Бугарштице

Све тужне врсте јуначко-верског песништва, у старо доба имале су музичку пратњу пo божијем примеру. Јер, богови стварају свет свирком и музиком. Отуда, реч елегија долази од аријског ела, име за метрику од четири стиха у којој сваки стих има 15 слогова. Од ње је настала реч „елегија“ која је различито тумачена, али увек у смислу тужбалице или жалосног спева, која у народној јуначкој певанији подразумева страдање за идеју добра.

Србска реч „певанија“ је гласовно идентична аријском павана, дах, ветар: један од пет животних дахова, који се сударају и уједињују у грленој чакри, где реч добија могућност да пређе у духовну раван: пречишћавање: придевак сина једног од Манеа (Утама) или принца месечеве лозе, тј. звезде ведске астрологије, по којој је настало рачунање по менама месеца.

У неким језицима речи „певати“ и „говорити“ имају исти корен. У србском језику, речи бугарити“, запевати, нарицати и „буквар“, долазе од корена букк, звук, говор. Отуда се за овце каже да “букаре”, блеје; “Букара” је ватриште или обичај (колане) при месојеђу, када девојке певају у колу по месечини; „бука“ је дрвени део од уставе до витла који производи јак звук…

Бугарштице су србске епске песме дужег стиха 14-16 слогова, са одмором (цезуром) после седмог, односно осмог слога. Постоје и краћи од 12, али и дужи од 20 стихова, састављених од трохеја са дактилима. Сматра се да су добиле име по инструменту „бугарија“, врсти тамбуре уз чију пратњу су певане, мада их неки погрешно доводе у везу по звучности са Бугарима србске рецензије, који су семантички од истог корена речи. Раширене су по свим србским крајевима а нарочито по приморју. Из раличитих су времена и певају о разним личностима. Нађене су у рукописима а писане су књижевним језиком.

Бугарштице се по предању везују за Рашанина Сорбеја (јел. Орфеја), У старом веку, Меди (Сарбати), које из неког разлога зову Миђани или Мизи, Мизијци (малоазијаски Меди), били су блиски сродници Људејаца (Лиђана), познатих по својим тужбалицама. Њихова легенда каже, да су богови дали Сорбеју лиру инструмент лирске поезије, јер он је својом музиком (лидија) кротио чак и дивље звери.

Стопа стиха бугарштица, њен књижевни језик дугог стиха и предање, повезују ове песме са старохелмским (старобалкански) источником, од кога се развио и прејелински еп јонског дијалекта, међу потомцима Егијалских Пелазга и Лелега са егејских острва који су говорили пелашки. То су исти они, на чијем језику су певали свештеници-певачи Сорбејевог времена до Илионске војне, који претходе Момиру.

Код Јелина, њих су заменили народни певачи (рапсоди), који су излазили из песничких народних школа. Први рапсод (ариј. прасада, двор, дворски стил), био је меонац Момир, бесмртни песник Илијаде, антички Бриг или Србин који је за матрицу користио старе јуначке песме својих предака о слави краљевских кућа са Пелопонеза. Последњи трагови старохелмског песништва су муслимански певачи у Северној Босни, који су путовали од једног до другог беговског оџака живећи од свог певања. Путописи помињу народне певаче и на дворовима босанско-херцеговачких муслимана каже Мухамед Хаџи-Јахић, а на прелазу 19. у 20. век, још увек је било професионалних певача у битољским хановима.

Постање света у ведској и србској причи је звучно као и библијско. Код Срба реч дође после Творца. У библијском тумачењу реч је Рист (Јов. I, 14) а огњеног је постања као и дах < дах, инф. дахати, горети, која семантички стоји у вези именице “дан”. Идеја добра везује се светлост а сваки страдалник за ту идеју је божији мученик. Реч је пут којим се из људске равни уздиже до божанске и бесмртности, јер, не пева се песма већ идеја.

Слободан М. Филиповић

3 коментара

  1. Hvala , odlicno pojasnjavate !

Оставите коментар