(фото: moto-tours.gr)

„Јерес“ апостолске вере

Историјски “Богомили” и “Босанска црква” никада нису постојали, пре идеолошких империјалних пројеката римокатоличке цркве и Аустроугарске монархије. О томе, сведоче, пре свега писани трагови инструкција о понашању у администрацији Аустроугарске царевине у БиХ, док се тобожњи настанак богомила, историјски везује се за мрачни период историје од петог до петнаестог века, у коме је апостолско ришћанство заменила наметнута хуманистичка и јудео-масонска религија данашњег ришћанства. Назив „богoмили“ је историјски реликт за секташтво, којим су погрдно и називани припадници секташког деловања у оквиру апостолског ришћанства. Иако се оспорава, да су православни именом богомили погрдно називали римокатолике, припаднике „пете колоне“ римокатоличке пропаганде у роварењу по србским земаљама средњег века. Али, упоредни називи “полуверци” (Душанов законик) и латини (варалице) подржавају ово тумачење, за назив који је био у обостраној употреби.

После раскола 1054. године, Рим је на Западу почео затирање свих православних које је сматрао јеретицима, од Британије преко Француске и Шпаније до Италије и целог Средоземља. Ни Великоруси око Новгорода нису имали мира, јер су мисионари обећавали краљевске круне руским кнезовима, а када ови то нису прихватали, онда је Ватикан проглашавао крсташке ратове и слао Свене (Швеђане) да насилно покатоличе Русе.

Став о погрдном значењу имена богомили, такође подржава и семантика њиховог имена, које не потиче од измишљеног бугарског попа већ је по Богомилу (Теофилу) владици подунавских Гета, који је у четвртом веку држао службу у Цариграду на гетској буквици. Он је био присталица Аријеве јереси, један од тројице аријанских владика који није потписао одлуке Никејског сабора. Тако је, касније, по његовом имену настао погрдан назив богомили као последица жигосања у вези аријанске јереси, који се исто тако односи на манихејце, павлићане, оригенисте или било коју ришћанску секту. Забуну око овог назива произвела је и чињеница, да су римокатолици такође називали истим погрдним именом богомили све православне “шизматике”, што је практиковано све до недавно, поред назива патарени, катари (албижани) шизматици или манихејци. Отуда, не треба да збуњује то, што у средњевековним историјским документима, “богомиле” прогоне како Немањићи на Истоку тако Млеци и Угри (Срби римокатолици) на Западу, каже С. Јарчевић!

Свети Сава је својевремено успешно сузбио „богомилство“, што треба разумети као потпуни неуспех латинске пропаганде у средњевековној Србији, о чему сведоче речи данашњих римокатоличких званичника: Има помирења са православљем, али нема помирења са светослављем! Јер, не треба заборавити, да је римокатоличка црква у време Стевана Првовенчаног, послала крсташку војску против Србије 1202. године. Крсташи су тада окупирали Задар са околином и предали га Млетачкој Републици (С. Јарчевић). Све недоумице око “цркве босанске” унео је Рачки, својом књигом “Богумили и патарени” у којој се искључиво позивао на латинске изворе, који су измислили сукоб Немање и неког “попа Богумила” из јереси дуализма. Да је “бошњачко ришћанство” и “црква босанака” измишљени идеолошки пројекат Аустроугарске, у циљу прикривања србског порекла босанских муслимана, показује рушење и уклањање мрамора покатоличених Срба у Далмацији. Највећи доказ јесте чињеница, да “црква босанска” нема ни један једини траг у свести и предању Срба из Босне. Као што сељак из Босне за себе каже, да је Србин закона ришћанског тако властела из Босне у свим писаним изворима себе зове Срби а свој језик србски, који се на латински преводи као “словенски”. Дукљанин нигде не помиње богомиле, а тестамент госта Радина почиње са знаком крста, где своју веру он назива апостолском. Васо Глушац истиче истоветну структуру такозване босанске цркве са СПЦ, наглашавајући св. Григора Назијанског, заклињање у 318 св. Отаца из Никеје, поштовање икона и светих мошти, св. Тајне крштења и причешћа и веровање у Васкрсење. У Босни је постојала само Србска православна црква, што су доказали у бројним расправама Анђелић, Петрановић, Душанић, Милаш, Глушац… као и страни писци Благоев, Лавровски, француски србиста А. Вајан кога наводи А. Ћеклић, у свом чланку у Геополитици, поред М. Вензелове, британског историчара уметности и америчког историчара Џ. Фајна. Потврде постоје у средњевековним повељама, чак и старим фалсификованим изворима Ајнхарда, Порфирогенита и Попа Дукљанина, где се они приказују као Срби. А. Ћеклић наводи пример „богумилског повеза“, о коме је писала Берта ван Регемортер, у тексту „Повез југословенских ћирилских рукописа“, иако је тај повез по декоративним и структуралним елементима, истоветан са србским средњовековним повезима, што је изнето у тексту: „Богумилски повез – Један историјски фалсификат“ (Археографски прилози, 2013)! “У тези o босанским богумилимa све је под знаком питања”, име, настанак, учење па и сам покрет или његов нестанак. Стефан Првовенчани у житију посвећном оцу Немањи, помиње неке (католичке) јеретике, међутим, нигде се не помињу богомили. У једном купопродајном уговору за виноград из Кареје, Свети Сава се потписује као всјех правоверних крстјан молабник Сава грешни (М. М. Петровић), где је појам “крстјани” у ствари, старији облик за појам “христјани”. Једна од књига фрањевца Матије Дивковића носи назив “Наук карстиански” 1565. године, а језуита Бартол Кашић у “Ритуалу римском” 1640. такође користи апелатив „крстјани“ (А. Ћеклић). Сјајан закључак о “богумилству” дао је А. Ћеклић: Не постоји ниједан озбиљан историјски доказ о постојању богумила у Босни. Они у историографији постоје од средине 19. столећа, са идеолошким циљем оспоравање србског карактера Босне у средњем веку. Данас, они служе као историографска основа, која треба да оправда стварање бошњачке нације и самосталне државе Босне и Херцеговине.

Када се говори говори о “биолошком истребљењу „богумилске цркве” у немањићкој Србији, онда то треба схватити као чисту инверзију у приписивању геноцида католичке цркве, извршеног током 40-годишњег крсташког рата против катара (албижана), патарена или “богумила” на Западу. Јер, верски толерантни катари проглашени су за јеретике, због чега су нестали са историјске сцене Западне Европе, пошто је постојала претња да потисну саму католичку цркву! Зато су сви јеретици на трећем латеранском сабору 1179. године изопштени из цркве, и препуштени прогону световних власти која им је одузимала имовину. Крсташки рат против катара у Лангедоку (Јужна Француска) трајао је од 1209-49 читавих четрдесет година. У њему су страдали како јеретици тако и католици! Насиље према катарима је било крајње сурово, чак и за мрачни средњи век. Крсташи су у Безијеру побили цео један град од 20.000 становника. “Случајно”, ова бројка се поклапа са тобожњим “масакром” Немање. У освојеном Каркасону, становништву је отета сва имовина и протерани су потпуно голи из града. Током рата, укупно је побијено око 500.000 људи у Лангедоку, а њихова земља је окупирана и припојена Француској. Онда је уведена инквизиција да искорени остатке катарских или правоверних учења.

Прогон крсташа је натерао многе катаре да побегну у Босну. Зна се, да су „бугарски“ и „босански богумили“ били исте вере као “катари” на Западу. Папин легат кардинал Конрад, почетком 13 века каже да на Хелму (Балкану) живи старешина „крстјана” дед Растудије, којег албижани сматрају својим папом и долазе код њега по савете. Ако, знамо да нема друге цркве у Босни осим СПЦ, а да је ришћанска заједница апостолске вере, у време блиско ришћанском расколу, још увек обухватала простор од Црног мора до Британских острва и Атлантског океана, онда се мора поставити питање апостолских ришћана. Како то, да православни уопште не постоје у римокатоличким земљама, нити о њима има било каквог трага?

Из писма цара Стојана, алијас Константина, упућеног са сабора у Никеји, као посланица у Рим, Италију, Мисир, Малу Азију, Шпанију, Галију, Британију… види се да су у питању ришћанске владике. Ришћански континуитет аспостолске вере индиректно постоји у запису Равенског из седмог века, који каже да постоје три Србије у Европи: Јадранска, Дачка и Балтичка, док арапски писац Ибн Рустех у десетом извештава, да су Срби од Атлантика до Гога и Магога (Међуречје). Зар се онда треба чудити, што је “катарском” сабору одржаном у Француској 1167. године, на коме су присуствовали представници Лангедока, Ломбардије, Француске и Каталоније, председавао владика Никита из Цариграда!

Катари су били пацифисти са гностичким (< ариј. џнана, знање > јел. gnome, gnosis) учењем, блиско повезани са легендама о Гралу. Неговали су једнакост и заговарали слободно сељаштво уз могућност општег образовања. Приписује им се дуализам, а прихватали су учење о реинкарнацији и признавали женски принцип у вери, па су проповедници и учитељи катарскe верe били оба пола. Нису прихватали посредника између човека и Бога, па су признавали Риста а одбацивали цркву. Зато је Петар Бријски спаљен 1106. године, јер се побунио против лицемерја римокатоличког свештенства. Познато је, да су катари (албижани) настали из старе вере, која је на француском тлу била укорењена вековима још од апостолских времена. Најстарија историја данашње Француске, говори о владајућој династији Балшића која је владала у Шпанији, Прованси, Лангедоку и Аквитанији. Династија потиче од Балте, који је заједно са Теодосијем дошао у Провансу са Истока, а био је апостолске вере и царског порекла. Према опату Папону, у Провaнси је око 800. г. владао је србски краљ Босо (Божо) Балшић, а последњи владар династије је Алиса Балшић на почетку 15. века, која је владала Апенинском Србијом и Средоземљем, чак до Црног мора и Молдавије!

Богомилство” катара (албижана) је само друго име за “крстјане” ришћанске вере, какво је било изворно апостолско ришћанство Балшића, које се данас зове православље. Први папа био је био од Балшића у Авињону, а Луј 14 се заклињао у Ремсу на ћирилском Светом писму (П. Станојевић). О томе сведочи и истоветност преисторијске културе Британије и Подунавља Хелма пореклом из Винче. Јер, за Мак Алистера, Халдана и Чајлда, Британска острва представљају балканску колонијукоја је до 1066. године била православна.

Преломни тренутак за апостолску веру на Истоку, била је административна реформа руског патријарха Никона у 17. веку, како то истиче Николај Зернов из Руске заграничне цркве, којом је правоверје (вера Права) замењена православљем, са потпуно погрешним тумачењем ортодоксије у намери прикривања апостолске вере у Срба и Руса.

Слободан М. Филиповић

Грађа

John Adington „Old towns of Providence”, London, 1882.

В. Глушац, Истина о богомилима, Београд, 1941.

Abbe Papon, “Воyаgе de Provance“, Paris, 1783.

Александар Ћеклић. Богумили, историја или лажни мит, Геополитика, бр. 64 јун-јул 2013, Београд Р. Унковић, Б. Петковић и Б. Мраморац, “Бошњачење Босне”, Светлица бр. 5.

3 коментара

  1. Србин Јужњак

    Одличан текст о православцима и такозваној „Цркви Босанској“, али потпуно непотребно упропашћен деретићевским глупостима!

    „Из писма цара Стојана, алијас Константина“…
    Ово може да напише само неко ко је зрео за Лазу или Топају код Ниша!

    • Србин Јужњак

      Оваквим глупостима и фалсификатима с*ремо и на многе ствари које можемо да докажемо!

      „Нису прихватали посредника између човека и Бога, па су признавали Риста а одбацивали цркву. Зато је Петар Бријски спаљен 1106. године, јер се побунио против лицемерја римокатоличког свештенства. Познато је, да су катари (албижани) настали из старе вере, која је на француском тлу била укорењена вековима још од апостолских времена. Најстарија историја данашње Француске, говори о владајућој династији Балшића која је владала у Шпанији, Прованси, Лангедоку и Аквитанији. Династија потиче од Балте, који је заједно са Теодосијем дошао у Провансу са Истока, а био је апостолске вере и царског порекла. Према опату Папону, у Провaнси је око 800. г. владао је србски краљ Босо (Божо) Балшић, а последњи владар династије је Алиса Балшић на почетку 15. века, која је владала Апенинском Србијом и Средоземљем, чак до Црног мора и Молдавије!“

  2. За мене „БОГУМИЛИ “ није погрдна ријеч. Она је за мене Божији народ или Богу милни народ. А све недаце које преко нјега прелазе , то су Бозија искушења за спасење.

Оставите коментар