(Фото: Викимедиа)
(Фото: Викимедиа)

Преци Румуна и Молдаваца су Срби (I део)

Преци Румуна и Молдаваца су Срби (I део)
485258 10200458041767828 47357624 n Преци Румуна и Молдаваца су Срби (I део)

(Фото: Викимедиа)

Многи извори о Србима (Словенима), како антички тако и каснији, занемаривани су од стране званичних историчара – нису исцрпније изучавани. Зато се нападно у званичној историографији Европе истицало, да су Словени неписмени и непокрштени до 9. столећа. То је намерно чињено у западноеворпским државама. Чудно је да су то прихватили, као темељну научну истину, словенски интелектуалци. Посебно је несхватљиво, да су тако поступали и Руси, мада им је држава, у 18. и 19. столећу, била светска сила.

Могли су (без страха од Запада) уклонити наметнуте фалсификате. Српски интелектуалци су, међу њима: Милош С. Милојевић и Сима Лукин Лазић, у другој половини 19. столећа, писали против званичне историје, али су њихова дела уклоњена и више се нису појављивала – објављена су тек крајем 20. столећа. Аустроугарска је, због оспоравања немачког тумачења словенске историје (у књигама Симе Лукина Лазића и др Милоша С. Милојевића) запретила Србији санкцијама и ускраћивањем кредита, а претила је и оружјем, па се Србија повиновала и преузела у образовни систем историју Словена – какву су диктирали из Беча и Берлина.

Школски и универзитетски уџбеници садрже, и данас, одреднице из фалсификоване историје Словена. То се оспорава на научним скуповима, али средства јавног информисања, у већини европских држава, избегавају да то објављују. Ево неколико радова с тих скупова.

Међу њима је највише пажње изазвао реферат италијанског историчара, Ђанкарла Томацоли Тицијана и коаутора, бугарског лингвисте – П. П. Серафимова. Они су, на Међународном конгресу: „Доћириловска словенска писменост и дохришћанска словенска култура“, Санкт Петербург (12-14. мај 2008), навели – да су фалсификати о Србима (Словенима) и Грцима досегли време трећег миленијума пре Нове ере. Уверавли су остале историчаре, да Минојска култура на Криту није грчка – него је словенска. Наравно, и Тицијано робује давном упутству из Ватикана, да се српско име (где се год појављује у историјским изворима) замени словенским, али то не умањује значај његовог дела. Он и Серафимов су, уз друге лингвисте у Европи, помоћу словенских језика, прочитали линеарно А и Б писмо, па су све записе с Крита растумачили. Закључили су, да су Словени у палеолиту присутни у свим деловима Европе. Тумаче, да су се стари топоними у Југоисточној Европи сматрали несловенским, а истина је, да се могу читати само помоћу словенских језика.

По Тицијану и Серафимову, Словени су: и Илири, и Трачани, и Скити… и да су се населили на Криту у трећем миленијуму пре Нове ере. Тамо су створили Минојску државу и у њој су били већинско становништво. Писменост је била већ уобичајена на Криту и она се везује за писмо из Винче и писмо из Лепенског вира – оба су налазишта ових писама у Србији. Тицијано одбија сваку могућност, да је на Криту била грчка култура, јер историјски извори упућују на чињеницу, да су се Грци доселили на Балкан тек у 7. или 8. столећу пре Нове ере. Значи, да су Грци само наследили словенску писменост и словенско државно устројство с Крита. На основу овог рада, јасно је, да је и чувени Тројански рат био пре доласка Грка на Балкан и да је, највероватније, то рат међу српским (словенским) државама. Не може се тврдити, да су у њему учествовали припадници савремених европских нација (Енглези, Немци, Французи, Шпанци, Италијани…), јер су ови народи национално стасавали у столећима после Римске Империје, кад им се формирао и језик – на бази латинског.[1]

Истоветне закључке о старој словенској писмености, износи и руски филолог Генадиј С. Грињевич. Тврди, да су Словени насељавали леву и десну обалу средњег и доњег Дунава и да су „омогућили зору Цивилизације“. Каже, да је словенско слоговно писмо најстарије на свету и да потиче из Винче у Србији – из времена 5.000 година пре Христа. Иако је радио независно од Тицијана и Серафимова, закључио је о Минојској култури оно што и они. Грињевич налази словенско писмо и словенски језик на Криту (од 20. до 12. столећа пре Христа) и у Етрурији (Италији) од 8. до 2. столећа пре Христа. Закључује, да су руне (нађене у многим крајевима Европе) словенско писмо и да се читају (само) помоћу словенских језика.

Текстови на рунама потичу од 4. до 10. столећа после Христа и њих је прочитао Генадиј С. Грињевич, што је детаљно објаснио у књизи: „Прасловенска писменост и резултати декодирања“. Штета је што садржај ове књиге не налази места у школским и универзитетским књигама. А у њој, између осталог, пише да је словенско писмо најстарије на свету и да је нађено у Европи, Азији и на западним обалама Америке! Грињевич сугерише, да су и други народи, широм света, користили словенско писмо. Пребацује руском цару Петру Великом, што је, одушевљен (из неког непознатог разлога) ученим људима у Западној Европи, многе позвао у Русију.

Ти странци су, тврди Грињевич, створили у Русији својеврсну „историјску пирамиду“, у којој су, поред осталог, уклонили представу о рунама – као словенском писму. „Научно“ су тумачили да су руне писмо непознатог народа и изумрлог језика, а онда су се „досетили“, да су то само мистични симболи – створени ради окултних обреда. Тако је немачка Национал-социјалистичка партија Адолфа Хитлера веровала у ове закључке „учених Западњака“, па је преузела један симбол из руна, кукасти крст, којег су чланови партије претворили у симбол Немачке, верујући да он држави дарује мистичну моћ. Наравно, „учени“ Немци у Русији су тумачили и то, да су руне писмо старогрчког језика, нарочито текстови из Сибира и Монголије!

