Србија и атлантске интеграције:илузија, потреба или подаништво

Пише: Амџад Мигати

Чињеница је да је Североатлантски пакт (НАТО) војно-политички инструмент “новог светског поретка“, који искључиво служи ради реализације геополитичких интереса САД-а,  као његовог лидера.  Процес интеграција у НАТО представљен је као циљ за безбедан и стабилан свет. Подразумева се да земље које имају улогу у процесу интеграција као чланице, или потенцијалне чланице, као што су учеснице Партнерства за мир и других периферијалних организација које теже том чланству, ради остваривања стабилности и безбедности своје државе, а са тим  безбедности и стабилности читавог света.

Политички је неразумно да се било која земља супротстави процесу таквих интеграција. Међутим, у таквим интеграцијама мора се тражити свој национални интерес, који подразумева да се добије највише, по најмањој цени за народ и државу. Апсурдно је да овакво политичко похађање пута интеграција буде везано за трагичну прошлост или измишљену будућност.

Србија мора да се ослободи историјског терета агресије НАТО-а на СРЈ. Све дискусије у вези са тим треба да буду ослобођене овог терета. Ово не значи, да треба  заборавити и олако опростити, већреално вагати према државном интересу и реалном свету који се гради. Очигледно је да “нови светски поредак“, након актуалне светске економске кризе проузроковане владавином неолибералистичког економског система, доживљава свој крах.

Апсолутно лидерство САД-а у овом поредку, а са тим и у свету већ је пољуљано. Војне операције које су водиле “међународне коалиције“, “снаге алијансе“ у коме је НАТО узео командујуће улоге као што су: Заливски рат, агресија на СРЈ, напад на Авганистан, окупација Ирака и ваздушни напад на Либију, нису дале прокламоване резултате. НАТО је био и остао војни профитабилни инструмент и за време новог идеолошког-политичко-економског система. Профит су убиралеСАД, а понеке водеће западне земље добијале су одређени део. Трошкове те операције поделиле су свеземље према својим економским снагама.

У оваквим околностима какав национални интерес Србија има? Очигледно не може да стекне никакве економске интересе. Имаће могућност да стекне мали профит, уз велике трошкове. Са безбедносне тачке гледишта, Србија неће бити безбеднија нити стабилнија приликом Евроатлантских интеграција, чак ни у неговим периферијалним организацијама као што је Партнерство за мир.

У Србији се ствара погрешна слика коју производе нереални ефекти. Доста лобистичких невладиних организација везују Европске интеграције за Северноатланстке интеграције производећи термин Евроатлантске интаграције. То је разумљиво за Евроатланстку пропагандну машину, поучену искуством Хладног рата, која сада троши одговарајућа материјална средства за лобирање. У циљу добијања стратешког геополитичког положаја Србије за своје стратешке потребе као и смањење њених губитака у људству и опреми приликом различитих акција широм света и смањења материјалних трошкова.

Ово је  неразумно за националне интересе Србије. Европске интеграције нису циљ саме за себе. Чланство у Европској унији је инструмент за бољи живот грађана Србије. Национални интерес Србије је да има прикладне позиције у међународној заједници и ефикасну улогу у стабилизацији и чувању безбедности региона, а са тим и читавог света. Атлантске интеграције објективно немају никакав допринос овом интересу.

Атлантска интеграција је илузија за безбедност и стабилност Србије. Историјски гледано чланство у НАТО-у  за време Хладног није спречило турски и грчки сукоб око Кипра, иако су обе чланице НАТО-а. Подела Кипра траје од 1975. године до дана данашњег.

Улазак НАТО снага на територију КиМ након завршетка агресије 2001. године није спречило хуманитарну катастрофу  бега десетина хиљада неалбанских избеглица. Присуство НАТО снага на простору КиМ није спречило  17. марта 2004. године нову хуманитарну и културну катастрофу. Иако је Србија 2006. године приступила Партнерству за мир, то није спречило САД и њене савезнике да дозволе 2008. године једнострано проглашавање независност КиМ, а да снаге НАТО-а остану њењни чувари. Такав чин само потврђује да  косовско питање за водеће западне земље никада није било “демократско питање“, како су истакли тадашњи лидери ДОС-а, већ њихов геополитички-стратешки пројекат.

