(Фото: Новости)

Споменик црногорској срамоти

Илија Петровић (Фото: ilijapetrovic)

Илија Петровић (Фото: ilijapetrovic)

У највећем делу, без уводних педесетак редака, текстић који следи (настао средином априла 2015. године, по наруџбини једне црногорске новине, али није објављен), тицао се намере црногорских власти да се у Подгорици подигне споменик некаквоме црногорском војводи Мирку из породице Петровића Његоша.
Како се замисао о подизању реченог споменика налази пред остварењем, ових се дана црногорска јавност малкице узбуркала.

Тако, на пример, Славен Радуновић, потпредседник Нове српске демократије у Црној Гори (НОВА) и посланик Демократског фронта Црне Горе, изјавио је да, “поред великих дјела, која су нам чланови те породице оставили, њихову владавину је обиљежило и неколико крупних недјела, међу којима се посебно истиче ‘Похара Куча’, коју је предводио лично војвода Мирко. Зато сматрам да је, најблаже речено, непристојно инсистирати да му се споменик подиже на мјесту које, историјски, припада Кучима. За тако нешто, погоднија је било која друга стопа Црне Горе”.

За разлику од Радуновића који избегава да овај геноцидни “излет” црногорске војске у Куче назове правим именом (Црногорска похара Куча), можда због тога да би оправдао своју “идеју” да се споменик поменутом злочинцу постави на “било којој другој стопи Црне Горе” (можда и у више копија, на више места), “Демос” (Демократски савез) је позвао власт у Подгорици “да не повређује успомену на невине жртве и да одустане од градње споменика војводи Мирку. Подгорици не треба, поготово у самом центру, стално подстицање на свађе и стално повређивање дубоких рана. Подгорица, којој припадају Кучи, није мјесто за споменик војводи Мирку. Тај споменик, још у центру Подгорице, подсјећао би, не само Куче него сваког човјека, на трагичне догађаје познате као похара Куча”.

Горан Радоњић, председник одборничког клуба Демоса у подгоричкој Скупштини, још је рекао да су тада, “по свједочењима, међу убијенима била чак и дјеца у колијевци. Дјеца у колијевци не могу бити крива ни за шта. Убијање дјеце мора се осудити, а не славити, нити оправдавати. Штавише, мора се осудити и свако ко, макар и индиректно, даје оправдање за убијање дјеце. Он не само да брани оно што се не смије бранити, он отвара пут да се нешто такво понови. Зашто средњошколце учимо да ништа на свијету није вриједно једне дјечије сузе ако ће неко да оправдава и слави убијање дјеце? Умјесто да нешто учини да живот грађана Подгорице буде бољи, власт се опредијелила да јој приоритет буде подизање споменика. Па и то ради наопако и штетно по друштво… Штета је већ учињена и самом одлуком о подизању споменика, али није касно да се призна грешка, и та одлука повуче, прије него што се направи још већа и далекосежнија штета”.

Са своје стране, историчар Драгутин Паповић потпуно занемарујући геноцидни поход реченога Мирка у србске Куче, на Петровдан 1856. године, као да жали што тај споменик није још подигнут: “Ради се о личности која је изузетно значајна за историју Црне Горе. Био је главнокомандујући црногорске војске у бици на Граховцу, затим је имао изузетну улогу током оба Омер Пашина напада, а од 1860. до 1867, до смрти (од колере – ИП) је био фактички савладар са својим сином књазом Николом и може се рећи да је у том периоду битно утицао на вођење државних послова”.

Какав отац – такав син. На Мирка Станкова Петровића Његоша, коме постојећа власт у Црној Гори кани подићи десетметарски обелиск усред Подгорице, и на његово јунаштво уопште не треба трошити речи, исто као ни на црногорске јунаке који су га “признавали за највећег јунака”.

