Србија (Фото: Шатерсток)
Србија (Фото: Шатерсток)

Шта је патриотизам?

Шта је то патриотизам? Без књишких дефиниција, рекао бих да је у питању љубав. Љубав према својој отаџбини, народу и његовој историјској вертикали. То је свест да смо своју државу од некога наследили, те да треба исту некоме и да оставимо.

 

Да ли смо дужни да будемо патриоте, дакле, да волимо своју земљу? Једнако као што сви (сем патолошких случајева) волимо своје родитеље, децу, супружнике, браћу и сестре, тако треба да волимо и своју државу и народ. Народ је проширена породица. Скуп људи заједничког порекла, једног историјског сећања, језика, културе… чини народ. Волећи свој народ, волимо себе. То нас не спречава да уочавамо грешке и заблуде сопственог народа или државе. По Слободану Јовановићу, нација (која настаде из народа) сама собом не носи оно што се у философији сматра вредношћу, већ јој вредност даје онај културни допринос који је уградила у светску цивилизацијску баштину.

Да ли поред патриота постоје и непатриоте или издајници? Постоје. У сваком језику на свету можемо наћи појам издаје и издајника. То је реалност. Проблем настаје када некога треба означити жигом издаје. Ко на то има право и шта је, како се дефинише, издаја?

Ја бих казао да издаја јесте чињење противно интересима сопствене земље, а у прилог интересима друге државе.

На нашем примеру то би било залагање за независност Косова и Метохије и прихватање муслиманско хрватске, а потом и арнаутске и НАТО ратне пропаганде усмерене против интереса Србије и српског народа, рецимо подршка унитаризовању БиХ, тј. укидању Републике Српске.

Аутошовинисти који тврде да су Србија, Срби и(ли) српско руковидство, САНУ, СПЦ… одговорни, тј. најкривљи за рат у бившој СФРЈ и за највећи број злочина у њему, јесу издајници. Онај ко прихвата мит о лажном, општинском геноциду у Сребреници  тиме навлачи Србима колективну кривицу, а Републици Српској стигму геноцидне творевине, јесте издајица.

Онај ко у име државе потпише папир по ком између уже Србије и Космета постоји граница, а наши закони не важе у јужној покрајини, шта је него квислинг? Онај ко, с позиције власти, преда катастарске књиге, полицију, школство, судство, здравство, безбедоносни апарат… арбанашким терористима, ко им додели међународни позивни број, тај је велеиздајник.

Онај ко би се залагао за оцепљење Војводине је тежак непријатељ државе. Ко подржава, и дан данас, коминтерновске клевете о српској хегемонији, верујући да је слаба Србија услов за јаку Југославију, ништа је друго до издајник.

Зашто је важно имати и волети своју државу? Нема бољег механизма за заштиту слободе народе и његове културне посебности, од националне државе. Чим нема те кабанице, олује туђинских интереса односе животе и имовину потлачених. Сетимо се само Хортијеве рације.

Сви ресурси на свету су ограничени. Да би их неко имао више, други их морају имати мање. То важи за територије, рудна богатства, обрадиву земљу, питку воду, шуме, саобраћајну инфраструктуру итд. Државе се јагме за ове ресурсе, одувек кроз историју, а оне које се не бране или не могу да се заштите, нестају и пропадају, као и њихови народи. Многе цивилизације, државе и народи су ишчезли са историјске позорнице. Сасвим је здраворазумски желети своме народу и држави опстанак и јачање, развој и виталност.

 

Чињеница да је у нас нужно расправљати о томе је ли патриотизам позитиван или негативан феномен, речито говори о степену наше колективне патологије. Аутошовинизам се намеће као пожељно стање духа и доказ наше издигнутости из блата међунационалне мржње и ратних покоља. То је погрешна поставка. Патриотизам се никако не може довести у везу са мржњом према другима, али јесте сасвим нормално и природно преферирање своје државе и нације у односу на све остале.

У Србији, која има нерешен гранични спор са Хрватском, чија је јужна покрајина под окупацијом северноатлантске алијансе и њених арнаутских савезника, која у Рашкој области има муслиманског фанатика Сулејмана Угљанина који јој поручује како у том крају нема шта да тражи, на чијој северној граници вршља некакав Ласло Тороцкаи са својим истомишљеницима, а по влашким крајевима роваре великорумински шовинисти, док у Прешеву и околини постоје на стотине споменика арбанашким крвницима, мора живети свест о неопходности национаног осећаја, жеље за слободом и љубави према отаџбини.

На послетку, ако је Соња Лихт државни функционер, онда је јасно да је власт однарођена. Не треба попустити пред либерашким оптужбама да је свако упозоравање на угроженост заједнице фашизам. Претње које постоје су реалне. Ми смо 1999. били жртве дивљачке агресије западне Империје. Нама су рушена гробља и паљене цркве, убијани жетеоци у пољу и дечаци у кафићу. То није уобразиља. Ради се о тужној стварности.

 

Зато је потребна јака војска, савремено наоружана и добро утренирана. Si vis pacem, para bellum рекли су Римљани. Ако желиш мир, спремај се за рат. То значи да треба располагати таквом војном силом, да сама спознаја њених могућности одвраћа потенцијалне непријатеље од напада на дотичну државу.

Какав год да је режим на власти, ми треба да волимо своју земљу. Режим, разуме се, не морамо да љубимо. Дужност оних који воде државу је да грађанима обезбеде што бољу егзистенцију, лечење, образовање, пословни амбијент, безбедност од криминала и спољне агресије, културну понуду и уопште, повољну атмосферу за живот. Дужност сваког грађанина је да живи у складу са законом, да поштује и воли своју земљу и да личне напоре, знања и способности уграђује, свакодневно, радећи и подижући породицу, у заједничко благостање народа и државе.

 

 

Остоја Симетић/Српски културни клуб

Оставите коментар