Vojvodina: Korak po korak autonomija

1. april 2012. | Jovanka Simić / Novosti

Novi Sad – Jesmo li dobro uradili prisajedinivši se Srbiji? Ako pitamo srce, kazaće: učinili ste po meni! Ako pitamo pamet, i ona će nam to kazati!

Izgovarajući ove istorijske rečenice 25. novembra 1918. u Novom Sadu, pred delegatima Velike Narodne skupštine, a povodom prisajedinjenja Srbiji Banata, Bačke i Baranje, vođa austrougarskih Srba Jaša Tomić nije mogao, a ni želeo da sluti da bi ijedan pripadnik srpskog roda, bilo kada u budućnosti, mogao zagovarati ideju o udaljavanju Vojvodine i Srbije.

Ipak, u novosadskom „Spensu“, samo nekoliko stotina metara udaljenom od balkona zdanja sa kojeg je pre 94 godine Tomić obnarodovao ostvarenje srpskog vekovnog sna o „oblačenju srpskog košulje, pa jugoslovenskog kaputa“, u nedelju bi trebalo da bude usvojena deklaracija o federaciji Srbije i Vojvodine.

Ideja

Konvenciju organizuje šest manjih stranaka izrazito autonomaške orijentacije, uz podršku nekoliko nevladinih organizacija: Vojvođanski klub, Forum V 21, Helsinški odbor, Nezavisno društvo novinara Vojvodine, „Argus“ i Regionalni centar za izbeglice.

Kao podrška tu su i: Vojvođanska partija, Savez vojvođanskih Mađara, Crnogorska partija, DSHV, Alijansa vojvođanskih Rumuna i Rusinska demokratska stranka. Oni predlažu formiranje „Savezne Republike Srbije“, čije bi ravnopravne članice bile republika Srbija i republika Vojvodina.

Predvodnik ove ideje Živan Berisavljević bivši je visoki vojvođanski funkcioner u SFRJ koji je u političku istoriju otišao 1988. godine sa „jogurt revolucijom“. On naglašava da su mu srpski koreni u Vojvodini „duboki 300 godina“, a zatim dodaje da nije reč o predizbornom nego o programskom istupu i inicijativi za izmenu Ustava Srbije.

„Još od ujedinjenja sa maticom 1918. godine Vojvodina je, zapravo, unutrašnja kolonija Srbije i njen plen.“

Koliko su samo ove Berisavljević reči suprotstavljene poruci Tomićeve besede povodom prisajedinjenja:

„Srećno vam oslobođenje!“, uskliknuo je 1918. Tomić koga su burno pozdravili delegati Velike Narodne skupštine.

„Mi više nismo sami. U ovoj dvorani nalazi se i srpska petstogodišnju istorija, do sada tužna, a sada ozarena i nasmejana… Na prozorima ove dvorane udaraju pahuljice belog snega, a u tim pahuljicama je duh onih koji se nisu još ni rodili, i koji će tek doći, duh budućnosti naše.“

Ideju o „republici Vojvodini“ nije izmislio ni Berisavljević, ni njegov bivši zet Nenad Čanak. Istina, lider Lige socijaldemokrata Vojvodine je pre 13 godina u svoj stranački program prvi uneo „republiku“, ali danas kaže da je to bio vid protesta protiv režima Slobodana Miloševića. I dodaje da o značajnom pitanju kao što je ustavno preuređenje treba razgovarati „hladne glave“, posle izbora.

Ideja o najvišem stepenu autonomije, pa i o republičkom uređenju Vojvodine, počela je da tinja već prvih godina po ujedinjenju, ali nikada se nije razgorela u tolikoj meri da dobije podršku velikih političkih partija i uglednih savremenika.

Između dva svetska rata, 1935. godine, na području Vojvodine postojao je politički pokret koji je zagovarao političku i ekonomsku autonomiju Vojvodine. Pokret su činili vojvođanski Srbi, a istaknuti predvodnici bili su Dušan Bošković (1881-1966) i Jovan Lalošević (1870-1935).

Somborac Lalošević bio je jedan od najistaknutijih nacionalnih, kulturnih i političkih delatnika kod Srba u Vojvodini u prvoj polovini 20. veka. Sve do smrti, Lalošević se rukovodio principom „srpskog nacionaliste i vojvođanskog rodoljuba“. Verovao je u opravdanost ekonomske i političke posebnosti Vojvodine unutar složene državne organizacije Jugoslavije.

Prava

Ugledni pančevački advokat Dušan Duda Bošković (član Samostalne demokratske stranke Svetozara Pribićevića, oformljene 1924. godine) propagirao je federalizam Vojvodine u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca i kasnije u Kraljevini Jugoslaviji.

Godine 1945, kada je Žarko Veslinov pozvao Boškovića da se vrati u oslobođenu Vojvodinu i da se nastavi zalagati za njenu autonomiju, Bošković je poručio:

„E, ja sada hoću republiku!“

Republiku je pominjao i narodni heroj Žarko Zrenjanin Uča, kome pripadaju i zasluge za omiljeni slogan savremenih autonomaša: „Vojvodina naša dika, biće jednom republika“.

