Едомски јарам

Многи сматрају Јована Златоустог антисемитом због његових проповеди, иако, он у њима нигде не вређа припаднике јудејске религије, као што то из истих разлога чине пророци Исаија и Јеремија. Они погрдно, називају Јевреје „псима“, „дивљим зверима“ и „бесним кобилама“. Tреба ли, онда, јеврејске пророке прогласити за антисемите?

Да би се разумели хришћански светитељ и јеврејски пророци, треба знати, да данашњи јудаизам није вера Старог завета него Талмуд и Шулхан арух (пол. 16. века) који садрже нечовечне, расистичке и антиришћанске одредбе. Мартин Лутер је толико био запрепашћен расизмом Талмуда, да је написао књигу “Јевреји и њихове лажи”. Зато, у религиозном погледу на свет, треба разликовати јудаизам и јудео-масоне од Старог завета и етничких Јевреја.

Антагонизам Талмуда, познат под кованицом „Едомски јарам“, подразумева “ришћански јарам” јер Едомом зову Јевреји ришћане и ришћанство. Проистиче из чињенице, да је само мали број Јевреја примио учење есена и првих ришћана. О томе сведочи пророк Јеремија: Мој народ промени славу (богове) своју (2:11). Можда је то најлепше истакао св. Илија у свом обраћању Јеврејима: Докле ћете храмати на обе стране? Ако је Бог, идите за њим; ако је Вал, идите за њим (1 Цар. 18:21).

Фанатично строга религиозна правила Јевреја, створила су непремостив јаз у односу на спољашњи свет. Зато је Управда Истоковић законски установио, да Јеврејин не може сведочити на суду против ришћана, јер су Јевреји искључиво сведочили у своју корист. Стога, да би схватили супротности јудаизма и Ристове вере, морамо поћи од почетка а то је први поход медских Срба на Исток пре 4000 година.

Срби Хамовци познатији као Арији, који и данас живе на сва три континента, отишли су из Подунавља Европе на Исток, прво у Вавилон, затим у Палестину па у Мисир. Њихова мисија је била културне а не освајачке природе, јер је на Истоку завладало безвлашће, које је резултирало тиранијом и друштвеном декаденцијом. О културној улози овог похода најлепше сведочи Хамурабијев законик, познат као Мануов законик у Индији, по имену вође похода Нина (ариј. ни ни, вођа, водити, обредна понуда). Он је носио и титулу врховног свештеника бога Бал Хамона, па је познатији по титуларном имену Хамураби (арамејски кахна рабб’а), на Криту као Мино, законодавац и судија мртвих у доњем свету, док је код староиталских Расена познат као Нума.

Писани извори приказују хамовске Арије или Сарбате, под именом Аморити (Аморићани) или Морићи, који су у првом асирском царству држали целу Азију као владајући друштвени слој. Семантички, Морићи су од ариј. мару, име за народ и државу (= Муру, Амуру, Арим, Арам…). Они су по Ваделу аријски Веничани (Феничани), тачније Пеласти (Филистеји), које Свето писмо зове Кананити по Хамовом сину Ханану. А. Сајс их назива „степски номади“ и за њих каже, да се заједно са Хетима налазе на више места старог Истока.

У документима аморитске државе Мари из 17. века ст. ере, откопан је царски дворац са архивом од 33 600 глинених таблица. Али, истоветност имена јеврејског предања са онима на глиненим таблицама, није никакав доказ постојања Јевреја у време Аврама, већ само доказ више, за тачност живог предања и писаних извора о народу Аморита који је учествовао у генези потоњих Јевреја наметнувши културни утицај, који је једноставно присвајен. Археолог Вули за халдејски Ур из времена Аврама каже: Праотац Аврам је био становник великог града и наследник високо развијене цивилизације, о чему сведоче раскошне куће и удобан живот. Значи, Аврам је био цивилизован и угледан човек из града а не пустињски номад!

По Јеремији, Аморићани или Филистејци су егејски народ досељен са Крита: Јер ће Господ истребити Филистеје остатак острва Кафтора (47,4). Пророк Јеремија и мисирски сликари кажу, да су Хананци (Филистејци), Веничани (Феничани) и Крићани егејски народ Кефта (Кепта) досељен с Крита. (Кафтора), што је било заједничко име за старе Крићане, Хананце и Веничане! На Леванту је старо име Феникије било Ханан, а филистејски језик је истоветан хананском и арамејском, док су Хананци, Моавци и Јевреји говорили дијалектима арамејског језика, као и Мандејци и Манихејци из Вавилона у трећем асирском царству. Отуда и заједничко назив “кефтски” за све наведене језике, по Кафтору асирском имену Крита.

