(Фото: Курир)
(Фото: Курир)

Србија у раљама комунистичке партије (5)

Када се је комунизам рушио у целој источној Европу, српски комунисти нису тек тако могли да кажу народу: Знате шта, јесте цела Европа напустила социјализам, али ево ми смо одлучили да га задржимо, па шта кошта – нека кошта. Савим је могуће да су српску комунисти, уствари, искористили растурање Југославије, да се на политичкој сцени појаве као “спасиоци српског народа” и као такви остану на власти.

19. Формалани распад Југославије

Иако је Југославија фактички растурена Уставом из 1974. год. њено формално растурање ( такозвана друга фаза промена, односно да се Југославија приводи крају”, како се је изразио М. Ђурић) уследило је почетком деведесетих година.

Када су сепаратистичке републике ( Словенија и Хрватска ) почеле све гласније да захтевају отцепљење од Југославије, односно када су одлучиле да се иде према “да се Југославија приводи крају”, што је и била намера уставотвораца из 1974. год., српско комунистичко руководство се је нашло у “небраном грожђу”. Тада су се као на длану виделе погубне последице Устава из 1974. у чијој су изради учествовали разни комунистички руководиоци из Србије, а међу којима су неки и тада ( крајем осамдесетих и почетком деведесетих ) били на разним функцијама. Било јасно као дан – да су српски комунистички руководиоци криви за положај у коме се је нашао српски народ, и да је сасвим могуће да ће, они који су томе учествовали завршити на суду.

Српски комунистички руководиоцу су тада одлучили да наступе као “спасиоци српског народа”. Уследио је покушај да – уколико се Југославија распада, да право на самоопредељење остварују народи, а не републике. Таква флоскула је заиста постојала у Уставу из 1974. год. али је све дуго у вези са „правом народа на самоопределење” било нејасно”. Није био утврђен механизам – како се то право остварује, даље, тај принцип је био у потпуној супротности са одредбама Устава о непроменљивости граница република ( држава ).

То право је ткође било у супротности и са уставном одредбом – да је „социјалистицка република држава заснована на суверености народа“. Запрво, устав је био тако закукумуљен и конфузан да га је свако могао тумачити на свој начин ( о чему је било говора на другом месту ). Принцип “самоопредељења народа” најлогичније упоруиште је имао у историјској чињеници да су Југославију створили њени народи (а не републике ) па, уколико се Југославија растура, онда то право припада народима а не републикама.

Потпуно супротан став имале су сепаратистичке републике. Оне су сматрале да, по Уставу, право на растурање Југославије припада републикама а не народима. Обзиром да су се унутар тих република нашле и територије настањене Србима, сепаратистичке републике су сматрале да овај дар са неба ( КПЈ на челу са другом Титом ) – да Југослаију напусте са територијама које су заокруживале и испуњавале њихове жеље – не смеју ни по коју цену испустити. Овде се мора рећи то – да је Милан Кучан (н председник Словеније ) у пар наврата изјавио да би право на самоопредљење требало дати и народима а не само републикама.

Обзиром да је дошло до сукоба принципа на којима је Југославија растурала, избио је рат на просторима Босне и Хрватске, који је трајао неколико година. Са друге стране велики број Срба у новоствореним државама био је вољан да ратом покуша да свој положај како не би поново били предмет прогона као 1914. год. и предмет истеривања и убијања као 1941. год.

Велико је питање да ли је српско руковоство тога времена заиста било убеђено да се сукобима, или на било који други начин, цела ствар може поправити. Према тада важћем Уставу Југославија је била подељена на шест држава плус две полудржаве. Границе република ( држава ) биле су, према уставу непроменљиве. У том смислу ствари су мање више биле запечаћене, тако да је велико питање – да ли је покушај српских руководиоца да се поправи положај српског народа у државама бивше Југославије био искрен или је иза тог покушаја стајала сасвим друга намера ( да се пошто – пото остане на власти .)

