Подушни дан

У народу се дан рачуна од смираја до следећег смираја сунца, а једнак је једном месечевом конаку или времену које је потребно да се Земља обрне око своје осе. Недеља или седам дана (конака) чине мену месеца (< ариј. ме, промена), као једно од најстаријих мерила по којима су наши стари бројали време.

Мене месеца су саме по себи најбољи сведок седмодневне недеље (седмице) код Срба, које постоје у старим србским записима. Њихова астрономска потврда је синоптички циклус на сунцу, који траје седам дана и понавља се три пута, као једна од нематеријална јединица времена у србском календару (М. Стеванчевић).

Субота је дан у недељи или седмици посвећен мртвим прецима и планети Сатурн, ариј. aсита. Оличење Сатурна је код Илира био бог Влаге и Мраза, која се у старим србским рукописима зове Гледолет. Вода граничи поље сила и нарочито је привлачна за мртве душе, па субота није случајно подушни дан код Срба. Како је онда могуће, да народ чија је вера заснована на поштовању мртвих није имао дан њима посвећен?

Бесмислица, да Срби нису знали за суботу (ариј. сониварам, дан Сатурна), изречена је злонамерно, али је забуни ишло на руку народно и библијско рачунање времена, по коме је недеља (сунчев дан) посебан или Благдан, који је озваничио Стојан, алијас Константин. У том случају, среда је средина шест дана, али сви дани заједно с Благданом, који се посебно рачуна чине седмицу или недељу. У календару СПЦ, седмица је основни оријентир у богослужењу током целе године о чему сведочи Октоих.

Реч субота је изворно србска, по имену бога Саваота, ст. срб. Савахтани, ариј. саха-пати, господар света људи, оличење Сатурна и опште равнотежне силе (Брана). Тумачење суботе помоћу речи „сабат“ је погрешно, јер, ова реч изворно није јеврејска а односи се на било који празник: ариј. саб’аџита, поштован, хваљен (< саб’аџ, слава, богослужење), одакле су вавилонско шапату, 15-и дан календарског месеца (= иде), руско сабать и јеврејско šabbat.

Рашани (јел. Трачани), славили су Саватија (Дионис) или Сабатиа, бога излазећег Сунца код медских Брига, кога Прокопие и Теофан зову Sabatios (Sabazie), руски Саваов, библијски Сафаот а јевр. Sebha’oth. То је име Управдиног оца, које на језику Рашана значи “Исток”, кога су “Римљани” звали Либер, по либрацији или колебању Месеца. Он је Бак (Дионис) у улози бога плодности, слављен 17. марта као “ослободиоц”, јер омогућава обнову вегетације у пролеће. Отуда и монструозна подударност датума његове прославе са погромом на Косову и Метохији 2004. године!

За дете рођено у суботу, народ верује да је прозорљиво или видовито и такво дете зову “суботан” или “суботњак”. Субота важи за нечист дан у седмици, са бројним забранама. Сматра се несрећним или “наплашитим” даном, у који се не започиње било какав посао. Међутим, неке суботе се посебно празнују: Тодорова, Лазарева, заклопита пред Тројице, црвена (због шарања јаја) или Велика пред Васкрс и светла после њега, Мартина, Пресвета субота…

Некада је субота била „ђачка бубота“ и дан за обредно шибање свих ђака. То није случајно изабран дан, јер од мртвих зависи животворна снага која се преноси обредним шибањем. Тако је шибање спартанских младића вршено једанпут годишње кажу Кикеро, Лукијан и Плутарх, у храму богиње Сербоне Ортијске у Спарти. Најиздржљивијем младићу указиване су највеће почасти. Исту улогу имало је шибање код средњевековне секте флагеланата. Отуда, С. Чајкановић за шибање каже, да је имало магијску моћ као и крштење.

Причешће, опасивање, провлачење или лежање на земљи за време грмљавине преносе моћ оностраног, али, магијско шибање има за циљ пре свега терање злодуха (С. Чајкановић). Вероватно, да с тим у вези стоји наше предање, по коме је Бог жени одобрио да туче мужа суботом! Субота се иначе сматра “удовичким” даном, када су наши стари избегавали свадбовање које се данас практикује.

Слободан М. Филиповић

5 коментара

  1. Никад чуо. Бисер

    Моје су све тетке живеле на селу. Имао сам их четир пет комада а највише сам волео код „најопсаније“ тетка – Драге. Све су у куће примале попе(да, говорили су „попа“ а не поп. Попови су комунистички, увредљиви израз, па и ако је био некад примењиван, народ је тихо и неприметно избегао даљу употребу речи „попови“ и заменио је речју „попе“ као реакцију на злочине комуниста. У оно време, никада и нигде нисам чуо реч „свештеник“ али је касније примењивана све више. Мада не знам како је и зашто нисам чуо, свиђа ми се донекле)
    И шта сам хтео да питам?
    Ах, да!
    ПОДУШНИ ДАН???
    Ишао сам и у цркву и слушао народ, памтио многе ствари за које данас већина Срба нема пуно обавештења, био сведок многих наших верских празника и обичаја који су данас „избачени“ нажалост. Прво су их комунисти један по један забранили и никада се више нису вратили међ народ.
    И сада – подушни дан –
    Јел то хрватска реч?
    Ја се извињавам ако неко то тако каже у свом крају, па ја нисам чуо, али никако ми не иде у главу зашто ја то никад нисам чуо?
    Или је то можда по новопатријарху помало екуменизирање имена светих дана и слично?
    Није то једина промена коју гледам. Свако мало данашње попчине избаце неку нову, прагматичну, транспарентну и демократску верску реч.
    Куда иду дивље свиње?

  2. Субота – дан за мртве тј.за упокојене.Отуда и она заупокојена литургија, која се врши за упокојену особу.

Оставите коментар