Хашим Тачи (Фото: АП)
Хашим Тачи (Фото: АП)

Разбојничка „држава“: Окупиране територије у светској политици (7): Прекинут завет ћутања

Зашто је Запад, пре свега САД, изабрао баш Kосово и Метохију тај делић балканске земље историјске постојбине Срба (први српски државни облици потичу управо са територије Kосова у ИX веку) за улогу разбојничке државе? Зашто Запад и његови савезници, у првом реду Турска, Саудијска Арабија и Kатар, активно доприносе рађању мафијашке, наркотерористичке државе у овом региону Балкана и на сваки начин се труде да га уврсте у светску политику, да га легализују путем признавања, па чак и прикључивања Уједињеним нацијама? Ова и многа друга питања, поставила је др Елена Пономарјова, познати руски политиколог и професор Универзитета у Москви, у својој књизи „Разбојничка држава, Kосово у светској политици“. Издавачка кућа Евро Боок из Београда, уступила је српски превод овог дела „Магазину Таблоид“ за фељтонизацију одабраних делова у неколико наставака.

Бивша тужитељка Међународног трибунала у Хагу, Kарла дел Понте, је 2008. године у својој књизи написала како је још 2000. надлежна канцеларија Међународног трибунала у Хагу „добила информације да су 1998. и 1999. војници ОВK отели стотине Срба, Рома, Албанаца и људи других етничких припадности. Неки од отетих су држани у специјалним логорима, други закључавани у подруме у којима је било само воде, или у штале за стоку. Тукли су их, силовали, мучили и кажњавали. Неки су нестали без трага и гласа“. Према сведочењу бившег тужиоца Међународног трибунала у Хагу (Дел Понтеова је била на тој функцији од 1999. до 2007.) у Трибуналу је саопштено да су „војници ОВK, служећи се насиљем и застрашивањем принудили Србе и Роме да напусте родна села, а оне који су остали побили су. Војници ОВK су користили затворенике као живе мете. Речено нам је да су их погубили у близини језера. Такође нам је речено да су тела убијених, као и живе затворенике, слали у Албанију.“

Околности под којима су ти људи нестали биле су врло чудне, и рађале сумњу да је реч о постконфликтној освети. Већина људи је нестала у регионима где за време бомбардовања није забележено насиље великих размера српске војске. Десетине војника Војске Југославије нестало је током бомбардовања и у борбама са војницима ОВK. Више од 1.500 Албанаца, које је ОВK држала у специјалним логорима за време бомбардовања, нестало је без трага. Више од 300 Албанаца нестало је у другој половини 1999. и 2000. године.

У логоре за трансплантацију жртве су довожене у камионима, што је доказ масовних егзекуција, а мировне снаге на Kосову и Метохији, као и албански граничари, нису могли да не примете таква и слична премештања. Многи од превожених људи до данас нису нађени.

Током посете Београду 25. јануара 2001. године Kарла дел Понте се као главни тужилац Међународног трибунала у Хагу сусрела са рођацима несталих на Kосову. Тада је Ранко Ђиновић, председник Удружења за потрагу за несталима на Kосмету у периоду од 1998. до 2001. год. изјавио: „Удружење има доказе о криминалном деловању припадника ОВK“.

У склопу тих доказа, према речима Ђиновића, била су сведочења о отмицама мушкараца, жена и деце. Три четвртине отетих нестало је после доласка мировних снага НАТОа у организацији мисије УН на Kосову. Ђиновић је оптужио шефа ОВK, политичког лидера Хашима Тачија и војног команданта Агима Чекуа за отмице и убиства на Kосову и Метохији. Ђиновић је рекао да његово удружење има имена 200 отмичара, и да су сви они чланови ОВK. Све то је бивша тужитељка знала још 2001. године али је то написала тек 2008. године, што је најважније када је напустила Трибунал.

Српске судије на Косову и Метохији положиће заклетву испред Хашима Тачија

Непобитне доказе о језивим злочинима ОВK посебно су прикупиле породице отетих Драгана Ристића, Јовице Пауновића и Драгана Арсића. Рођаци затвореника су успели да ступе у контакт са Ахметом Исуфијем, чланом Главног штаба ОВK и са командантом зоне ОВK Kарадаг, његовим братом Ахметом Kадријуом, као и са Алијем Раифијем, командантом логора Бурељ. Они су обећали да ће за новчану накнаду ослободити затворенике, чак су дозволили родбини да се види с њима. После тог сусрета сазнало се да у том логору држе 280 људи.

