Zašto je nužno razvlastiti vojvođanerske feudalce

5. avgust 2012. | Jovo Daničić / Vidovdan

Veliki udarac je pretrpela autonomaška i separatistička družina iz Vojvodine oglašavanjem Ustavnog suda koji je proglasio neustavnim dvadeset dve odredbe Zakona o nadležnostima AP Vojvodine. No možda je još veću paniku kod njih izazvala mogućnost da u kratkom vremenu zadobiju još jedan udarac. Radi se o pokušaju, od strane novoformirane vladajuće koalicije na državnom nivou, prekomponovanje lokalnih opštinskih vlasti. Ovo bi ozbiljno uzdrmalo vojvođanerske feudalce, koji su zahvaljujući višegodišnjoj blagonaklonosti žutog Beograda ozbiljno ugrozili pre svega ekonomiju Vojvodine a zatim i njen položaj unutar države Srbije.

Radikalni autonomaši (Krezubi autonomaši)

Iako neki od autonomaških perjanica panično pozivaju u pomoć pravosudne organe i policiju (Aleksandar Jerkov), navodno da bi sprečili prekrajanje izborne volje građana, nije loše da se podsetimo šta su isti govorili pre četiri godine. „Septembar će doneti odgovore na pitanja na kojoj političkoj strani će biti i u kom pravcu će se razvijati vojvođanske opštine u kojima socijalisti imaju zlatne glasove“ – glasio je zaključak spikerke vesti RTV-a povodom prekompozicije lokalnih opštinskih vlasti posle izbora. Zanimljivo je međutim i to da je gospodin Bojan Pajtić u toj istoj emisiji govorio o nužnosti prekompozicije vlasti zarad kako reče stranih investitora. Naglašavamo, da ne bude zabune, reč je o 2008-oj godini i tadašnjim postizbornim dešavanjima.

No danas – 2012. ta gospoda pričaju sasvim drugu priču. Gospodin Pajtić vidno uznemiren za tu istu RTV dao je sledeće saopštenje: „i ako neko zaista namerava da, umesto da se bavi rešavanjem tih problema, ruši stabilne lokalne samouprave u kojima je gradonačelnik iz neke druge stranke, i u kojima je pobedila ta stranka koja nije u većinskoj koaliciji u Republici, neka mu je Bog u pomoći”.

 

Pajtićevo prizivanje Boga u pomoć, onima koji po njemu navodno ruše „stabilne lokalne samouprave“ u momentu kada je DS na svim nivoima postigao loše izborne rezultate pa i u Vojvodini (i pored kontrole medija i novca uloženog u „pridobijanje“ glasača), nije ništa drugo do vapaj očajnika. Ova „pobožnost“ protinog sina, ili bolje reći pretnja Bogom, odraz je nemoći s jedne i besa i straha sa druge strane. Da ne ulazimo u religiozne povode i motive, kojih možda ima ili bi ih makar trebalo biti kod gospodina Pajtića, mada ovakva sujeverna pretnja Bogom najmanje ima utemeljenja u pravoslavnoj veri i više je odraz malograđanštine, nemoguće je otrgnuti se utisku sličnosti ovakve pretnje jednog „evropejca“ demokrate i po formi barem predstavnika onih političkih ideja koje se u Srbiji tendenciozno predstavljaju kao progresivne i moderne, istim takvim prostačkim pretnjama kakve su do nedavno upućivali pojedinci radikalne stranke svojim političkim protivnicima.

Jasno je da je kultura političkog dijaloga na užasno niskim granama u Srbiji , ali zar jedan demokrata, i to vojvođanerski demokrata (ni manje ni više), da se ponaša kao neko tamo iz „krezube Srbije“?

Pare i sporni statut – dve muke Pajtića

Međutim moramo imati u vidu muku koja je gospodina Pajtića naterala na ovako nesmotrenu i afektivnu izjavu. Naime od ustoličenja ovih vojvođanerskih feudalaca na posed severne Srbije, nekada zvane i srpsko Vojvodstvo a sada nesrpska multi kulti Evroregija, po svim pokazateljima privreda Vojvodine je ojađena i razorena. Ni vreme Miloševića, sankcija i ratovanja nije toliko osiromašilo i uništilo vojvođansku ekonomiju kao protekle godine koje su pojeli autonomaški skakavci.