Арамејском језику припада и угаритски, јер су становници Угарита током другог миленијума били Аморићани, чији је језик сродан феничком, арамејском и јеврејском. Најранији натписи арамејског су феничка азбука, а фенички и јеврејски су ханански језици као и моавски. Држава Урарту је обухватала простор између М. Азије, северозападног Ирана и северног Међуречја, а њени становници су били слични Хананцима, Хетима, Митанима, Хуритима, Субирима, Каситима, Еламцима…

Урарћански се зове и халдејски или вански, а јерменско писмо је настало такође од арамејског, док су Халдејци (Калду) били арамејско племе које се настанило у Сумеру (Остлер). Назив Халдејци, првобитно је сталешко име, а касније религиозна заједница астралног култа у време Селеукића (Шпенглер).

Првобитна Авеста (Гата) је такође писана на арамејском, који се говорио од Синаја до Саброса (Загроса) а завршена је на пахлави језику. О заједничком животу Хананаца и Хурита, сведоче документа Рас-Шамре у Сирији (мисир. хару) која имају алфабетно клинасто писмо (Авдијев). У Сирији код Рас-Шамре нађено је 30 слова на (непознатом) угаритском писму, као и преко 200 божанских имена.

Аморитима припада и кимерски, алијас сумерски кнез из Ура, библијски праотац Аврам (< ариј. аб’ирама, бог Нава), син божанског Таре (< ариј. тара, бог Нава). Њега је благословио приношењем хлеба и вина на гори Тавор, праведни Мелхиседек, цар салимски и врховни свештеник Бога Вишњег (1 Мој. 14) чији су Небо и Земља. Генеаологија Мелхиседека припада седелачком становништву Ханана, а епитет “праведни заједнички је за све бескрвне свештене редове. У Старом и Новом завету дато је месијанско предсказање, да Рист потиче од свештеничког реда Мелхиседека („цара правде“) кога СПЦ слави и дан данас.

Значи, Аврам прадеда племена Леви, примио је благослов и дао десетак Мелхиседеку свештенику бескрвног обреда који није био из племена Леви! Обојица, Аврам и Мелхиседек су савремениоци и сродници Неброда, алијас Нимрода, цара Вавилона, по коме Мина старозаветни пророк назива читаву земљу Аморита именом Небродија. За Неброда, Нина, Мина (критског), или титуларно Хамурабија, поуздано се зна да је син Кушов, односно Хусов и праунук Хамов, који на Исток дошао из Подунавља Европе. Тачније, племе Неброди је са предела старог Раса, где и данас постоје његови исламизирани потомци, а православни у Херцеговини. Такође, на Сицилији постоји планински венац са именом Неброд, по владару Вавилона и земље Сенар који се идентификује са Гилгамешом и Хамурабијем.

Библијски Аврам је сродник (потомак) Небродов, за кога се зна да је веровао у једног Бога. Отуда, Мелхиседек износи пред Аврама хлеб и вино, што је био бескрвни чин. Ко је Мелхиседек свештеник бога Вишњег? Зна се, да је Адам је први патријарх (изворно владарска титула) а Сит први свештеник или јереј, али препотопски Ламех, Матусал и Ноје су патријарси али не и свештеници! Мелхиседек је син Нојевог брата Нира, за кога апокрифна Књига Енохова каже да му је пренет чин јереја! Нигде се не помињу Левити и Арон, чији је крвни обред у супротности са бескрвним обредом Мелхиседека, Цадока и Риста који није помињао у својим проповедима аскетске есене ни назиреје, насупрот честом разобличавању фарисеја и књижевника.

Д. Јечменица поставља и питање несагласности: Како то, да Аврам прима благослов цара и првосвештеника (јеру)салимског Мелхиседека, док Аврамов потомак Исус Навин истребљује „проклето семе“ цара јерусалимског (Исус Нав. 10)? Одговор пружа историјски запис, да су приликом доласка Лесандра Македонског у данашњи Израел, пред њега изашли људи који су говорили његовим (сарбатским) језиком, молећи га да их заштити од досељеног народа (З. Мајани, О. Луковић). Аморити, старинци Блиског Истока, од давнина су насељавали Сирију, Међуречје, Ливан и Антиливан. У Аморите спада и остало становништво: Касити (Каспи), Лулубејци, Еламци, Гути… који су сродни Урарћанима, Протохетима, Субирима, Хуритима (изворно Митанима) и Хананцима, аутохтоном становништву Палестине, која је према документима Ал-Амарне обухватала и делове суседне Веникије и Сирије.