У вези са тим треба имати у виду и следеће. Када се је комунизам рушио у целој источној Европу, српски комунисти нису тек тако могли да кажу народу: Знате шта, јесте цела Европа напустила социјализам, али ево ми смо одлучили да га задржимо, па шта кошта – нека кошта. Савим је могуће да су српску комунисти, уствари, искористили растурање Југославије, да се на политичкој сцени појаве као “спасиоци српског народа” и као такви остану на власти.

Овде треба имати у виду , да након усвајања Устава 1974. год. када је Југославија потпуно разбијена, српско руководство 15 година није имало примедби ни на Устав, ни на разбијање Југославије, ни на положај Срба у другим државанма Југославије. Потезање овог питања након 15 год. након усвајања Устава, мора да је западу изгледало у најмању руку чудно.

Бадинтерова комисија, основана поводом Конференције о бившој Југославији у Хагу 1991. године пресудила је ( најбитнија становишта ) – СФРЈ се распала и више не постоји као држава (мишљење број 8.) – ниједна држава наследница сама нема право наставити чланство СФРЈ у међународним организацијама (мишљење број 9.) – СР Југославија је нова држава која се не може сматрати наследницом СФРЈ (мишљење број 10); – границе између бивших федералних јединица сматрају се државним границама наследница и не могу се мијењати силом, него само споразумом (мишљење број 3);

У којој мери се је Бадинтерова комисија држала Устава из 1974. год. и да ли је од утицаја било то – што је Српско руководство одлучило да задржи социјалистички систем и буде у сукобу са Западом, питање је. Међутим, мора се рећи – да су према Уставу из1974. републике дефинисане као државе ( са свим прерогативима државе ) и да се границе република ( држава ) не могу мењатии. Треба рећи и то да је Југославија од доношења Устава 1974. год. била, мање – више, географски појам и није било потребно улагати велики труд да се она растури. У сваком сучају око 2 милона Срба је остало да живи у страним државама. Рат се је разбуктао. Југославија се је распадала у крви. Управо онако као је др. Михајло Ђурић ( и десетине других ) рекао да ће се десити.

У рату који је уследио, мало се је марило за принципе. Углавном је важило правило “Ко кога где стигне, крстачу му дигне“.
Слободан Милошевић и српски комунисти својом одлуком, крајем осамдесетих, да комунистичка партија остане на власти (сада преименована у Социјалистичку ) и да се у Србији задржи практичко исти политички и привредни систем као и за време постојања социјализма, као и одлука да се покуша исправити изигравање српског народа, спроведено кроз Устав из 1974. год. раздражили су Запад. Мада се може претпоставити да су они ( Запад ) уствари, једва дочекали неког таквог ( ко је спреман да иде мимо свих токова Европе и њихове воље ) да би показали осталим државама како пролази онај ко није сагласан са њима.

Да би нам Запад показао да то тако не може – наметнуте су нам санкције, ембарго, стрељање ратних заробљеника у Сребреници квалификовано је као геноцид и тд. Санкције су, наравно, требало да буду наук и другима да припазе на своје понашање. Срби су проглашени отпадницима ( лошим момцима ) који су криви са све.

Западу, наравно, није падало на памет да сада они поправљају положај Срба у Босни Хрватској ( кад то већ нису учинили сами Срби док су живели у Југославији). Међутим, треба рећи, да је покушајем стварања Републике Српске крајне у Хрватској ( план З4 ) и аминовањем Републике Српске у Босни, Запад далеко више учинио за Србе на тим просторима од српских комунистичких руководиоца.

Међутим, чињеница је, да је у свим сукобима, неспоразумима и свађама са другим народима Југославије, у којима је арбитрирао Запад, други народи су увек мало више у праву у односу на Србе.

20. Генералски пуч

Да би се забашурила одговорност српских комунистичких руководилаца, учесника у изради Устава из 1974 год., годинама након растурања Југославије протурура се теза да су генерали ЈНА могли да изврше државни удар, похапсе руководиоце држава, које су биле сепаратистичи настројене и тако спасу Југославију. То је, мора се рећи, најобичнија глупост. Генерали су свакако могли да ухапсе руководиоце држава које су се спремале да Југославију приведу крају. Тиме, се међутим, ништа не би променило на ствари. Генерали нису могли да промене Устав.