Свакако, они то нису успели прочитати помоћу старо-грчког, али је то тумачење опстајало у лингвистици и историји. У време царице Катарине Друге, немачки научници су прецизирали, да су руне у Сибиру и Монголији припадале „непознатом источном народу“. Одмакли су се од грчког језика, јер је било логично, да се старогрчки може читати. Царица Катарина је наслутила истину и с правом је тврдила, да је, на непознат начин, изгубљена веза између савремене и античке словенске писмености, наговештавајући обавезу учених, да узроке томе треба да открију. Грињевич је скренуо пажњу да Западноевропљани зазиру од трагова словенске писмености у искону, па никада, за хиљаду година, нису покушали читање руна помоћу словенских језика. Чинили су то помоћу латинског, грчког, хебрејског, али су, што је природно, били неуспешни.[2]

Грињевича следи и руски академик Олег Николајевич Трубачов. У свом делу: „Етногенеза и култура старих Словена – лингвистичка истраживања“, наводи да су Балкан и Подунавље прапостојбина свих данашњих Словена. Супротно званичној историографији, Трубачов тврди да су, с Балкана и из Подунавља, Словени (незнано у

којем давном времену) населили западне, источне и северне крајеве Европе и да је српски језик основа свим словенским језицима.[3]

Средњовековна романизација Срба

Ако проверавамо тврдњу Трубачова о матици свих Словена у Подунављу, сусрећемо се са, наизглед, несавладивом препреком, јер од леве обале доњег тока Дунава, па до северних карпатских планина се простиру две романске нације – Румуни и Молдавци. Тешко је поверовати, да је њихова данашња земља била део прапостојбине Словена, кад ту, данас, не живи ниједан словенски народ.

Поред тога, нема историјских трагова о некаквом ранијем прогону Срба (Словена), па досељавању новог становништва с романских територија – рецимо, из Италије, Француске, или Шпаније. Откуд романски народ на словенској земљи, то нам руски академик Трубачов не објашњава. Но, антички и средњевековни извори, недвосмислено упућују на закључак, да су преци данашњих Румуна и Молдаваца били Срби (Словени). Те изворе је представио у својој књизи „Карпатски и ликијски Срби“ (“The Carpatian and Lycian Serbs”), на српском и енглеском језику, проф. др Реља Новаковић. Књига је награђена на Међународном салону књига у Новом Саду, у Србији (1997).

Додељена јој је награда „Лаза Костић“. Проф. др Новаковић не поставља нове тезе о историји Срба. Не труди се ни да нас увери у истинитост навода о Србима у Турској, Румунији и Италији пре Христа. Користи само историјски потврђене чињенице и додаје географска имена, записана у старим картама. Напросто, износи само прилоге за историју Срба – од другог миленијума пре Христа до 14. столећа Нове ере. Временски распон о историји Срба (Словена) запањује, јер смо научени да су Срби на историјској позорници европске цивилизације тек у шестом и седмом столећу првог миленијума.

Професор Реља Новаковић нас, једноставно, ослобађа свих временских ограда и, поузданом анализом, шири видике српског искона. Ређа чињенице. А оне врве и неоспориве су. И неизбрисиве су, јер су многе уклесане у гранитне плоче у Ираку, Малој Азији, Балкану и Етрурији (Северној Италији). Уз ове камене записе непознатих хроничара, остале историјске помене о Србима (Словенима) оставили су нам такви ауторитети антике и средњег века, какви су: Херодот, Страбон, Плиније, Птоломеј, Марцелин, Дион Касије, Апијан из Александрије, Јован Зонара, византијски цар Порфирогенит, тзв. Баварски географ и многи други. Ови извори о српској давнини нису изгубили научну верификацију до наших дана. На њих су се позивали многи слависти новијег времена у западноевропским земљама – посебно у Француској (Сипријан Робер, Ами Буе), Павел Јозеф Шафарик, Јан Колар и Константин Јиричек из Аустроугарске, али и наш савременик Колин Ронфру, професор с Кембриџа.

У овој књизи, професор др Реља Новаковић исцрпно наводи и српске изворе о давној српској прошлости и установљава да они садрже оно што су о Србима (Словенима) сведочили римски и грчки историчари и картографи. Примећује, да је права штета што су их наши историчари запостављали, мада су сачувани у многим првославним манастирима. Да су ова сведочанства била правовремено коришћена, онда би радови српских и хрватских историчара били много утемељенији, примећује професор др Реља Новаковић. Међутим, некима од њих одаје признање, јер су, мада су се бавили истраживањем судбине српског народа (као последицом надметања великих сила на Балкану), почетак развојног лука српске (словенске) културе стављали у праисторију. С обзиром на то, да се писац определио за

утврђивање групе индоевропских народа којој су припадали и Срби, или којој су били најближи, морао је да изучава и српски језик, и српско писмо, антропологију, етнологију, српско паганство и српско хришћанство. Тако је и уочио српске (словенске) трагове на огромном географском пространству и то у времену које измиче тачном одређењу. Мада је у наслову поменута само територија данашње Румуније и српска краљевина Ликија (Лика) у Малој Азији, у књизи се обрађују српске насеобине или државе од Велике Британије до Индије. Свакако, присуство Срба (Словена) на два континента изазива сумњу, али само док се не прочитају извори у Карпатским и ликијским Србима.

Много пре проф. др Реље Новаковића, „Баварски географ“ и Павле Шафарик су оставили белешке – да су Срби били многољудан и моћан народ, од којег су постали сви данашњи Словени!

Професор др Новаковић је своје дело подредио чињеницама, прикупљеним кроз миленијуме и с великог подручја, показавши право методолошко мајсторство, јер је истраживања сажео на само 190 страна двојезичног издања (на српском и енглеском).