Очигледено, да је стари Ханан, земља обиља у историјским записима био “етнички лонац” аморитске културе. Али, међу њима и измишљених народа Светог писма, као што су идеолошки “Семити”. У библијском родослову, митски предак Јевреја је Ебер син Сале, потомка Симе брата Јефте и Хама. Не само, да је Сала млађи од Симе барем 4000 година, већ се онима, који су фалсификовали библијски родослов поткрала грешка. Заборавили су, да Аврам није праотац само обрезаних већ и ришћана. Како браћа од истог оца могу да имају различите дедове?

Ако је Аврам отац Срба, Арапа и Јевреја, како могу Арапи и Јевреји да буду од Симе а Срби од Јефте? Па није ваљда Аврам имао два оца? Права је истина, да су сва три народа од Хама из Подунавља Европе, али, то никако не одговара причи владајуће науке о настанку културе на Истоку, па је име европског Хама, осим измишљеног библијског “проклетства” Хама у Светом писму, још проглашено за Африку у библијској географији!

Јевреји обред приношења везују за место (Јерусалим) а мисирски свештеник Мането наводи, да су Јерусалим градили Хети, што потврђује и пророк Језекиљ који каже да су га подигли Хети и Аморити: Јерусалиме, постањем и родом ти си из земље Хананске, отац ти је Аморит а мати Хеткиња (Језекиљ, XVI, 2). Ко су хетски Салими по којима је град и добио име, а које Стари завет помиње у Палестини (1Мој. 23)? Више него довољно, о њима сведочи ликијски белег Законика чији су потписници Срби азијске Лике, из града Срба на реци Србици.

Прва јеврејска држава по владајућој науци је под Саулом (1041. г.ст. ере), од Венијамита који су по сопственом предању од Аркађана (Дарданаца) и Тројанаца, значи истог народа од којих су Ибери или Ивери! Њој претходе Мојсије, Арон и Левити, са својим митским изласком из Мисира, који је временски у раскораку од три века са изласком Хикса. Давид, који је ујединио 12 хананских племена, у Хеброну је крунисан за краља Јудеје а наследио га је син Соломон коме се приписује писање многих псалма.

Јевреји верују да ће Месија, што у јеврејском значи „помазаник“ (онај који је изабран за краља и помазањем посвећен за ту службу), бити директан потомак Давидов. Хришћански свети списи, посебно Нови завет, указују да је Исус директни Давидов потомак, али, Е. Ренан износи речи Ристове: Ја нисам син Давидов! Поред тога, владавина Саула, Давида и Соломона, као и њихово постојање не може се доказати историјски нити археолошки(1).

Извори за историју Израела и Јудеје налазе се у Књигама о царевима Старог завета који немају аутографе, али се називи из ових књига сусрећу у асирским изворима. Асирија је добила име по Ашуру, претку Сардана које Кембел назива библијским именом Зербетити (Сарбати), а за ове медске Сарбате или Аморите са Истока писани извори кажу да су Арији, за које треба нагласити, да је њихово име на Истоку временски млађе од србског. Њима припада, како митски Мојсије(2) који је боравио на Синају у центру мадијанског једнобоштва, тако библијски Аврам и Неброд, алијас Нимрод, кога Јевреји такође присвајају.

Јеврејски историчар Флавије, такође каже да су његови преци Хикси (Аморити). Зна се, да је Палестином владао Мисир, од почетка другог миленијума до 1200. ст. ере, о чему сведоче мисирски записи из хананских градова. Дванаест 12 хананских племена није се могло ујединити пре 800. године ст. ере, а угаритски Јахве, бог Светог писма, наметнут се касније као заједнички.

