(Фото: Србија данас)

Војска Србије, естрадни полигон за Вођу и његове глодаре: Добри војник Швејк

Већ је седма година како је на челу генералштаба Војске Србије, генерал Љубиша Диковић, човек за време чијег мандата су се десиле (и још се дешавају!) многе несреће и изгинућа војника, старешина и цивилних лица, због нестручности, застареле технике, дрскости и бахатости Александра Вучића и његових опасних кловнова, распоређених на позиције министара и државних секретара.

За тих седам година, Војска Србије опљачкана је до темеља, а Диковић је своју најближу родбину запослио у службама Војске Србије и Министарству спољних послова. У знак захвалности, данас је то човек који строго води рачуна на коју ногу ће устати болесни Вођа и његов мали епигон Александар Вулин.

Ујутро, 11. априла ове 2018. године (у 9.45 х), срушио се у реону општине Ковачица, авион Војске Србије, школско – борбени Супер Галеб Г 4, а пилот и копилот су се катапултирали. Један од њих је на лицу места погинуо, а други је са тешким повредама пребачен на ВМА у Београд. Најближи сведок ове несреће, службеник општине Ковачица, у првим вестима казао је како се „авион није срушио“, него је „погрешно слетео“. Преведено са лаичког језика, пилот је све учинио да прастару машину приземљи, али није успео.

Генерал Љубиша Диковић је недавно сменио комплетно руководство Техничко опитног центра у Батајници. Неколико дана касније пао је Галеб. Сад је у Војсци паника и сви сматрају да су одговорни нови руководиоци ТОЦ-а, али нико не сме да инсиситра на истрази.

Годину дана раније, скоро у исто време, (7. априла, 2017. године) срушио се на подручју села Слатине код Шапца, такође Г-4 Супер Галеб двосед (серијски број 23625), произведен давне 1985. године. Том приликом, погинули су потпуковник ВС Ненад Ћулибрк и капетан Дејан Пандуровић. Овај авион је био преузет од Црне Горе, 2010. године, на основу споразума о размени средстава и документације влада Србије и Црне Горе.

Већ 16. априла, 2017. године, на Ускрс, Александар Вучић је током посете војницима на аеродрому у Батајници забранио новинарима да постављају питања генералима Диковићу, Живаку и Бандићу, тројици најодговорнијих људи за пад хелихоптера 13. марта 2015. године, у коме је погинуло седморо људи (као што је познато, Вучићев министри утркивали су се ко ће и како дочекати хелихоптер са болесном бебом из Новог Пазара како би себи и свом „великом шефу“ направили промоцију, а испровоцирали су трагедију за коју нико није одговарао).

У међувремену је Бандић чак и напредовао у војној хијерархији.

Вучић је тада дрско стао испред „својих“ генерала и окупљеним медијима саопштио: „…Ја одговарам на питања, ако некога нешто интересује!“ Дакле, о свему, само не о падовима хелихоптера, авиона и сличним трагедијама које последњих година потресају српску јавност али не и командни кадар ВЈ (у супротном, до сад би се нашао неко моралан да поднесе оставку).

Војска Србије (ВС) према званичним подацима има око 34.000 припадника и буџет од 830 милиона долара. Већина професионалних војника, старешина и цивилних лица на служби у ВС већ дуже времена су веома „покретљиви“, па је тако забележен податак да годишње из војне службе „изађе“ и у њу „уђе“ и до 4.000 људи. Због лоших услова живота и рада, знатно је већи број оних који напуштају Војску Србије.

Један од озбиљних разлога је и потпуно политизован и од реалности отуђен командни кадар на челу са скандалозним начелником генералштаба Љубишом Диковићем, који је супругу и сина запослио у службама Војске Србије, а кћер у дипломатији, па је у знак захвалности у међувремену постао лични „ордонанс“ болесног Александра Вучића и његовог кловна Александра Вулина.

Од како је у време мајских поплава 2014. године Вучић понизио Диковића, у директном преносу седнице Владе Србије, реченицом: „…Тишина тамо!!!“ и „Командуј Диковићу, шта чекаш!?“, јавности је стављено до знања ко је овде „маршал“ а ко „каплар“. Срамно, срамотно, у толикој мери да је неколико тадашњих чланова синдиката ВС тражило објашњење за овакво понашање. Ниједан од њих више није у војној служби.

Војници и ниже старешине Војске Србије, који за 300 евра месечно треба да глуме припаднике наводно „респектабилне“ армије, главне у региону, више личе на аматерску позоришну трупу, него на војнике новог века, опремљене по савременим технолошким стандардима.

Недавно је један официр ВС, писмено тражио од Министарства одбране, да размотре могућност добијања додатка „на срамоту“, ако чистачи улица, јер је тачка понижења војних лица стигла дотле да је право чудо што број припадника ове, некада часне професије, није преполовљен.

Војна техника, пре свега техника којом располаже Ратно ваздухопловство и противваздушна одбрана, у таквом је стању да је такође чудо што годишње не погине два пута више људи него што иначе гине због застарелости средстава којима треба да управљају.

Војска Србије је наследила велики дио југословенске војне опреме и техника, али огроман део тога је расходован, уништен, претопљен…Вучић и његова уличарска ложа неуких али дрских штакора, свакодневно бомбардују јавност вестима о великом доприносу модернизацији Војске Србије техником Руске Федерације у виду авиона МиГ – 29 и тенкова Т-72.

Истина је да је Вучићева влада на кредит купила половне руске авионе типа МИГ-29, од којих један број мора бити „ремонтован“ о трошку буџета Србије. Не тако давно, куповани су и акумулатори за хелихоптере у Русији, па се касније испоставило да су они већ постојали у неком војном магацину у Панчеву!

