30. jun 2012. | Toni Karon / Time World / Prevod: Jelena Jovanović
Vladimir Putin (Foto: Time)
Ženeva – Konferencija kojom je predsedavao mirovni izaslanik UN-a Kofi Anan u Ženevi ima za cilj da donese neka rešenja i mir krvavom sirijskom sukobu. Ali na putu će stajati lokalna geopolitika.
Mirovni izaslanik UN-a Kofi Anan biće domaćin međunarodne konferencije posvećene tinjajućem građanskom ratu u Siriji, ali izgleda da subotnji sastanak u Ženevi ima tek mlaku podršku SAD-a, i to tek nakon što je Vašington stavio tačku na prisustvo Irana, čije učešće je Anan smatrao ključnim.
Državna sekretarka Hilari Klinton u sredu je nagovestila da će se SAD pridružiti predstavnicima iz Rusije, Kine, Velike Britanije, Francuske, Turske, EU i Arapske lige u Ženevi. Svrha sastanka, sudeći po Ananu, je da stvori konsenzus u vezi uslova političkog rešenja među međunarodnim igračima sa ulogom i uticajem na sirijski sukob, više nego u vezi uslova za političko rešenje. Izaslanik UN-a veruje da je najveća nada u pritiskanju suprotstavljenih strana na terenu da poštuju njegov mirovni plan na koji su se u aprilu obavezale ali ga nisu i primenile, od strane stranih sila, od čije podrške i pristanka na uslove rešenja one umnogome zavise.
Ali čak ni ključni igrači poput SAD i Rusije ne mogu se složiti oko načina rešavanja sukoba, i isključenje Irana i Saudijske Arabije nakon što je Obamina administracija zaustavila učešće Teherana sugeriše da će subotnji sastanak prosto ponovo ukazati na diplomatski ćorsokak.
„Jasno sam rekao da verujem da bi Iran trebalo da bude deo rešenja“, rekao je Anan u Ženevi prošlog petka. „Ako nastavimo putem kojim sada idemo i takmičimo se između sebe, to nas može dovesti do pogubnog i razornog nadmetanja čiju će cenu svi platiti.“
Obamina administracija spominje ulogu Irana u podržavanju sirijskog krvavog gušenja pobune u cilju proglašenja umešanosti Teherana „crvenom linijom“ zbog učešća u ženevskim diskusijama, i Anan je po svoj prilici izostavio Saudijsku Arabiju kao gest nadoknade Rusiji, koja insistira da zemlje koje naoružavaju i finansiraju sirijske pobunjenike imaju veliki udeo u pojačavanju sukoba. Ali, precizno govoreći, baš to što Iran i Saudijska Arabija odražavaju svoj već postojeći regionalni i verski rivalitet u sirijski građanski rat je bio razlog što ih je Anan želeo za stolom ukoliko postoji bilo kakva mogućnost za pronalaženjem rešenja bez daljeg krvoprolića. Mnogi u Vašingtonu, ipak, vide sirijski konflikt na isti način kao Saudijska Arabija, tražeći proterivanje Asada- najvažnijeg arabijskog saveznika Irana- upravo da bi oslabili Teheran.
Anan je možda u pravu da je takvo geopolitičko nadmetanje prepreka rešavanju krize, ali to ne mora da znači da će iko obratiti pažnju na njegovo upozorenje: Nisu samo Saudijci i Iranci koji se teško i mučno bore za svoje ciljeve preko sirijskih poverenika ti koji situaciju čine sve bezizlaznijom, to takođe čini i napetost u odnosima SAD i Rusije.
Navodno, Obamina administracija je čak planirala da uslovi učešće SAD u razgovorima u Ženevi time da Rusija odobri zahtev da predsednik Bašar Asad da ostavku, stanovište koje je Moskva žustro odbila, insistirajući da nije na spoljnim silama da odlučuju ko će vladati Sirijom. Rojters je izvestio da Rusija podržava Ananov predlog da formira vladu nacionalnog jedinstva u Siriji, ali Ananov plan ne isključuje izričito Asada, što znači da bi Rusija i dalje mogla da insistira da on ostane na vlasti. Prošle nedelje, ruski ministar inostranih poslova Sergej Lavrov upozorio je da Rusija neće dozvoliti „preslikavanje libijskog scenarija na Siriju,“ odbacujući kao „nerealne“ zahteve Zapada da se Asad povuče. Ipak, zvaničnici SAD insistiraju na tome da sastanak u Ženevi postavi jasne smernice Asadovog povlačenja kao dela političke tranzicije.
„Ako Kofi Anan može da navede predložene učesnike da se slože sa takvim planom za političku tranziciju, onda će biti sastanka,“ rekao je zvaničnik Stejt Departmenta novinarima u utorak. „A to je ono što treba da otkrijemo pre nego što odemo na bilo kakav sastanak. Nema svrhe otići samo iz pristojnosti.“
Nema naznaka, ili bar, ne još, da Moskva planira da se obaveže. Rusija nastavlja da snabdeva oružjem Asadov režim pod ugovorom, strepeći da je to sistem naoružanja koji Siriji omogućava da brani svoje granice protiv „spoljnih napada“- u šta bi, naravno, Rusija uključila i bilo kakvu intervenciju NATO-a.
Moskva se opirala prošle nedelje kada je Britanija iskoristila izuzeće pomorskih snaga kao izgovor da okrene nazad brod koji je nosio sirijske napadačke helikoptere koji su bili u Rusiji na popravci- tovar je bio poslat još jednom pod ruskom zastavom. Moskva takođe nije proglasila krivom Siriju za obaranje turskog ratnog aviona za koji Sirijci kažu da je leteo uz podrazumevajući rizik u njihovom vazdušnom prostoru krajem te nedelje.
Ali NATO-ov odgovor na obaranje letelice jedne od svojih država članica bio je pokazatelj ograničenih mogućnosti dostupnih zemljama Zapada: slučaj koji bi zasigurno bio iskorišćen kao izgovor za veliko zaoštravanje u senci u kojoj su sile Zapada planirale nacrt vojne intervencije, a umesto toga, dobijen je relativno stidljiv odgovor. I savez, i sama Turska, čine se zabrinutim da izbegnu zaoštravanje ionako svirepog, religijski podeljenog sukoba.
Zaista, strane koje će se sastati sa Asadom u Ženevi imaju različite ideje o rešavanju krize, ali ne čini se da ijedna ima odlučujuću moć da koncentraciju usmeri na problem na način kojim bi se ostvario njen željeni ishod. SAD insistiraju da sukob ne može biti rešen sve dok je Asad na vlasti; Rusi ukazuju da Vašington nema uverljiv plan za suočavanje sa sukobima koji bi pratili strmoglav pad režima. Tokom većeg dela prošle godine, zvaničnici u Vašingtonu nagađali su da će Rusija možda raskinuti sa Asadom, ali vreme koje je prošlo učinilo je da ove tvrdnje izgledaju suludo optimistične.
I zaista, volja Rusije da odloži američke planove bavljenja sirijskom krizom bili su očigledni u njenim naporima da podrži pozivanje Irana da prisustvuje Ananovoj konferenciji. SAD su zabranile tu ideju, misleći da će time konferencija koje će biti održana u Ženevi biti više ograničena u svom delokrugu i ambiciji. I niko ne očekuje rezultat koji će napraviti veliku razliku u onome što i sam Asad zove „ratnim stanjem“ u Siriji.
Link ka originalu:
