(фото: Serbia.com)

Гусле и музика душе

Епска песма је одувек пратила судбину нашег народа, који је песнички по гену и колективној традицији. Јер, како каже Дворниковић, епски језик је нама у крви и даху. Отуда је света реч гусле, у прошлости била сведок части и судија јунаштва, у свакодневном животу протканом поезијом, који је испод своје тврдокорне спољашњости крио један живи стваралачки дух.

У народу постоји загонетка: Шта без душе говори? Гусле. Лош човек и јунак није могао да буде гуслар, јер, гусле су биле учитељ живота и историје, у којој нема јуначке певаније без духовне објаве дела, па је остало забележено, да је вовода Стојан Чупић на једном ручку даривао коња слепом гуслару. Онај, чије су јунаштво гусле опевале, могао је потражити друштво богова, али, ономе чију су част гусле оцрниле остало би име црно занавек.

По свом облику, гусле су хармонична стилизација човековог торза од пупка до темена главе, као праузор или „златан рез“ у пропорцији природе. Стомак и плућа су резонаторска кутија, грло је врат, а главу симболише јарац на врху врата, животиња коју јаше бог Огња господар људи и посредник са боговима. У новије време на врху врата је орао, сведок стварања света у србскоме миту.

Гусле су гудачки народни инструмент од мекшег дрвета, најчешће јавора, који је најакустичније дрво. За нужду може да буде од ораха. Преко шупљег дела (карлица) разапиње се обријана и уштављена јарећа кожа са слабине, јер је она ту најтања. Ако се не користи одмах, ставља се у сурутку да стоји, да би била влажна и растегљива, приликом растезања на дрвене клинове. Азијска карлица је дубља и мања. Струне су од црне коњске длаке репа, са “бесна” коња пастува. Свира се гудалом од лесковине или шимшира савијеним за ¼ круга.

Овај прастари народни инструмент пренешен је у Индију и Арапима, али ни у арапском ни у хинду не постоји назив за овај инструмент. Најстарији помен гусала је цитра Сорбеја, алијас Орфеја или навод о цитрама Лидијаца из VI века ст. ере, чувених по својим бугарштицама. Упркос томе, као “најстарији” навод узима се Симоката из VII века: Сутрадан царске уходе ухватише три човека србског порекла, који не беху одевени у гвожђе, нити какво ратно оружје, већ једини њихов товар беху цитре (инструмент са жицама).

Презбитер Козма помиње гусле у беседи против богомилске јереси у IX, а арпски писац Ибн-Фашчан у X веку, када је у пролазу Русијом био на неком погребу. У XII веку јављају се гуслари као певачи на србским дворовима, чак у Европи код пољских краљева.

Уз гусле, изводи се србска јуначка певанија краћег стиха, такозвани “дестерац”. Семантика гусала је потпуно у складу са улогом овог инструмента још у светим књигама Веда, а назив гусле долази од арх. срб. г’о’ши, гусле, гласно (за)певање, РВ 6, 5 или г’ошанија, гуслање, наглас објавити, одакле је ст. срб. гонслћ, рус. гусли, чеш. хоусле, луж. срб. хусела, пољ. гуслич, буг. гусле.

Реч је од корена г’уш, звук, инф. г’ошати (гуслати), у значењу “гуша“, „грло“ или „глас“ у узрочно-последичној промени: „Бре Коштан’ ал имаш гушу (глас)“.

Управо у грленој чакри, састају се свих пет животних дахова, где људски глас добија могућност да пређе у духовну раван, арх. срб. павана, певанија (јуначка), одакле настало јелинско pean. Кажу, да је прву „певанију“ отпевао бог Сунце, после победе над митском змијом Питоном и да је она у старом веку служила као бајалица за лечење.

Дах човеков је огањ, а он једини темељно прочишћава душу од греха. Зато се народни сабори врше око ватре, уз свирку, игру и песму. Кроз саборност се изражава колективно хтење душе, па су стари Чеси имали изреку: Певачу, теби је песма од Бога дата! На саборима је у прошлости постојао обичај служења ракије јунацима и старцима (бившим јунацима), јер гусле су искључиво мушки инструмент у јуначкој певанији, иако у нашој традицији постоје жене гуслари (тобелије). Познато је много гуслара мушкараца, а најпознатије жене гуслари биле су слепе Живана и Степанија. Отуда и народна изрека: Нека слепи по свету ходе.

Ракија која се служи у оваквим приликама и данас се у Шумадији зове „ватра“, а сматра се да прочишћава од греха. Ова обредна ракија познатија је под именом „шома“, слаба ракија од 12 гради која симболише целину у старом дванаестоцифарном систему бројева (туце, значи „утројен“). Пије се у круг са сламком, један или три гутљаја, које нико не одбија па ни деца.

У прошлости, деца су прве представе о јунаштву стицала на саборима уз гусле, од својих дедова доказаних јунака. Све је као некад, само су гусле утихнуле а на њихово место су у наше уши и нашу душу утеране туђе арије, инструменти и обичаји. Ко још памти саборску мудрост: Кад нестане обичај, нестане и село.

С. Филиповић и Вл. Марковић

Оставите коментар