(Фото: Танјуг)
(Фото: Танјуг)

Танјуг угашен, а ипак крчка

Како то Танјуг угашен, а крчка, дими баш као Везув? Формално прилагођен мртвим, а ипак, свакодневно даје знаке живота. То је смисао питања која су из редова конкуренције, из агенције Бета, пре свега, упутили влади Александра Вучића. Баш оне која се по налогу ЕУ одрекла агенције, скиинула је са буџета. Па ко онда финасира Танјуг у стању између живота и смрти, питали су нестрпљиво медијски „бетмени“. Ко то? Надаље (наводно) остаје мистерија …

Али се нико није упитао, када се ломила судбина агеције у одглумњеном препуцавању, ко је заправо гаси, премијер или министар културе. Зашто Србија није преобликовала Танјуг и у своју националну агенцију? Под српским амблемом, у српском интересу, као српску антену за емитовање ставова који воде бригу превасходно о српском националном интересу.

Тако то иначе бива свуда у нормалном свету, оном који се ипак на упорне захтеве неоимперијалних медијских велесила није одрекао своје суверености у области информисања… А управо за тај пронацинални статус бориле су се и данас раде бивше републичке редакције матичног Танјуга.

И руковођене потребама отцепљених република, потом признатих као државе, у хаосу распада СФРЈ и грађанских ратова постале од 1991. антисрпске медијске националне карауле, агресивно окренуте против Београда. Као Хина у Загребу рецимо.

Већ више од две деценије на задатку су доказивања српске искључиве кривице за распад Југославије у коме су управо профитирале њихове националне елите. А Србима су, притом, испостављени рачуни за: „искључиву кривицу и све жртве и разарања“.

Када сам 1991. на округлом столу тада опозиционог Судија Б (директор Којадиновић, главни уредник Рогановић ) као иницијатор панела, а уредник Фоно сервиса Танјуга упозорио на опасност предстојеће медијске агресије запада, у присуству главних уредника Политике, Танјуга и других водећих медија и поставио питање благовремених припрема савезне владе и министарства информисања посебно око фокусирања главних праваца будућих напада (демонизације) за реч се први љутито јавио заменик Лончаревог министра информисања савезне владе Хасан Ченгић.

Кратко ми је одбрусио: “То су бесмислице, какав будући медијски рат„.

Брат доточног Хасана, Мустафа, испоставило се по завршетку рата у БИХ био је све до 1995. главни посредник за оружје на линији Иран – Босна и зелене беретке и истовремено Алијин шверцер нафте и граната. . .

У међувремену, Србима су натоварене Васе Мискина, Меркале коју је организовао Алија, Сребренице, Рачци и остали пројекти планирани од ЦИЕ, као поуздан, њима својсвтен начин грађења повода за неоколонијалне агресије.

То успешно чине више од једног века у 100 покренутих ратова од када су изашли на међународну сцену као велесила. То су радили 2000. у паљевини скупштине у Београду, на Мајдану у Кијеву, пре тога подизањем „арапског пролећа„ – сада слањем колона својих избомбардованих зомбија, финансираних од Сороша у пројекту „исламизације Европе“. Европе која треба да постане мелтинг пот пројектованог америчког гулага…

Зато слаба вајда што тек сада Лазански у Политици „открива“ да граната на Маркале није испаљена из српских оружја. Знало се то много раније. Све у своје време. Дакле на време, или никад.

Телеграфска Агенција Нове Југославије већ самим архаичним насловом, који је опстао све до њеног „гашења“, наводно као „бренд„ а уствари је током целог свог трајања била пресуда Србији изречена у Јајцу. Као што је било и заседање Авноја. На коме је будућа република Србија транжирана вољом Британаца а руком Броза и прођиласовске и прокардељанске камариле. Толико слављени Ранковић и Крцун до краја свог политичког и животног века остали су немоћни посматрачи. Као и сви остали, продужена рука осветољубиве Комитерне и извршиоци налога Дрезденског конгреса из 1925. да Србију треба уништити. Управо оно што се догађа као завршница тог давно предузетог посла и обавезе.

Ни после 1991. када је кренуо распад и грађански ратови, Танјуг као измештен из времена и простора, једноставно никада није постао заиста српски. Осим оних 78 дана агресије НАТО када су српски и (про)српски кадрови у агенцији, увек у другом плану од кад је Танјуг формиран, могли да дигну главе од Милошевићевих фалш патриота у колегијуму (пресвучених комуњара) и шаљу ваљане истините информације о дивљању НАТО-а над Србијом.

А најмање је Танјуг (про)српски данас када функционише у оквиру и по жељи приватне партијске прћије СНС-а која нам на друштвеним сајтовима поручује, дрско преко свог аналитичара да јесте квислиншка (јер нема бољег решења) али не и довољно послушничка, те је наводно Запад руши из далеког Вашингтона. Већег булажњења одавно није било на већ загађеној медијској сцени.

Тако је бивши Танјуг постао нека врста партијске агенције Србије. Одговор на тај феномен својеврсног медијске трансформације (по моделу Булгакова) једноставан је и бруталан. Свакодневно се уверавамо на медијима.

Танјуг је у савезу са спољним фактором прво начет, па уздрман до темеља још средином деведесетих од групе некадашњих „водећих“ новинара и дела уредника будућих агенција створених „донацијама“ Запада.