Новаковићево дело, Карпатски и ликијски Срби – прилози за историју Срба од другог миленијума пре Христа до 14-ог века, одговара на многа питања и објашњава недоумице, али намеће и нове. Ако се осврнемо на карпатске Србе, слободни смо да констатујемо, да будућим историчарима остаје, да прошире ова истраживања, користећи интердисциплинарну методу. Древност Срба на овом подручју је потврдио и Константин Јиричек, који је написао, да је данашња територија Румуније „матична земља“ Срба (Словена), иако је своје дело о историји Срба проткао закључком, да су се Срби на Дунав и на Балкан доселили тек у шестом и седмом столећу после Христа.

Мада професор др Новаковић не критикује (чак и не спомиње) закључке савремене историографије о (наводном) доласку Словена на подручје око доњег Дунава у седмом столећу, он ће овоме супротставити византијске изворе, који су више него јасни. По својој навици, професор Новаковић само упућује на документа и историјске догађаје. Описује шта се дешавало у 4. столећу нове ере (360-363). Тад је владао римски цар Јустинијан Други. Хроничар у Цариграду Марцелин назива Карпате Српским планинама.

Пре тога (308-324), што је још драгоценије за потврду староседелаштва Срба (Словена) у Румунији и Молдавији, у време борби међу римским царевима Константином Великим и Ликинијем, спомињу се Срби у Карпатима и на доњем току Дунава – на тој територији су данас Румунија и Молдавија. А Дион Касије у Римској историји бележи, да је Ликиније био Србин и да је затражио помоћ од карпатских Срба! Поред овога, проф. др Новаковић наводи топониме и хидрониме у Румунији, који су чисто српски: Снагов, Северин, Дева, Трговиште, Погана, Брашов, Изворул Рече (Извор Хладни) и многа друга.

Неоспорно је да географски називи и имена насеља нису могли да се преузму из језика народа који је само протутњао преко једне територије, како се најчешће тврди, да су то учинили Срби преко Румуније – на путу до Балканског полуострва. Овим подацима о Србима у четвртом столећу у Румунији, треба само придодати чињеницу да су становници Румуније примили хришћанство на српском језику и да су у администрацији у Средњем веку употребљавали српски језик, па отворити питање порекла данашњих становника Румуније и Молдавије. Посебно, зато што је савремени румунски језик прве своје трагове оставио тек у 17. столећу и што још данас садржи велики проценат српских речи.

Да не би станишта Срба у Румунији у четвртом столећу била тумачена могућношћу – да су Срби долазили на Карпате из „прапостојбине“ у Украјини, па се ту задржавали до свог насељавања на Балкан – у 6. и 7. столећу, проф. Новаковић наводи историјска документа о истим таквим (српским) насеобинама у Србији и то, опет, у четвртом столећу. У питању су византијски записи о бискупу Никети у Ремезијани (Белој Паланци, у Србији), који је ширио хришћанство међу „дивљим Србима“.

Проф. др Реља Новаковић утврђује, да су у Румунији Срби поштовали бога Дагона (пола човек пола риба) и да је цар Ликиније био противник хришћанске вере, па да је, због тога, против њега заратио цар Константин Велики. Исто божанство је код народа у Месопотамији. А у Месопотамији (Ирак), антички картографи су убележили географска имена на српском, од којих су се нека задржала: Баба, Пиран, Рисан, Берана, Бихаћ, Бар, Дебар, Лим, Бари, Бојан, Колар, Котур и друга.

Тек из Мале Азије, стижу изненађења. У предгрчкој држави Ликији (Лики), откривени су споменици с натписима на српском (словенском) језику. Тај локалитет су истраживали амерички археолози, па нема бојазни, да је у питању необјективност. Главни град те државе био је Срб. А град с тим именом, имамо данас у Лики, у Републици Српској Крајини. Друга држава на територији данашње Турске, која је, несумњиво, била српска, звала се Лидија, а главни град јој је био Сард.[4]

Проф. др Новаковић је споменуо српске трагове у Италији, Западној Европи, па и на Британским острвима. Књига је изазовна и преко потребна, али се на српске (словенске) трагове, у Малој Азији и у другим крајевима Европе, на овом месту, нећемо освртати. Занима нас античко и средњевековно становништво Румуније и Молдавије – његова етничка припадност, на коју упућује претходни језик у овим покрајинама, коришћен пре него што је, у Румунији и Молдавији, створена варијанта данашњег романског језика.

На основу срдњевековних језичких података у Молдавији и Румунији, намеће се закључак да су румунска и молдавска нација створене од Срба (Словена). Учињено је то државним инжињерингом Римске Империје, Римокатоличке и Протестанске цркве, Хабсбуршке Монархије (Аустрије), Немачке, Француске… Становништво Румуније и Молдавије је, тако, сврстано у романску групу народа. У тој групи су још: Италијани, Португалци, Шпанци, Валонци и Французи. Данашња наука, ове европске народе, схвата (етнички) сродним. Друге две групе су Германи и Словени.

Значи, сличност језика: Италијана, Шпанаца, Португалаца, Француза, Валонаца, Молдаваца и Румуна, омогућила је закључак о њиховој сродности, па су сврстани у исту групу – романску.

При овом разврставању, етничке одлике тих народа нису узимане у обзир. Ни чињеница да су делови тих народа (и цели народи), у одређеном времену, говорили језиком који није у сродству с њиховим данашњим језиком (например, Немци у северном и источном делу државе, говорили су, до 19. столећа, варијантом словенског језика). Ако узмемо у обзир – да језик опредељује националну припадност, онда данашњи Немци нису истог националног, или расног порекла – јер, не тако давно, преци две групе су говорили различите језике, па нису припадали истој нацији.

