(Фото: Јутјуб)
(Фото: Јутјуб)

Предлог Председнику Србије Г-дину Вучићу, Његовој Светости Патријарху Иринеју, Министарству Трговине и Туризма, ТОС-у и Председницима Општина Рашка, Брус и околним општинама!

Тема: Како развијати Туризам у Србији

Када је Туризам у питању продајемо робу произведну углавном од домаћих произвођача по три пута већој цени кроз угоститељство и оно што је за државу најбитније, држави остаје ПДВ који је чак и до три пута увећан него обично. Извозом наших роба државни буџет остаје без ПДВ. Ако је тако зашто туризам није стратешка грана привреде и зашто се не посвети туризму дужна пажња.

У мом Предлогу Економског Програма Србије који сам написао и објавио 2011 године, поставио сам циљ да Србија за 50 година буде најјача и најстабилнија економија Европе а за 100 година да нас Срба буде 100 милиона.

Све мере које предлажем у Туризму и у осталим гранама привреде су у сврху циља да за 50 година Србија буде најјача економија Европе. Дали ће тако бити или не, не зависи од мене, зависи искључиво од онога ко је на власти.

У мојих седам претходних дописа, а везано за развој туризма у Србији, сам предложио петнаест врло битних мера које новчано не коштају много али слику Србије у туристичком смислу мењају баш много.

У овом допису ћу предложити две нове мере и два предлога који би значајно побољшали развој туризма у Србији.

Шеснаеста мера је расписивање међународног Тендера за уређење Србије као врхунске туристиче дестинације у свету.

Нажалост, Србија данас није туристичка дестинација, постоје нека решења наслеђена из прошлости која је време прегазило, сем Врњачке Бање остале бање су нам никакве туристичке дестинације, планине сем нешто врло мало Копаоника исто тако никаве туристичке дестинације и то се мењати мора.

Не знам овде тачан број туриста у Србији који овде дођу и остану рецимо седам дана али баш само у туризму а да нису наши грађани и да то нису пословне посете што свакако не можемо убрајати у туризам али верујем да је то готово занемарљив број. Ако искрено признамо истину ми смо већ пола проблема решили. Ослободили смо се заваравања.

Ми у Србији немамо људе који о великом туризму размишљају а камоли да виде у даљину шта је то што све може да нам донесе и колико може нашу врло тешку: политичку, економску и безбедносну ситуацију да преокрене у нашу корист у будућности.

Ми нисмо народ који одређује, планира и гради будућност а само такви народи имају добит у будућности, тешко оним народима који чекају будућност, њима остаје само смеће и да преживљавају из тог смећа. Нажалост ми смо у тој ситуацији и то искључиво нашом заслугом а не вољом других. Ово је сурова истина данашњице у свету.

Aко је тачно да је људски мозак најаче и најмоћније оружје на свету јаче и од атомске бомбе и од свих бомби и наоружања, све што на земљи постоји мозак је створио и све може и да уништи, зашто га једном не почнемо користити и ми у своју корист за нашу добробит.

Решење:

Пошто ми немамо људе за велики и високи туризам онда је најбоље да распишемо међународни тендер да на том тендеру учествују светски умови данашњице из области Туризма и дају нам своје предлоге како то ми да урадимо па да на годишњем нивоу од Туизма зарадимо преко 50 милијарди евра.

Како Србију конципирати, шта и где улагати, шта форсирати, нашта обратити пажњу, шта елиминисати, шта додати, шта градити и онда градити стратегију у будућности. Нека награда буде новчана која би те умове заинтересовала и довела их у Србију на рецимо 3 месеца да обиђу сваки кутак. Да уоче садашње недостатке и дају решења. Тај новац и ти трошкови би били ништа у односу на добит коју би ми добили.

Што се мене тиче све моје предлоге могу да искористе или одбаце, само оно што искористе не желим и да наплате. Дати рецимо три или четири или пет награда уз обавезу да можемо комбиновати решења из више предлога.

Седамнаеста мера је мрежа Аутопутева у Србији

Ова мера је најскупља и кошта највише и стога је и остављам за крај као најскупљу.

Ми немамо никаву, нити моралну обавезу, нити међународну обавезу да ми градимо аутопутеве нити ка Црној Гори нити ка Сарајеву нити ка Приштини. Ми Срби имамо обавезу да градимо аутопут ка Бања Луци преко Бијељине, Брчког, Дервенте и даље ка Клашницима пре него ка Сарајеву.