Андре Каку каже, да је једнобоштво Угарита темељ јеврејске културе. У Угариту, на сиријској обали Средоземног мора насупрот Крита, нађена је „Света књига“ од неколико хиљада глинених плочица познатих као Угаритске таблице, које је дешифровао Чарлс Гордон. Религиозни списи говоре о једнобоштву с елементима ришћанства, али постоји значајна разлика између Ела, Бала или Јахвеа у односу на Риста. Сви су они послати од од небеског оца, али, разлика је у томе, што су Бал и Јахве проповедали подношење (људских) жртава у њихову славу, док се Рист појавио на земљи да би својом жртвом спасао људе (С. Јаконић)!

Јаков, трећи патријарх јеврејског народа и митски потомак Аврамов, са којим је “Бог начинио завет” назавн је Израел (Исход 3,16). Он је легендарни предак “дванаест племена Израелаца”, који су тако названи по њему. Семантички, долази из феничког језика, од божанског имена Крона са придевком Израел, ариј. усрá, Сунце, дан, јутарње светло, зрак сунца, име за Јездиоце, РВ II,39. Временом, Израел је постао синоним за Јевреје.

Јевреји су Палестинце (Филистејце) звали „Агарени“, а Феничане именом „Хамовци“ са којима су веома слични по језику и обичајима. Пророк Јона и Филистејци у време Саула зову Израелце именом Јевреји, док се у Исусово време

Јудејци називају Јевреји, Сабарићани, алијас Самарићани и Едомци, што је назив за ришћане у Талмуду.

Важан владар Израела био је Омри (876-869), а асирски извори помињу Израел као моавску „кућу Омрија“. Након успешног доласка на власт, Омри је основао нову престоницу у Сабарији, коју је владајућа историографија фалсификовала у „Самарију“, јевр. Šomron, јер, Субири или Субареји били су старинци не само Асирије већ и Ханана. Сабарија је по јеврејској легенди, коју наводи Валис Баџ, а добила име по претку Шеберу (Себеру) који је продао земљиште на коме се налазио град Сабарија, јел. Sebastos, Себасте, данас Себастија.

Ова легенда је сагласна етимологији аморитског Себрона (Хеброна): А име Хеврону беше пре Киријат-Арва, а Арва беше велики човек међу Дивовима (Ис. Нав. 14). Центар Аврамовог култа је био Кирјат-арба, Себрон, алијас Хеброн, који А. Клеј тумачи као име бога Месеца по имену Сербон, што је један од придевака асирског бога Мардука познатијег под именом Ра! Према Талмуду, постојала је фракција Мелхиседекијанаца, која је долазила на поклоњење Адамовој глави у Хеброн. Сматра се јеврејском сектом, али Р. Темпл држи да је припадала неком старијем и чистијем обреду.

По Светом писму, Моавци припадају Израелцима али, Саул и Давид су ратовали са њима и арамејским краљевством Саба. Соломон, чија је мајка била моавка, такође је ратовао с њима као и Давид. Име Моаб је мрско богу: Јер ће рука господња починути на овој гори, а Моав ће се изгазити … као што се гази слама (Исаија, 25:10). Моавци и Јевреји су веома блиски по религији и обичајима, што говори о изворно филистејском пореклу Јевреја, о чему сведоче ханански језици моавски и венички (фенички), којима је најближи јеврејски језик. Отуда, арамејски моавски се присваја као најстарији “јеврејски” језик.

Моавски кнез Меша (Миса) потомак Омрија, имао је престоницу у галилејској Сабарији, алијас Самарији где владао је 40 година. Он је оставио код града Дибан у данашњем Јордану, базалтну стелу високу 1,1 метар, која се сада налази у Лувру. Текст је у 34 реда на арамејској (хананској) азбуци, као и Гезеров календар који се преузима као најстарији натпис Јевреја (?). Камена таблица из Сабе, помиње краљеве Мухимира, Јадила и Јатила Бајиног којима је митски предак Моаб сестрић Аврамов.

Старокритски или филистејски језик је истоветан хананском и арамејском којим су говорили Хананци (старо име Веничана), Моавци, Веничани (Феничани) и касније Јевреји. У периоду Аморита, тобоже престаје да се говори јеврејски, а уместо њега се користи арамејски (?), јер јеврејски постаје језик религије и светих списа, док арамејски постаје народним и језиком свакодневнице!? Али, арапско предање сведочи потпуно супротно: да је “свети језик светлости” управо арамејски!

