Савез комуниста Србије (Фото: Телеграф)
Савез комуниста Србије (Фото: Телеграф)

Србија у раљама комунистичке партије (2)

Према истраживањима др Срђана Цветковића, научног сарадника Института за савремену историју и секретара Државне комисије за тајне гробнице у оставци, у Србији је од јесени 1944. год. ( када је у Србију ушла совјетска војска и устоличила Комунистичку партију на власти ) до лета 1945. год. стрељано је између 60 и 70 хиљада цивила

5.Војводина

Можда би било интересантно овде рећи нешто и о Војводини. Војводство Србија и Тамишки Банатформирано је на подручју данашње Војводине 1848. год. и постојало је до 1861. год. (10) . Војводство Србија и Тамишки Банат је круновина Аустрјског царства, које је формирано у складу са привилегијама које је аустриски цар дао Србима 1691. год. За круновину се користило неколико службених назива: „Војводство Србија и Тамишки Банат“, „Војводство Србије и Тамишког Баната“, „Српска Војводина и Тамишки Банат“, „Српско Војводство и Тамишки Банат“. У незваничној употреби појављивали су се и називи „Тамишки Банат и Српско Војводство“, Српско Војводство“, „Војводство“, “Војводина“.

После Првог светског рата Војводство Србија није обнављано. Познато је да је у тадашњој Југославији постојало другачује унутрашње устројсто ( бановине ). КПЈ је у Јајцу одлучила да обнови Војводство Србија ( данашњу Војводину ). Обзиром да су се комунисти нелагодно осећали на свако спомњињање речи “српско”, “српска” и сл. одлучили су да из имена ове области избаце име Србија ( српска ) и овој области дају име које је било у предходном периоду у незваничној употреби – “Војводина”. Наравно да ово, само по себи не мора бити ништа чудно. Ради се међутим о томе да је давање некој области име “Војводина” потпуна бесмислица.

Наиме, Војводство ( Војводина ) је админстративна област (којом управља војвода). Ради се, дакле, области, као што је кнежевина, република, покрајина, бановина, грофовија, округ или слично. На свету, међутим, нема примера да се нека област зове само “република” или “округ” или “кнежевина”. Данас, на пример, постоји Луксембуршко војводство, кнежевина Монако и тд. Војводство у саставу Србије је једина област на свету која нема име, већ само ознаку да је то област ( Војводство, Војводина ).

Само се по себи разуме да Војводство ( Војводина ) мора имати име, да се не би радило о бесмислици. Обзиром да су комунисти по сваку цену хтели да избегну префикс “српска”, области је дато бесмислено име. То је једнако као када би се нека област звала “округ” или “република”

Уствари, званични назив Војводине је Покрајина Војводина. Ради се дакле о потпуном бесмислу. То је једнако као када би се нека област звала “република бановина” или “кнежевина округ” или нешто слично.

Иако је Српско војводство ( Војводина ) установљено још 1848. год., војвођански аутономаши своје захтеве у вези са статусом Војводине (на даљем разарању српског народа ) базирају на одлукама Комунистичке партије из 1945. год. Разлог је прост. Задирање у даљу прошлост ( 1848 ) дочло би се до дога да се ради о “Српском Војводству ). Пошто је циљ разарање српског народа, одна се потеже 1945. год., када се је и почело са разарањем српског народа.

Иако је у Србији комунизам наводно пао 2000 год. сви потоњи властодршци остали су потпуно верни својим комунистичким предходницима. Сви они су, додуше, спремни да ( понекад ) галаме против комунизма, али када је у питању комунистичко наслеђе уперено против српског народа, нису спремни да ствари помере ни за милиметар и потпуно убеђени у исправност поступака комунистичке партије по овом питању.

6. Терор после рата

Према истраживањима др Срђана Цветковића, научног сарадника Института за савремену историју и секретара Државне комисије за тајне гробнице у оставци, у Србији је од јесени 1944. год. ( када је у Србију ушла совјетска војска и устоличила Комунистичку партију на власти ) до лета 1945. год. стрељано је између 60 и 70 хиљада цивила. Током 13 година његовог рада на овом изузетно обимном послу, именом и презименом је доказано стрељање преко 52.000 цивила.