А управо су оне уз подршку НВО и компадорске власти пресудиле код позива за гашење.

Показало се да су те нове агенције никле као отровне печурке, још пре доласка ракета средином двехиљадитих, лукаво и успешно упрегнутих у кампању дезавуисања суверености у корист националног самоубиства без алтернативе.

Није ни чудо овако држање јер у Танјугу до 1994. кад је од почетка кризних деведесетих, поједини од бегунаца са бојног поља медијског рата запада против државе им Србије, били су већ стрејнџери (хонорани дописници) иностраних, непријатељских медија. Паушалног статуса и страних новина али и Радио Дојче Велеа, на пример.

Докопали су се још давних деведесетих заветрине и пуних јасли бивши танјуговци, вођени далеко пре Вучића, профитабилном променом свести. Били су то претежно истакнути представници Танјугове мреже и пажена деца комунизма. Обавили су то једним прелетом до масних синекура. Они су данас главни ликови, од „оснивача„ до глодура новинских агенција. Учврстили су се „без конкурса“ међу водеће кадрове медијских прозападних НВО.

Дакле баш под притиском прелетача који је трајао годинама и имао подршку и НВО изнутра и фактора споља тражено је укидање бивше матичне куће, јер је наводно „пошто је на буџету, привилегована на тржишту информација„ (а они као нису на каси Сороша). А уствари за укусе победника над Србијом Танјуг и такав, у основи титоистички и после Тита југоносталгичан , а на конто Србије, држећи се ипак елементарног професионалног кодекса био не довољно антисрпски.

А управо су они, прелетачи, та деца титове номенклетуре која се сада питају зашто Танјуг још дише, све до „уласка“ Милошевића у агенцију (тек негде 1991.) били посебно негована каста новинара. И захваљујући управо њима је изнуђена је еутаназија Танјуга.

Све то, положај привилегованих и добро плаћених страних медијских послушника, (опет касна спознаја) безецовано је за ову децу и унуке комунистичке номенклетуре.

Пројектована је та „промена свести“ међу новинарима, одреда високорангираним у редовима СК, далеко раније. Још пре фамозног пада Берлинског зида који, веле они, „није у Србији нико приметио“. Неће бити. Знали су њихови очеви када су СФРЈ делили на феуде још у време после Тита, а посебно Осме седнице. Па је иза исте димне завесе „леви“ Јули створио десну касту тајкуна. Одонда је српска левица непрестано у десном џепу.

Сада после „укидања“ државне новинске агенције могу, пошто су „пијуцима„ обогаљили своју бившу матичну кућу, да уживају у своме компадорском процвату. Завлаче се под кожу истим онима, данас на власти, и то са истом енергијом којом су их као српске националисте („нацоше“) знали средином деведесетих. Тада када да су бескомпромисном борбом против „српског национализма“ (за валуту), припремали своје нове каријере.

Уствари показало се ових 15 година да су сви вишепартијски каламури, и избори, као што ће бити и овај наредни, били лажирани мечеви квази демократа, ДЕПОС са квази великосрба, СПО, Радикала и СПС квази унитариста.

Поготово су се од танјуговаца овајдили, највише у мандату Коштунице, бивши дописници из западних земаља орни у антимилошевићевској кампањи Танјуга, који су се размилели у амбасадоре и новинаре Гласа Америке и сличне, Србима ненаклоњене медије. Један је чак и високо рангиран руководилац у Инстититу за безбедност Немачке, сада делегиран у Бриселу, где нам натенане гуле кожу и исправљају вијуге.

И сви се и даље сложно боре да се зарад њихових прождрљивих буђелара потпуно демонтира држава Србија.

Та логика превладала је далеке 1998. када је на миг одозго продата у стару хартију документација Танјуга. Све од 1943. (нешто преснимљено на микрофилмове) па су тако уништени трагови проблематичне сарадње оних који су први напустили стреху Танјуга, несуђене новинске агенције државе Србије.

Било је јасно већ тада да је компас „информативног Титаника“ наштелован тако да агенција иде у сусрет свом предодређеном леденом брегу. Могла је то бити и нека друга влада и неки други „одабрани„ капетан, али захтеви Сороша и Петреуса који се из ЦИЕ преселио равно у српске медије, остали су константа и идеја водиља за будуће колонизиране српске медије. Који заиста трагикомично призивају независност а статус им је да купе мрве испод столова клијентелистичке елите уместо да служе својој држави и народу.

Драган Милосављевић

2 коментара

  1. Илија Петровић

    Господине Драгане Милосављевићу,
    Текстови овакве врсте морају се писати пажљивије.
    Не сме се написати да је конгрес у Дрездену одржан 1925. године, нити је упутно „објаснити“ да су другови Крцун и Лека били „немоћни посматрачи“ у „великим“ комунистичким подухватима и током „народне револуције“ и у „послератној обнови и изградњи“.
    За оно прво мање-више, али ово друго може личити на покушај да се брозовићи из Србије ослободе било какве одговорности за комунистичке злочине не само по Србији.

  2. evo baš sam im bio na sajtu, sve je na svom mestu, vuči, mihajlovićka, sns vesti, a ima i jahjage, tahire, haradinajca i naravno Kurca.

Оставите коментар