(Фото: Агенције)
(Фото: Агенције)

Србија полигон за иживљавање страних бирократа

Београд – Није Србија шака пиринча да је позоба свака врана коју ветар донесе, ставио је писац Љубиша Симовић у уста Милошу Обилићу.

Од те песникове пројектоване реченице јунака Косовског боја протекли су векови, Србија је мењала господаре, рушила њихов јарам, па западала у нове окове, да би последњих деценија налогодавце добијала у другоразредним бирократама из Брисела, уображеним Американцима из Стејт департмента или нетактичним дипломатама из Кремља. Једном речју, Србија је постала негација Симовићеве метафоре – шака јада коју свако мало са дипломатским еполетама може да шамара. И да то не ради иза кулиса, већ под светлом рефлектора.

Подугачки је списак дипломата који су шиљили строгоћу на Србији и самопотврђивали моћ земље из које долазе. Последњих недеља су главне роле припале америчком амбасадору у Београду Кајлу Скоту, заменику помоћника државног секретара САД Брајану Хојту Јију, руском амбасадору Александру Чепурину, али и украјинском дипломати Олександру Александровичу.

Лазаревић трн у оку

Амерички амбасадор Кајл Скот на свом Твитеру пренео је текст „Вашингтон поста“ под насловом „Српски министар одбране хвали осуђеног ратног злочинца“, оценивши да „месеци рада на побољшању имиџа Србије у САД могу бити подривени једном изјавом“. Повод је био подршка министра одбране Александра Вулина именовању хашког осуђеника генерала Владимира Лазаревића за предавача на Војној академији.

„Амерички амбасадор у Београду, као и сви остали амбасадори, не би требало да се мешају у унутрашње ствари Србије, наши амбасадори то не чине… Постоје канали комуникација, то се не ради кроз медије“, узвратио је српски шеф дипломатије Ивица Дачић.

Американци већ годинама покушавају да увуку Србију у групу земаља које су увеле санкције Руској Федерацији због њене улоге у отцепљењу Крима од Украјине. Србија за сада томе одолева, док званичници као мантру понављају да Београд поштује територијални интегритет Украјине, али да не може и неће да уводи санкције пријатељској Русији. Тај притисак је константан и није престао ни са доласком нове америчке администрације.

Колики значај Вашингтон придаје региону неки домаћим аналитичари виде и по функцији Брајана Хојта Јија, коме је у Стејт департменту запао Балкан. Он је заменик помоћника државног секретара или, како се руски амбасадор Чепурин наслађује „седамдесет пети заменик двадесет четвртог помоћника заменика министра иностраних послова“.

Изјаве Хојта Јија, поготово његов последњи долазак у Београд, само су дале за право домаћим циницима да се на Србији и Балкану увежбавају трећеразредне америчке дипломате. Да није тако, не би Хојту Јиу пало на памет да усред Београда домаћинима поручи да је доста седења на две столице.

„Земље које желе да уђу у ЕУ морају јасно да покажу ту одлуку. Не можете седети на две столице, нарочито ако су тако далеко“, изјавио је Ји на Српском економском самиту крајем прошлог месеца.

Пријатељима је све дозвољено

У зависности од својих идеологија, а неко би рекао и ментора, условљен је и степен осетљивости српских политичара на мешање страних дипломата. Тако је поводом наступа Чепурина лидер Лиге социјалдемократа Војводине Ненад Чанак узвратио да „Србија није руска губернија“, док челник Двери Бошко Обрадовић каже да не треба дозволити мешање оних држава које су показале да нису пријатељи Србије, попут САД, док му мешање Русије не смета јер долази од пријатеља.

Вук Јеремић упадљиво је оћутао Чепуриново оспоравање патриотизма српској опозицији, што се могло протумачити и тако као да лидер новоосноване Народне странке рачуна на руску подршку.

Да је та порука изречена аматерски, и када је реч о месту и њеној појавности, говори и дистанцирање Брисела, одакле је поручено да су то ставови америчког дипломате и да „нису усаглашени с ЕУ“. Почетком прошле недеље и сам Ји морао је да се „пере“, поручујући из Вашингтона да то није био ултиматум већ савет. Овог нижерангираног дипломате Стејт департмента у Србији су примили највиши званичници – од премијерке до председника.

„Ми смо те представнике испод нивоа министра и његовог заменика превише навикли да их примамо на највишем нивоу. То друге земље не раде. Навикли смо их и сада сматрају то стеченим правом“, примећује бивши шеф југословенске дипломатије Владислав Јовановић.

Ароганција није остала само својствена каубојским манирима дипломата преко Атлантика. Руски амбасадор у Београду Александар Чепурин одржао је буквицу својим домаћинима, не штедећи пре свега српску опозицију, чији су представници имали посебан састанак са америчким изаслаником.

Као одлазак код Гогољевог лажног ревизора, цинично је прокоментарисао руски амбасадор састанак Хојта Јија са Драганом Шутановцем, Сашом Јанковићем, Борисом Тадићем, Сашом Радуловићем, Чедомиром Јовановићем, Вуком Јеремићем и Ненадом Чанком.

„Желели су да се жале на своју владу“, рекао је Чепурин у интервјуу Спутњику.

„Било би добро да се амбасадори уздрже од дељења лекција. Они су овде да представљају своју земљу, не да деле лекције домаћим политичарима. То важи, не само за амбасадора Русије, то важи за америчког и све амбасадоре западних земаља“, узвратио је Борис Тадић.

Српски званичници оћутали су Чепуриново одступање од жељене дипломатске праксе, док неки аналитичари сматрају да је руски дипломата себи дао одушка јер је у одласку. Домаћој јавности, подељеној на проевропску и проруску, преостало је да утеху пронађе у речима министра Зорана Ђорђевића да је Србија великима умела да каже „не“ и да је кроз историју увек била на правој страни.

На мање утицајне већа халабука

У случају искакања америчког и руског амбасадора углавном су задатак да узврате добијали ниже рангирани функционери. Било је тако и када је Београдом амерички амбасадор Вилијам Монтгомери, како је престоничка чаршија препричала, у Влади Србије врата отварао ногом, или када је, такође бивши али руски амбасадор, Александар Конузин држао домаћинима буквицу из патриотизма уличарским узвиком „Има ли овде Срба?!“

На другој страни, испад амбасадора Украјине Олександра Александровича који се жалио на учешће српских добровољаца у сукобима на истоку Украјине, коментарисао је лично председник Србије.

„Волео бих да нам не држе лекције, посебно да то не раде они који укидају права мањинама да користе свој језик, и то онима који су донели закон да би процесуирали људе који учествују на страним ратиштима“, био је оштар Вучић.

Украјинског амбасадора Кијев је у међувремену повукао на консултације, док из Београда још допире ехо подсећања на то да су украјински добровољци ратовали на страни хрватских зенги и да их њихова држава због тога није кажњавала.

Ј. Арсеновић / Вести

један коментар

  1. VUCIC DIGAO SRBIJU NA NOGE! – IZETBEGOVIC: BiH ce uskoro priznati KOSOVO!

Оставите коментар