Народни језик Сефарда је „Ладино“ који се сматра и народним латинским (!?), а настао је тако, што су убациване јеврејске речи у шпански и португалски којим су међу собом говорили Јевреји. Одакле, онда, блискост сефардског са србским језиком? У књизи Нејеврејско порекло сефардских Јевреја”, P. Wexsler каже да Сефарди нису потомци античких Јевреја, већ берберских прозелита у арапско-берберском супстрату културе. Свакако, да је то делимично тачно, али је закључак погрешан, што потврђују сами Сефарди који истичу своје србско порекло. Они носе име по Сабирима старинцима Асирије и Ханана, али и само јеврејско име је србског порекла по Иберима, називу за јужне Србе (европске, по реци Ибар), искварено Ивери па одатле Јевреји.

На јеврејском, Kibre, Хибри (Ибери) има значење „људи с оне стране“ јер су дошли с друге обале Прата и Јордана. Ибери су Пелазги које су звали Тибарени (Бриги) на Истоку, за које Херодот каже да су дошли из Рашке (Тракије) у Подунављу Хелма. Они су библијски Тубал Каин, син Ламехов, који се у Постању назива оцем оних који кују бакар и гвожђе а то су Филистејци (Пеласти Истока), за које Свето писмо каже да су држали монопол прераде гвожђа. Свакако, треба нагласити, да је библијски Тубал код самих Јевреја ознака за Скитију или Сарбатију.

Треба веровати Сефардима и њиховом предању о србском пореклу, јер, Јевреји, Арапи, Бербери, еритрејски Фалахи и Гефирити (< Сафирити) који су сачували традицију етничких Јевреја, као и остали народи Средоземља и блиског Истока, подлежу веничком (феничком) или кептском културном кључу и арамејском језику који је облик архаичног србског. То значи, да наведени народи, уз све остале потичу из истог културног ареала у миљеу античких Сарбата (Меда или Пеласта). Ако, то није тако, откуда онда толика сличност ових језика са србским? Управо је Wexsler један од оних, који наглашава сличност србског и јеврејског језика Ашкеназа називајући га “јудео-србски”.

Још је очигледнија ствар са Ашкеназима, које арапски писци у средњем веку зову Срби, а сами Јевреји именом сарбатских Германа. Да би избегли понемчавање, Срби (Венди) су масовно у средњем веку примали јеврејску веру, поготово, што су тиме добијали и трговачке повластице. Беда, Јероним и опат Севиљски, такође Ашкеназе сматрају Сарбатима, односно Србима јеврејске вере. То доказује и семантика, јер име Ашкеназ значи “ратник” у халдејском језику, а на Ротгисеровој карти из 17 века, Ашкенази су Срби јеврејске вере у Немачкој (Р. Новаковић). Назив је истоветан тројанском личном имену Аскан (оснивач лозе Јулија), ариј. сканда, име бога Рата и оличења Влашића на небу, одакле потиче назив „Скандинавија“, чији су старинци Нормани који су сами себе звали Срби и Руси.

“Сакупљање” списа Старог завета је “започело” још за време Вавилонског изгнанства, а посебно по повратку изгнаних у Палестину (536. п. н. е.). Верује се да је то делимично учинио пророк Јездра, а да је остатак списа сакупио Немија. Неки, још кажу, како су књиге Старог завета редиговане у Вавилонском ропству! Како је то могуће, када су Јевреји били номадски бедуини с анимистичким веровањима у пећинске духове, који су тек после „ропства“ у Вавилону постали образовани (С. Ренак и В. Дјурант)? Уосталом, да је Свето писмо србска књига, како га зову само Срби, доказао је Ј. Деретић у “Вулгати” коју подупире 230 аутора, међу којима су и навећи светски историчари света.

Чињенице говоре, да су они које зову Израелцима, пре Вавилонског ропства били многобошци са читавим спектром култова. Али, чак и Институт за хебрејски језик у Београду, износи очигледне произвољности и бесмислице у митску историју Јевреја, окрећући чињенице “на главу”: Хебрејски језик је један од најстаријих језика света, а потиче од класичног који је коришћен при писању Старог завета пре 3300 година (?); Изворни језик старозаветних књига називао се различитим именима: (старо)јеврејски, канаански, јудејски или једноставно свети“, а говорио се и пре доласка старих Јевреја у просторе Канана (?); Доласком Аврамовог јеврејског племена на просторе Канаана, језик Кананаца је потиснуо матерњи језик Јевреја и постао заједнички за сва јеврејска племена (??). Од старојеврејског језика, развијају се моавски, фенички, пунски, угаритски и јеврејски (?). Ако, ове податке упоредимо са чињеницом да су први јеврејски речник и граматика из 10 века, онда је све јасно!