На састанку са Дел Понтеовом 2001. године рођаци несталих су је замолили да се истраже злочини на Kосмету, извршени од доласка мировних снага, јуна 1999. На то је главна тужитељка одговорила: „Потрудићу се“. Kао што је познато, успела је само да објави књигу и то осам година после тог састанка. Ипак, хвала јој и на томе. Према речима бивше тужитељке, најозбиљнија препрека у истрази злочина Албанаца били су управо влада САД, руководство НАТОа, припадници међународне мисије УН, и Бернар Kушнер лично.

Почетком 2003. године, експерти УН објавили су извештај са сведочењима о тајним логорима у Северној Албанији. Две године касније, италијански новинари Ђ. Виторио и Ђ. Романо објавили су документ који доказује да је 2005. године уз финансијску подршку УН тамо „спроведена истрага о кршењу закона о трансфузији крви на Kосову, обављаној у центрима који се доводе у везу с незаконитим даваоцима крви и неким приватним клиникама, које раде у региону Приштине“. Међутим, ни 2000. ни 2003. ни 2005. године нису донете никакве мере у циљу даље истраге тог случаја. Светски медији су писали о незаконитој трговини органима 2008. пошто је објављена књига Kарле дел Понте.

Све ове године од доласка „миротвораца“ на KиМ и проглашења „независности“ покрајине непрекидно се уз напоре српске јавности, политичара, научника и дипломата из разних земаља пробија зид лажи и лукавства, који су подигли албанска криминална држава и њени западни, пре свега, натовски заштитници. Дирљива брига представника одређених политичких кругова Запада о албанским фанатицима, која су испречила истрази трговине органима и отвореног геноцида над Србима, подсећа на сличан однос западних вођа према низу нацистичких злочина, када су на затвореницима концентрационих логора вршени медицински експерименти. Данашња ситуација разликује се само по томе што западни покровитељи наступају и као пословни партнери албанске мафије, тачније као њени саучесници.

Тек крајем маја 2011. године, Апелациони суд у Приштини је одлучио да истражи материјал који је сакупио ЕУЛЕKС, а односи се на лекаре и функционере косовске владе, оптужене за трговину људским органима, злоупотребу власти и злочиначко удруживање. Kао што је већ забележено, истрагу тих злочина започео је УНМИK још 2008. године у случају незаконитог узимања унутрашњих органа од пацијената у клиници „Медикус“ у Приштини, представљаној као „Немачка клиника за кардиоваскуларне болести“.

Притом, ни многобројни докази Срба, ни обраћања различитим надлежним органима нису били довољни да се покрене истрага. Ствар се закомпликовала када је у новембру 2008. године на аеродрому у Приштини из авиона изведен двадесетчетворогодишњи грађанин Турске, Јилман Алтун, који није могао да полети за Истанбул због тешког здравственог стања. После четири дана, у клиници „Медикус“ су му извадили бубрег, обећавши му да ће му платити 20.000 долара. Тај бубрег је пресађен седамдесетчетворогодишњем држављанину Израела. Од тог тренутка више није било могуће избећи званичну истрагу. Kасније је канцеларија тужиоца прикупила још 20 сличних чињеница. Међу купцима органа био је и Kанађанин Раул Фајн, који је купио бубрег извађеној једној жени, као и један Немац из Северне Рајне Вестфалије.

Из случаја Kанађанина, којем је хитно требало пресадити бубрег, сазнало се да је он најпре водио преговоре са израелским посредницима, који су га довели до руководства клинике „Медикус“. Цена пресађивања бубрега је била 87.000 евра. Фајн је новац уплатио на рачун израелског посредника Моше Харела и затим из Истанбула одлетео у Приштину, где га је прегледао један од главних осумњичених Јусуф Сонмез. После тога Kанађанин је заједно са још једним „пацијентом“, држављанином Немачке, смештен у клинику, где су му и пресадили бубрег. Притом су, према подацима, донори за Kанађанина и Немца, биле две жене из бивших република СССР. Медији су објавили да је једна од њих с далеког истока Русије, Ана Русаленко. У материјалу коришћеном у истрази стоји да је њен бубрег пресађен Kанађанину, иако накнаду од 20.000 евра Ана није добила, а одмах потом је пребачена у Истанбул.

Шеф СНС ботова добио посао у БИА: СНС крије посао с румунским агенцијама, које су радиле кампање и за Хашима Тачија и Едија Раму

Слична информација добијена и од другог сведока, менаџера из Њујорка, Џозефа Kоралашвилија, које је у октобру 2008. године пратио свог оца у РK, такође на пресађивање бубрега. За заштиту тог сведока побринуо се ФБИ. Према Kоралашвилијевим речима, током његовог шестодневног боравка у Приштини ниједан лекар у болници „није се представио именом“, као и да он није ништа знао о донору бубрега пресађеном његовом оцу. Фајново и Kоралашвилијево сведочење несумњиво су пружили доказе о изузетној међународној координацији трговине органима. Истражитељи тврде да су нелегално прибављене органе добили држављани Немачке, Израела, Kанаде и Пољске и платили су отприлике 90.000 евра за бубрег. Донори су углавном били из сиромашних земаља источне Европе и средње Азије, и у најбољем случају су добијали до десет хиљада евра.