Ми имамо само обевезу ка самима себи да градимо аутопутеве од којих ћемо првенствено користи имати ми у Србији. Можда нам сада делује да је то неисплативо али ако ми кренемо у градњу тих аутопутева врло брзо ће се покренути и привреда и индустрија, јер шта је прво што питају инвеститори „где има слободан плац поред аутопута“.

Мада искрено нисам обозавалац страних инвеститора, не волим када неко на мени зарађује, мислим да нисмо толико глупи да ми то не можемо и сами. У такозваном комунизму су створени системи који су у врху светске и европске привреде а данашњем систему те фирме не ваљају.

Не ваљају људи који кажу да те фирме не ваљају, неваљају људи који воде те фирме а фирме су добре. Ако један оркестар лоше свира не мењају се инструменти него диригент и свирачи. Некадашњи „ПКБ“ је био у светском врху, „Yumko“ Врање је био сврстан међу 20 највећих текстилних комбината света, “Енергопројект” је био међу 15 компанија света итд… Где су данас те фирме, нису за све криве само санкције.

Решење:

Да се окренемо само себи и својим интересима и градићемо ми Аутопутеве ка Приштини, Сарајеву и Црној Гори чим завршимо Аутопутеве у Србији и Аутопут ка Бања Луци. Из наших српских првенствено привредних и безбедносних разлога ми Аутопут ка Бања Луци морамо градити.

Предлог:

Село Дежева, родно место Светога Саве

Веома мали број људи у Србији нажалост чак и врло образованих људи зна да је Свети Сава рођен у селу Дежева поред Новог Пазара. За то кривим и СПЦ и све власти Србије до сада зашто о томе нису причале далеко више и далеко чешће. Свети Сава је творац СПЦ и ми као народ му се нисмо баш одужили како би требало то да урадимо. Био сам тамо два пута и одушевљен сам пејсажом, оном природом, оним рајем. Тамо се сада гради црква али то ипак није чини ми се достојно имена и дела Светога Саве. Он заслужује много више. Католици имају Ватикан, Муслимани имају Меку а ми православни Срби шта ми имамо.

У разговору са родбином и пријатељима у иностранству сам их питао за место рођења Светога Саве али нико није знао, али су зато сви исказали жељу да оду тамо и виде то место. Недалеко од Дежевске долине је и велелепан Манастир „Ђурђеви Ступови“ који просто доминира крајем.

Поглед од Манастира „Ђурђеви Ступови“ на Дежевску долину је неизбрисив и незабораван. Недалеко одатле су и манастир „Сопоћани“ као и манастир „Црна Река“. За ову посету су потребна два дана. Данас то село није никаква туристича дестинација сем понеког ко тамо залута или неког ко оде са наменром, нисам уочио тамо ни угоститељски објекат. Лично сам убеђења ако би држава и СПЦ уложили макар мало труда да би то место била одлична верска и туристича дестинација.

Ми у Србији нисмо ни свесни колики ми у ствари имамо туристички потенцијал иако немамо море. Море је актуелно 3 месеца, планине су актуелне 10 месеци зашто то онда није тако и код нас и поред чињенице да ми имамо безвизни режим са преко 70% човечанства. Зашто ми нисмо у стању да у сваком моменту у Србији имамо по милион туриста ако пет милијарди људи може без визе да дође код нас.

Није то све сиромашан свет. Нема ту никаквих препрека, постоје само људи који виде препреке и који не виде препреке. Ако је људски мозак најаче оружје на свету јер је све стоврило и све може да унисти, дај једном да покушамо преко мозга нешто да урадимо. Манимо се предрасуда и убеђења и укључимо мозак да постигнемо циљ.

Решење:

Да СПЦ прогласи Дежеву мeстом ходочашћа где би сваки Православац макар једном за живота то место посетио. Потребно би било тамо саградити велелепан Храм поред ове садашње Цркве да то буде једно манастирско здање да СПЦ отвори тамо школу за свештена лица јер је ту настала СПЦ.

Прилаз Дежеви је данас из Новог Пазара и преко Голије. Пут од Ивањице преко Голије морао би се у потпуности реновирати и проширити да то буде регионални пут. Тада би и планина Голија добила много на значају и требао би се на њој применити исти принцип градње као и на Златибору и на Тари. И тамо има простора за макар десет туристичких Центара. Трећи правац ка Дежеви треба да се такођер уради из правца Рашке, нов широк регионални пут.

