Talibani na muzičkoj sceni

11. jul 2012. | Aleksandar Đekić

Mi Srbi smo muzički nadarena nacija, počevši još od Filipa Višnjića pa na ovamo. Ono jes da je Višnjić bio guslar pa još i slep, ali taj neki „zvuk“ se i danas sluša da ne kažem gaji.

Da se ne zadržavamo u periodu Turaka kad je jelte Višnjić bio popularan, već da skočimo malo u budućnost nekih recimo 120 godina posle njega kad se zemljom Srbijom razmileše narodni pevači ili ti pevači narodne muzike.
Kažu ljudi da je tad mogao da peva samo ko je imao glas (ne i stas, dupe ili sisu) a baš nekako u to vreme dobismo i televiziju kao medij i tamo nije mogao da priđe niko ko nije umeo zaista da peva. I dan danas su aktuelni, mada dosta ostareli magovi tih vremena. Napomenuću samo neke: Šaban Šaulić, Cune Gojković, Tozovac, Lepa Lukić, Izvorinka Milošević, Miroslav Ilić….ima ih još ali nisam ja iz tog vremena, ja sam generacija ovih što su slušali muziku na struju ili ti zabavnu muziku.

Još kao klinca me kopkala ta podela na zabavnu i narodnu muziku. I narodna muzika je zabavna jer se pevalo i slušalo po raznim zabavama (čitaj slavama, svadbama, krštenjima, odlasku u vojsku) a i zabavna je narodna jer je sluša narod, ne biljke i usevi.

Cenim da je tu podelu napravio neki od mozgova tadašnjeg CK KP (zeka peka) budući da nije znao kako bi nazvao taj novi muzički pravac gde se više koristi struja, gitare i bubnjevi i gde članovi benda izgledaju kao da su uštekani na 220 volti.

I tako dobismo podelu na zabavnu i narodnu muziku koja se održala dobrih 40 godina. A onda je dosao PINK i nama nije postalo nimalo ružičasto.

Dapače, dakuče, damače, behu to počeci nečeg mnogo gadnijeg i po naše ušne školjke razarajućeg zvuka koji kombinuje turski melos, svinjokolj i ratni poklič talibanskih mudžahedina.

Tako je, tada je nastao TURBOFOLK.

Ovo folk je trebalo da asocira na narodnu muziku a ovo turbo da nagovesti kako eto i oni znaju da pevaju zabavnu muziku. Ajd što ta skupina da ne kažem ergela ne zna da peva uopšte, već sto nađoše stado koje će da ih sluša i odvaja od usta da plati za njihove „nove materijale“ (kao da grade štalu iz koje su potekli) ili za „novi nosač zvuka“ što mu valjda dođe onaj radnik koji rmba i tegli palete sa CD-ovima.

Nije problem u stadu koje sa najvećom pažnjom sluša ergelu kako njišti, sikće, krešti, urla i dere se u mikrofon, veći je problem što je ergela izašla iz svog pašnjaka i razmilela se po svim mogućim televzijama u nastojanju da nas ubedi da oni mogu i da MISLE!

Ja jesam gledao Talibane kako u pauzi rokanja Amera jašu konje i razvlače mrtvu ovcu koju pokušavaju da ubace u nešto što liči na gol (talibanska verzija fudbala), ali nisam video da ti isti Talibani posle uskoče na neku televiziju da nam objasne koliko padeža imamo, šta je to floskula i kako se čita Subotica i Novi Sad na engleskom jeziku.

Mada kažu da je ovčetina ukusna posle tog fudbalisanja, dok za Amere ne kažu kakvog su ukusa ali to je već druga priča.

Te godine koje su pojeli ovi iz ergele se pamte po raznoraznim seljacima (molim poljoprivrednike da ne nasedaju na provokacije), šabanima (Šauliću miran ne odnosi se na tebe) i ostalim otvaračicama usta….hmmm termin kao uzet iz nekog filma (Džena, Spajs, girls end koks…). Mi smo kratko te godine zvali DEVEDESETE.

Bilo je tu svačega (puškaranja, rokanja, krljanja, koke i ergela na sve strane). Tad su bili mali a sad su porasli. I ne samo to, već su se i namnožili a nisu se medjusobno….znate na šta mislim.

Od pevanja nema ni „P“ ali je zato zastupljen drugi žanr, nekako više naginje ovim XXX filmovima. Što bi reko Bora „nije važno ni znanje ni ime, važno je da ima dobro vime“.

Eeee tad je krenulo a još uvek nije prestalo. Izađoše iz mišijih rupa, nadenuše sebi imena „vrlo inventivna“ tipa Ana, Anči, Miki, Ciki, Siki, Jelena, Jellena, Ceca, Bakuta, Bekuta, Lepa, Bara Dara Bubamara, Mina, Nina. Ne znam da li ima neka Stojanka ili Radojka ali da su radodajke to je bez sumnje. Sve do jedne sa njive stigoše ili iz ergele lično. Poskidaše sve sa sebe „radi boljeg kontakta s publikom“ i zamalo pa pojedoše mikrofone, jer da znaju da pevaju mikrofon bi bio suvišan a pošto ne znaju moraju da ga nabiju do grla…..možda se zato zovu otvaračice usta. Ko će ga znati.

Da su bar ostale na PINKU i da je bar ta nazovi televizija bila bez nacionalne frekvencije, možda bi smo i mi kao i drugi narodi imali neku finu muziku. Ali nismo mi te sreće. Ta sorta uspeva kod nas bolje nego korov. Bubašvabe možeš da potamaniš al ovo JOK! Atomku da baciš, tačno bi preživela neka Radomirka i napravila hit o tome.
Razvojni put jedne takve karikature teče otprilike ovako. U detinjstvu je debela ko nerast. U pubertetu joj izrastu papci i po koja siva ćelija. Zatim sledi odlazak kod plastičara da ugradi gornji trap jer su ravne ko tastatura i da skine donji trap jer su široke ko ciganske naćve. Taman to što skine odozdo se ubaci gore a višak u usta jer svaka voli da ima anfas u stilu „poljubila sam peglu“.

Finansiranje velikog servisa plaća tata gedža tako sto proda tor krmača. Zatim se proda dobar deo imanja ne bi li se isplatio neko iole pismen ko će dotičnoj da napiše par redova „hita“. I na kraju slede tezge ili ti „koncerti“ po svetu (Švajcarska, Nemačka, Austrija) i to isključivo manja sela jer u većim sredinama rizikuju da se pevaljka pogubi po prostranim ulicama na koje svakako nije navikla.

Kad se malo probije, pevaljka jasno, onda sledi TELEVIZIJA, Pink kao najbitnija i još poneka i pitanja tipa „šta mislite“. I to je ono što najviše vređa nas koji i nemamo PINK ali koji ne možemo da izbegnemo te kreture i mediokritete.

Kad počnu da „vezu“ pa kažu „Ja sam mislila“. PA GDE BAŠ DANAS DA TI SE DESI!?
Najtragičnije je sto folkerke i folkeri (tako sebe zovu sad) žive kao bubreg u loju, dok verno stado (publika) plaća sve da bi videla svoje idole, koji ne znaju koliko padeža ima u srpskom jeziku i da se imena gradova ne prevode. Idoli se sve češće pojavljuju u gaćama, bez gaćama, sa vimenom od po 3 kila silikona, gole guzice i slično a stado kao opčinjeno bleji u svoje ikone.

I posle kažu „Ide nam na bolje“ a ja pitam ZAR MOŽE GRĐE?

Oznake:Muzika, folk