Атланска интеграције је такође илузија за интерес српског националног корпуса. Нерешен статут српских избеглица и њихове имовине представља фактор дестабилизација не само у Хрватској већ и у региону. Међутим, овај ризик није спречио чланство Хрватске у НАТО. “Међународна администрација“ у БиХ којој су НАТО снаге најјачи инструмент очигледно ради на дестабилизацији ове земље. То се спроводи притисцима и уценама да се једнострано промени Дејтонски споразум на рачун српског ентитета (Република Српска), која тежи да му одузиме национални државни карактер.

Водећа улога земаља евроатлантског савеза је илузија у стварању новог светског политичког правила које поштује међународна права и принципе. Као што је наводно био циљ Заливског рата, “Пустиљска олуја“,  створио је поредак који не поштује та права и принципе и намеће право јачег који ствара нове принципе како му одговара. “Пустињска олуја“  јесте затворила кувајтску кризу, али је отворила веће трагедије ирачког народа.

Агресија НАТО-а на СРЈ није спречила хуманитарне катастрофе, већ је створила нове очигледније, који нису на видику њихових решења. Укомпликовали су међународна правила и односе између различитих земаља укључујући и неке утицајне силе и неке чланице НАТО пакта. САД и водеће чланице НАТО-а од свега тога желе да створено стање на КиМ постане коначно.  Ово би значило да преседан теренског стања постаје правило, јер је такав преседан у служби њиховог стратешког  интереса.

Војна акција против Авганистана, за чување мира и стабилности у свету се показала као илузија. Након напада на Авганистан, окупација и рат, још  увек трају. Тероризам широм света постао је очекивани чин. Уместо успостављања демократије у тој напаћеној земљи створен је један од најкорумприранијих режима. Убијање недужног становништва, рушење њихове имовине постала је свакодневна појава, о којој тамошњи проамерички режим не може да остане миран. Многи сматрају да је окупација Авганистана један од разлога америчке економске кризе, која је постала светска. Са НАТО-вом војном акцијом у Авганистану, свет је постао све мање безбедан, а све више сиромашан.

Окупација Ирака у којој су САД и неке земље НАТО-а имале кључну улогу, показала је да је изговор о “увођењу демократије“ заправо илузија. “Спречавање употребе оружија за масовно уништење“ испоставила се као велика лаж, јер њега уопште није било.

Ирак у својој савременој историји никада није био дестабилизована земља, све док окупаторске снаге нису упале на његову територију. Народ такође, није био толико обесправљен. Стотине хиљада убијених, рањених, избеглих карактеришу стање ирачког друштва данас. Подела, мито и корупције, рушење државе и свих инфраструктура је тужна реалност ове земље.

Напад на Либију, који још увек траје, није дао резултате на коју су се неке чланице НАТО-а позивале када су усвојиле резолуцију Савета Безбедности “о забрани лета“. Земље НАТО-а које су преузеле команду над операцијом о забрани лета, изашле су много изван оквира резолуције. Очигледно је да су имале различите интересе, што је на крају дошло до изражаја. Илузија је да су “заштитиле цивилно становништво“ и “спречиле прекомерну употребу силе против цивилног становништва“. НАТО напад изазвао је грађански рат, у коме се сврстао на једној страни. Тај напад није спречио употребу прекомерне силе, већ је изазвао веће бруталности. Сваки циљ напада постаје легитимна мета, под изговором “неутралисања командног и везног центра“,  чак иако у њему живе цивили. Очигледан је пример напада на кућу у којој је Гадафи живео са породицом, где су страдали његов син и три унучета.

