Радмило Стојановић
Радмило Стојановић

Радмило Стојановић – Човек и стварност

Радмило Стојановић

Радмило Стојановић

Пре око 20 година професор Радмило Стојановић (1910-2002), врсни лингвиста и мислилац, нажалост мало познат широј јавности,  издао је једну књижицу под насловом «ЧОВЕК И СТВАРНОСТ са гледишта древног Истока». У предговору је написао да треба да послужи као предговор «Уводу у санскритски језик» па је ред да одатле почнемо, пре него што буде речи о учењу професора о санскриту и вези са језицима проистеклим из њега, а посебно са српским језиком. То, као и његова краћа биографија биће приказани у посебном чланку који следи.

Истински зналци разликују се управо по томе што су у стању да разаберу суштину из ма колико обимне материје и да је изложе једноставно и кратко. У наставку овог чланка само ћу преписати већи део текста из наведене књижице. Да је истина популарна, као што није, ова књижица би била бестселер. Овако чамећи још увек у по којој књижари, без да је има и на интернету, само потврђује нашу површност и обузетост споредним, наизглед допадљивим, бајковитим, сензационалистичким, од назови научно-културне јавности па надаље.

Није на одмет напоменути, како је сам професор говорио,  да појам Исток означава цео свет и дух оног времена. Насупрот Западу данас, не само као географском појму, него много више временском, који означава цео свет духовно окренут Западу. Значи у питању је временска деградација духа, која се просторно одвијала и на истоку и на западу, а чије су главне последице губљење у детаљима и површности науштрб целине,неразликовање споредног и суштине… Уочавају се техничке грешке, али не системске,  лече се и уочавају  последице, а омаловажавају и не сагледавају узроци. Бави се недогледним нагађањем о свему и свачему, свађа се и сили око небитног, за обичне пријатности и дружења потребују се мистификације све до проглашавања неопходним или смислом живота, или се лажирају разним опијањима. Сходно томе преовлађује хронично незадовољство уз пуно драмљења, дурења, или опет опијања, јер чињенице углавном нису у складу са сопственим мистификацијама, прогласима и очекивањима, док је степен вољности за разумевање и уважавање чињеница минималан. А о себи и о својим акцијама и реакцијама замисли се евентуално тек кад се дође до очигледног распада, услед теже болести или проблема и невоља (неочекиваних, али логичних) везаних за непосредно окружење.

Из изложеног се може закључити да што се духа тиче као и да није прошло хиљаде и хиљаде година. Ако има наде да се наше време и наука (после томова и томова филозофских, психолошких, социолошких … претежно нагађања) надовежу на овакав начин размишљања, који нам је Радмило Стојановић пренео кроз приказ сржи древне мудрости, онда је то зачетак једне нове науке, антропопсихологије, коју такође та наша иста научно-културна јавност већ десетак година «не примећује». Тиме би се учинио неопходан међукорак да би се искрено дао «пристанак за повратак у ИСТИНУ путем ВЕРЕ У ИСТИНУ», јер и «стварност као израз неистине», има своју истину а то је нелагање, односно тачност, до чега се долази поштеним увиђањем.

из ПРЕДГОВОРА

Опис и суштина стварности, као основа самог језика, у појединостима и целини, онако како су је уочили мислиоци древног Истока, придаје језику значај који има као један од три вида поступака:

Мисли, Речи, Дела

који својом исправношћу чине човека човеком.

Мисли обликују дух, речи душу а дела биће у целини, чије оличење указује на његову суштини у мери у којој је то телу могуће и својствено.

Увод – области стварности

Посматрани предмет је или извор зрачења или одбија зрачење неког извора.

У оба случаја, да би посматрач могао да сагледа предмет у целини и да би му уочио суштину, потребно је да је од предмета удаљен на растојању обухваћеном границама, односно крајностима.