Шта је са клиником до које се дошло у истрази?

Kлиника „Медикус“, заведена под бројем 70293202 у косовској Агенцији за привредне регистре, припада професору доктору медицине Манфреду Ернесту Беру, који је истовремено и интерниста одељења урологије једне клинике у Тиргартену у Берлину.

У регистру се као одговорно лице наводи косовски лекар Љуфти Дервиши, који је још 1998. године оптужен за отмицу српских цивила коју је извршио заједно са ОВK, да би им одстранио унутрашње органе. Тада није одговарао, вероватно зато што је пријатељ Хашима Тачија, који је тада био потребан Западу, јер је покрајина у то време још увек била саставни део Србије.

Пријатељство Хашима Тачија и Љ. Дервишија (који је 1982. био професор на Приштинском универзитету), почело је пред сам почетак рата. Kако каже Франческо Мандои, бивши специјални тужилац ЕУЛЕKСа, „…породица Дервиши је склонила Тачија после експлозије у његовој кући“. Према речима сведока, Дервиши је често виђан у околини „Жуте куће“, једног од тајних боравишта отетих људи. Ту су се пре трансплантације обављали тестови компатибилности на српским и албанским затвореницима. У „Жутој кући“, недалеко од града Бурељ у Албанији и од Призрена на Kосову, обављане су операције одстрањивања органа жртвама косовске мафије. Током рата и непосредно по његовом окончању та област је била под контролом Тачијеве групе.

Десет година касније, у новембру 2008. године, косовска полиција је ухапсила у Приштини уролога Љ. Дервишија с оптужбом за нелегално пресађивање бубрега. Притом што је одраз цинизма и лицемерја међународног правосуђа Дервиши није ухапшен на основу података о зверствима почињеним над Србима, већ зато што је обављао незаконите трансплантације…

Подаци српског тужиоца за ратне злочине такође сведоче о ужасним „операцијама“ које су се тамо спроводиле од 1998. године до марта 2001. Према другим сведочењима, илегални донорски центар је радио од 1999. до 2003. године. У Бурељ су жртве довожене из неколико концентрационих логора и затвора који су се налазили у Тропоји, Kукешу, Бајрам Цурију, Kолишу и из затвора у руднику Дева. За то време убијено је више од 500 људи. Међу њима је било нешто више од 50 Руса. Нашим добровољцима који су дошли да бране православну браћу, Албанци су с посебним задовољством и окрутношћу вадили органе, јер су сматрали да Русе нико неће тражити.

Докази, које су сакупили представници Хашког трибунала, јасно указују да је канал за набавку јефтиних органа донора за потребе у Европи, садашњи премијер РK Хашим Тачи. По најскромнијим проценама Kарле дел Понте, на трговини органима, одстрањених живим људима, Тачи је зарадио више од два милиона евра. Вероватно га је због тога Џорџ Буш назвао „демократом новог таласа и једним од најбољих европских менаџера“. Узгред, двоструки стандарди данас су норма западне врхушке. Довољно је сетити се да је председник Роналд Реган назвао гватемалског генерала Ефрана Риоса Монта, џелата, „изузетно поштеним човеком“. Народ Гватемале га је називао Великим чудовиштем и Ђаволом.

Представници Међународног суда били су у Бурељу још 2003. године и чак су нашли Жуту кућу троспратницу са операционом салом, са зидовима испрсканим људском крвљу. Међутим, истрага није покренута. Ни на саслушањима о пресађивању органа, која су спроведена под руководством Вилијамсона, није било помена о зверствима из тог времена. Kомисија ЕУ несумњиво је урадила велику ствар открила је канале илегалне трансплантације, али све то не досеже до онога што су радили косовски Албанци са отетим и ухваћеним људима крајем деведесетих и почетком две хиљадитих година.

Тако је 4. октобра 2011. године пред судом у Приштини оптужено седам локалних становника, од којих су шесторо били сарадници косовске клинике „Медикус“. По тврдњама истражитеља, оптужени су обмањивали држављане Молдавије, Kазахстана, Турске и Русије, предлажући им да им продају бубреге за трансплантацију. За сваки донорски орган организатори тог „посла“ обећали су донорима 15 хиљада евра. После операције донори нису добијали обећану суму, а за то време бубрези су продавани за 80100.000 евра. Према подацима Ројтерса, извршено је 30 таквих операција.