Око 500 године по Ристу, настао је препис рукописа познат као Мазоретски текст (од арамејског “мазара”, писар (срб. мазало!), који садржи Петокњижје, историјске и пророчке књиге Старога завета. Међутим, оригиналан текст никада није пронађен. Сва истраживања и тумачења рађена су на основу најстаријег познатог преписа који је био из IX века. Да не помињемо Лесандријски, Синајски и Ватикански кодекс, који су сви заједно доказани фалсификати!

Веома неозбиљно делује “историјска” прича о преводу библијске Септуагинте, са акцентом на уверљивости идентичних превода! У време “превода”, Мисиром су владали Лагићи, чији је династички период Г. Дројзен лажно назвао “јелинизам” из идеолошких разлога, иако је врло добро разликовао “Грке”, од Македонаца за које је тврдио да су Пеласти! Свето писмо није „преведено“ на службени сарбатски у Мисиру, него је са непостојећег јеврејског којим су у то време говорили само свештеници (?), преведено на такође непостејећи „грчки“ језик са бројним дијалектима, за потребе Јевреја у Лесандрији који су говорили “грчки”(!?). Принцип ове историјске бајке је истоветан преводу целокупне латинске администарције на “грчки” у 9 веку!

Још горе, стоји ствар са јеврејским календаром од 1 тишрија (септембра) 3761. године ст. ере. Како је могућ овај датум, када је прва јеврејска држава по владајућој науци настала тек 1041. г.ст.ере? Значи, (пролептички) јеврејски календар постоји скоро три хиљаде година пре настанка њихове државе? Ово је превише чак и за јеврејско хвалисањe, које се као етнопсихолошка особина може упоредити једино са “грчким”. Поготово, што су Јевреји окренути есхатологији а не космологији.

Јевреји су напустили свој календар, да би користили мисирски, па је Соломон увео феничке називе за месеце а затим су прихватили календар асирског града Нипура. Рабин Хилел Ханасија, извршио је реформу календара, да би Синедрион половином четвртог века донео одлуку о календару, који је свој коначан луно-соларни облик добио тек у 10. веку када је први пут штампан Стари завет (!?). У динамику овако бајковите историје календара, може да поверује само “изабрани” народ!

Израелци верују да су потомци Аврамови, што је само мит, који је тачан онолико колико у њему учествују Срби. О томе сведоче, не само историјске чињенице, него и старе србске хронике које Постање описују опширније од Светог писма. Уосталом, земаљски рај Светог писма је Сабира, алијас Хавила, око које тече Фисон, а то су данашња Србија и протосрбска река Дунав.(3) Отуда, намеће се логично питање: Да није Нови завет, ипак старији од Старог ?

Повремено, порекло Јевреја се код нас у јавности “окреће на главу”, тврдњом, да су Срби пореклом од Јевреја. Можда је то идеолошки увод за медијску причу под шифром “Мојсије”, јер, се повремнено појављују новинарски чланци о пореклу Јевреја са Косова које се приказује као њихова постојбина. Наравно, свака прича има делић истине, само што се прећуткује, да су они пре три хиљаде година били антички Срби када су са Косова отишли на Исток!

Јеврејска заједнице у Палестини „обновљена” је 1517. године, а почетком 1524. одржани су преговори са Ватиканом и Млецима о ослобађању “Свете земље” од Турака. Почетком 17. века образовани „марано ришћанин“ из Португалије, Уриел Дакоста, написао је књигу „О традицији“ у којој је талмудисте назвао „наследницима фарисеја“. Проглашен је за јеретика, као и Барух де Спиноза, кога су и ришћани сматрали јеретиком, због његових пантеистичких ставова. Фарисејство је наследио ционизам који се нагло развио у 19. веку, али су Јевреји добили своју (ционистичку) државу тек после Другог рата.

Наследници фарисеја су нама данас познати као “ционисти”, тако названи по србској речи Сион, ариј. син’а, посебан облик храма или власт (државна) > јевр. Zijjon. Недавно, после више од једног века археолошких ископавања на простору “старог Израела” и данашње ционистичке државе, јеврејски археолог З. Херцог је изнео неке закључке из историје Јевреја: Нема никаквог библијског периода; Није постојао никакав егзодус из Мисира нити лутања по Синају; Није било опсаде Јерихона, ни Исуса Навина, нити великог Соломоновог и Давидовог краљевства! Свакако, да је јеврејска традиција део античке културе Срба, али је исто тако чињеница, да Јевреји немају свој етнички идентитет пре 10. века нове ере! Исто важи за “старе Грке” и “Римско царство”, јер наметнута историја владајуће науке са потком кривотвореног именослова србске историје, дала је класичним народима “Јевреја”, “Грка” и “Римљана” два миленијума историје на поклон.

