić je uglavnom bio u defanzivi i inostranstvu, pa je teško reći da li će on biti deo promena, što se od njega očekuje, ili samo još jedan lider hermetički zatvorene političke scene.

Oznake:Siniša Ljepojević