Standard u Vojvodini je za vreme autonomaških skakavaca pao na nivo ispod albanskog, masovnu nezaposlenost kompenzuje budžet republike Srbije, oko 70% poljoprivrednih subvencija države Srbije odlazi poljoprivrednicima Vojvodine (mada je u Vojvodini svega 40% obradivog zemljišta Srbije), dok istovremeno autonomaši postaju sve bogatiji i moćniji pritom stalno obmanjujući javnost kako Srbija pljačka Vojvodinu. Oni pljačkaju Vojvodinu a druge optužuju po onoj „drž te lopova“ koju izgovara najveći lopov.

Druga muka gospodina Pajtića je negativna ocena ustavnosti Zakona o nadležnostima AP Vojvodine iz kojih neminovno proizilazi i obaranje statuta Vojvodine. Vojvodini je inače po tom statutu omogućeno da odlučuje nezavisno od svoje države (tj. Srbije), da ostvaruje međunarodne odnose i ima službeni jezik i pismo. Po članu 40. Korhecovog statuta, koji je nametnut Vojvodini društvenim dogovorom i samoupravnim sporazumom naših autonomaša i njihovih beogradskih pomagača, Srbi kao većinski narod (čak kada bi ih bilo i 101% u Vojvodini) ne mogu imati više od 50% u gornjem domu skupštine Vojvodine (oni to zovu Veće nacionalnih zajednica). Taj član Korhecovog statuta je u našoj Vojvodini uveo feudalnu nejednakost i to po nacionalnoj pripadnosti. (1)

„Tužno je da 2012. neko osporava tu prednost Vojvodine i u kulturnom smislu nas izjednačava sa Šumadijom ili centralnom Srbijom. Mi imamo naše specifičnosti, ovde žive različite nacionalne zajednice čiji nacionalni identitet želimo da očuvamo. Od toga, jednostavno, nismo spremni da odustanemo“, objašnjavajući svoju privrženost statutu Vopjvodine i odbojnost prema Ustavu Srbije izjavljuje Pajtić, smatrajući da ustav Srbije treba menjati jer kako on kaže: „sadrži mnogo nedostataka“. Dakle očito neustavni statut Vojvodine je Pajtiću dobar jer pozivajući se na kulturološku jednakost razvlašćuje većinski srpski narod i stavlja ga u položaj nacionalne manjine u sopstvenoj državi – demokratski nema šta.

Ali upravo na kulturnim osnovama, favorizovajući virtuelne „panonske specifičnosti“, autonomaški i separatistički feudalci sve ove godine pokušavaju da izgrade vojvođanerski kulturni (pri čemu su osim srpskog u perspektivi ugroženeni identiteti i drugih etničkih zajednica koje žive na ovim prostorima) identitet kao bazu za kasnije uspostavljanje federalne jedinice koja bi težila da postane samostalna država. Znači prvo u ime nekakve demokratske jednakosti, nigde viđene, treba u pokrajinskim strukturama, kulturnim ustanovama i medijima potisnuti srpsko a zatim favorizovati i postepeno graditi vojvođanersko nacionalno utemeljenje i vojvođanersku svest, čime se otvaraju vrata da se u perspektivi stvori i država. Ništa novo i već viđeno na ovim prostorima, setimo se samo primera Milove Crne Gore.

Osim drske i lažljive propagande o „drugosti i drugačijosti vojvodine“ veliki problem, koji ide na vodenicu vojvođanerskih autonomaša i feudalaca, je nepoznavanje situacije u Vojvodini od strane srpske političke i intelektualne elite, a pre svega nezainteresovanost Beograda da se bolje upozna sa određenim specifičnostima ovoga regiona. To neznanje, nezainteresovanost i ignorantski odnos dovodi do toga da se prihvataju stereotipi i teze „vojvođanske propagande“ i u samoj prestonici, pre svega o superironoj vojvođanskoj kulturi kojom obilato manipulišu vojvođanski autonomaški „fensi paori“ (izraz Dušana Kovačeva, verovatno našeg najboljeg analitičara ovog fenomena).