Слободан М. Филиповић

Грађа:

Авдијев, В.И. Историја старог Истока, Београд, 1952.

Баџ, В. Амајлије и талисмани, Београд, 1988.

Деретић, Ј. Серби, народ и раса, Београд, 2006.

Јечменица Д. Мелхиседек, свештеник Бога Вишњег, Весник, обј. 10.8. 2013.

Clay, Albert T. Amuru, the home of the northern semites, un. Philadelphia, 1909.

Ренак С. Општа историја религија, II, Сарајево, 1960.

(1) У Међуречју је пронађен натпис „давидум“ за војсковођу, што значи да је Давид титуларно име, инокосно код Јевреја а постоји код јерменских и грузијских краљева.

(2) Његов излазак из Мисира је несагласан је са повлачењем Хикса, јер се збио три века касније.

(3) Источни народи читају слово “с” као спирант, уз честу замену течних сугласника “р” и “л”, док су Хавили и Фисонци у историографији идентификовани као Срби, алијас “Словени” ().

3 коментара

  1. Алал вера!
    Аутор је отпао од вере таман исто колико и зајечарски прота који освештава ноћни клуб!
    Изнети МИЛИОН сопствених чињеница као Закон који ваља беспоговрно усвојити, без икаквих доказа и извора а истовремено тврдити за масу података из Светога Писма да су лажни (онда треба и доказати ко, како и зашто их је фалсификовао), а друге узимати као доказ сопствених речи:
    „Ренан износи речи Ристове: Ја нисам син Давидов!“

    Где то пише, у ком од 4 јеванђеља, а у некима се наводи и цео родослов од Аврама до Христоса?
    Све показује апсолутни дилетантизам аутора. И не само то. Него и намеру. Управо тако су радили сви фалсификатори историје, од Ромеја, па до Ватикана и Немаца.
    Да уопште имало познаје историју настанка Светога Писма знао би да је немогуће било ишта фалсификовати.
    Па како, кад је све преведено на бројне језике, и кад год се пронађе неки прастари превод, нпр. сиријски или грузијски, а он се у слово слаже са свим постојећим верзијама. И ти ИДИОТСКИ филмови (пропаганда) типа „Давинчијев код“, а може бити да их финансира сам Ватикан, да покаже своју моћ!
    Па како је Ватикан могао да фалсификује Свето Писмо? Смешно! Морали би заменити СВЕ приперке и СВЕ преводе, свуда по свету. Па кад је уопште неко имао такву моћ? Шта, упадали су по испосницама у свим светским забитима, отимали монасима њихове примерке и гурали им у руке нове?
    Може ли Ватикан данас то да уради, крај свих ових цркава које то не би допустиле, а које су већина постојале одувек? Е како не може данас, још је мање могао пре.
    Неко ко објави овако нешто шарлатанско, подрива своју репутацију и претвара се у „Курир“.
    И још смућкати све народе заједно, спојити неспојиво и раздвојити неодвојиво … Ниво Јелена Карлеуша!

  2. Kad čovek odraste.......okružen LAŽIMA........ne primećuje ih..........i smatra ih KULTUROM

    Izgleda da u Srbiji ne postoji čovek…………koji išta zna o jebenim „Jevrejima“………..a još manje o jebenom „hrišćanstvu“……… jebenom „muhamedanstvu“………….jebenim „talmudima“………..i ostalim mudima.

    TAKO JE KAD SE VLASTODRŽAČKA PODVALA………..SMATRA ISTINOM…………PODIGNE NA BOŽANSKI NIVO…………PA ROBOVI SVO VREME JURE VLASTITI REP !

    TRAŽENJE ISTINE NA POGREŠNOM MESTU……….JE OSOBINA ŠTREBERA I DEZORJENTISANIH „AKADEMIKA“.

    ISTINA NIKOG NE INTERESUJE………SUVOPARNA JE ……….SENZACIJE SU U POTRAŽNJI !

Оставите коментар