(Фото: Видовдан)
(Фото: Видовдан)

Српски политички рулет

(Фото: Видовдан)

(Фото: Видовдан)

Како се актуелни београдски режим односио према Републици Српској, па у складу са тиме, али и неоспорним жутим разарањем Србије, како би у реалполитичким, а не тек идеалистичким оквирима требало да се према њему постави Милорад Додик?

Додик је пре неки дан изјавио за бањалучки дневни лист „Независне новине“: „Моја партија СНСД има споразум о сарадњи са Демократском странком и ми се тога држимо. Као што су они нас подржавали овде и ми ћемо подржавати њих“. После ових речи, логично се намеће питање чиме је то „наш“ актуелни режим заслужио подршку државног врха Републике Српске, односно зашто му је он поново у јеку предизборне кампање пружа, те каква је њена природа? Да ли се ради о стварној или формалној подршци?

Бутмирска срамота

Није прошло много времена од када је ДС 2008. године, и тада уз извесну помоћ Додика, преузео доминантну улогу у владајућим структурама Србије, а РС се нашла под великим притиском евроатлантског дела тзв. „међународне заједнице“. Американци и њихови савезници покушали су крајем 2009. године, у НАТО бази у месту Бутмир (крај Сарајева),  да организују „Дејтон 2“. Циљ је био да се наметне извесна централизација БиХ, те отпочне процес измене механизама који омогућавају РС да спрече надгласавање. Укратко, радило се о свестраном покушају да западна српска држава буде суштински сведена на ниво пуке административне јединице БиХ. Наравно, све под изговором да је то услов за „важан искорак БиХ на путу ка пуноправном чланству у ЕУ“.

Како се у таквим околностима поставио официјелни Београд? Одговор је кратак: као пуки асистент Брисела и Вашингтона! Уместо да одлучно стане иза Дејтонског споразума и затражи учешће Србије (као његовог гаранта) у предстојећим преговорима, Тадић је у Бањалуку послао Вука Јеремића да убеђује Додика да буде „кооперативан“. У сличном духу београдски режим наставио је да ради и пошто је бутмирски процес отпочео. Између осталог, и наш чувени косовски „преговарач“ Борислав Стефановић је убеђивао вођство РС да је у њеном интересу оно зашта је свакоме нормалном јасно да је за Српску својеврсни уставни отров. Када то није дало резултате, добро обавештени изворе тврде, Тадићеви изасланици су почели да кукају руководиоцима РС да од њиховог (не)попуштања зависи укидање визног режима за Србију, као и даљи пут њених тзв. „ЕУ интеграција“.

Све у свему, за могуће мрвице са европског стола владајућа коалиција у Београду (ДС-СПС-УРС) била је спремна да прода РС, све са својим „пријатељем“ Милорадом! Само захваљујући чврстини њеног вођства, које је не само одлучно одбацило покушаје наметања новог уставног поретка, већ повело и енергичну офанзивну политику заштите државности РС, до тога није дошло. С друге стане, београдски режим је за своје служење туђинским интересима био награђен укидањем ЕУ виза за грађане Србије, што је био једини његов успех од када је преузео власт, а после тога је наша економско-социјална стварност убрзано кренула низбрдо (много више од онога зашта глобална криза даје оправдање).