Од како је Љубиша Диковић постављен за начелника генералштаба у децембру месецу 2011. године, па до данашњег дана, Војска Србије постала је естрадна играчка у рукама Александра Вучића и гомиле билмеза окупљених око њега. Понижавајући војску и војни позив, полудели Вођа је за министра одбране поставио Александра Вулина који свакодневно изводи „смотре“, надгледа наводно стројеву обуку, разматра тактику са Диковићем на Пасуљанским ливадама, улази у половне руске авионе и позира у њима…

За седам година владавине Љубише Диковића, Војска Србије је распродала све што се распродати могло.

О каквим се стварно вредностима ради, најбоље говори и податак да је у септембру 2013. године, војна имовине предвиђена за продају вредела око милијарду евра! Некаквим раније урађеним мастер-планом о распродаји војних ресурса, на списку за отимачину нашло се и око 450 војних комплекса на најатрактивнијим локацијама. У 2015. године, продавана су велика складишта, касарне, клубови и земљиште у 17 градова у Србији, којих се Војска Србије одрекла правдајући се потребом за новцем.

Пљачке су биле огромне. Почетком ове 2018. године, хапшени су поједини припадници ВС због наводне корупције и „злоупотребе положаја“, али, у поређењу са стварним отимачинама спровођеним у сарадњи са Вучићевим страначким штакорима, ради се о безначајним кривичним делима (која још нису процесуирана нити сасвим доказана).

Све ово, изазива велики бес код часних официра и подофицира којима, осим бедних плата, најтеже падају кад гледају како њихови претпостављени рапортирају ординарним клошарима, неспособним за војску, бившим дезертерима и најгорем људском талогу које је после напредњачке комуналне хаварије, попут канализације, испливао на површину.

Убијање војничке традиције у Србији, спроводи се плански, на више нивоа, а преко наредби које издаје канцеларија НАТО пакта у Београду или чак директно преко команде НАТО у Бриселу. Циљ није само да се Србија „пацификује“, него је на сцени и задатак промене менталитета код Срба, као поносног, војничког народа, који је кроз своју историју увек налазио снаге да подигне главу и устане против вишеструко надмоћнијег непријатеља. И то није никакав мит, нити је пука фраза, него збир проверљивих чињеница.

Да би пројекат гажења суверености ове државе успео, морала је најпре војска бити сломљена. Укинуте су регрутне комисије, нема војне евиденције на начин како се то иначе радило, нема предвојничке обуке у школама као обавезног предмета, нема ни на факултетима, млади људи одрастају у брлогу политичко – естрадног простаклука и насиља, не познају најосновније чињенице у вези са војном филозофијом, ратовањем, војничким животом…

Све оно што је до слома југословенске државе представљало синоним здраве државе и њеног одбрамбеног ослонца, уништено је. Војску Србије данас попуњава сиротиња, они који су радије спремни да за 30 евра стоје мирно пред Вулином, уместо за касом у неком супермаркету. У оба случаја, то је слика трагичног времена у коме је поштеније дигнути куку и мотику, него погнути главу зарад лажне наде у бољи живот који обећава архибараба са врха државне пирамиде.

Војни синдикат о Вулиновој „моди“

Министар одбране Александар Вулин често носи црну униформу што, према тврдњама Војног синдиката, представља повреду закона. Војни синдикат тврди да министар обране носећи црну униформу, упорно крши Закон о Војсци, али и Правилник о војним униформама и ознакама чинова Војске Србије. Синдикат је недавно упутио отворено писмо министру одбране Александру Вулину наводећи да је црна униформа коју носи „непознате намене и порекла, коју не препознају прописи Војске Србије, нити закони ове земље“, подсећа Инсајдер.

Према Закону, осим припадника Војске, униформе могу да носе министар и председник приликом посета јединицама или војних вежби, али како у Синдикату тврде, то ни у једном случају није сасвим црна униформа какву Вулин носи.

Заштитно-техничка униформа се носи на за то одређеним местима,радионице и други послови када се врше поправке, прегледи и сви други послови где се не користи војничка униформа да би се заштитила од оштећења, а не носи се на свечаностима и осталим приликама где виђамо министра. Ваљда, неко зна када се и где носи свака врста одеће, то је некада прописивало Правило о одећи, а свако ношење ван одређеног, је забрањено. Ношење такве одеће у овим приликама је понижење за све оне припаднике војске који су у прописаним униформама. Као када би неко дошао у тренерци на неку гала приредбу или свечаност.

Чиме располаже Војска Србије?

Највећи део технике и опреме Војске Србије, могао би одмах да оде на отпад. Упркос томе, државно и војно руководство се диче „савременом“ армијом, спремном „стићи и утећи и на страшном месту постојати“. Али, према једном од последњих извештаја о стању Војске Србије, списак расположиве ратне технике иде у прилог оној претходној тврдњи: ВС нема чиме да се похвали“!

– 220 тенкова (тенк М-84)

– 500 оклопних возила (БВП М-80, БТР-50, БТР-60, БОВ М-86, БОВ М-1.)

– 200 артиљеријских оруђа (М-64 130 мм, М-84, Нора А, М-87 „ураган“, М-77 „Фире“, 2С1 „Ирон“)

– 100 авиона (МиГ-21, МиГ-29, Ј-22 „Еагле“, Г-4 „Гулл“)

– 55 хеликоптера (Ми-8, Ми-17, СА-341Х, СА-342Л „Газел“)

– 20 бродова речне флотиле (Нештин, Козара, ДЈЧ)

Никола Влаховић / Магазин Таблоид

један коментар

  1. I?
    Sta cekate, vi koji ste „casni“ i sve ovo gledate?

Оставите коментар