Потребно је да се направи асфалтни пут за возила и пешачко-бициклистички пут директно од Дежеве до Манастира „Ђурђеви Ступови“. Ту има негде преко 5 километра у једном правцу.

Пошто је оно тамо готово све земљисте приватно власништво мој савет локалном становништву би био да земљу не продају ни по коју цену. Инвеститори који буду заинтересовани за градњу смештајних, угоститељских и осталих делатности могу да граде под условом да плаћају локалном становништву месечни износ за изнајмљени простор за градњу објеката. Ако се промени власник објекта нови власник је у обавези да прихвати услове старог власника објекта.

Било какве преваре могу довести власника објекта до апсолутног губитка било каквог права на објекат у корист власника земљишта. На тај начин бисмо спречили одлазак локалног становништва и чисту комерцијализацију терена. На ово право власника земљишта би се морала донети и Законска обавеза да се то право не може ставити ни под хипотеку нити да постоји било какав начин губитка тог права.

Обзиром да би за посете целом крају месту Дежева, Манастирима: „Ђурђеви Ступови“, „Сопоћани“ и „Црна река“ било потребно најмање 2 дана, ту би били потребни смештајни и угоститељски објекти.

Планина Голија би врло значајно живнула јер би била у могућности да туристима понуди поред планинског одмора и лепу туристичу туру за обилазак ових православних светиња. Наравно, могу да обиђу и муслиманске светиње.

У циљу повећања Туризма у Србији, мој предлог би био да се у Шумадији одреди локација за Манастире Православних Цркви, нешто слично Светој Гори да свака призната Православна Црква има право на свој Манастир у Шумадији. Ти манастири би онда привлачили туристе из Православних земаља.

Предлог:

Копаоник данас и Копаоник у будућности.

Копаоник је данас у доста бољем стању од Златибора и Таре али даје веома мало у односу на своје могућности. Био сам у току лета на Копаонику и предели су фантастични. Проблем Копаоника је у доста тешком прилазу до њега и ту се мора размишљати како то променити.

Оно што ми се није свидело на Копаонику приликом самог доласка је кровови хотела. Доста Хотела има кровове од даске која је од времена поцрнела. Па не иде црна боја и она лепота од природе. Возио сам од Раске ка Копаонику и пут је да будем искрен и доста напоран, стрм и вијугав. Нисам ишао путем преко Јошаничке Бање или од Бруса и Брзећа али претостављам да није нека велика разлика.

Нисам приметио спољне базене што ми говори да нико тамо о летњем туризму не размишља, додуше постоји један базен али то је мало и неозбиљно за такву туристичку дестинацију. Што донесе зима донесе и то је то, што ће рећи да се тамо о озбиљном туризму не размишља.

Успут сам приметио два затворена Хотела мислим да се један зове „Олга Дедијер“ који је на путу тоталног уништења. Видљиво је да се дуго не користи и да ће брзо пропасти, што је први знак да тамо нема довољно туриста ни зими. Имена другог хотела не могу да се сетим. Знам само да има одличну позицију на Копаонику.

Каква је ситуација данас не знам али знам да су ми се жалили енглески туристи пре неколико година да је уз пут од Ниша до Копаоника било доста депонија смећа.

Можда грешим али чини ми се да нигде нисам видео коришћење соларне енергије или енергије ветра. Видео сам доста потенцијалних локција где би се могли градити организовани Центри.

Зими можемо да чујемо да су путеви затворени од снега што није добро за туристе, путеви ка туристичким дестинацијама ма какви временски услови били увек морају да буду чисти и проходни.

Мој предлог за Копаоник је следећи:

Постојећи Аутопут Београд-Ниш повезати са Аутопутем који би ишао ка Крушевцу потом ка Трстенику а други крак да иде од Ниша преко Мерошине, Прокупља, Беољина, Блаца, Бруса, Александроваца, спој код Трстеника, потом за Краљево и онда ка Рашкој и Новом Пазару. Србија мора да буде испреплетена аутопутевима. То кошта али се решити мора. Дали концесијама или на било који други начин али се решити мора. Путна инфраструктура је врло, врло битан ако не и кључан носиоц привреде.