Разлог је доста прозаичан:

У поруци своме зликовачком брату (име му се не поменуло!), војвода Мирко је своје злочине над србском нејачи у Кучима “опевао”, самохвално, србским десетерцом (“Поздрављам те, драги Господару; / Богу фа­ла и Петру светоме; / кренух јутрос у зору бијелу / и разредих твоје соколове; / што смо кћели, то смо учињели / и педесет глава оки­нули, / а другије није погинуло, / до два друга те доста рђава.”), али су зато многи од оних “црногорских јунака”, који су га “признавали за највећег јунака”, своје јунаштво стекли у исто време и на истоме по­слу кад и њихов његушки узор.

А ту је и Мирков син потоњи књаз/краљ Никола, за чије се име везује отворена издаја србских националних интереса током првих годину и по дана Великог рата и, као непосредан “производ” такве политике – црногорска капитулација.

И, наравно, ту су и они не баш малобројни црногорствујући “спартанци” који злочине некадашњих власника Србске Црне Горе својатају као “врховне црногорске принципе”, у уве­рењу да су “те вриједности донијеле Црној Гори суверенитет и међународно признање”.

Нису, наравно, само су им нанеле неизбрисиву срамоту, понајвише трудом оних који покушавају да прошлост србског народа из Црне Горе и Брда прилагоде количини сопствене мржње према својим прецима и да тако представљеном прошлошћу укажу не само на безначајност онога што су написали већ и ништавост себе самих.

Блијани. Да кренемо од ових последњих (а они ће оне друге сами уплести у мрежу својих домишљања), од двојца за који су се многи у Црној Гори питали како се зову Миодраг Вуковић и Бранислав Цимеша (у даљем тексту: блијани), двојца који је од маја до септембра 2011. године поку­шао да србском читатељству (читатељству у Србији, путем београдског “Сведока”) подметне своју истину о ономе о чему појма немају и што су се врло потрудили да сами домисле.

На пример:

На почетку Великог рата (а можда и на почетку друге године истога тог рата – поменути блијани то још нису успели да открију) Србија је отела 2,000.000 кила кукуруза намењеног Црној Гори, те јој је Црна Гора за узврат, не би ли прехранила србску војску у повлачењу, дала 1.000 тона хране. Уз то, Србија је, “преваривши Фран­цуску… подигла кредит на име и за рачун Црне Горе од 50.000.000 фр(анцуских) фра­нака још у почетку рата”.

И онда је Србија, да би се за ту “услугу” одужила, своје подморнице из Мораве, Тимока и Ибра (а можда и из Врњачке реке), превукла у Јадранско море, баш путом од Пећи до Андријевице, оним који “слободном” Цетињу није био по вољи да се уопште доврши. Наиме, тај грађевински подухват није се уклапао у ауст­ро­угарске планове да припреми буну у Арбанији, али је зато новча­на потпора “слободног” Цетиња свом “важном” аустроугарском суседу да се 300.000 круна у злату из Црногорске банке “баци међу вође арнаутских пле­мена и да се помоћу њих дигне устанак у Албанији”, ишла на руку истој тој Аустроугарској, увереној да ће се на тај начин “велики дио српске војске повући на југ” и олак­шати јој упад у Србију са северног фронта (Лазар Рашовић, Црна Гора у Европском рату, Сарајево 1919, 28-29).

И када су србске подморнице како-тако “упловиле” у Јадранско море, Србија је минирала исто то море и на тај начин “сауче­ст­во­вала” у потапа­њу италијанског брода по имену “Бриндизи” са црногор­ским добровољцима. Како блијани кажу, том прили­ком погинуло је “више од 350 црногорских добровољаца”, и све то од приближно 249 добровољаца из Црне Горе.

Доказ за ту своју тврдњу ови блијани нашли су у сопственом изуму да је “српска влада” 1940. године (иако тако нешто тада није постојало) подигла на Цетињу споменик медовским страдалницима, “из два разлога: 1.) да у предвечерје новог, другог свјетског рата снажно мобилише за се­бе Црногорце да гину за њу, и 2.) да скине са себе сумњу и истину да је она виновник трагедије црно­горских добровољаца”.

Написали су тако, а да су на време научили сва сло­ва – умели би да са споменика (ако уопште знају где се тај споме­ник налази) прочитају да га “потопљеним добровољцима под Медовом… по­ди­го­ше Југословени из Америке и Канаде”.