Ево примера. Ако се налазимо уз само дрво које посматрамо, налазимо се у горњој крајности у односу на њега. Ако се толико удаљимо да га више не видимо, налазимо се у доњој крајности. У редовним приликама нити се удаљавамо до те мере да не видимо дрво, нити стајемо уз само дрво, већ се задовољавамо растојањима која указују на то да смо или сувише близу или сувише далеко од дрвета. Удаљавајући се и прилазећи доћи ћемо до растојања које се налази у средини обухваћеној границама, односно крајностима, а које је најповољније за посматрача у односу на предмет који посматра и које му омогућава да предмет сагледа у целини и да му уочи суштину.

Најповољнији положај у односу на било који извор зрачења, одређен је на исти начин. Као пример узмимо изворе светлости, топлоте, звука.

Положаји који посматрача стављају у положај заслепљујуће светлости, топлоте која сагорева, звука који заглушује, јесу положаји горње крајности. Насупрот томе се налазе положаји доње крајности исте суштине: мркли мрак, смрзавање, нема тишина. Од равнотежног положаја у коме се обе крајности сусрећу као супротности (светло – сенка… топло – хладно… чујно – нечујно) са приближавањем горњој крајности расте јачина зрачења (бива све светлије… све топлије… све звучније) подношљиво до горње границе, неподношљиво у размаку између горње границе и горње крајности. Удаљавањем од равнотежног положаја према доњој крајности јачина зрачења опада (бива све мрачније… све хладније… све нечујније) до доње границе где престаје подношљиво, редовно стање, да би у размаку између доње границе и доње крајности то стање постало неподношљиво (у потпуном мраку… неиздржљивој хладноћи… у заглушној тишини). Са прекорачењем доње крајности настаје уништење (слепило, смрзавање, глувоћа) а са прекорачењем горње крајности настаје расуло (слепило услед заслепљујуче светлости, сагоревање, глувоћа).

Закључак

Равнотежно стање је положај сусрета супротности исте сусштине.

Области између равнотежног положаја и граница (горње и доње) представљају области редовног стања.

Области између граница и крајности представљају области нередовног стања. Прекорачењем крајности (горње или доње) настаје расуло, односно уништење.

Истина – неистина

Многоугао уписан у кругу никад се у суштини неће подударити са кругом па ма колики био број његових страна, неограничен у свом увеличавању. Ма колико мала била страна уписаног многоугла, представљаће тетиву која се никад неће подударити са луком над њом.

Кад су у питању круг и уписани многоугао оличени на било који начин (оловком, кредом, жицом, …) већ после извесног броја страна уписаног многоугла неће бити могуће разликовати га од круга. Другим речима: тело које служи да учини видљивом суштину коју оличава, само до извесне мере указује на разлику суштина а преко тог ограничења прикузује различите суштине на исти начин. Тело је извор пометње, извор обмане.

Истина

Између ИСТИНЕ и неистине која је у суштини супротна ИСТИНИ, однос је као између круга и уписаног многоугла: ма колики био степен вероватноће претпоставке, остаје у суштини изједначена са лажју.

Стварност је оличење неистине: у својој доњој области у виду супротности, у горњој области у виду сличности а у равнотежном положају у виду привидности.

Привидност налази свој израз у остварењу као потврди исправности нагађања, ослањајући се на стварност као лажног сведока.

Живот

ИСТИНА ЈЕ ЖИВОТ – а њој насупрот је постојање које настаје-траје-ишчезава, чија је суштина супротност ЖИВОТУ. Прошлост не постоји више, будућност још не постоји, а садашњост ишчезава у тренутку остварења.

ЖИВОТ ЈЕ  ВЕЧАН а насупрот томе стоји бескрајност која нема ни почетка ни краја и која својом празнином, непостојањем, обухвата стварност, свет ствари, свет тела, одећу обмане.

Љубав

ИСТИНА ЈЕ ЉУБАВ а неистина се испољава као супротност у распону: страст, привидна љубав, мржња.