На самом Копаонику верујем да има простора да се сагради најмање 20 центара за по 5 хотела или Апартманских смештаја. Сваки Хотел или Апартмански смештај да има два базена и то затворени и отворени базен и спортски центар. Сваки Центар да има свој Трговачки центар, дискотеку, кафице и ресторане и све потребне пратеће објекте попут Дома Здравља и Хелиодрома који би евентуално био потребан за тешко оболеле или повређење туристе. Центри морају бити повезани путним и пешачким стазама. Сваки Центар мора да има и амфитеатар за културна дешавања за најмање 10 хиљада људи.

Многи Хотели и Апартмански смештаји би могли бити саграђени и у Јошаничкој Бањи, Рашкој, Брзећи и у Брусу јер туриста може и ту да одседне, преко дана оде жичаром на скијање на Копаоник и увече се врати у хотел или смештај. Тако би значајно живнула и та места. Познато је да се у Швајцарској смештајни капацитети налазе испод планина и ски стаза. Ми на то нисмо навикли па нам се предлог може учинити чудним.

Да би се избегли зимски услови, непроходни путеви и да се заштити природа од гасова из аутомобила потребно је развести систем жичара са затвореним кабинама и то од: Бруса ка Брзећи и Копаонику, од Јошаничке Бање ка Копаонику и од Рашке ка Копаонику. Многи онда неби ни имали потребе да аутомобилима иду на Копаоник.

Жичаре се ни по коју цену не смију приватизовати, оне трајно остају у власништву државе Србије. Жичаре морају да раде као сат, тачно и беспрекорно, ако не буду тако радиле заменити комплетну радну снагу укључујићи и менаџмент фирме до последњег човека, комплетно особље од портира на улазним вратима до Генералног Директора.

На Копаонику забранити било какву даљу градњу а постојећим објектима издати привремене дозволе (уместо садашњих сталних) на рецимо 100 година да после тога држава може да поруши те објекте без накнаде садашњим власницима.

Сваки хотел или смештај у будућности мора да има соларне панеле на целом крову за производњу топле воде и електричне енергије коју би предавао у електроенергетски систем Србије а по потреби би узимао струју из тог система. Сваког садашењег власника хотела или смештаја обавезати да у року од 5 година мора да постави соларне панеле и систем пусти у рад.

Сем соларних панела, на Копаонику и околини где год постоји могућност и има ефекта постављати и Ветрењаче за производњу електричне енергије јер би та енергија била потребна туризму и привреди.

За овакав план за Копаоник су потребне и велике паре. Где наћи те паре. Ако се нема новца онда не остаје ништа друго него да се све ради преко „грбаче“ народа. Тако је то било у историји и тако ће и остати.

Ако хоћемо да постигнемо циљ да за 50 година будемо најјача економија Европе онда много тога морамо и лично да дамо. Циљеви се не постижу жељама него и личним радом и личним одрицањима. Све што се ради ради се за нове генерације.

Ако више не постоји Војна Грађевинска Оператива онда је треба основати и ставити у функцију. Главни пројектант овог пројекта треба да буде Грађевински Факултет у Београду, они су државна установа и имају обавезу да раде по налогу државе те да им буде част да раде за свој народ и своју државу. Војна грађевинска оператива треба да изводи радове и да се у њој запосле познати и признати инжењери који би изводили радове по пројекту. Изабрати најсигурнији и најбезбеднији систем жичара и све радити по њиховом захтеву.

Што се тиче остале радне снаге доста тога може да се реши и Омладинским Радним Акцијама, могу да раде и робијаши и лица која имају обавезу друштвено корисног рада да би избегли кривична и прекршајна гоњења. Ово би био најјефтинији начин градње. Трошкови би били: опрема за Жичаре, гориво и резервни делови за машине, бараке или контејнери за спавање који се само једном саграде и храна за раднике, те плате за професионалне инжењере.

Моје је мишљење да би се поново морао увести војни рок и то 12 месеци, 3 месеца војна обука а осталих 9 месеци да се ради за државу и тако би се јачао и патриотизам младих људи јер би се увек радо сећали тога шта су они лично урадили својим рукама за своју државу. Ако је потребно размислити и о војној обавези за девојке. Тај рад може да буде и на грађевини и у производњи хране или неких услуга које су потребне. У Израелу војску служе и мушкарци и жене ако се не варам по 3 године. Јесмо ли ми можда нека еxтра класа људи па да не можемо и ми да служимо 12 месеци у корист своје државе и заједнице.

