Александар Вучић (Фото: Јутјуб)
Александар Вучић (Фото: Јутјуб)

Председник који је волео возове

Дуго је причао о брзим пругама до Будимпеште, онда је послао воз блиндиран фрескама да освоји Косово, да би на крају сео на Лесковачки воз без возног реда, како би што спорије отпутовао у историју. Да би некако увеличали тај догађај његови медији су објавили да је постао први председник који је отворио роштиљијаду, ал’ бадава.

Главни утисак оставља горушица која преврће стомак од те политичке мућкалице, коју је у доколици збрчкао не би ли се вратио на насловне стране. Наиме, од како је постао председник нема га више сваки дан на телевизији, а његове активности већ су пале на треће, четврто место у вестима, како и приличи протоколарним догађајима.

Без свакодневног стварања привида о надчовечанским напорима и великим успесима, његова харизма бледи, а народ ће све боље уочавати да резултата о којима је причао као премијер нема, тврди колумниста Магазина Таблоид Миле Исаков, бивши потпредседник у Ђинђићевој Влади и амбасадор Србије у Тел Авиву.

Кад се попнеш на врх, нема другог пута него на доле. Тако је Вучић, од машиновође који ће нас брзим пругама експресно одвозати у Европу, доспео до путника Лесковачког воза, који вековима нигде не иде. Отварајући, лично и прилично, роштиљијаду, Вучић је, по обичају, ову манифестацију прогласио највећом у земљи, већом и од Еxита, Гуче и Бирфеста, али нико није фасциниран јер сви знају да се то не може ни поредити. У стварању привида значајног, такорећи историјског догађаја, није помогло ни подсећање режимских медија да је он први председник Србије који је икад отворио ову параду крканлука. Више је оних који су то протумачили по оној народној „беспослен поп и јариће крсти“.

Наравно, није он ту дошао због заиста најбољег роштиља, него да би искористио прилику да се јавно огласи, јер од како, као прави председнк, ништа не ради, све је мање повода да се похвали великим успесима. А, кад се он сам не хвали нико неће, јер нема зашто. Као и обично, похвалио се оним што ће тек бити. Сутра иде у Брисел да се састане са Тачијем и свима очита лекцију. „Болеће их глава од наших питања“, нагласио је славодобитно, мада сви знамо да њих боли уво за то што ће он наводно да каже. Глава боли грађане Србије због брига о томе како да саставе крај с крајем.

Њима за утеху најавио је повећање плата свима у јавном сектору, за око десет посто, што је начуо у разговору са владом, како је рекао. Похвалио се и отварањем две фабрике у лесковачком крају, које ће се догодити негде у октобру, ако бог да. Све већ виђено, али са много мање ефеката него раније. Једноставно, није више убедљиво као када је држао кајасе у рукама. Држи он и даље све конце, али није то то, конци умеју и да се помрсе.

Сећате ли се како је Вучић дуго понављао да му не пада на памет да се кандидује за председника, како му позиција премијера сасвим одговара и како воли баш то да ради, даноноћно. Није то било случајно изговорено, јер ма колико био незрела личност, тај надобудни штребер није ни мало наиван. Знао је он да му почасна функција председника државе не одговара и да ће му маневарски простор бити ограничен, али није одолео.

Морао је, баш као пубертетлије што ударају рецке за сваку нову девојку, да у свој рабош државних функција упише још једну. Највећу. Болесна амбиција и похлепа умишљеног вође биле су јаче од рација. И сад не зна шта ће са собом. Желео је на врх пирамиде по сваку цену, не да би одгоре боље видео, већ да би био виђен. Проблем је у томе што се сад заиста боље види, огољен и сам. Виђен за одстрел.

Мада још има моћ да командује владом и свим државним институцијама, не сме тиме да се хвали као досад што је чинио сваког боговетног дана. А кад се не хвали, он не постоји. Уместо тога, мора да крије своје мешање у рад владе, да делује из другог плана, што му изузетно тешко пада. Он и кад није био премијер, није био други, био је први потпредседник, а понашао се као председник, трудећи се да то свима буде очигледно. Са позиције на којој је сад, то једноставно не може тако, а кад се он сам не хвали успесима постаје све очигледније да их ни нема. Не може ни да обећава, на пример веће плате и пензије, јер сви знају да то није његова надлежност. Уосталом, та обећања није испуњавао ни кад је могао и морао по функцији, тако да то нико више не узима за озбиљно.

Тако ће из дана у дан његова моћ да бива све слабија, харизма ће се топити а онда и утицај. Чак и код најоданијих слугу, које ће се свакодневно уверавати у његову немоћ и све ће га се мање плашити. Прво ће се међусобно дохватити у влади, нарочито кад се почупају оне четири уседелице. А, онда и у странци, где има много незадовољних зато што нису могли у врх власти од разних педера, лезбејки и травестита, којима се Вучић кити не би ли поправио слику о себи. Али не бива то тако. Чак и ако си ти раскрстио са својом прошлошћу, не значи да је прошлост раскрстила са тобом.

По већ устаљеној пракси, све је урадио супротно од оног што је обећао, само овог пута на сопствену штету. У председничкој кампањи је, рецимо, обећао да неће дозволити да се два пилота отимају о команде у нашем авиону. У међувремену, „Аир Србија“, у чијој је летилици реклама снимљена, већ се обрушава. Елем, у том свом споту тврдио је да је једини начин да се избегне несрећа, кад он постане председник и сам преузме команду, али све је испало обрнуто јер су полуге управљања остале у влади коју је напустио. Он их је предао у руке Ане Брнабић, али и Ивица Дачић би волео поново мало да их се дочепа. Ако главни пилот треба да буде жена онда и Михајловићка и Јоксимовићева с правом верују да су више женско од Ане, а ако ћемо право у том смислу најјаче је правосуђе налик на Пенелопе Круз, за коју се зна да може да вози кога хоће и како хоће. Поента је у томе да ће бити отимачине око управљача. Слушаће они и његове команде још неко време, али тек то ће да изазове турбуленције и пропадања, од којих ће путницима да припадне мука.