“Овај број наравно није коначан, истраживање се наставља, један део грађе тајне полиције недостаје али у сваком случају сматрам да на основу обимног изворног материјала да је после септембра 1944. на територији Србије страдало између 60 и 70. 000 људи.. Жртве ,,црвеног терора” су нажалост у огромној већини били цивили, нарочито у случају наше земље. Међу њима је било и оних, којима је требало судити за ратне злочине и колаборацију, али као што је и сам Ђилас касније приметио у својим мемоарима – побијено је много невиног света или оних који смртну казну нису заслуживали пре свега из идеолошко политичких разлога – прича С. Цветковић. У вези са овим Цветковић додаје – На хиљаде па и стотине хиљада људи било је директно оштећено деловањем репресивног апарата чија је кичма била управо тајна полиција. (Срђан Цветковић – Пиротске Новине од 8.10.2013. год.)

“На лошем гласу у Србији Тито је посебно био због масовних репесалија према онима који нису били одушевљени пресађивањем бољшевизма у ову земљу. Бригаде и дивизије његове тајне полиције, ОЗН-е и Корпуса Народне одбране, КНОЈ-а имале су право да раде шта хоће са свима онима који нису били срцем и душом за Тита.(….). Само у Београду је постојало двадесетак логора и стратишта (….). Крајем 1944. и 1945. год. мрак је по кратком поступку прогутао стотине истакнутих интелектуалаца(11).

И поред тога што је од 5. октобра 2000 год. прошло 17 година још увек није донесен Закон о отварању комунистичких архива, досијеа, а широј јавности су, тек селективно, доступни архивски документи који се тичу рада тајне полиције, УДБ-е, ОЗНЕ, КНОЈ-а и сл. Иако су за ових седамнаест година многе партије биле на власти, све су оне остле одане светом реду комунистичких витезова, не дозвољавајући да падне никаква мрља на највеће непријатеље српског народа у његовој историји.

Иако је 2011. год. започето откопавање жртава, у томе се није далеко одмакло. Након ископавања у Бољевцу и започетог ископавања у Зајечару, власт (СНС и СПС) је од свега дигле руке. Да ли су се уплашили броја побијених или је нешто друго у питању није јасно. У сваком случају оставили су простора – да се у разним тв емисијама, разни људи препуцавају око тога – да ли је међу побијенима било више невиног света или припадника разних немачких јединица и њихових сарадника.

Овде се мора рећи да је потпуно нејасно ко се жели заштитити одлуком да се и након 70 година од злочина, ствари не расветљавају у цивилизацијском духу. Да ли садашњи властодршци ( и они пре њих ) стварно мисле да је за једно друштво најбоље да живи у лажи и хипокризији. Србија је, иначе, последња земља у Европи која није утврдила жртве комунистичког терора, која није отворила комунистичке архиве и тд. Злодела партије која је српском народу нанела више зла него Хитлерове дивизије и даље се пажливо скривају од јавности.

Да ли се злодела комунистичког режина скривају од јавности у име неких “виших циљева” недокучивих обичним људима? У том случају поставља се питање – како је могуће да Србија једина у Европи има више циљеве, када је у питању сакривање комунистичких злочина? Или се ради о простој чињеници да је то у интересу одређених кругова, који не желе да се сазна права истина о терору КПЈ над српским народом.

На крају, да ли су чињеница – да смо међу последњима у Европи по стандарду у вези са нашом одлуком да се живи у лажи, да се прећуткују битни догађаји из наше историје, и да се сви колективно правимо луди. Иначе, ми за себе волимо да тврдима да смо народ са дубоким православним коренима, “светосавски народ”. Колико се види, међутим, “светосавски народ” ни пет пара не даје на то – што хиљаде његове светосавске браће лежи убијено по разним комунистичким јамама и стратиштима, без икаквог обележја. “Светосавски народ” није учинио ни толико – да се те жртве достојно сахране уз уобичајено гробно обележје.

Иначе за време окупације ( 1941. до 1944. год. ) у Србији је убијено (према неким изворима) око 20.000 људи. Од тога око 10.000 Јевреја и око 10.000 других. Према књигама логора на Бањици, у овом логору је убијено 3.800 људи(12), а према неким другим изворима према књигама Логора на Бањици убијено је 1.400 људи. Према неким другим изворима ( објављеним непосредно после другог светског рата ) у Србији је за време Другог светског рата убијено око 140.000 људи. Наравно, све ове бројке треба узети са резервом, јер још увек постоје спорења у вези овога. Ово из простог разлога јер други светски рат у Југославији још увек није стављен у историјски контекст. Други светски рат се у Србији још увек сагледава кроз партизанске филмове.