Геноцидне подметачине

Неодговоран, па и антинационалан однос према РС, мотивисан пре свега лично-партијским квислиншким рачунима жутих београдских властодржаца, потврђен је и тзв. „Истамбулском декларацијом“ (пролеће 2010). Састанак председника Србије и Турске (Тадића и Гула), те екстремистички настројеног председника Председништва БиХ (Силајџића) прошао је у духу неоотоманског братсва и јединства. Без обзира на то што је Анкара један од најгорљивијих мирнодопских агресора на Србију (то су државе које гурају тзв. „косовску независност“), Тадић се клео у приврженост јединственој БиХ и није ни трепнуо због примедби из Бањалуке изазваних његовим промовисањем улоге Турске као балканског лидера. Уосталом, ДС и други владајући партнери те странке, као надокнаду за подршку коју су добили од Турске током избора 2008. године, већ су увелико водиле политику јачања улоге те, за нас вековима омражене окупационе силе, на простору дела Западне Србије (Рашка област). Отуда, није ни чудо што су били спремни да јој на тањиру понуде и РС. Багателисали су подршку њеног првака (која им је током избора много значила), а РС су третирали као монету за поткусуривање са моћницима, за које су мислили да су им у постизборном периоду важнији од Бањалуке. А српски интереси? Зар је ДС естаблишменту стало до њих? У складу са тим клишеом, велики удар из Београда на интересе РС већ се десио који месец пре „Истамбулског самита“.

(Не)Народна Скупштина Србије усвојила је 31. марта 2010. године „Декларацију о Сребреници“, којом је осудила „злочин извршен над бошњачким становништвом у Сребреници јула 1995. године, на начин утврђен пресудом Међународног суда правде“. Да се подсетимо, он је у виду који иде линијом НАТО пропаганде донео политичку одлуку да су снаге РС у Сребреници извршиле геноцид. То за Запад, чији је МСП правни експонент, није био покољ хиљада Срба у Сарајеву од стране Алијиних бојовника, а наводно јесте ликвидација, под неразјашњеним околностима, неколико стотина бошњачких заробљеника у околини поменутог града на обали Дрине.

Нема сумње да је прича о Сребреници, на начин како је пласирана преко западних медија, а коју су дириговано усвојили Међународни суд правде и Европски парламент (и потом Скупштина Србије), прљава америчка пропаганда конструкција из деведесетих. Она је послужила као изговор за НАТО агресију на РС и за наметање целој БиХ статуса евроатлантске колоније. Упућени кругови на Западу то добро знају, а нема сумње да је сребреничке истине у потпуности свестан и Тадић, који је, упркос томе, био идејни творац Декларације, коју је, ни мање, ни више, први пут наговестио у јануару 2010. године, баш током прославе Дана РС.

Од антисрбије до Србије

То симболички показује да је однос према РС представника актуелног београдског режима, суштински сличан ставу припадника тзв. „Анти-Србије“. А њега најбоље одражавају речи Теофила Панчића, за кога је РС: „гнусна државолика краста“, „морбидна измишљотина“, „гломазна цркотина“. Тадић и његови партијски и коалициони доглавници, те квазипатриотски аналитичари лобисти који гурају лажни национални пројекат „Тадић-Јеремић“ (а о њиховом „патриотизму“ лажу и Додика) о РС, вероватно, не мисле баш тако, али их њена судбина (као и Србије) не интересује. Битно им је да имају неки комад територије који непосредно или посредно могу да пљачкају, а да би добили страну подршку за тако нешто, спремни су да жртвују било који национални интерес. Отуда, постепено су ради да прихвате све што им се натури са Запада у вези РС (али и КиМ), па нема разлога да се Додик љути на Чедомира Јовановића ако и даље сам подржава Тадића, те верује његовим аналитичарским изасланицима.

Лидер ЛДП-а је почетком ове године рекао да је „Република Српска геноцидна творевина“. Наравно да није тако, тј. неоспорно је да Јовановић дрско прича којешта, али и владајућа коалиција је усвајањем „Декларације о Сребреници“, да све буде и горе, на институционални начин прихватила гнусну лаж коју Чеда заговара! Срећом, већински део српске јавности и значајан део политичких актера декларацију нису подржали. На овај или онај начин, против ње је био већи део српске опозиције (што се ЛДП-а тиче, пожељног коалиционог партнера ДС после мајских избора, он је желео и много гору антисрпску декларацију). У том контексту, време је да видимо, какав је однос странака у Србији са, више-мање, националним опредељењем према РС.