Под претпоставком да су генерали ( војска ) ухапсили одређени број лица, процес растурања Југославије, би за неко краће време био заустављен. Пошто такво стање не би могло да траје вечито, процес привођења Југославије крају би се наставио, можда са другим актерима, и још насилније. Југославија је уставом из 1974. год. била већ разбијена, и сепаратистичке републике су само чекале међународне околности које би им ишле на руку. Хапшење одређених руководиоца ту ништа није могло да промени на ствари. Прича о пропуштеном генералском пучу је само магла, која треба да замагли одговорност српских комунистичких руководиоца.

Треба имати у виду да су све југословенске републике ( сем Србије и Црне Горе ) уставом из 1974. први пут у историји (у последњих 500 год. ) постале државе и сматрале су да је ово златна прилика да постану потпуно независне и суверене. Тим пре, што су сада имали у рукама оно што су вековима могли само да сањају. У том смислу, тиме што би би били похапшени неки руководиоци не би спречило неке друге руководиоце да “Југославију приведу крају “. Ово је била златна прилика да остваре своје амбиције, јер им тако нешто нико није дао ни у протеклих 500 година, нити ће им дати у наредних 500 година. То су могли једино да добију од Комунистичке партије Југославије, решеној да српском народу сломи кичму.

21. Први вишестраначки избори

Мора се рећи и то да упркос свим недаћама које је Комунистичка партија нанела српском народу, на првим парламентарним изборима Комунистичка партија ( сада под именом Социјалистичка ) однела је убедљиву победу. Док су људи у земљама источне Европе једва чекали да комунистима виде леђа, српски народ је показао вољу да на власти остану баш они који су им нанели највише зла у целокупној историји.

Одлучност целе Србије а се сачува власт Комунистичке партије и сами тим сачувају кадрови комунистичке партије од одговорности била је невероватна. Треба рећи и то, да је у том периоду постојао монопол Социјалистичке партије над свим и свачим ( привреда, средства информисања, полиција и тд. ). Ова чињеница у комбинацији са неразумљивом оданошћу српског народа према Комунистичкој партији, допринела је да победа Социјалистичке партије на овим изборима буде више него убедљива.

У сваком случају С. Милошевић и његови ортаци су ( мање – више ) без већих проблема наставили са системом који се је рушио у целој Европи. Они су, наравно, одлично знали да због одлуке да Србија буде Куба у Европи, изложити српски народ тешким патњама и недаћама. Када се томе дода и одлука да се покуша “поправљање” уставних решења и положај српског народа у новоствореним државама, недаћама није било краја.

Ради разумеваја ове ситуације свакако треба спомеанути и размишљања Миће Поповића ( сликар, академик, филмски редитељ ) које је овај изнео у чланку “Србији фали њена со”, објављеном у недељнику НИН средином деведесетих година. Чланак интерпретирам укратко и по сећању, обзиром да је од тада прошло две деценије. Претпостављам да је Мића Поповић овај чланак писао зачуђен чињеницом да српски народ упорно гласа за Комунистичку партију ( преименовану у Социјалистичку ) и партије које је подржавају, упркос свим недаћама које су му комунисти приредили.

Како у том чланку наводи Мића Поповић – српски народ је у првом светском рату изгубио огроман број младих и школованих људи. То се је наставило и у другом светском рату. Након рата, у комунистичком теророру, на удару су били највише интелектуалци. У потоњим годинама следио је бег из Југославије великог броја младих људи. Неки су бежали јер нису видели своју шансу у таквом систему, други из економских разлога, трећи због политичких притисака и тд. Уследиле су економскске кризе ( 1965. год. и касније ) када из земље бежи и велики број младих и школованих људи. Велики број људи који су избегли из Југославије направили су сјајне каријере на америчким и европским универзитетима. Не мали број њих направио је каријере и у разним институцијама на западу. Овде су били непожељни. Све у свему, средином девдесетих (када је М. Поповић објавио овај чланак) у Србији није постојала довољна критична маса здраворазумског размишљања, која би могла да усмери српско друштво на неки други пут, а не равно у катастурофу.