7. Пораз српског народа у Другом светском рату и последице пораза

Иако је српски народ поднео највеће жртве у борби против нацизма и фашизма, може се сматрати да су Србија и српски народ доживели пораз у Другом светском рату. И поред тога што је српски народ био далеко најбројнији у НОП-у, којим је командовала КПЈ, то није умилостивило Комунистичку партију да не спроведе конгресне документе из Дрездена о разбијању српског народа. Са друге стране учешће Хрвата у немачким јединицама, једнако као и босанских муслимана и Шиптара, није утицало на одлуку КПЈ да овим народима дарује државе и то на штету српског народа, о којима су столећима само могли да сањају.

Опште је позната ствар да се на источном фронту борила тзв. Хрватска легија ( скоро потпуно уништена у бици за Стаљинград ). 1943. год. формирана је 369. хрватска дивизија, позната под именом Вражја, која је била у саставу Wехрмацхта. Припадници дивизије били су Хрвати док су официри били Немци. 13. брдска дивизија СС-а Ханџар, скраћено Ханџар дивизија, била је дивизија немачког Wехрмацхта формирана углавном од муслиманана из НДХ.

Од шиптарских добровољаца била је формирана 21. оружана горска дивизија СС-а „Скандербег”. Ова дивизија била је у саставу Wаффен СС-а током Другог светског рата. Срби нису учествовали ни на који начин, као припадници немачких оружаних јединица. То их, међутим, није спасило гнева КПЈ и њихове одлуке да се српски народ разори.

Да су Србија и српски народ доживели тежак пораз у Другом светском рату не указује само чињеница да су у потпуностии спроведене одлуке Дрезденског конгреса о разбијању српског народа, тиме што је донет Устав из 1974. год. у коме су одлуке Дрезденског конгреса до караја спроведене, већ и неке друге чињенице. Осврнућемо са на неколико.

Прво, Устав из 1974. год., којим је српски народ разбијен, донет је без већих проблема. Глас против разбијања српског народа дигло је неколико десетина људи у Београду, али када су неки од њих осуђени, други најурени са посла и тд., неког супростављања разбијању народа није било. Комунистички руководиоци из Србије, нису имали ништа против. Напротив, ваљда су сматрали да су тиме партијски задаци зацртани на Дрезденском конгресу остварени.

Да се ради о поразу српског народа у Другом светском рату казује и следеће. Према попису из 1939. год. у Југославији је живело око 60% Срба(13). Према попису уочи растурурања Југославије деведесетих година у Југославији је живело 36% Срба. Овде се не ради, међутим, да је овај број недостајућих Срба побијен за време другог светског рата и у терору после рата. Свакако да је један значајан број убијен током Другог светског рата и после рата.

Смањење српског становништва у укупном становништу Југославије, дошло је и из разлога што су након рата комунистичке вође измишљале разне нације ( црногорску, македонску, муслиманску ). Обзиром да је познато да на Балкану није потребно два пута рећи “поделите се”, и уз обилату помоћ власти у поделама и међусобним супростављањима, стварају се нове нације. Интересантно је да су припаднике исламске вероисповести именовали као “Муслимане”. Муслимани нигде у свету нису нација већ припадници исламске вероисповести, једино су у Југославији добили статус нације. У недостатку нечег смисленијег комунисти су име нације одредилли према називу вероисповести. Иначе, “муслиманска нација” је после издвајања Босне из Југославије дала себи друго име.

Када су муслимани у питању – комунистичко руководство је, почетком седамдесетих година, донело одлуку да се “Муслимани” у смислу народности односи само на оне са српскохрватског говорног подручја и то искључиво у Босни и Херцеговини и Санџаку. То значи да се припадници ове групе више нису могли изјашњавати као Срби или Хрвати муслиманске вере. То се, међутим, није односило на Македонце ( који су у већини хришћани али има и муслимана ), Шиптаре (који су већином муслимани али има и хришћана ) и друге људе муслиманске вероисповести. Они би се и даље изјашњавали као Македонци ( без обзира на веру ), Албанци ( такође, без обзира на веру ), и тд.

Када су у питању Македонци, да би се појачала македонска осећања, КПЈ је шездесетих година формирала Македонску православну цркву. И тако, док се је попреко гледало на друге људе У Југославији, који славе славу и иду у цркву, у Македонији су организовали цркву. Ваљда су по томе јединствена комунистичка партија на свету.