Правда

ИСТИНА ЈЕ ПРАВДА заснована на ЉУБАВИ за коју нема греха који не прашта ако је покајање искрено у изразу непоновљеног преступа. Неправда неистине је заснована на мржњи која прети и кажњава.

Слобода

ИСТИНА ЈЕ СЛОБОДА ничим ограничена. Кад су духови пожелели да изиђу из ИСТИНЕ, нашли су су се по сопственој вољи рођењем у неистини, у супротном од СЛОБОДЕ, у принуди: морају да дишу, морају да се хране, морају да се штите, морају да раде, морају да се одмарају, морају да се множе, морају да старе, морају да болују, … морају да умру.

У равнотежном положају принуда има вид привидне слободе. У доњој области принуда има вид насиља а у горњој области има вид сличности слободи, кад се мисли да је све дозвољено и кад долази до изражаја злоупотреба слободе у односу на самог себе и друге.

Знање

ИСТИНА ЈЕ ЗНАЊЕ а неистина је томе супротна у распону између незнања и нагађања, са проласком кроз равнотежни положај у видупривидног знања, сазнања путем искуства које је реч неистине.

Вера

Човек свестан да је лишен ЗНАЊА верује у ИСТИНУ која је ЖИВОТ ВЕЧНИ, ЉУБАВ, ПРАВДА, СЛОБОДА.

Насупрот ВЕРИ У ИСТИНУ неистина је оличена у распону празноверја, привидне вере која је у суштини кривоверје, и безверја.

У ИСТИНИ су сви једнаки, изједначени ЉУБАВЉУ. Ван ИСТИНЕ су људи неједнаки, расути по падини неједнакости: у горњој области испуњени охолошћу и презиром према онима испод себе, а у доњој области испуњени мржњом и завишћу према онима изнад себе.

У борби о превласти између противтежа огледа се суштина неистине: расуло и уништење.

Човечанство

Човек припада човечанству које говори истим језиком у складу са односом ИСТИНА – неистина.

Тако онај који лаже назива се лажовом, онај који вара варалицом, онај који краде крадљивцем, онај који убија убицом…

Насупрот човечанству су многобројне људске заједнице које говоре свака својим језиком у нескладу са односом ИСТИНА – неистина, Тако они страст називају љубављу, освајача ослободиоцем, кривоверца верником…

Човек се рађа сам и умире сам. Нити је оно што мисли да је, нити је оно што други мисле о њему, већ је оно што је у КЊИЗИ ЖИВОТА записао језиком стварности чије су речи поступци а значење њихова суштина.

Човечанство има само једног непријатеља: зло, чије је оличење стварност искључена из ИСТИНЕ.

Деоба која је суштина зла, ставља привидно добро насупрот изразитом злу, остварујући заједничку суштину: смрт у виду расула или уништења.

ИСТИНА КОЈА ЈЕ ДОБРО не ступа у сукоб са злом  које је за сва времена искључено из ИСТИНЕ.

Одричући се зла човек спасава себе и друге, јер зло постоји обнављајући се, а у недостатку хране изумире.

У области постојања, у размаку између горње крајности и горње границе, створење које се родило налази се у нередовном стању и не зна да постоји. На супротном крају, између доње границе и доње крајности, остарела лица се питају «зашто су се родила». У размаку између горње границе и равнотежног положаја, у области пријатности, бића покреће одушевњење, полет, нада. У равнотежном положају долази до сусрета почетка и краја, привидног живота и рађања нових бића, а у области између равнотежног положаја и доње границе, у области непријатности, пролази се кроз равнодушност, разочарење, очајање.

Крајње је време да у целокупном размаку постојања човек буде свестан да се родио у телу, у стварности, у изразу неистине – зато што је својевољно напустио ИСТИНУ КОЈА ЈЕ СЛОБОДА НИЧИМ ОГРАНИЧЕНА. Из истог разлога човек мора да да свој пристанак за повратак у ИСТИНУ путем ВЕРЕ У ИСТИНУ.

Оставите коментар