Да би ова европска енигма о језицима и нацијама била јаснија, узећемо хипотетичан пример преласка народа с једног језика на други. Тако, ако би било који европски народ одлучио (или био присиљен) да користи језик неког од афричких племена, не значи да би тај европски народ (због новог језика) био уврштен у Африканце. Јер, расно

не припада Африканцима. Овај очигледан пример, да нација (и раса) не прати (обавезно) одређену врсту (савременог) језика, приморава нас – да преиспитамо чистоту данашњих европских група народа: Романе, Германе и Словене. У нашем случају, ако су преци данашњих Румуна говорили српским (словенским) језиком, по којем правилу су могли да буду уврштени у романску групу народа? Ако је тако нешто немогуће (мењање етникума) на примеру кад европски народ преузима афрички језик, зашто је то могуће кад словенски народ преузима романски језик?

У Европи су народи били приморавани (државном присилом и ауторитетом цркве), да се одричу свог језика и да прихватају туђи – па су сматрани другим народом. Стварање “румунске нације“ и „молдавске нације“, условљено је:

1. променом језика – говорили су српским, а онда им је наметнут језик створен мешавином српског и латинског и

2. прећуткивањем да у античким и средњевековним документима пише, да су становници данашње Румуније и Молдавије – Словенски Дачани, или Дачки Словени.

Језик Дачана

Римска и византијска (грчка) државна документа обилују подацима о Дачанима. Песници, историчари и хроничари Рима и Византије су, такође, оставили податке о Дачанима. Никоме од њих није падало на памет – да нас уверава, да су антички или средњевековни становници Румуније и Молдавије били сродни Римљанима, или Латинима. Било би бесмислено тако нешто и претпоставити, јер је румунска територија удаљена од Апенинског полуострва, па то није омогућавало сродност Дачана и Римљана. Римљани су освојили Дакију у првом веку после Христа. Захваљујући римском песнику Овидију, знамо да латински и дачки језик нису имали додирне тачке.

Овидије је прогнан из Рима на румунску црноморску обалу. Није оставио одређеније (данас разумљиве) податке о домородачком народу, али је обавестио, да му језик Римљани не разумеју. Он не зове народ у данашњој Румунији Дачанима, него Гетима, Сарматима, Понтима и Трачанима (данас знамо да су се та имена односила на Словене). У историји, познати Баварски Географ, такође, зове Словенима ове групе народа: Готи (Гети), Сораби, Скити, па потврђује, да је разумљиво што Овидије није разумео словенски (српски) језик Гота и Скита.[5] Погледајмо Овидијево сведочење о језику на румунској обали Црног мора, у писму пријатељу:

„Ја, римски песник – опростите музе! Врло често сам присиљен да говорим сарматски… Око себе чујем да се говори готово само скитски и трачки и чини ми се да могу да пишем на гетски начин. Веруј ми, бојим се да не читаш у моме рукопису понтске речи, помешане с латинским“.[6]

Видимо да, у првом столећу Нове ере, језик на територији данашње Румуније не припада групи латинских језика. Ако следимо правила при примању хришћанства – кад је у питању Патријаршија у Цариграду, знамо да су народи покрштавани на свом језику. Руси су покрштени на руском, Грузијци на грузијском, Јермени на јерменском, Грци на грчком, Арапи на арапском језику, итд. Становници данашње Румуније и Молдавије су покрштени на српском језику. Није могуће да је неки изузетак у питању, па да ово становништво не буде покрштено на свом језику, него на страном – српском. Да то није био њихов језик, не би се одржао у цркви и државној администрацији кроз Средњи век, а у неким црквама Румуније и Молдавије и до данас. Српски језик се одржао, мада ова територија, тада, није припадала околним словенским државама: Србији, Русији, Бугарској. Све до средине 18. столећа, Српска православна црква штампа књиге и за становнике Румуније и, нема спора, да то чини на тадашњем српском језику и ћириличном азбуком. О томе пише проф. Вера Милосављевић:

“Када је половином 18. века, у Венецији, поново дозвољено штампање књига за потребе народа у Босни, Србији, Бугарској и Влашкој, и то на ‘њиховим дијалектима’ и ‘илирским словима’ (дакле ћирилицом), штампару, који је био Грк, постављен је услов да за слагаче и остало техничко особље, може ангажовати само млетачке поданике. Српским монасима, дакле, није више дозвољено да у Венецији сами штампају своје књиге“.[7]

Пишући о српској средњевековној књижевности, проф. Вера Милосављевић нас обавештава, да је у Југославији плански рађено на њеном сужавању. Тадашње српске књиге су називане: србуљама, јер су писане на српском језику (србском), али тај назив није познат у југословенском образовном систему и литератури. Србуље су прогањане, а сачувана дела су вештачки дељена у две групе – да би се приказао мањи фонд српске средњевековне књижевности. То је чињено тако што су нека дела (мада су сва писана српским језиком) означена скраћеницом “Ср“, а друга “Ћр“.

Само она прва су носила ознаку српске књижевности, а ова друга су означавана као ћирилична књижевност, јер су се ћирилицом служили и Руси, и Бугари, и Румуни, и Молдавци, па су дела с ознаком “Ћр“ могла припадати и књиженостима тих народа. Тиме се постигло то, да књиге штампане на српском језику у градовима Румуније и Молдавије нису ушле у српску књижевност. Оваквим поступком, није само осиромашена српска књижевност, него је скривена и чињеница, да је становништво Румуније и Молдавије имало средњевековну књижевност на српском језику. Проф. В. Милосављавић то објашњава овако, коментаришући Каталог (о србуљама од 15. до 17. столећа) Библиотеке Матице српске:

„Стриктно одређујући које су књиге у Каталогу српске, а које нису, дошли су до неких решења која нису најсрећнија. Ни овај Каталог није избегао неке странпутице, којима се и до сада ишло у одређивању корпуса српске књиге. Појам српске књиге је знатно шири од појма србуља. Било је разлога, да се он уведе само ако се желело, да се обухвати шири садржај од оног који стаје у појам србуља. То се није десило.