Да би ( ваљда ) доказали да могу све, што им се прохте, Комунистичка партија је наметнула да Шиптаре морамо звати Албанцима. Иако у Уставу Албаније пише да је Албанија земља Шиптара ( такође и у Уставу Косова ), Комунистичка партија је српском народу наметнула да Шиптаре треба да назива Албанцима.

Такође познато да су комунисти пораженој српској нацији наметнули да никаква установа, фабрика или сл., не може имати префикс “српски”. Изузетак је била Српска фабрика стакла, Матица српска и (можда ) још нешто. На свако спомињање нечег српског комунисти су гледали са нелагодом и узрујаношћу. Можда није најсрећнија компарација, али за време немачке окупације ( када је на десетина слобода укинуто ) назвати нешто српским није представљало никакав проблем. Да је српски народ претрпео тежак пораз у Другом светском рату говори и то – да су један Хрват (Ј.Б. Тито ) и један Словенац ( Е. Кардељ ) усред Беграда, деценијама ( у апсолутном луксузу ) планирали и спроводили планове о разбијању српског народа.

8. Доношење разних уства као увод у коначно разбијање српског народа.

У низу устава који су доношени после Устава из 1946. год., следећи је из донет 1953. год. Заправо радило се о Уставном закону. Овим уставом су мало подебљане и продубљене “жилице на мермеру“, односно повећана су права република и покрајина, а смањене надлежности Југославије.

У време доношења Уставног закона из 1953 год. у врху комунистичке номенклатуре из редова српског народа били су Александар Ранковић, Коча Поповић, Милован Ђилас, Слободан Пенезић и тд. Сретен Жјовић је у међувремену маргинализован, али је остало на десетине других.

Следећи у низу донетих Устава је Устав из 1963. год. Иначе Југославија је у том периоду била апсолутни светски рекордер по броју донетих Устава. Сасвим у складу са конгресним документима из Дрездена са сваким новим Уставом смањивања је надлежност државе Југославије а повећаване надлежности република и покрајина. И овим Уставом су надлежности Југославије смањене а надлежности република и покрајина повећане.

У том периоду у врху комунистичке номенклатуре из редова српског народа били су Александар Ранковић, Коча Поповић, Милош Минић, Слободан Пенезић и тд., као и на десетине генерала и сличних функционера.

Доношење устава на сваких неколико година правдано је тиме – да је наш социјалистички развој јако динамичан и да то изискује да се стално доносе нови устави ( и закони ), како би се уставна и законска решења прилагодила достгнутом степену развитка. Наравно, да се није радило ни о каквом посебном развитку. Уосталом развитак је би толико “динамичан и велики”, да је целокупна Југословенска привреда крајем осамдесетих и почетком деведесетих година доживела потпуни колапс.

Циљ је био, то се разуме само по себи, да се сталним мењањем устава надлежности Југославије смањују а надлежности република и покрајина повећавају, да би се уставом из 1974. год. коначно дефинисало да су републике, уствари, државе и да Југославија постоји само на папиру.

Драгољуб Ђорђевић / Погледи

2 коментара

  1. Komunizam=globalizam=liberalizam=pederizam=satanizam

  2. Узалуд је сво ово писање. Доцкан Марко на Косово стиже. Питање је сада, ко је крив за све то. Ако послушамо чињенице из овог и сличних документованих материјала неспорно је да смо сами себи копали гробове. Није то ни случајно нити је то наша традиција. Чињеница је да је прва комунистичка држава била Русија којој су разни странци на челу са Ашкеназима, сломили руску душу наметнувши јој страну „религију“, стране обичаје, стране владаре. Падом Русије као вечитог српског узора и заштитника
    Срби постају смутљиви и крећу за Русијом. Тако се тргедија два брата наставља. Ни Срби нису извели своју „револуцију“ већ се предају једнако као и Руси – Шваби Амброзу (Стаљиновом улизици), Јеврејима, Хрватима, Словенцима.. Тако долазимо до чудне коинциденције судбина два брата – Руса и Србина. Што смо тражили то смо и добили. Преполовили смо се и ми и они. Моментална разлика је у томе штосу се они „ОРУСИЛИ“, А МИ „РАСРБИЛИ“. ДАЋЕ БОГ ДА ИХ ШТО ПРЕ СТИГНЕМО И „ОСРБИМО“ СЕ.

Оставите коментар