Долина чуда, јужна Француска

Дуговечност обреда

Професор Милош Ђурић, често је понављао студентима, да класична филологија води свему и отвара све путеве, јер, услед сличности свакодневног искуства, у великој мери чува наш поглед на свет и методолошки помаже у достизању знања.

Открића остварена последњих година у преисторијској археологији, показују да су исконски обреди тако дубоко укорењени, да их можемо пратити до времена у коме живимо. Логика и машта наших предака која хармонично повезују конкретно са апстрактним, заслужује дивљење јер њихови обредни сценарији имају полазну тачку у свакодневном животу.

Памћење најдуже опстаје у обичајима који трају, а ради се у првом реду о веровањима и обредима везаним за страх космичког типа: временске непогоде, глад, болест или смрт. Ту спада и страх од мртвих: Нека ти стазе буду премазане уљем, обраћали су се Хети умрлом владару, јер је уље митолошко поређење за светлост од ариј. ул, горети. Отуда, обичаји, веровања и обреди Хелма (Балкана), Хета у Анадолији, као и преисторијско налазиште Монт Бего у Јужној Француској, највероватније седиште Лигура или Келто-Лигура на врховима Алпа, указују на изненађујућу подударност.

Секира је исконска алатка и оружје, коју В. Чајкановић дефинише као култни предмет са нарочитом супранормалном снагом. Њена оштрица, окренута ка небу, утиче на атмосферске прилике: зауставља град, удаљава громове и растура облаке. Археолошки трагови указују на укорењеност тог веровања које се продужило до данас у неким крајевима Европе а поготово на Хелму(Балкану), где се секира још увек користи као заштита, па се обично ставља на улаз у дворишта или под стреху.

Исту улогу, ритуална секира има у светилишту под именом Долина Чуда из халколитског периода (± 2200 пре н. е.) у налазишту Монт Бего. Специјално уређена ниша при улазу, имала је на дну постављену камену секиру у скоро вертикалном положају. Њен изглед и димензије јасно указују да се ради о фетишу. Положај секире на улазу у светилиште, као и позиција са сечивом окренутим ка небу, двоструко сведоче о њеној символичној улози. Мотив воловске или главе бика изгравиран на камену са десне стране положене секире, такође није случајан, јер представа бика и секира упућују на атрибуте бога Олује.

Лустрације су претече медицине и ветерине, и као такве имају дубоке корене у староевропској традицији. Описи њихових веома комплексних обреда које можемо да пратимо од најстаријих познатих текстова до дана данашњег, указују на две врсте тог ритуалног чина: профилактични и медицински.

Извандерно сложен сценарио превентивних обреда, у ствари је веома логично конструисана синтеза разних веровања и драгоцени извор обавештења о религији наших далеких предака. Описи тих магичних катарзи, забележени клинастим писмом на глиненим таблицама које потичу из архива хетитске престолнице Хатуше, садрже прецизна али, исто тако и концизна обавештења.

Вода, ватра и земља су по општем веровању главни елементи, за која се везују сви облици прочишћења. Обреди са „живом водом“ се врше на обалама река или потока. После прве лустрације, прелазом преко реке следи на другој обали чишћење ватром, пролазом између две живе ватре. Трећи чин је символичан пролаз испод земље, односно испод лука или тунела. Тај пролаз кроз земљу треба да абсорбује сву обредну нечистоћу.

Слични концепти инспиришу и обреде за мртве који се одигравају такође уз „живу воду потока. Власи у околини Рудне Главе, врше лустрацију душе преминулог коју обавља ритуално чиста или невина девојчица помоћу обреда “изливања воде” за мртве сагласно ономе у Анадолији, који такође носи исти назив: ветенас арха лах(х)увар. Сведочанства о тим лустрацијама, сачувана су у мање више сличним варијантама и код других староевропских народа, али, верна реплика програма које описују хетске таблице преживеле су до данас у нашим крајевима. Та изненађујућа подударност, манифестује се како у обредним радњама тако исто у бајалицама.

У анадолским обредима забележеним у 19-ом веку ст. ере, постоје исти изрази за „живу воду“, „прокоп, тамник или протињачку“, у линији исток-запад кроз који пролазе и људи и стока. Пре уласка у прокоп, са западне стране, и балкански кандидати за лустрацију пролазе између две живе или магичне ватре које се такође постављају испред самог улаза. Израз преци између ватри“, тачно одговара хетском „паххур истарна арха паи. У драгоценој монографији посвећеној ватри, Сима Тројановић је репродуковао цртеже чешког сликара В. Тителбаха (1847-1925), који живописно приказују лустративне обреде као и церемонију извлачења живе ватре.

Магични карактер лустративне моћи, добија се специјалним обредом паљења „живе ватре“, који у србском тачно одговара хетској дефиницији како у семантичком тако и граматичком погледу (хуисвантас пахуенас арха хуитијавар). Исти концепт паљења остварује се трљањем две даске, два конопца или два камена, а објашњава изванредну подударност између та два назива. Да будемо јасни, језичку подударност ни у ком случају не треба приписати специфичној заслузи србског или хетског већ прајезику, као логичан резултат заједничког порекла.

У светом огњишту Долине Чуда, налазимо још један сценарио паљења живе ватре. Ради се о чврсто углављеном камену у прокоп, између две стене који има функцију олука. Страна камена окренута огњишту покривена је црном материјом. На дан летњег солстиција, око поднева, сунце продире у тај камени олук и осветљава углављен камен. Paul Verdier, познати француски палеоастроном, претпоставио је, да се управо у том моменту извлачила ватра, трљањем тог камена и да се тако добијеним пламеном палило огњиште. Анализа црне субстанце дала је за право, ако не у потпуности оно бар делимично, јер се ради о сулфату баријума који је управо пироформна материја.

Молитвени дар је последњи чин тих ритуалних церемонија. Одиграва се на изласку из подземног пролаза или по хетском изразу: иза њега. У балканским обредима две чаробнице стоје са сваке стране излаза и дају учесницима по кашичицу специјално зготовљене каше, односно „зачараног јела. У анадолским обредима, ти дарови се приносе у виду хлебова, који се исто тако постављају на излазу са обе стране пролаза.

Заједничку староевропску духовну баштину уочио је још Georges Dumezil својим изванредним поређењима. Тиме је чувени француски митолог и историчар религије потврдио резултате компаративне лингвистике, која је је прва уочила постојање једног заједничког прајезика и обичаја.

др. Емилија Масон-Јовановић, приредио С. Филиповић

Оставите коментар