Појам српска књига, чија дефиниција овде није дата, употребљен је на такав начин, да је њиме сужен обухват грађе, па ту ознаку нису понеле чак ни све србуље из ове збирке. Ниједна књига из штампарија у Трговишту, Дугом Пољу, Брашову и Сас Себешу, у данашњој Румунији, није понела ознаку ‘Ср’. Као српске књиге, нису означена ни она издања црквених књига за припаднике западне цркве, које су писане српским језиком и ћирилицом, а штампане су у Трнави (Словачка), у Риму и Венецији“.[8]

Вера Милосављевић појашњава, да ће књиге на српском језику, писане у Румунији, оваквом небригом савремених српских интелектуалаца, бити изгубљене, јер нико неће тражити српска дела под ознаком „Ћр“ (ћирилична), а поготово не она под ознаком „Рм“ (румунска), јер су србуље (на српском језику), писане на територији Румуније, несрпски означаване – „Рм“:

„Без транскрипције у опису, остале су књиге из штампарија с територије данашње Румуније (Брашов, Дуго Поље, Сас Себеш, Трговиште). Све су се оне нашле у групи с ознаком ‘Ћр’, што значи да ниједна од њих није српска. Код неких од њих, у ранијим сигнатурама (до 1986), стајала је ознака ‘Рм’, што је значило румуска књига. А кад се то тако означи у библиотеци, ко ће онда кренути да испод те сигнатуре тражи србуље? Поготово ако се зна да су од половине 17. века штампане књиге и на румунском језику, такође, ћирилицом“.[9]

Проф. Вера Милосављевић нас упознаје, да се на румунском кнежевском двору говорило српски у 17. столећу, а да је Стојан Новаковић (19. век) препознавао српску књижевност у Румунији. Она то наводи у критици Матичиног „Каталога“:

„Овде лежи и највећа загонетка овог Каталога. Да ли су и које су међу овим књигама – које нису означене ни као српске, ни као књиге на руском језику – србуље? За једну од њих, још Стојан Новаковић, а после и други аутори, установили су – да је права србуља. То је Триод цветни или Пентикостар – штампан у Трговишту (Румунија) 1648-1649. године, свакако једна од последњих, ако не и последње издање, права лабудова песма србуљске црквене књиге. По милости влашке књегиње Јелене, штампао га је Јован Светогорац, родом из Каменграда у Босни, пострижник манастира Гомионица… И ова књига је, у ранијој сигнатури у Библиотеци Матице српске у Новом Саду, била означена с ‘Рм’“.[10]

Неопростиво је што су српски интелектуалци, па и академици, истрајавали на томе – да ова српска дела припишу књижевности на румунском језику?! Пошто нам је, у тако нешто, тешко поверовати, проф. Вера Милосављевић отклања сваку сумњу:

„Црквене словенске књиге из старих штампарија с тла данашње Румуније у литератури, обично се зову влашке. Тако их је звао и Љубомир Стојановић у Каталогу рукописа и старих штампаних књига Народне библиотеке у Београду из 1903. године. Тако их назива Дејан Медаковић у Хиландарском каталогу (1978). Али, исти Стојановић, у својим Старим српским записима и натписима, донео је поговоре из ових књига – као старе српске текстове. Може ли се у овом заплету око влашких књига тражити одговор – зашто је број србуља у овом Каталогу остао неутврђен и неозначен? Можда и може, али не би требало. Нема разлога да књиге, рукописне и штампане, које су у своје време, у рукама митрополита Кипријана, митрополита Максима и других духовника и верника, одиграле помиритељску и просветитељску улогу у православном свету, икада буду камен спотицања између српске и румунске књиге и културе“.

За разлику од српских истраживача, Хрват Јосип Бадалић је написао, да је румунска књижевност до краја 16. столећа писана на српском језику. Наравно, Бадалић не каже дословно да је то „српска“, него „јужнословенска“. Бадалић сведочи, да је у румунској и молдавској средњевековној књижевности коришћен српски:

„Бадалић је у својој библиографији забележио две књиге из 16. века, штампане на територији данашње Румуније, а налазе се и у овој збирци. Код Бадалића, међутим, у посебном додатку, донесена су сва влашка ћирилична издања од првих Макаријевих књига до краја 16. века (укупно 34). Бадалић је образложио свој поступак овако: иако су румунски библиографи, сасвим разумљиво, ова издања укључили у своју националну библиографију, она и по језику и по графичко-техничким обележјима припадају јужнословенском културном кругу и у оквиру књига источне цркве чине заједничку целину. Када Јосип Бадалић недвосмислено нагласи јужнословенски карактер, онда је, у овом случају, реч о југословенском оквиру за садржај – који је српски“.[11]

Старе румунске цркве и данас су с фрескама и иконама на српском језику. Почеци коришћења новог румунског језика у литератури нису забележени пре 16. столећа. То пише у енциклопедијској одредници о румунском језику.