Просто није исто кад сам управљаш возилом и кад ти неко издаје упутства и команде. Сећам се како, док сам се спремао да полажем возачки, мој инструктор никако није хтео да ми дозволи претицање. Кад год бих га питао да ли да кренем, он би ми негативно одговорио. Када сам га упитао када ће ми већ једном дозволити да некога обиђем, одговорио ми је лаконски: Кад не будеш питао! И заиста, док би ја њега питао а он проценио и одговорио, већ би могло бити трагично касно. Наравоученије: и поред најбољег инструктора, ко једном седне за управљач, мора сам доносити одлуке и преузети одговорност. Ко то не зна и не поштује, проћи ће као Мирко Цветковић и Борис Тадић.

Ситуација у којој се нашао Вучић очигледна је последица недостатка визије, која се не може научити. Или је имаш или не. Вучић, као одличан ђак и студент, у стању је свашта да научи, што је нападно демонстрирао у свакој прилици, износећи прецизне бројеве изграђених километара путева, отворених фабрика, обновљених школа, чак и број ученика у свакој од њих. То може да остави утисак, да фасцинира простоту, али не може да надомести неспособност да се види даље од свог носа и антиципирају решења, могући проблеми и последице.

Знање је ограничено, само имагинација, која нема границе, отвара видике, даје могућност предвиђања. Џаба је научио како да манипулише масама, кад не зна куда да усмери ту енергију која му се ставила на располагање. Масе су биле спремне да га следе, али он нема идеју како и куда да их поведе. Није марио за функцију председника, али желео је да је узме за сваки случај, да не би отишла у руке неког противника или послушника који ће се онда покондирити. Наравно и да докаже своју моћ, да упише још једну победу у своју биографију. При том, није размишљао о томе шта онда бива. Веровао је, више него што је мислио, да ће све остало остати исто, да ће и даље он бити шеф владе, мада не и премијер. Он то и јесте, али није то исто. Не функционише. Не може више ни да држи конференције за штампу сваки дан. Нема о чему.

Од како нас Вучић не обавештава сваки дан о томе шта се догађа и шта ће сутра бити, стиче се утисак да ова нова влада ништа не ради. То, наравно, није тако, као што није била истинита ни представа о влади коју је он водио. Једноставно резултати се не виде, као што се нису видели ни у време Вучићеве владавине, али је он свакодневним бомбардовањем јавности наводним подацима, прецизно до последње децимале, стварао привид успеха које су грађани примали здраво за готово.

Нису осетили тај напредак, али су хтели да верују да ће доћи, јер ето ради се на томе пуном паром. Били су задовољни што се ствари крећу на боље, уверени да ће једном стићи и до њих. Сада постаје све јасније да тих успеха нема и да побољшање неће доћи. Напротив, ствара се нови, сасвим супротан привид, да се ништа ни не ради, чак да они који одлучују не знају ни шта би требало учинити да се нешто покрене и поправи.

Увиђајући да мора да настави да прича, као родитељи што децу успављују приповеткама, Вучић је решио да поново крене са уљуљкивањем народа, али има проблем са избором бајки које би биле у складу са овлашћењима председника државе. И најавио је унутрашњи дијалог о Косову, а кад је видео да се на то нико не пали, почео да нас убеђује како је то узрок свих наших проблема. Док не решимо, једном за свагда, питање Косова, нема нам напредка, завапио је, али без одјека одушевљеног народа.

Онда је отишао на отварање Икее, не би ли подсетио на славне дане, да би после тога изгрдио тај нерадни, неинвентивни, неразумни и незахвални народ, који мора променити менталитет ако жели са њиме у светлу будућност. Није упалило. Онда је одлучио да нам понуди политичку мућкалицу са роштиљијаде. Тешко да ће чувени Лесковачки воз ускоро стићи до већине грађана Србије, да се бар мало омрсе, тако да ни тај његов успех неће осетити. Пре ће стићи крај њиховом стрпљењу.

Већ неколико пута, Александар Вучић је сам рекао да је, што се њега тиче он остварио све своје амбиције, набрајајући све функције које је досад имао и све рекорде које је притом наводно оборио по процентима гласова које је освојио. На страну сад чињеница да је Милошевић имао и 102% гласова, при чему знамо и како је дошао до тих процената, како је владао и како је прошао тај рекордер.

Желео је, Вучић, тиме да каже како ће одсад да ради искључиво у интересу народа и државе, а заправо је рекао да је досад радио превасходно у интересу своје политичке каријере и моћи. Очигледно да његов проблем није само у начину саопштавања , већ и у начину размишљања. Он не разуме да ко погоди у мету, промаши све остало. Пошто је погодио мету и постао то што је постао, сад не зна шта ће са председником. А Плави воз чами негде у неком хангару.

Миле Исаков / Магазин Таблоид

5 коментара

  1. Anketa Novi Sad: „Šta mislite o Aleksandru Vučiću“?

  2. @SRBIN: sta ti je ovo Anketa, itd.; da li treba da bude I video ili…? Pozdrav

  3. Voli vozove jer vagon se vagonu zadene od nazad

  4. AKTUELNO: Patriotska borba za zdravu Srbiju – Boško Obradović i Milan Stamatović (13.09.2017)

  5. Је… га воз који га је донео !

Оставите коментар