U Vojvodini su ugroženi svi

Najmanji je problem u očuvanju prava nacionalnih manjinskih zajednica i njihovih specifičnosti u Srbiji. Po tom pitanju, slobodni smo da kažemo, Srbija prednjači u odnosu na regiju pa i na čitavu Evropu. Od strane demokrata su manjinske zajednice dobijale samo obećanja i korupciju nekih njihovih prvaka, a zauzvrat su im glasove te iste demokrate prisvojile i pokrali na proteklim izborima što su posvedočili i predstavnici nacionalnih manjina. Problem je kao i uvek kod vojvođanskih feudalaca poštapanje drugima zarad svojih interesa. Umesto da tim nacionalnim manjinama omoguće uključivanje u društvo, kako to dolikuje evropskim zemljama na koje se pozivaju, oni ih ostavljaju getoizirane i samoizolovane od ostatka srpskog društva te to smatraju tekovinom evropskih vrednosti i brigom za te zajednice.

Licemerno je međutim insistiranje na pravima nacionalnih manjina kada su osnovna ljudska prava u Vojvodini ugrožena, kao što su pravo na zapošljavanje, zdravstvo i dr. Uništavanjem ekonomije, malverzacijama sa vojvođanskim fondovima u kojima je nestalo na stotine miliona evra i brutalnom partokratijom autonomaška družina je dovela građane Vojvodine na prosjački štap, nezavisno od toga kojoj naciji ili manjinskoj zajednici pripadaju.

Sela po Vojvodinu su sablasno opustela, par gradova je prenaseljeno, masa ljudi je napustila Vojvodinu  zbog socijalne ugroženosti. Pripadnici manjina se iseljavaju iz Vojvodine, ali ne zbog nacionalnog pritiska većinskog naroda ili nepoštovanja manjinskih prava, već zbog korupcije koja je opustošila ovaj region i ostavila ga bez budućnosti.

Dakle ni nacionalne manjine ni većina, ni ekonomija, ni uopšte društvo Vojvodine nije briga kojom se opterećuju autonomaši. Šta je onda zapravo njihova briga, šta je to što je Pajtića toliko uzrujalo proteklih dana? Glavni problem autonomaške družine je kao i uvek u tome „di su naši novci“. Pošto je sasvim izvesno da ti „naši“ novci nisu u Beogradu, nisu ni centralnoj Srbiji, a nisu ni u džepovima građana Vojvodine (mada im je to obećavano ukoliko se autonomaši povrate na scenu) ostaje još samo da se poroveri da nisu ti naši „novci“ u džepovima upravo vojvođanskih feudalaca. Naši novci su u njihovim džepovima, a oni to ne bi hteli da se sazna. Stoga oni i dižu toliku medijsku larmu na opasnost da konačno izgube pravo na izvlačenje novca iz gradova i opština Vojvodine, a sa tim i da konačno dođe i na red pitanje kako to da su „naši novci završili kod njih“.

Jasno je svima da je Statut Vojvodine neustavan i pre odluke Ustavnog suda, kao i to da je prekomponovanje lokalnih samouprava nužno da bi se sinhronizovala republička i lokalna vlast radi normalnog funkcionisanja vlasti, kao i radi razobličavanja najveće pljačke stoleća na ovim prostorima. Ali tu ne treba da se završi posao novih vlasti, potrebno je vratiti poverenje građana u institucije države, a to prosto znači vratiti pokradeno i oteto i pohapsiti odgovorne za ovakvo jadno stanje zbog korupcije u institucijama i privredi. To je sve nemoguće sa vlašću korumpiranih i antidržavnih vojvođanerskih feudalaca koji su do sada neometano radili svoj destruktivni posao. Jedino red i pravda mogu vratiti poverenje građana u vlast, a i pomoći ovoj opljačkanoj regiji da stane na noge i da postane motor razvoja Srbije u ovom veku.

Napomene:

(1) Dušan Kovačev : http://forum.vidovdan.org/viewtopic.php?p=241033#p241033

Oznake:Jovo Daničić, Vojvodina, Pajtić, čanak