Да не бисмо помислили, да је румунски језик постојао пре 16. столећа, погледаћемо енцеклопедијску одредницу о њему. Неспорно је – румунски језик није природан и није настао на тлу данашње Румуније. Донесен је из Рима и наметнут је становништву – државном присилом Римске Империје. Становништво никад није научило наметнути латински језик, али је у свој (српски) језик уносило латинске речи. Те су се туђице, временом, умножавале. Касније су румунски филолози давали предност туђицама из латинског и уносили нове из романских језика. Тако је скован румунски језик (и молдавски). Основа му није био чисти латински језик, него искварени – језик којим су говорили странци у Риму:

„Румунски језик се развио из латинског, претежно вулгарног језика римских провинција Дакије, Мезије и Тракије, чије је становништво (Трачани, Илири и други) помешано с људством бројних римских посада, с колонима, депортирцима, итд, било, за време Царства романизирано… Најстарији документ румунског језика је једно писмо бојара Неакшула из 1521. године. У 16.столећу, појављују се, у оквиру реформацијских настојања, пријеводи црквених текстова са словенског на румунски језик. Прва румунска штампана књига је из 1544, али није сачувана. Између 1559. и 1581, појављују се у Брашови протестанска издања црквених књига. За установљење дакорумунског дијалекта за књижевни језик било је значајно издање Библије 1688. г. Румуни су, до 19. столећа, употрељавали ћирилицу, с властитим знацима ‘Џ’ и ‘Ц’, који су преузети у модерну српску ћирилицу. Молдавска варијанта румунског језика и данас користи ћирилицу“.[12]

Стварање језика, на основу латинског, уобичајено је у Европи. Тако су створени европски језици (осим словенских и грчког). Стварање француског језика:

„Припада групи романских језика, који су настали из латинског. Развој француског језика из латинског до данашњег модерног, вршио се у више етапа. Римски легионари, који су у Галију дошли већ у другом столећу Старе ере, говорили су вулгарним латинским језиком, тј. слободним говорним језиком, а не књижевним, писаним по правилима класичне латинске граматике“.[13]

У српско (словенско) порекло Румуна, поверовао је Сава Текелија, један од најобразованијих људи у Аустријском Царству на размеђи 18. и 19. столећа. О томе је објавио чланак и књигу 1823. Књигу му је штампао на немачком језику у Халеу реформатор српског језика, Вук Стефановић Караџић. Била је с изазовним насловом: Доказ да Власи нису римљанског порекла.[14] Мада је наишао на критику и српских и румунских интелектуалаца, Текелија је остао при свом закључку и 1827. је штампао друго допуњено издање – на немачком и румунском језику. Према преводу књижевника Стевана Бугарског из Темишвара, наслов књиге је: Доказивање да Власи нису римског порекла и оно не произилази из њиховог талијанско-словенског језика. Са више доказа обогаћено и на влашки језик преведено од Саве Текелије. Против Текелијиног закључка, написали су по књигу румунски књижевници Дамаскин Божинка и Ефтимије Мургу. Српски критичари у 19. столећу су, такође, критиковали Саву Текелију. Нису регистровали ово његово дело у каталозима. О њему је негативно писао и историчар Јован Радонић.[15]

Љути на Текелију, што је за Дачане рекао да су Срби (и што је предвидео да је хрватски илирски покрет у Аустрији антисрпски), против Текелије ће писати, између осталих, Јован Скерлић и Александар Форишковић. Књижевни критичар Јован Скерлић ће омаловажити све што је Текелија написао „… да ли то спада у књижевност…“, а Форишковић ће (1966), за Текелију, рећи да је из нижег сталежа, мада је Текелија, по мајци, био племић из средњевековне Србије, а мађарски племић – у четвртом колену:

„Док се коцкице мозаика претежно слажу, израста пред нама фигура џентрија, који се из петних жила упиње да премости јаз који је владао између шљахте и магната, те да се, ако не за стално, а оно барем привремено, задржи у великашкој средини – како би и на његову шљиварску одору пало понешто од велмошког сјаја и господства“.[16]

Сава Текелија није био уврштен у српску књижевност и о њему се учило само као о добротвору и оснивачу Матице српске. Негативна оцена уважаваног критичара с краја 19. и почетка 20. столећа, Јована Скерлића, била је пресудна за такву одлуку.

А дело умног Текелије о Дачанима, као српском (словенском) античком и средњевековном племену, требало се (морало) изучавати – и у историји, и у филологији, и у књижевности свих словенских држава!

————————————————————————————-

[1] Лењинградски државни универзитет „А.С. Пушкин“, Први међународни конгрес: „Доћириловска словенска писменост и дохришћанска словенска култура“, I књига, Санкт-Петрбург, 2008, стр. 337-346.

[2] Генадиј С. Грињевич: „Прасловенска писменост. Резултати декодирања“, Москва, „Летопис“, 1999.

[3] Слободан Јарчевић: „Историјске скривалице“ I књига, Београд, Издавач „Мирослав“, 2002, стр. 48-50,

[4] Проф. др Реља Новаковић: „Карпатски и ликијски Срби“ (The Carpathian and Lycian Serbs), Завод за србистику „Сардонија“ у Чикагу и ИПА „Мирослав“ у Београду, 1997.

[5] Проф. др Реља Новаковић: Карпатски и Ликијски Срби, ИПА “Мирослав“, Београд, 1997, стр. 36.

[6] Овидије: Тужаљке, V, 12, 55,56, 58

[7] Вера Милосављевић: Чувари имена, ИПА “Мирослав“, Београд, 2004, стр. 227.

[8] Исто, стр. 229.

[9] Исто, стр. 235.

[10 Исто, стр. 235-236.

[11] Исто, стр. 239.

[12] Енциклопедија Лексикографског завода, Загреб, 1956.

[13] Исто.

[14] Вук Ст. Караџић: Етнографски списи, “Просвета“, Београд, 1972, стр. 519.

[15] Вера Милосављевић: Сава Текелија и српска мисао – прва књига, ИПА “Мирослав“, Београд, 1998, стр. 48 – 50.

[16] Исто.