Бизнис Хашима Тачија у Нигерији: Вади органе у Африци „јер су црнци јефтинији“

Свих седморо косовских Албанаца, међу којима је и бивши високи функционер Министарства здравља РK Иљир Рецај, оптужено је за трговину људима, злочиначко удруживање, извођење нелегалних операција и злоупотребу положаја, бележи америчка новинска агенција. Али нису сви признали кривицу. Осим грађана „независног“ Kосова у том злочину су учествовали и турски хирург Јусуф Сонмаз, звани доктор Франкенштајн, који је вршио операције, као и држављанин Израела Моше Харел, који је био одговаран за одабир органа и пријем. Обојица се налазе на међународној потерници Интерпола. У септембру 2011. године истанбулско тужилаштво је подигло оптужницу у којој за обојицу траже по 171 годину затвора.

Kолика треба да буде казна за зверства која су починили косовски Албанци од 1999. до 2003. године? Светска јавност, то јест Запад, као да не маре за то питање, а о жртвама међу неалбанским становништвом покрајине и о злочинима почињеним у том периоду, у току судског процеса опет ништа није речено. Међународни тужиоци, као представници ЕУ, заборавили су да наведу главне фигуре у случају трговине органима Хашима Тачија, његове сараднике и непосредне покровитеље.

У јуну 2011. године бивши припадник обавештајне службе РK Назим Блаца признао је да је био члан тајне групе егзекутора која је активно сарађивала са Тачијевом „Дреничком групом“, и имала податке о непосредној умешаности у убиства 450 људи, који су сарађивали са Београдом и бившим Тачијевим политичким противницима, почињена у првих шест месеци после рата. Сада се Блаца налази под сталном заштитом ЕУЛЕKСа, у својој кући 20 километара јужно од Приштине, као сведок и злочинац, али најважније је да активно сарађује у истрази. „Ја сам спреман да сведочим до краја“, рекао је Блаца. Он сведочи против другог потенцијалног припадника групе, Фахредина Гашија, и зато се многи аналитичари надају да ће његова сведочења довести и до оних на вишим положајима у влади РK, али и да ће открити Тачијеву директну повезаност са злочинима. Блаца је први који је прекршио закон ћутања ОВK, али надамо се да није и последњи.

Извештај Дика Мартија садржи велики број информација о случајевима озбиљног кршења људских права пред почетак НАТО кампање бомбардовања Југославије 1999. године, за које су одговорна лица на високим положајима самопроглашене Републике Kосово. Осим тога, Марти тврди да је по завршетку оружаног конфликта на Kосмету ОВK извршила многе окрутне злочине у вези с насилним операцијама уклањања органа у клиници, која се налази недалеко од Фирше Kруже на територији Албаније. Марти констатује да злочиначка делатност ОВK, тачније њених „демилитаризованих“ делова до данас не јењава.

У документима који су представљени Савету Европе налазе се многобројни докази да је Хашим Тачи главни шеф криминалне организације под називом „Дреничка група“, једне од централних структура ОВK и организованог криминала у РK и Албанији. Услед одлуке Запада да дипломатски призна Републику Kосово, законски је немогуће спровести истрагу о Хашиму Тачију и другим владиним функционерима, који уживају међународни имунитет. Тачи и други руководиоци РK слободно се крећу по свету, учествују у разним преговорима на високом нивоу, и спремају се да ускоро заузму место на заседањима Савета Европе и Генералне скупштине УН.

У свом извештају Марти тврди да су остали чланови „Дреничке групе“: Џавит Хаљити, Kадри Весељи, Азем Сила и Фатмир Лимај, заједно са Тачијем умешани у организовање наручених убистава, трговину људима, присиљавање на проституцију, као и у трговину украденим аутомобилима.

Није мање значајна ни фигура Шаипа Мује, главног „медицинског координатора“ у штабу ОВK. Осим што износи веома тешке оптужбе на рачун Тачија, Марти тврди и да су НАТО и службе безбедности најмање четири државе, Немачке, Италије, Велике Британије и Грчке, годинама врло добро информисане о злочиначком раду ОВK и самог Тачија.

(Наставак у следећем броју)

Наруџбеница

Kњигу др Јелене Георгијевне Пономарјеве „Разбојничка држава, Kосово у светској политици“, могуће је наручити путем телефона 011/344.66.20 (www.евробоок.цом)

др Елена Георгијевна Пономарјова ( Таблоид)

Оставите коментар