Кад кажу да “српска војска долази у Црну Гору као окупатор 1918. под паролом брата и ослободитеља”, ови блијани тврде да је Црна Гора од средине јануара 1916. (кад је пред аустроугарском војском капитулирала) до првих дана но­вембра 1918. године живела слободарски, у изобиљу, у бла­го­ста­њу, под хабзбу­р­шком круном. Са њиховог гледишта, иако за поразе црногорске војске окривљују Србију, било је добро што им је такво и толико изобилно слободарско благостање дошло на смену србском злу.

Ваљда им због тога, овим блијанима, у очекивању изо­бил­ног благостања (које су будући аустријски усрећитељи пла­ти­ли са преко 1.260 мртвих а србски преци поменутих црногорствујућих блијана не зна се с ко­лико, пошто нису знали шта њихови још нерођени блијани смерају), није била потребна ни одбрана “идеалисаног” Лов­ће­на. Аустријска војска зау­зе­ла је Штировник 10. јану­ара 1916. године, а наредног дана овладала је готово целим Ловће­ном. Јануара 13, на дан кад су Аус­тријанци заузели Цетиње, начелник шта­ба црногорске Врховне команде Петар Пешић предложио је краљу Николи (који се тада налазио у дворцу Крушевац, у Подгорици) да се заједно са владом и војском повуче за срб­ском војском. Тај пред­лог био је истоветан савету Николе Паши­ћа из­реченом двадесетак да­на раније, уз по­се­ту Це­ти­њу, да “Црна Гора треба да учини оно исто што чини Србија, да од­сту­пи и своју суд­бину до краја повеже са судбином савезника” (Никола П. Шкеровић, Црна Гора за вријеме Првог свјетског рата, Титоград 1963, 159). Наредног да­на, уз рапорт краљу Николи да је “код војске на­стала таква де­мо­рализација да је апсо­лутно немо­гућ сваки даљи отпор”, Пешић је сугерисао да се од не­пријатеља затражи примирје. Ова ини­ци­ја­ти­ва каснила је бар један дан, по­што је аустријском команданту већ било уручено Николи­но кра­љев­ско писмо за цара Фрању:

“Величанство, Ваше трупе су данас заузеле мој главни град и црногорска Влада се због тога осјећа присиљеном да се царској и краљевској Влади обрати са захтјевом за обуставу непријатељства између државе Вашег Царског и Краљевског Величанства и моје земље. Пошто услови једног срећног побједника могу бити строги, ја се обраћам Вашем Вели­чанству да се заложи за частан мир, који ће штитити углед једног народа коме сте својевремено давали своје похвале и који ће користити Вашем угледу и Вама прибавити симпатије. Ја се надам да Ваше милостиво и ве­ли­ко­душно срце неће дозво­ли­ти да мој народ буде понижен, јер он то ни­је заслужио” (Андреј Митровић, У Светском рату, Историја срп­ског народа VI-2, Београд 1983, 104).
Из сведочења краљевог личног секретара Милоша Живкови­ћа (писаног у Паризу, крајем 1917. године), сазнајемо да је Кра­љев до­го­вор с министрима о црногорском ула­ску у аустроугарско слобо­дарско благостање окончан тако што је црно­го­р­ска влада посла­ла аустријској ову ноту:

“Краљевска Црногорска Влада тражи од Аустро-угарске Владе да са Црном Гором закључи мир. Она моли царско-краљевску Владу, да означи своје делегате, као и ме­сто, дан и час њихова састанка са црногорским делегатима. Црногорска Влада моли ау­стро-угарску Владу да изда наред­бу о обустави непријатељстава и да означи дан и час обуставе, како би цр­ногорска Влада могла такву наредбу дати и својим трупама.
Црногорска Влада моли команданта да учини да Њ. В. Цару и Краљу буде послата депеша Њ. В. Краља Црне Горе”.