22. Последице комунистичке владавине по српски народ на садашње генерације.

Последице комунистичке владавине, Устав из 1974. год. и покушај да се, почетком деведесетих, поправи катастрофалан положај српског народа, за српски народ су немерљиве. Последице устава из 1974. год. на посредан начин се осећајуу и данас. Тачније речено последице уставних решења из 1974. се и данас лупају о главу српском народу. Српски народ, који дао огронмне жртве у Првом светском рату, да би живео уједињен у једној земљи, сада је поново разједињен и подељен у неколико држава. Срби, који су остали у другим државам су, врло често, дежурни кривци за садашње и предходне невоље и друге неуспехе у овим државама. Маргинализовани су, без већих могућности да очувају и изразе свој идентитет, врло често шиканирани .

Покушај српског руководства, почетком деведесетих да се ублажи катастрофално стање српског народа у које је доспео уставним решењима из 1974. довео је до рата на тлу Југославије. Уследио је и ембарго на увоз и извоз робе, приступ финансијским тржиштима и тд. То је у потпуности докрајчило привреду Србије, која је на почетку деведесетих и онако била на коленима. Пад Слободана Милошевића (2000. год. ) Србија је дочекала у катастофалном стању. Привредна предузећа су у периоду ембарга и санкција технолошки заостала, без тржишта и, дабоме, темељно опљачкана.

Опљачкано је, заправо све, што се је могло. Привредна предузећа, фудбалски клубова, банаке и тд. Државне институције су биле потпуно руиниране. Просечна плата била је око 40 евра, пензије око 10 евра. Србија је била потпуно неспособна да враћа спољне дугове. Такође је била неспособна да враћа и потрошену ( несталу ? ) тзв. стару девизну штедњу, дугове по основу пљачке народа од стране Језде, Дафине и сличних. Из земље је избегло стотине хиљада, углавном, младих и школованих људи. Све то је додатно погоршано бомбардовањем од стране НАТО пакта.

Таква ситуације се није могла превазићи ни брзо нилако. Приватизација која је уследила дала је слабе резултате, јер у многим предузећима, једноставно, више није имало шта да се приватузује. На прсте једне руке су се могле набројати познате европске фирме које су биле заинтересоване за куповину капитале неке српске фирме, и које би донеле нову технолологију, тржишта и тд. Пропаст је била скоро потпуна. По самој природи ствари привредни опоравак је врло спор, али као што обично бива, након каквих – таквих успеха, уследила је светска економска криза ( 2009. год. ) која је поново ствари вратила уназад.

Наравно, спорост привредног опоравка је узрокована и неспособношћу разних власти од 2000. до данас ( што није тема овог текста ). Због привредне пропасти и спорог опоравка из Србије је избегло даљих неколико стотина љада младих људи. Због таквог одлива младих луди Србија постаје земља стараца. Ако се такав тренд настави довешће до потпуног слома здравственог система, пензијског система и тд. Све те последице, директно или индиректно узроковане су комунистичком владавином, уставом из 1974, и свакако, покушајем српског руководства, почетком деведесетих да поправи стање узроковано тим уставом.

Србија је, заправо, ментално а делом и системски и даље у комунизму. Владавина права је тек у зачетку. Уместо евроатланских вредности тржишта, моћне групе људи и даље контролишу све крупне послове са државним ( јавним ) предузећима. И даље је на делу партијска држава, где партија одређује све – запошљавање, живот, смрт.

Институције су и даље слабе и једва да су се одмакле из времена Милошевића. Независно од комунистичког наслеђа на делу је корупција, непотизама, пљачка. Све то узрокује беду српског народа, недостојну за један Европски народ. Србија се врти у зачараном кругу без снаге да искорачи напред ( сем ако неким чудом не постане чланицом Европске Унија или НАТО пакта).

Драгољуб Ђорђевић / Погледи

Оставите коментар