Што се новца за финансирање тиче све фирме и предузетници са подручја Краљева, Врњачке Бање, Трстеника, Крушевца, Прокупља, Блаца, Бруса, Александровца и других места су у обавези да месечно одвајају у Фонд за развој Копаоника онолико новца колико дају банкама за провизије. Грађани са тих општина би имали обавезу да при плаћању сваког рачуна у пошти и банци уз рачун доплате по рецимо 5 динара у Фонд за развој Копаоника.

Сав или део ПДВ-а прикупљен са ових општина би био уплаћиван уместо рачуна Буџета Републике Србије на рачун Фонда за развој Копаоника. Свака фирма која има неко своје оделење или огранак на некој од ових општина је у обавези да остварени ПДВ на тим локацијама посебно евидентира и као такве их и пријави Пореској Управи да би посебно било приказано колико је уплаћено у буџет Републике Србије а колико у Фонд за Копаоника. Сваки нови облик и предлог финансирања је добродошао.

Многе Банке, многе финансијске институције видећи редовно прикупљање пара ће понудити јефтине кредите и ту не теба наседати и узимати те кредите, све што саградимо мора да буде нашим радом и нашим парама тако када се заврши пројекат онда ником ништа не дугујемо. Не желим кредитно ропство.

Паралелно са радом на градњи жичара градили би се путеви до места која би била одређена за центре и припремала локација за градњу хотела и апартманских смештаја. Тада би инвеститорима понудили плацеве за градњу хотела наравно уз наше услове а услови би били:

1. плац добијају џаба и градњу могу започети одмах по пројектима који су већ одређени што значи да не може бити у хотелу мање од 1.000 лежајева за туристе а рецимо могу мењати у некој мери архитектуру хотела или повећати број лежајева.
2. набавка хране за потребе гостију мора да буде код домаће пољопривредне задруге која би била основана и која би првенствено откупљивала све понуђене количине производа са територије општина које су прихватиле овај вид финансирања. Само оно што се не може произвести у тим општинама Хотел може да набавља на другим местима.
3. по завршном обрачуну сваки Хотел је у обавези да поред своје редовне обавезе плаћања пореза на добит предузећа уплати јос 20% оствареног профита у буџет Републике Србије јер му је Република Србија омогућила ту зараду и дала му плац џаба.
4. сваки покушај преваре од стране Хотела према држави Србији да би се приказала умањена зарада а самим тим и приказана добит би био санкционисам чак и одузимањем хотела у корист Републике Србије.
5. уколико се власник хотела одлучи на продају хотела у обавези је да обавести купца о обавезама према држави Србији пре него што купац купи хотел. У противном Уговор је ништаван.
6. део хотела од 20% не може да иде под хипотеку уколико се Хотел одлучи за подизање кредита јер је то практично удео власништва Србије у том хотелу.
7. обавеза довођења туриста је на хотелима.
8. као инвеститори се могу појавити само људи са чистом прошлости, никакво прање пара за таква улагања, хотели који би се тако саградили па било доказано да је то урађено прљавим парама би Република Србија могла да одузме трајно у своју корист.

Ко год из Србије и света прихвата ове услове може да буде инвеститор. О условима се даље не може расправљати они су непромењиви.

Огромна грађевинска оператива би била покренута и посао би добио велики број људи како у грађевинској струци тако после и у угоститељству.

Верујем да би врло брзо цео крај дошао у ситуацију да им фали становништва јер неби имали довољно људи и за пољоприредну производњу и за раднике у хотелима и осталим пратећим објектима.

Највећи проблем овде видим довод воде и канализацију. Ако је потребно копати бунаре и до 5.000 метара да би се дошло до воде јер тај бунар се копа једном а користи вечно и практично једном се плаћа а вечно се користи. Градња фабрике за прераду отпадних вода би била најскупља.

Овде се сада поставља само једно питање а то је „хоћемо ли“ ако хоћемо знамо шта нам је циљ и постићи ћемо циљ ако нећемо онда ћемо тражити хиљаде оправдања и образлагати та оправдања само да то не радимо да наставимо бити слепци као што смо и до сада били.

У следећем предлогу ћу изнети своје мишљење о Великом Ратном Острву у Београду и како га преуредити и са њим осигурати будућност Србије.