ДСС је озбиљним делима, а не тек речима, док је био на власти показао какав је његов став према РС. За Владе коју је предводио Војислав Коштуница уз подршку државе, „Телеком Србије“ купио је „Телеком Српске“ за 646 милиона евра (што је био износ једногодишњег буџета РС). Радило се о суми која је неоспорно превазилазила тржишну цену телекомуникационе компаније РС, а коју је тадашњи официјелни Београд намерно упумпао у западну српску државу. Тиме је знатно повећао њену економску виталност и на тај начин  способност званичне Бањалуке да се бори за интересе српског ентитета БиХ, што је поготово било важно у време када је пред њим стајала одсудна битка за опстанак на дејтонским принципима. Подразумева се, али се у ово време када нам се испирају мозгови ваља подсећати, у питању је био стратешки потез тадашње Владе, и то несумњиво од прворазредног свесрпског значаја!
СРС је начелно опредељена за безрезервну подршку РС. Што се СНС-а тиче, иако та странка настоји да створи колико год је могуће одмеренији имиџ, нема дилеме око њеног става у прилог државности РС по изворним дејтонским стандардима. О томе јасно говори и честитка Томислава Николића упућена Милораду Додику поводом 20 година од оснивања Републике Српске. У њој је речено следеће: „Република Српска је створена тешком муком и великом борбом српског народа, и зато посебно желим да честитам грађанима Републике Српске на истрајности и озбиљности у намери да Република Српска напредује и развија се као уређено и стабилно друштво. Надам се да ће и у будућности Српска успешно наставити да се развија у свим сегментима, као и да ћемо чувати и унапређивати политичке, економске, културне и духовне везе Србије и Републике Српске“.

Додикове старе калкулације

Из свега реченог недвосмислено је да се ДС-СПС-УРС-ов режим није пријатељски односио према РС, док су се ДСС, СНС и СРС према њој понашали братски, као што и доликује странкама истог народа који је на нелегалан начин, насиљем глобалних моћника, против своје воље подељен у две државе. Без обзира на то Додик је у прошлости подржавао Тадића и, донекле, са таквом праксом наставља и данас, када је веома реално да на изборима падне његов режим који је доказано антисрпски (када се ради о обе стране Дрине).

Додик је свестан да је својим жилавим супротстављањем ерозији државности Српске (пошто је преузео власт над њом) револтирао многе евроатлантске центре моћи, односно угрозио своју пређашњу – у време док му је била потребна западна подршка за преузимање власти посвећено стварану и одржавану – репутацију умереног и кооперативног српског политичара. Зато настоји да штету изазвану деловањем на пољу које му је приоритет (одбрана РС) компензује спремношћу на сарадњу на другим местима, где су изражени интереси страних фактора који у много чему још имају елементе окупационе моћи у БиХ. Док развија енергетско, па и политичко стратешко партнерство са Москвом, чиме јача снагу РС, упоредо се труди да одржава што боље везе и са неким англосаксонским и израелским круговима (и да им посредно учини разне услуге, од политике до економске сфере, ако су заинтересовани за пословање у РС). Упоредо са демонстрирањем све већег националног набоја у БиХ, Додик је у Србији на прошлим изборима доследно пратио политику Вашингтона и Лондона, срачунату на инсталирање квислиншког режима у којем је ДС кључни чинилац.

Прагматични лидер СНСД-а је проценио да су РС и његова власт у њој довољно ојачали да сами и без подршке Србије, па чак и противно деловању режима у Београду, могу да бране своје позиције. Отуда је ради свог кредибилитета у очима дела глобалних моћника, како би у моменту када дође до велике офанзиве на Бањалуку избегао фронтални сукоб са њима, правио разне пактове који имају и своју српску димензију у вези са устоличењем садашње владајуће екипе. Знао је добро ко су и шта су они који је чине, али се уздао у своје снаге и примарно радио на њиховом јачању. Са становишта његових партијских интереса, па и када се ради о интересима РС, такав рачун се показао исправним. Бањалука се успешно одбранила и испливала из опасних вода које су могле да прогутају РС. Да је у Београду био национално опредељен режим који би снажно стао иза РС, Додик се прибојавао да би притисак на Бањалуку и њега лично био много већи. Окупаторима Балкана, иако би волели да га до краја уреде по својој вољи, и није превелики проблем постојање РС ако је држе под контролом (и ван свесрпског контекста), већ је то стварање јаког српског фактора (потенцијално повезаног са Русијом) чија кичма је неминовно Србија, а РС западни бастион. Стога се Милорад трудио да се дистанцира од свега што је Запад видео као деловање у том правцу, а подршка миљеницима Вашингтона и Лондона у Србији за њега и његову странку представљала је куповину улазнице у клуб њихових сарадника, којима се штошта толерише ако евроатлантистима не прави проблем тамо где су њихови приоритетни регионални или глобални интереси.