Краљев телеграм, о коме говори владина нота, написан је на францу­ском језику, а на србском гласио је:
“Пошто су Ваше трупе данас заузеле престоницу, црногорска Влада нашла се у нужди да се обрати царско-краљевској влад­и да би добила прекид непријатељства и мир са државама Вашега Ве­личанства, молећи Вас да се заузмете за частан мир, доследан угл­е­да једнога народа, који је не­кад уживао Ваше благоволење, Ваше уважавање и Вашу симпатију.

Ваше племенито и витешко срце, надам се, неће му нанети по­н­ижење које не за­служује.
Никола” .
Због овога телеграма, Краљ се врло оштро сукобио са бившим мини­стром спољних послова Петром Пламенцем, који је био “најотворенији и најогорченији противник тражења мира од Аус­т­рије, и уопште ма каквог мирења са непријатељем Савезника”; Пламенац је депешу назвао срамо­том, лудошћу и мрљом на об­разу Краљевом, а Краљ се бранио намером да задовољи Владу ко­ја је претила оставком, после чега би у Црној Гори на­стао хаос (Ми­лош Живковић, Пад Црне Горе : Прилог српској историји од 23. сеп­тем­бра 1915 до 9. јануара 1916, Београд 1923, 86-89).

Било како било, у општој оскудици (или, како то наши блијани воле да замишљају: у општем изобилном слободарском бла­го­стању), али и “извесној пометености међу људи­ма”, црногор­ска влада по­нудила је Аустрији сепа­ратни мир. Аустријски ус­лови за мир били су понижавајући: “црно­горска војска имала је бити ра­зо­ружана и делом интернирана; Аустрија ће преко црно­горског подру­ч­ја во­ди­ти даље рат; управу у земљи вршиће Аус­т­ријанци, који ће посе­сти пристаништа, желез­ницу и тврђаве” (Вла­димир Ћоровић, Ис­то­рија Срба, Трећи део, 221). Краљ Никола није на так­ве услове могао пристати и напустио је земљу. Престо­ло­на­след­ник Да­нило, немач­ки зет, већ је био у иностранству, па је њего­во­м те­шко бо­лесном млађем брату, кнезу Мирку, остављено да довр­ши прљав по­сао; он је при­хва­тио аустроугарске услове и 21. јану­ара 1916. године ка­питулација је потписана. “Војници су от­пу­штени кућа­ма, а зем­ља окупирана. Известан део официра и вој­ника прикљу­чио се срп­ској војсци”. У Црној Гори успостављена је аустроугар­ска оку­па­ци­она управа (или, како то више пута по­мињани блијани воле да подра­зумевају: слободарско благоста­ње), а официри цр­но­горске војске, политич­ке личности и пле­мен­ске вође интер­нира­ни су, однос­но, по терми­нологији која се на­шим блијанима више допада, преселили су се у слободу, благоста­ње и изобиље и/или послати на трогодишњи одмор у иностра­н­ству, у до тада непозната или мање позната “бањска места”.

Како то на страни 113. својих мемоара С краљем Николом из дана у дан (1916-1919), Подгорица 2012, пише Симо Поповић, по рођењу Сремац, црногорски војвода од пера, Савезници су “сасвијем нерасположени према Краљу, да они знају за његова прегова­ра­ња с Аустријом о миру; да црногорска војска по паду Ловћена ни­је давала никаквог отпора Аустријанцима и да се војска црно­гор­ска није повукла са српском војском пут Крфа. Влада фран­цуска зна, као што је и Краљ био обавијештен преко пуковника Бабића од Српског војног министарства, да је на Крф стигло преко 100.000 српских војника, а из Црне Горе Херцеговци 1350, Примораца 403 и Црногораца 152”.

У управо назначеним “мемоарским” годинама, Србија се лома­тала по Солунском фронту, “и шире” а њена војска, учествују­ћи у завршним војним операцијама, ушла је и у Црну Гору. То је морало бити са­свим природно, пошто се Црна Гора налази попри­лично источно од рта Планка (Плоча, тридесетак километара за­падно од Спљета – познатијег као Сплит), докле је, у складу с Уговором о примирју изме­ђу србске и маџарске војске од 13. но­вембра 1918. године, србској војсци, једној међу победницама, при­па­ло да запосе­д­не ослобође­не територије, између осталих и Црну Гору, која је, од тренутка кад је капитули­рала, уживала слободу под хабзбуршком круном.