Никако не треба заборавити када је туризам у питању да се роба домаћих произвођаца: храна и смештај продаје по ценама и до три пута већим а да ПДВ остаје буџету Србије што није случај са извозом роба, где се роба извози по најнижој цени, транспорт уколико га има је по најнижој цени а ПДВ-а нема у буџету.

Туризам је најбољи извоз и по државу и по народ. Ако ове моје речи разумете онда ће Туризам бити стратешка грана привреде ако их не разумете џаба сам све ово писао.

Арнаут Миле

Аутор Предлога Економског Програма

www.ekonomski-program.rs

www.arnaut.rs

5 коментара

  1. E, Mile sve ovo što si napisao je za Srbe Rodoljube koji su moralni ljudi i domaćini u svojoj glavi, a ovi kojima si ti ovo naslovio nijesu Srbi i ne mogu biti Rodoljubi, oni su sluge đavolje i naših neprijatelja jer su svoje duše prodali za novac i tako sve rade protiv Srbskog naroda i države, tako da je sve ovo što pišeš Rodoljubivo od tebe, ali je to Sizifov posao, ili uzaludan rad.

  2. G. Arnaute, da Srbija za 50 godina bude najjaca ekonomija u Evropi, da za 100 godina Srba bude 100 miliona, da godisnje od Turizma zaradimo preko 50 milijardi eura,….To su takvi neverovatni, megalomanski planovi da im ne treba komentara. Imas dobre I postene ideje, ali covece probudi se. Izvinjavam se zbog ovakvog komentara.

  3. Nik,
    Dali si verovao 1985 godine da ce rat izbiti u SFRJ 1991, Nisi, Dali si verovao 1991 da ce Srbi napustiti Krajinu, Nisi, dali si verovao 1995 da ce Srbija biti napadnuta 1999 godine, Nisi, dali si verovao da ce sa nama biti ovo sto je sada 2000 godine, Nisi. Sve u sta nisi verovao se desilo i bilo je negativno.
    Sada je ovo nesto pozitivno i ne verujes u to, dovoljno je samo da kazes ja zelim i hocu to i tako ce i biti. Ovakve ideje se ostvaruju samo voljom i resenoscu. Kada u sebi kazes ja to hocu i zelim to vec sutradan ces gledati na sve drugim ocima i umesto danasnjeg beznadja videces, resurse, videces pare a nase je samo da se sagnemo radimo i uzmemo te pare.
    Ako mogu drugi sto ne mozemo i mi,jesli li ti toliki slabic, bezvredan i nesposobnjakovicda to ne mozes. Sve sto moze drugi mogu i ja. Mi imamo genijalne ljude u nauci koji su otisli vani, tamo mogu ovde ne mogu, daj im iste uslove ovde moci ce dva puta vise ovde nego tamo.

  4. Mile, covece Boziji, ne moras mene da ubedjujes; ja sam stariji covek I penzioner. Kao inzenjer tehnicke struke (da ne idem u detalje) radio sam na cetiri kontinenta. Sve je lepo I pametno sto kazes, ali ti ubedi ovih ~ 6 miliona Srba u zemlji da pocnu da rade I misle normalno a ne da glasaju za ovu nesrecu sto je na vlasti (i njega I njegovu partiju) I dovrsavaju unistenje nase Srbije. Bog ti pomogao!

  5. Nik, prvi potez je da ljudima u glavu udje ideja. U ideju odmah niko poverovati nece, ali ako Vi vidite da postoje i nacini da se to ostvariti moze onda polako pocinejte da verujete u to i to je u pocetku sasvim dovoljno, posle toga kada poverujete u to da je moguce prelazimo na fazu da to postvljate sebi za cilj i onda smo mi krenuli na put gde nam vise niko nista nece moci. Moj cilj je da kazem moguce je i pisem nacine na koje je to moguce a Vi prosudite onda dali je to moguce. Ja ovde mogu tomove knjiga da napisem kako je to ostvarivo i realno ali ja sam to postoci ne mogu. Covek mora da otvori svoj um, kada se um otvori onda mnogo toga vidite i o cemu do tada ni sanjati ni pomisliti niste mogli, onda vidite da je sve moguce samo ako se hoce. Napredak u svetu ne postizu ljudi negativci jer po njima nista ne moze i uvek je neko drugi kriv i uvek cekaju drugog. Nema drugog kreni na put i budi prvi, prvi uvek uzimaju se a drugom ostaju mrvice, nazalost to je surova istina danasnjice.

Оставите коментар