Између новог рачуна и инерције

Мотиве за Додиково понашање у прошлости, али и садашњости у вези са нашим изборима требало би тражити у још нечему: личним односима. У ранијем периоду, од деведесетих до почетка нашег миленијума, у складу са тадашњим распоредом политичких ровова, изграђена су пријатељства и партнерства. То донекле утиче и на данашња лично-страначка опредељивања (али је њихов интензитет ипак интересне природе). Још је жива мрежа међупартијских односа изграђена у прошлости, која на неки начин обавезује у садашњости. Конкуренти Додика и његовог СНСД-а у РС имају партнерске споне са странкама у Србији које су опоненти ДС-у, па би их промена односа снага у Србији, можда, бар мало ојачала. А у политици, где мали интереси заслепљују и горе него у бизнису, потенцијално мало у прилог конкурента делује као нешто велико! На крају, још нешто, што не би требало занемарити: када у Србији има неуспешне, непатриотске и у великом делу народа омражене политичаре, као што су ови што данас столују у Београду, Милорад зна да што год урадио (у оквирима свог патриотског опредељења и способности) делује као див. У условима медијске и друге упућености РС на Србију, политички патуљци који њом владају пружају му потенцијал да лакше гради позитиван имиџ.

Зато је, између осталог, Додик поново подржао Тадића. Ипак, његова подршка је овај пут више формалне него стварне природе. У, на почетку текста наведеној, изјави изборне подршке ДС-у, истакнуто је да ће СНСД „поштовати резултат који год да буде“. Наглашено је да су Додик и његова странка, пре свега, „заинтересовани да Србија у мају добије демократске и легитимне изборе“. Глобалне и политичке прилике у Србији – не улазим сада у то да ли су и где су у питању позитивни, односно негативни трендови – довољно су се променили да је Додик свестан да смена власти ДС-а у Београду не би изазвала ерупцију непријатељства Запада, која би могла да отежа његов положај у РС. Отуда, овај пут његова подршка Тадићу, у пракси, мало значи, односно плод је пуке инерције.

Штавише, готово сигурно је и Додик свестан да би владајућа гарнитура, на основу математички и политички потенцијално могуће опозиционо-националне коалиционе комбинаторике, више одговарала Републици Српској (изузев када се ради о користи коју њему, за преусмеравање пажње јавности РС са тамошњих проблема, пружају неуспеси ДС-а). Србија тада сигурно не би имала маћехински однос према РС, какав данас има (што је макар психолошки штетно по тамошњи српски народ), а опет не би РС увукла ни у фазу великих турбуленција. Чвршћи став Београда поводом Косова и Метохије и у вези са другим националним интересима, сигурно не би изашао из оквира које би Запад протумачио као отворени изазов. Нажалост, Тадић је већ омогућио да косовска квазидржава заживи на многим подручјима наше јужне покрајине. Док се нешто драматичније не промени у свету, мало тога ту можемо да променимо. Но, и те како можемо да бранимо српске позиције на северу Косова и јужно од Ибра где још нису напуштене (и тако чекамо прилику за више у погодном моменту, односно настојимо да до тада на разне начине ојачамо државне капацитете).