Како је десетак дана касније у Црној Гори свргнута династија Петровића Његоша, више пута помињани блијани “големо” доми­шљају да то и није било свргавање династије, свргнут је влада­ју­ћи дом, “јер Петровићи нијесу династи – власници народа и др­жа­ве Црне Горе већ хероји који су први с мачем и пушком у руци предводили своју војску и народ”. Истински хероји у државни­ч­ким злочинима, дабоме, као, на пример, владика Раде, познатији као Петар ИИ Петровић Његош, и онај непо­меник с почетка овога текста. Први је народним новцем наручио и платио барем осамдесет три уби­ства својих наводних по­литич­ких непријатеља по Брди­ма и Црној Гори, “без разлога и на гро­зан начин”, а други се, у Црногорској похари Куча, “прославио” наредбом црногорској војсци (и своме јуначноме брату Мирку) да се убија и “на Божју вје­ру”, чак и деца у колевци (Марко Миљанов Поповић, Племе Кучи у народној причи и пјесми, Сабрана дјела – Критичко издање, Титоград 1989, 240, 374. и 443).

Занемарујући те стравичне чињенице, наши блијани, пошто нису стигли да пажљиво ишчитају реч­нике стра­них речи или реч­нике србскога језика (а црногорски дотле још није стиг‘), који између династије и владајућег дома став­ља­ју знак једнакости, пре­поручују да владајући дом његошки стане иза знака више. Томе је крупан разлог: краљ Никола је “спасио Србију у Првом свјетском рату”.

У писању ових блијана ништа ново: том се методологијом служе сви који за своја размишљања немају чињенице, тако да су се и они, блијани, послужили оним што су други већ разрадили. Примера ради, само из податка да је у србском селу Надаљу, у Бач-­кој, рођен “учени фрањевац и писац Ладислав Спаић”, очигледно покатоличени Србин, хрватски знанственици то село данас смат­ра­ју хрватским. На основу таквих и сличних примера они су напи­сали три књиге о хрватском карактеру Бачке, Барање и Срема. У поменутом трокњижју и они сами признају да су “од године 1990. написане многобројне књиге, расправе и чланци садржајно већи­ном испуњене подацима о насртајима на хрватско народно биће” и од тада многе се назовиистине преносе из књига у расправе, из чланака у књиге, из измишљотина у “знаствену” лаж.

Сличном је методологијом измишљен и такозвани хрватски језик (ни са црногорским није друкчије), али није несрећа у томе што су га Хрвати измислили (и Црногорци, наравно) тамо где га никада није ни било јер и они морају некако говорити. Није не­срећа али је срамотно, нарочито због тога што сва та “открића” уводе ликови не само без имало научничког већ и без личног морала.

Па ће се ова блијанска “наука” о цивили­зованим Аустријанцима и пустошним Ср­би­ма ускоро претворити у аутентичну грађу за бројне нове анти­србске књиге, те ће њихове назовиистине већ сутра почети да се преносе из књига у расправе, из чланака у књи­ге, из изми­шљотина у лаж такозване науке црногорске…
Но, добро, лако је било блијанима јер они су писали по правилу постављеном још у хајдучко време: Што пропусти Борислав Цимеша, дочекује Миодраг Вуковић.

Сирак тужни. Али, зато, када се у небраном грожђу нађе неки сирак тужни без иђе икога, не зна се да ли Новак Аџић, да ли Јо­ван Пламенац (пошто је текст довољно “збуњен” да се не зна ко кога), може му се (томе сираку) омаћи да “осмисли” како су “окупаторске власти” (Срби, односно “српска војска и полиција” – ИП) “у то вријеме” (после Великог рата), када још од самог почетка 1916. године није било црногорске државности, уништавали “све симболе црногорске државности” нарочито чуване у слободи под хабзбуршком круном, о чему “списак са жртвама стравичних злочина над становништвом, посебно ђецом, женама и старима свједочи о размјерама пустошења”.