Pre nego što ga je Gestapo uhapsio i ubio u okolini Vršca 1942. godine, Zrenjanin je poručivao da „ako Srbija u novoj Jugoslaviji ne bude demokratska država, onda će komunisti tražiti Vojvodinu republiku“.

Ne baš republiku, ali visokoautonomnu pokrajinu Vojvodinu realizovali su njeni pobornici iz Komunističke partije Jugoslavije posle Drugog svetskog rata. Nivo autonomije je bio na vrhuncu zahvaljujući Ustavu iz 1974. godine. Tim ustavom postala je autonomna jedinica i subjekat federalizma tadašnje države. Imala je status „države u državi“.

Pokrajine (Vojvodina i Kosmet) imale su u federalnom sistemu vlasti ista prava kao republike – neposredno i posebno su predstavljene u Skupštini i Predsedništvu SFRJ, imale vrhovne i ustavne sudove i svoje ustave. Predstavnici pokrajine mogli su da stave veto na svaki savezni zakon koji bi „povređivao prava pokrajine“.

Prema tom ustavu, kako je svojevremeno objasnio bivši predsednik Ustavnog suda Srbije Slobodan Vučetić, pokrajinski poslanici u republičkoj Skupštini mogli su da učestvuju ne samo u donošenju zakona za celu Srbiju, već i zakona koji su primenjivani na takozvanu užu Srbiju.

Istovremeno, republički parlament nije imao nikakav uticaj na zakonodavnu delatnost pokrajine. Takav model funkcionisanja pokrajine nikada ranije nije zabeležen ni u svetskoj praksi, ni u istoriji.

Realnost

Prerogative državnosti Vojvodina je izgubila Ustavom iz 1990. godine, što je bio težak udarac za pobornike neograničene autonomije. Na proslavi koju je upriličio nedavno povodom 35-godišnjice Ustava iz 1974. godine, predsednik Lige socijaldemokrata Vojvodine nedvosmisleno je poručio da bi „jedini ustav koji je Vojvodina ikada imala trebalo da bude inspiracija za uređenje istinske vojvođanske autonomije“.

A, usvajanje Ustava Srbije 2006. godine isprovociralo je lidera LSV da izjavi kako do tada Vojvodina nikada i nije bila u Srbiji. Po njemu, nije bilo srpske košulje već samo jugoslovenskog kaputa. Najzad, Srbija je, zapravo, okupirala Vojvodinu! Berisavljević će danas, šest godina posle Čanka, ponoviti da je Vojvodina, od prisajedinjenja, kolonija Srbije.

Većina počasnih gostiju današnje Konvencije unapred je najavila da ne podržava ideju o konfederaciji Vojvodine sa njenom maticom, ali… Mnogo je i političara i istoričara koji smatraju da republičko uređenje Vojvodine nije realno.

Akademik Čedomir Popov, koji se energično protivio Statutu, tvrdeći da taj dokument još više udaljava Vojvodinu od Srbije, upozorava da je pokrajina već odavno na ivici otcepljenja. Njegov kolega, istoričar Ranko Končar, potencira istorijske posebnosti Vojvodine i njeno pravo na najviši stepen autonomije. Ipak, i on smatra da ideja o Vojvodini kao republici nije u ovom trenutku realna.

I nije, ni danas nema podršku političkih faktora. Ali i dalje tinja.

Čanak i Karinton

 U knjizi „Diplomatija na rubu“, Njemački diplomata Gert Arens otkrio je kako je Nenad Čanak još 23. decembra 1991. poslao lordu Karingtonu i Konferenciji o Jugoslaviji „Memorandum o Vojvodini“. U tom tekstu naglasio je kako istorijski uslovi iz 1945, kada je Vojvodina pridružena Srbiji i Jugoslaviji, više ne važe i da u budućnosti Vojvodina mora da postane konfederalna jedinica Srbije, a ako Srbija to ne prihvati – nezavisna, neutralna i demilitarizovana država!

Multivojvođaneri

 Znajući da nema države bez nacije i jezika, autonomaši u Vojvodini poslednjih godina lansirali su novi naziv za građane ove pokrajine – „Vojvodinci“ i „Vojvođaneri“, a protežiraju i tzv. vojvođanski jezik. Na pitanje o šansama „vojvođanske nacije“, akademik Čedomir Popov kaže:

„Vojvodina je na svaki način „multi“. Da li bi jedan Mađar, Slovak ili Rumun pristao da se odrekne svog nacionalnog identiteta da bi postao pripadnik ‘vojvođanske nacije’? Dabome da ne bi. Ide se, onda, na to da se Srbi podele, a to je najopasnije po Vojvodinu.“

Oznake:autonomija, Vojvodina, Mic po mic