 
32

16 коментара

  1. Замундије

    Па да, Слободан Јарчевић (иначе веома интелигентан и добар човек, бивши министар спољних послова Републике Српске Крајине) је лансирао ову романтичарску теорију још 90-их, када смо били највише жељни пренадуваних прича којима величамо историјско српство. Мислим да је он отишао најдаље с тим (јер нису само били Срби католици, муслимани него сад и сви Румуни/молдавци. Што је наравно псеудонаучна теорија, јер кад кренеш од погрешне полазне претпоставке долазиш и до погрешног резултата. Једино правилно би било рећи да су Власи преци свих Срба (у том смислу су Срби староседеоци, и ово је једино научно потврђено) јер је локално становништво било романизовано за време римског царства, а касније их је словенизовала мања група Словена која је дошла из правца Румуније с Аварима, и населила се тамо где је најважније, у долинама и поред река.

    Власи су језички опстајали по планинама и зато је данас влах синоним за пастира брђанина, осим што Румуни себе зову Власи. Зато што смо били романизовани и имамо велику планину Романију, где су језички Романи најдуже опстајали, то су тзв старовласи. Од њих долазе и чудна стара босанска презимена (Ђого, Ного, Генго, Гагро, Капор, Шешељ итд). Та мања група Словена која је дошла из правца Румуније делимично је словенизовала Румуне по долинама, а касније су Власи/преци Румуна румунизовали њих, па тако румунски језик има веома много словенских речи, и то је тако остало до данашњег дана.

    Наравно не треба заборавити најкултурније од свих Срба који су такођер настали од романизованих староседелаца, то су дубровчани који су до 15-ог века били Романи и говорили далматски-романски језик, када је тај језик изумро они развијају српску националну свест у складу с језиком који говоре. Али добро, треба заиста размишљати па сазнати праву истину, неоромантичари и праве историјске чињенице се не слажу баш најбоље.

    (0)
    • ма немој… румуни су писали ћирилицом и одједном је заменили латиницом? чисто онако, а? исто и хрвати, је л’?
      А то што Румуни имају исту ношњу као и ми, то ништа не значи? Српске речи у њиховом језику ништа не значе? Српски топоними опет ништа, а?
      Ма знам, нису они Срби, ванземаљци су отишли тамо код њих и рекли им да користе српске речи. Да. Мора да је то.

      (0)
    • ЗА АУТОРА: „Аустроугарска је, због оспоравања немачког тумачења словенске историје (у књигама Симе Лукина Лазића и др Милоша С. Милојевића) запретила Србији санкцијама и ускраћивањем кредита, а претила је и оружјем, па се Србија повиновала и преузела у образовни систем историју Словена – какву су диктирали из Беча и Берлина“

      ОБАВЕЗНО НАЋИ ПОТВРДУ ОВЕ ИЗЈАВЕ!!!
      О-БА-ВЕ-ЗНО!

      Може ли ико то да ископа? Ви знате од које је то важности!

      (0)
  2. интересантан чланак .ипак је потребно да имамо у виду да ..историју пишу победници..тако да мали народи као Срби не могу пуно очекивати ,погото да неко велики и јак буде објективан .. када је још реч о историји или политици потребно је казати да да не постоји истина већ само мишљење ..тешко је да неко може бити ОБЈЕКТИВАН , када је реч о Румунима и Румунији ,потребно је казати да данашња Румунија није постојала све до 1918 год ,а за Румуне се почело говорити тек пре око 300 год ..због антируског става било је потребно да се становништво данашње Румуније латинизује и удаљи шта даље од руског утицаја ,што се тиче Молдавије ,она је постојала много раније али више као геограски појам него као нека држава а народ је био тесно повезан са Русима( све док латинзација није и њих погодила поготово после 1948 год када су неколицина молдављана отишли на студије у Француској) ,.данас је све то теже објаснити поготово када данас из Букурешта чујемо да су „власи исто румуни “ или да Тимочка Крајина припада Румунији ..видимо да и СПЦ има проблем са РПЦ око Тимочке Крајине и влаха ..у све су томе кумује рука са запада пошто нас Србе види као истурену руку Русије ..у свету се увек све радило силом а изгледа да ће тако бити и у будуће

    (0)
  3. Лазар за Двери и ЕвроАЗИСКУ унију

    - ЈАРЧЕВИЋ ЈЕ ПОТПУНО У ПРАВУИ ЗАТО ПОСТОЈЕ ЈАСНИ И ВАЛИДНИ, ПРОВЕРЉИВИ ДОКАЗИ, А ТО ТВРДЕ И МНОГИ ДРУГИ ИСТОРИЧАРИ !
    - И НАС СРБЕ ЈЕ ВАТИКАН И ХАБСБУГОВЦИ НЕМЦИ УДАЉИЛИ ОД РУСА
    - НОВИМ СРПСКИМ ЈЕЗИКОМ, по Вуку Караџићу,
    - А пре Вука смо говорили само са разликама у дијалекту,
    - СТАРОСРПСКИ И РУСКИ СУ ЈЕДАН ТЕ ИСТИ ЈЕЗИК,
    - А СРБИ И РУСИ ЈЕДАН ТЕ ИСТИ НАРОД !

    (0)
  4. Kao Vlah i Srbin govorim oba jezika i mogu da potvrdim da ima mnogo, mnogo slicnosti. Ako uzmemo u obzir da asimilacija traje nekoliko vekova pravo je cudo da ima srpskih reci u danasnjem rumunskom. U vlaskom jeziku ih ima vise. Pored slovenskih toponima kao sto su na primer sela i mesta koja se zovu Bistrica ima dosta Rumuna koji se zovu Bogdan sto je takodje srpsko ime.