Чудни неки србски Срби у представама неких бивших Срба а данас мање Црногораца а понајвише мрзитеља свега што је србско, нарочито сопствених србских предака. То као да нису ни по имену ни по било чему другом сродници (племеници, братствени­ци, пријатељи, кумови) оних Срба о којима је већ скоро заборав­љене 1918. године писао швајцарски криминолог др Арчибалд Рајс, сведочећи о бугарским злочинима над србским цивилима у Врању, Сурдулици, Лесковцу, Топлици: “Непобитно се може до­ка­зати да није било убистава којима нису претходила мучења. Агонија жртава била је прдужена и оне би завршавале у страхо­ви­тим мукама”. А у тренутку када је Бугарска потписала акт о капитулацији, и када су према Бугарској и Грчкој кренуле преду­ге колоне заробљених бугарских војника, др Рајс могао је забеле­жити: “Дивим се такту Срба. Војници који надгледају разоружа­ње праве се да не виде побеђене”.

Или, они Срби о којима је не тако давне 1945. године, непосред­но по “отварању” немачког заробљеничког логора у Осна­бри­ку, говорио Фридрих Грисендорф, немачки протестантски пастор:

“Наша отаџбина је изгубила рат. Победили су Енглези, Американци, Руси. Можда су имали бољи материјал, више војске, бо­ље војсковође. Но, то је уствари изразито материјална победа. Ту победу су однели они. Међутим, има овде међу нама један народ који је од свих победника извојевао једну много лепшу, другу победу. Победу душе, победу срца, победу мира и хришћанске љу­ба­ви. Тај народ су Срби.

Ми смо их раније само познавали, неко мало, а неко ни толико. Али смо такође добро знали шта смо ми чинили у њиховој отаџбини. Убијали смо на стотине Срба, који су бранили земљу; за једног нашег убијеног војника, који је иначе представљао власт окупатора-насилника. Па не само да смо то чинили, већ смо са бла­гонаклоношћу посматрали како тамо на Србе пуцају са свих страна: и Хрвати (усташе) и Италијани, и Арнаути, и Бугари, и Маџари. А знали смо да се овде међу нама налази 5.000 Срба, који су некада представљали елиту друштва у својој земљи, а сада личе на живе костуре, малаксали и изнемогли од глади. Знали смо да код Срба живи веровање да »ко се не освети – тај се не посвети«, и ми смо се заиста плашили освете тих српских мученика.

Бојали смо се да ће они после капитулације наше земље чини­ти с нама оно што смо ми њима чинили. Живо смо замишљали ту драму и већ смо у машти гледали нашу децу како плове низ ка­нализацију или их пеку у градској пекари. Замишљали смо убија­ње људи, пљачку, силовање, рушење и разарање наших домова. Међутим, како је било?

Када су пукле заробљеничке жице и када се 5.000 живих костура нашло слободно у нашој средини, ти костури су миловали нашу децу поклањајући им бомбоне, мирно разговарали са нама. Срби су дакле миловали децу оних који су њихову отаџбину у црно завили.

Тек сада разумемо зашто је наш велики песник Гете учио срп­ски језик.
Сада тек схватамо зашто Бизмаркова последња реч на самртној постељи беше – Србија!
Та победа је већа и узвишенија од сваке материјалне победе! Такву победу, чини ми се, могли су извојевати и добити само Срби, однеговани на њиховом Светосавском духу (као свештенику, Грисендорфу је било јасно каквога су значења те речи – ИП) и јуначким пе­смама, које је наш Гете толико волео. Ова победа ће вековима жи­вети у душама Немаца, а тој победи и Србима који су је однели, желео сам да посветим своју последњу свештеничку проповед”.

Овај текст, преузет из Парохијског гласника Српске право­сла­в­не црквене општине у Диселдорфу/Немачка, број 5/1980, страна 7, као и онај запис др Рајса, препоручују се овде бившим Србима из Црне Горе као подсетник на несумњиву истину да оно што је написао да ли Новак Аџић, да ли Јован Пламенац (пошто је текст довољно “збуњен” да се не зна ко кога), представља само изокренуте речи и др Арчибалда Рајса и пастора Фридриха Грисен­дорфа.