Токови грађанског рата који је праћен страшном пропагандном кампањом само је произвео већу мржњу између становништва Либије, озбиљну претњу поделе Либије, огорченост у Африци и најаву о озбиљној опасности светског мира и стабилности услед неких “индивидуалних акција“.

Из наведеног закључујемо да су сви наводи о ојачању и учвршћењу положаја Србије на унутрашње-регионалном и међународном плану чланством у НАТО-у заправо илузије.

Изговор о потреби Србије за атлантским интерграцијама нема чврсте аргументе да је то у интересу Србије и српског народа. Чињеница да је чланство у Европској унији коју власт и велики део опозиције представљају као приоритет за напредак ове земље није условљен чланством у НАТО-у. То потврђује пример Аустрије,  Финске, Ирске, Малте и Шведске, које нису чланице НАТО-а. Кипар као чланица Европске уније није чак ни у оквиру Партнерства за мир.

Потреба за осигурање мира и стабилности у том региону укључујући и Србију, неће решити њен улазак у Атлантске интеграције. Криза на Балкану, према оцени многих аналитичара,  још увек није окончана. Укључење у војно-политичи инстреумент неће спречити ту чињеницу која мора да се одвоји по стратешком интересу њених лидера. Поучени искуством сукоба Грчке и Турске око Кипра, избијење било које кризе између чланица Евроатлантског савеза постаје замрзнуто унутрашње питање.

У данашњем добу се већ види да је позиција САД-а и њеног новог светског поредака, са свим инструментима, пољуљан. Србија нема стратешке потребе да се укључи у такве интеграције. Руска федерација, поготову њена војна структура,  још увек сматра да је НАТО уперен против ње и њених интереса. Она се чврсто супротставља ширењу НАТО-а на њеним границама, у земаљама које се сматрају битним за њену стратешке националне интересе. У том супротстављању Руска федерација користи сва одговарајућа средства. У Украјини користила је “демократску игру“ како би спречила тадашњу власт да се укључи у Евроатлантске интеграције. У Грузији се није устручавала да употреби војну силу против проамеричке власти која је била охрабрена да изазове војни сукоб, који је послужио као пробни тест САД-а у којем  се испитала одлучност Русије о очувању стратешких националних интереса.

Приликом последње посете председника Турске Абдулаха Гула Србији априла 2011. године, недвосмислено је истакнут стратешки положај Србије на Балкану. Иако је та улога историјски опште позната, лобисти Атлантских интеграција, из њима познатих разлога, то стално умањују.  Руска федерација непрекидно даје до знања да је улазак Србије у Атлантске интеграције, чин против њених националних и стратешких интереса, управо због стратешког положаја Србије.

Недвосмислене су потребе и интереси Србије да не дође до сукоба са стратешким националним интересима Русије.Без обзира на отворену дискусију између присталица Евроатлантских интеграција и Русофила  око историјске улоге Русије према Србији, не умољива је чињеница да је Русија један од најближих политичких савезника Србије за време новог светског поредка. Политичко је самоуништење, окренути леђа таквом савезнику поготову када је апсолутно лидерство САД-а доведено у питање и “борба“ за поделу интересних сферане не може се дуго чекати.

Србија, захваљујући огромној либистичкој кампањи Евроатланстких присталица, је одмах након 5. октобра почела да улази у сферу подаништва. Чланство у Евроатлантској интеграцији представљено је као рајски сан. Због овог сна платформа општег националног интереса није репрезентована. Ово подаништво отишло је толико далеко да лобисти теже амнестији НАТО агресије над СРЈ, па на крају испада да је Србија бомбардовала саму себе.