    (0)
  5. Gospodin iz Dveri, godori ruzno u Vuku. Nije to uredu i nema nikakvog osnova za to. Srpski intelektualci u Veneciji i Austriji su se sluzili jezikom kojeg su Austrijanci i Vatikan stvorili u 17. stolecu – da bi licio, sto vise, na ruski. Razlog? Da bi Srbi katolici lakse pridobijali pravoslavne Ruse da predju na katolicizam. Nas narod je govorio jezik onako kako ga je Vuk uneo u recnik, a jezik je, posto je prirodan, razvijao se od Srednjeg veka – a Austrija i Vatikan ga vracali u Srednji vek. Ruski se manje promenio. Ali, svi Sloveni su imali reformatore u 19. stolecu. Vuk je bio najuspesniji.

    (0)
    • „Наш народ је говорио језик онако како га је Вук унео у речник“ – требало би рећи да је Вук унео у речник језик онако како га је народ говорио. Зар не?

      Вук је од пастирског језика направио књижевни језик.
      језик који се говорио на српском двору је бледео. Језик који се говорио у народу се годинама кварио и поједностављивао-у свој тадашњој неписмености, недостатку школа и књига. Који фонд речи је требао једном балканском и српском сељаку тих година? Сети се само вуковог „намастира“ тј манастира, и сличне лингвистичке извитоперине. И оно језика који се говорио у цркви, која је била чувар (љубоморни чувар) језика је скратио и поједноставио.

      (0)
  6. Gospodin Zamundije – ne treba mu zameriti. Malo ko moze da prihvati to sto sam napisao. Ali, da su Vlasi romanizovani, a da nisu bili Srbi, onda bi im jezik bio mesavina latinskog i tog jezika kojim su govorili. Ali reci iz nekog vlaskog jezika nema – samo su tu srpske i latinske. I vlaskom jeziku pisem u ovom delu, na koje je reagovao istoricar rumusnki – akademik. Izjavio je>
    „Jarcevic nije u pravu. U srednjem veku nije bio u Rumuniji sluzbeni jezik srpski, nego je bio crkvenoslovenski“.

    (0)
  7. Сувише је велики залогај за садашње историчаре да признају другу историју јер аутоматски признају да су живели у заблуди 50,60,70 и 80 година. Ја са 40 година још и могу да прихватим неке ствари, поготово да нисмо долазили ниоткуд, јер и док сам учио историју у школи било је ситуација кад професори нису умели да одговоре на нека наша питања, док старије генерације не верујем да могу да прихвате ту историју. Они не могу да прихвате да више не живе у Титином времену, а не ово..
    То би требало да се са променом власти која хоће да ради у интересу овог народа, у.школама уведе нов програм учења историје од 1. разреда основе школе, па кад дође време да ми одемо Богу на исповест, таман стасавају генерације са здравим размишљањем и здравом свести о Србском народу и држави, и тада ће бити неке наде за ову државу и овај народ. Овако сада тренутно каква је ситуација, и пошто смо по том питању веома неписмени као народ ( јер нама шта пласирају други ми мислимо да је то најбоље на свету па макар било и на нашу штету),када се овако нешто спомене одма смо настали од амеба, и др. подсмешљиве констатације. Ако се ускоро не промени нешто на боље што се учења историје тиче, онда лако је могуће да мој унук учи да су Срби дошли у 20 веку. однекуд из пиздинаца.

    (0)
  8. Симон Марков

    Тешко се на једном месту може наћи толко бесмислица колко их је ноћаске написо Замудије. Валда је био неиспаван и бунован. Постиго је не само лични већ и улични рекорд.

    (0)
  9. Treba izbegavati izreku – „istoriju pisu pobednici“ – to nije tacno. Nemci su sve ratove izgubili, a oni su napisali istoriju Slovena.

    (0)
    • да ли сте сигурни да су Немци изгубили све ратове? у последњих 200 год нама Енглези су већи непријатељи од Немаца , наш проблем са Немчком је да Немачку политику већ одавно не воде Немци

      (0)
  10. Dragane, zaboga, pa Nemci su izgubili oba svetska rata, a Rusi su ih tukli i u prethodnim stolecima, a oni su nam napisali istoriju. Nismo raspravljali o Englezima. U vreme kraljice Viktorije – imali su program unistenja pravoslavnih Srba. To je u knjigu uneo akademik Zivojinovic. Englezi su, s Francuzima, odrzavali tursku okupaciju srpskih zemalja, itd.

    (0)
  11. Илија Петровић

    И поред „убедљивог“ пораза у Великом рату (доцнијем названом Први светски), Немачка се врло брзо вратила својим традиционалним особинама: самозадовољству, шовинизму и лакомислености у односу на читаву Европу.
    Или, како је то на неку годину пре краја свог живота писао Достојевски, „занесеност, охолост и бескрајна вера у своју неограничену моћ опили су све Немце – народ који је ретко побеђивао али који је, за дивно чудо, био често побеђиван.
    При томе, не би требало узимати у обзир уобичајено самозадовољно хвалисање Немаца – традиционалну особину немачког карактера. За Немачку је наступио нови, сјајан и значајан период у њеном развитку. Дакле, нису се појавили само понос и шовинизам, већ се појавила и лакомисленост у односу на читаву Европу“.
    Тако је то било 1872. године, а и површном посматрачу данашњих збивања очигледно је да се Немачка у њима ништа друкчије не понаша него у време Достојевског.

    (0)
  12. Kрајње је време да се у свим српским основним и средњим школама учи једне године, уместо традиционалне историје српског народа, предмет “Предисторија“ Срба.
    Па ако је то за неке посвећенике званичне науке митоманијa, биће можда свима лакше да пронађу мистификацију и манипулацију и у најновијој историји српског народа, на пример, о Другом светском рату, или о почецима Првог светског рата. Ја сада заиста легнем и устајем са новим кембричким поимањем наше ‘хероизоване’ српске историје тог рата, уместо да се будим изјутра са живим реминисценцијама о минулој ноћи коју сам провео као sleepwalker!
    Стари Вујадин

    (0)

Оставите коментар