Уму коме се хоће да га сматрају нормалним не би се могло десити да Грисендорфовим и Рајсовим речима искриви смисао тако и толико да оне добију нељудски облик. Онај ко очекује да га други сматрају бићем са људским особинама, особом моралном, добро би се чувао искушења да избљује толику мржњу на некога, ако ни због чега другог а оно да не би на видело избио прави разлог исказаној мржњи: појединац мрзи само оне који у њему, ко зна из кога разлога, побуђују осећај мање (ниже) вредности. Или, како је то писао Стендал, “просечни људи ништа тако не мрзе као надмоћ духа”.

У случају којим се бавимо, мржња коју црногорствујући на­водни интелектуалци исказују према Србима (а што се потом, по такозваном домино-ефекту, преноси на обично добро необавештен свет) заправо је одраз њихове потпуне немоћи да се вредносно искажу у области којом се баве, чиме дају за право Јовану Дучићу да у Благу цара Радована каже како су “људи који мрзе најпре глупаци, а затим кукавице, али никад хероји”.

Ко се храни мржњом. А потом о онима који из заседе, као миши из трица, чекају на тренутак када би могли изаћи на светлост сопственог мрака и издати налог својим интелектуалним и морал­ним сродницима да стварне вредности збришу и уместо њих поставе некаква послушничка “открића”.
На неком од таквих “открића”, Секретаријат за културу и спорт Миркове и Титове Подгорице (виђи ти паралеле!) засновао је намеру да се подигне споменик војводи Мирку Петровићу Њего­шу, наводно највећем црногорском јунаку, најлакше препозна­т­љивом по крвавом учинку у Црногорској похари Куча.
Неко би могао питати због чега је баш том спортском и културном “органу” пало у део да брине о војводи Мирку и његовим злочиначким заслугама.

Једноставно, требало је јавности понудити мржњу као култур­но обележје оних у чијем се интересу наводно делује и то кул­турно “достигнуће” представити применом познатог спортског (такмичар­ског) правила “брже, даље, више”, што у преводу на срб­ски језик значи: ко ће даље, више и брже да пљуне.

Па ће се у тој иницијативи истаћи да “споменик који враћамо окупља нас око врховних црногорских принципа – слободе и не­за­висности. Те вриједности донијеле су Црној Гори суверени­тет и међународно поштовање”, те да “настојање појединаца да враћа­ње споменика јунацима за одбрану Подгорице и Зете… злоупо­тријебе за распиривање старих племенских, идеолошких и лич-­них освета и нетрпељивости, схватамо као рефлекс управо оне свијести због којих се Црна Гора спотицала на свом свијетлом путу” .
У ових неколико редака нашло се толико истина да то и “сајт главнога града” једва подноси:

– Не зна се да ли је то споменик јунацима за одбрану или ослобођење, пошто се иницијатива односи на “ослобођење” а сајт­ни­ци се хвале “одбраном”, не зна се од кога;

– Поштено је што се признаје да у Подгорици (а богме и у Црној Гори) постоје “старе племенске, идеолошке и личне освете и нетрпељивости”, мада се прећуткује о каквим се “осветама и не­тр­пељивостима ради” и ко се то, и против кога, упућује на “освету и нетрпе­љи­вост”;

– Похвално је што се не бежи од истине да се једно тако “важно ослободилачко-одбрамбено обележје” подиже под носом и пред очима оних чији су се преци налазили на удару “племенских, идеолошких и личних” владарских страсти и њихових сле­пих извршилаца;

– Признаје се да се Црна Гора због неназначених “племенских, идеолошких и личних” (а можда и неких других) страсти “спотицала”, али се само­хвал­но истиче да се све то дешавало на њеном “свијетлом путу”.

– Мора бити да тај пут није био довољно “освијетљен” када је већ дошло до “спотицања”.