Највећи успех лобиста Атлантских интеграција је потписивање  “споразума између Србије и Црне Горе и организације Североатлантског пакта (НАТО) о транзитним  аранжманима за подршку мировним операцијама“.Овај споразум је НАТО-у дао сва права на теритирији Србије и Црне Горе, без икаквих обавеза. Када НАТО примени овај споразум, он ће у суштини рушити интегритет и суверенитет Србије без икаквих правних и материјалних последица. Грађани Србије постаће грађани другог преда у односу на припаднике НАТО-а, приликом њиховог проласка или боравка у земљи. Такво подаништво ,вероватно,  није забележено у другим земљама. Лобисти Атлантских интеграција и њихове различите, добро финансиране, невладнине организације залажу се за још веће подаништво. Сиромашна Србија требала би да, по њиховом залагању, троши њена материјална средства за разне “међународне“ војне операције. Такође, залажу се да војни кадрови Србије положе своје животе на туђим територијама ради туђег интереса, шта више овакви интереси могу бити ризични за безбедност земље и опасни за њене грађане.

Атлантска интеграција није потребна Србији, са њом се међународни положај Србије неће побољшати. Улазак у интеграције са безбедосне тачке гледишта може бити ризичнији него што је сада. Такав чин се неће сматрати сматрати непријатељским од стране земаља чланица Европске уније, али ће га Руска федерација сматрати непријатељским. Улазак у Атлантске интеграције такође, не побољшава позицију Србије имеђу других земаља света,  нити ће појачати њену сарадњу са њима.

Чланство у НАТО-у додатно ће оптерећивати буџет Србије и пореске обавезнике кроз трошкове учешћа у разним операцијама и куповини опреме и оружија по НАТО стрндарду.  Војна индустрија неће профитирати на тржишту земаља НАТО-а јер је њихова тамошња производња довољна за њихове потребе, а тржиште војне индустрије Србије је углавном у другим земљама.

Политички је некоректно јавно иступање неких од челника власти у корист Атланских интеграција, иако постоји званична одлука Народне скупштине о војној неутралности. Неразумна је сврха дуготрајног боравака припадника америчке војске (америчка национална гарда Охаја) на територији Републике Србије, под изговором међусобне сарадње.

Интересантно је да лобисти Атлантских интеграција занемарују чињеницу да је јавно мњење у већини земаља чланица негативно расположено према чланству у НАТО-у, иако њихова земља за разлику од Србије није била жртва њихове агресије.

Национални интерес Србије је да изгради своју платформу за “опште националне интересе“ где су основна начела: чување суверенитета и интегритета, економски напредак, социјална правда, владавина законитости и правичности ( и то на делу), смањење мита и корупције на најнижи ниво… Што се тиче међународног аспекта таквог начела требало би се трудити да се успоставе најбољи односи са свим земљама, у којима је сарадња у разним областима од обостраног интереса.

Најважније начело мора да подразумева да Србија не треба да ствара непријатеље. Комфликте, отворена питања, несугласице са одређеним земљама-нарочито у суседству треба решити на што безболнији начин који се подразумева прихватљивим за све заинтересовене. Уколико се ово не постигне у датом тренутку треба мирно чекати боља времена у међународних билансу снага.

Због свега овога, Србији је неопходно да се не укључи у било коју војну интеграцију, поготову ако неки међународни утицајни фактор сматра да је уперена против њега. Исто то важи ако војно дејство те интеграције проузрокује контрадикотни ефекат у неким земљама и у светском  јавном мњењу.

Србија треба да чека развој међународне ситуације до стварања могућности поделе интерецних сфера где би сама или са другима, могла да нађе своје место међу њима. До тада треба створити све могуће облике мирне сарадње са свим заинтересованима, без посебних привилегија. Истовремено, треба да постоје једнаке дистанце од војних пројеката страних земаља. Ово не значи да Србија не треба активно да се укључи у било који облик изградње новог система безбедности и сарадње у региону, Европи или свету. Неопходно је данашњем времену наћи адекватну и ефикасну замену за Хелсиншки уговор о безбедности и сарадњи, који је нарушен још за време распада СФРЈ. Овако би Србија преузела позитивну улогу у тежњи већине земаља и њених народа у стварању мирног и безбеднијег света.

(Фонд Стратешке Културе)

Оставите коментар