Не само одустајање од њих, већ и изостанак много озбиљније њихове одбране (а садашњи режим њу само симулира док фазно напушта и делове КиМ где Срби имају контролу на терену) представљало би континуитет издаје. С друге стране, њихова жилава одбрана налик Додиковој борби за РС не би нагнала Запад да против нас поведе још снажнију офанзиву у оквиру његове мирнодопске агресије на Србе. Евроатлантски центри моћи сада имају сувише разних других проблема, да би били спремни да поново отварају ново поглавље велике балканске кризе. Док не пређемо неке линије које би за њих биле директно гурање прста у око, неће истински на нама искалити бес, а до тих (гео)политичких маргина имамо довољно простора да бранимо своје интересе и јачамо државу. У складу са реченим – ваља то упорно да понављамо незадовољним, али уплашеним грађанима Србије – рушење жутих са власти не представља никакв ризик за земљу (чак ни зато што би са Запада на нас почели да пуцају из свих „мирнодопских топова“), већ само доноси већу или мању корист. То важи и када се ради о РС, па и Додику (ефекти по његову опозицију не би били велики, а и брзо би нестали). Отуда, крајње је време да размисли о својој свесрпској, а не тек западносрпској улози! Прерастао је само ниво РС-а, па ће морати да стане и пред свесрпски суд историје. А његове одлуке ће бити трајне, док је моћ и најзначајнијих политичара пролазна!

Свесрпска политика

Додик је своју политичку каријеру у вишестраначком систему отпочео као реформиста. У почетку је био далеко од чврстих националних позиција, чак и када се искључиво радило о РС, а не о свесрпским димензијама. Но, у међувремену је на позитиван начин еволуирао. Са преузимањем власти и доласком у ситуацију да он буде тај који брани државност РС, пробудио се његов национални набој. Да ли је до тога дошло јер се идентификовао са РС којом је завладао, па је из хладног рачуна бранећи њу бранио и свој положај или је из нове перспективе сагледао много боље прилике и у складу са њима почео искрено да делује, није ни битно. Важно је да је дошао на јаке националне позиције у вези са интересима српског народа у РС, што је битно и са свесрпског становишта. Поготово што се ради о веома оперативном политичару чији ставови не остају тек у домену теорије.

Сада је време за још један корак напред. Додик је популаран у Србији сигурно знатно више него у РС (где су јаке партијске страсти у вези са њим). То обавезује. Зато би требало да све своје поступке мери и са свесрпског становишта, наравно на начин који је увек у складу са интересима РС понаособ. Из те перспективе ваљало би да размисли о подршци коју изражава актуелном режиму Србије, који је њу завио у црно, а, да то не заборавимо, покушао је и да своје дугове Западу плаћа на штету РС. Додик је показао да може да заштити Српску да не намирује жуте цехове, али не може Тадића и његове да спречи да праве страшну штету Србији. А то, чак ако се директно не манифестује преко Дрине, огромно зло је за српски народ у целини.

Уз то, никада се не зна како ће се слабљење Србије одразити на интересе РС, односно када ће јој затребати потпора источне српске државе. Стога, ако је већ на основу ранијег политичког наслеђа Додик на речима подржао ДС, нек остане на томе. Међутим, ако ће се више ангажовати током предстојећих избора у Србији, нек не заборави да је својевремено рекао да ће доћи и на митинге кључних конкурената ДС-а, ако га они позову. Како год било, искрено се надам да ће прагматични председник РС, чије националне позиције су све отвореније, на овај или онај начин паметно поступити у складу са интересима српског народа и чињеницом да је за њих штетно да Србијом и даље влада – страначки и преко свог лидера на месту председника државе – ДС, који ће ако за то буде у прилици, да ствари буду и горе, бити у постизборној коалицији са ЛДП-ом. Подршка Тадићу је подршка Јовановићу, односно његовим до крајности негативним ставовима о РС! А ако ЛДП сада уђе у Владу, на следећим изборима биће много јачи и моћи ће снажније да се залаже за њихову материјализацију. То не би смели да превиде у Бањалуци.

Оставите коментар