Последак. Споменик војводи Мирку биће подигнут јер тако хоће они који се хране мржњом.
Не диже се тај споменик због војводе Мирка, пошто његови “подизачи” и не знају ко је војвода Мирко. Споменик се подиже да би се обезвредиле бројне србске жртве из Црногорске похаре Куча, да би се оправдали црногорски зликовци који су убијали србску нејач и у колијевку и на Божју вјеру и да би се те геноцидне радње поитисле у заборав. И не само то, тај споменик наговештава нови црногорствујући покушај да се из Србске Црне Горе, србских Брда и Србског приморја физички уклоне сви Србе.

Било како било, у Подгорици ће бити постављен тај споменик, на неком град

ском булевару, или на неком градском тргу, или на некој градској улици.
Неће то бити споменик војводи Мирку, биће то Споменик црно­горској срамоти и биће постављен на неком Булевару црногорске срамоте, или на неком Тргу црногорске срамоте, или на некој Улици црногорске срамоте.

Људима које краси чојство неће се десити да будуће споменичко обележје не препознају, и именују, према његовој стварној ништавости.

Илија Петровић
www.ilijepetrovic.com

4 коментара

  1. sve što pojačava podelu, mržnju i strah okupator će narediti 5kolonašima da sprovedu u delo

    i tako će biti dok god okupator ( i izdajnici) izvlači profit sa našeg prostora

  2. Гријешник

    Није велики војвода Мирко Петровић ,, некакав“ , него они који то бесмислено тврде. Сви Петровићи владари из господарећег дома који је управљао Црном Гором 1696-1916 г. су били – знаменити владари ,као и наравно књаз и господар Данило Петровић. Грдне ствари су се дешавале у похари Куча н а ж а л о с т. Но ,није Илија Петровић споменуо што је претходило овој трагедији. Страшна увриједа упућена књагињи Даринки на племенском збору у Кучима, па учествовање Куча под Турски (душмански) барјак против браће из Подловћенске Црне Горе у биткама на Мартинићима и Крусима 1796 г., па неријетко добијање оружја-новца-барјака у Куче… од стране Скадарског везира (и покорност њему као главном представнику Османлијском,а самим тим и Отоманима ).Значи,оно што се десило у Кучима(похара) је о д в р а т н о , но обије стране су криве. Иначе,књаз и господар Црне Горе Данило је био ударна песница Српства тог доба, поштено речено. Поз.,и к р а ј.

  3. Црногорци нису Срби. Имају српско порекло, али њихова племена су уствари породице које се тамане и полако нестају а све зато што сваки поглавица племена сматра да је његово племе највеће, најважније и најправије. Црногорци свуда наступају племенски, као и Албанци.
    Невероватно је да још увек живе племенско уређење.
    Не знам из којег је племена Ђукановић, али изгледа да је то племе данас у Црној Гори успело да потисне сва остала племена. Има их колико и кућа у Црној Гори.
    Таква политика самоуништавајућег поноса је довела Црну Гору на ивицу самоуништења.
    Прво су свој понос употребили да припомогну цепање СРЈ, па да нападну Русију и дефинитивно да уђу у НАТО.
    Више немају поноса, осим у собама где кују велике планове, а из НАТО-а неће више никад изаћи. Неће, јер више планине ништа не значе и неће имато где да се сакрију.
    Следећи корак Црногораца је доказ Немачкој и Америци да су велики савезници.
    А тај доказ биће отварање концентрационог логора за Србе, са коморама за спаљивање и то ће покренути првом приликом.
    Тако су и Хрвати урадили.
    Албанци су у Улцињу.
    Тамо је главна албанска сачекуша за растурена црногорска племена.
    Таква курвањаска, мала, дегенерисана племена живе делимично у Сирији, Либији и Ираку и сведоци смо растурања свега што је смуком прављено вековима.
    Дакле, та племена без имена и репа су основа америчке жртвене восјке у Сирији, која се данас популарно зове ИД.
    Ето ко су данас Црногорци.

    • ROBOVSKA KLASA..........u dubokom snu

      Таква политика самоуништавајућег поноса је довела Црну Гору на ивицу самоуништења.

      Biće šteta ako se samounište…………i prestanu smrdeti!

Оставите коментар