Путин и Асад (Фото: РИА Новости)
Путин и Асад (Фото: РИА Новости)

Путинова геополитичка игра шаха са Вашингтоном у Сирији и Евроазији

Путин и Асад (Фото: РИА Новости)

Путин и Асад (Фото: РИА Новости)

Од како је преузео своју дужност председника Русије, Владимир Путин је одмах кренуо са решавањем најхитнијих геополитичких претњи Русији. Сасвим очекивано, у центру Путиновог дневног реда, налази се напета ситуација на Блиском истоку, пре свега у Сирији. Тамо, Путин ангажује сва могућа средства за спречавање даљег погоршања ситуације, које може довести до још једног светског рата. Његове активности последњих неколико недеља укључују активну личну политику са владом Сирије, као и са “Сиријским националним саветом“. Укључује и интензивну дипломатију са Ердоганом, и његовим режимом у Турској; укључује дипломатију иза затворених врата, са Обамом и директну дипломатију са израелским Бенџамином Нетанјаху

Сирија је, супоротно ономе што већина западних медија приказује, дугогодишња мултиетничка и религиозно толерантна секуларна држава, чији је председник, Башар ел Асад, Алавит муслиман, у браку са женом Суни муслиманком.Секта Алавит је изданак Шиита и она не присиљава своје жене да носе мараме на глави и слободне су по Суни стандардима, посебно у местима као што је Саудијска Арабија, где је женама чак забрањено да држе возачку дозволу. Укупна популација Сирије је разноврсна мешавина Алавита, Суна, Друза и Курда и јерменских православних хришћана. У случају да режим ел Асада падне, стручњаци процењују да ће, као у Египту, организација Суни муслиманско братство испливати као доминантна организована политичка снага. Тај догађај сасвим сигурно није добродошао у Тел Авиву, а свакако не ни у Русији или Кини.

Према процени Гајендра Синга, пензионисаног индијског дипломате, са деценијама радног стажа на Блиском истоку и дубоко упознатог са етничком разноврсношћу Сирије, уколико режим Ел Асада падне, у земљи ће веома брзо доћи до крвопролића, и да ће у том случају 17.000 убијених људи до сада, бити само увод. Синг процењује, “Пораз Ел Асада и његовог режима довешће до покоља Алавита, Шиита, Хришћана, чак и Курда и Друза. Све у свему то је 20% популације од 20 милиона људи.

То би било око 4 милиона Сиријаца. О томе би требало да размисле они на западу, који навијају за сумњиву опозицију “Сиријски национални савет“ која је под управом злослутне организације Муслиманска Браћа, и наоружане “Слободне сиријске војске“, за коју Њујорк Тајмс извештава да је многобројна, и подељена у наоружане групе. Штавише, конфликт би могао да се прошири и пренесе у Либију, што би и тамо довело до крвопролића, и проширило се преко сиријске границе у Турску. Сиријско обалско подручје обилује популацијом Алавита, док је такође велики број Алавита који живе у суседним турским покрајинама Хатај и Антакја.

Разликовање чињеница од фикције унутар Сирије је веома тешко због медија који су ограничени и портпароли опозиције су у више наврата били ухваћени како лажу о дешавањима у земљи. У једном недавном примеру, британски новинар тврди да је намерно био вођен у потенцијалну смртоностну замку, од стране побуњеничких опозиционих снага, како би постигли пропаганду против режима у Дамаску. Главни дописник британског ТВ Канала 4, Алекс Томсон, рекао је агенцији АП, да су га сиријски побуњеници оставили да умре, на ничијој земљи близу границе са Лебаноном рекавши му да желе да искористе његову смрт и припишу је влади, како би освојили још пропагандних поена. У једном бестидном примеру политичке манипулације, ББС је скоро ухваћен у објављивању фотографија које приказују масакр у Ал Хоули, 25. маја 2012., у коме се зна да је погинуло 108 особа, укључујући 49-оро деце. Испоставило се да је фотографију усликао италијански новинар, Марко Ди Лауро, у Ираку 2003. године

Улози у овој геополитичкој игри шаха, су ништа друго, него опстанак, прво Сирије, као суверене нације, без обзира на њене мане и недостатке. Улози даље подразумевају опстанак Ирана, Русије и Кине као суверених нација, заједно са другим земљама БРИК-а(Бразил, Индија и Јужна Африка). Дугорочно гледано, узима се у обзир питање опстанка цивилизације какву је ми познајемо и избегавање светског рата који би десетковао становништво света, не за десетине милиона као пре седамдесет година, већ би овај пут у питању биле милијарде.

Сирија ставља Москву на коцку

Што се тиче опстанка Ел Асада и Сирије као стабилне државе, Путин је веома одлучан. Мало људи се пита због чега Русија упозорава на могући светски рат уколико Вашингтон настави да захтева промену режима у Сирији, на чему ради Хилари Клинтон. Русија не намерава да унапређује интересе и моћ на Блиском истоку, јер то војно и економски није лако изводљиво, чак и у случају да она то жели. Уместо тога, ради се о очувању права једине руске приморске луке на Медитерану, у Тартусу, једине преостале руске војне базе ван бившег Совјетског Савеза, и јединог места са залихама горива на Медитерану. У случају сукоба са НАТО-ом, ова база би постала база од стратешког значаја за Русију.

Ипак, постоји још претњи за Русију. Путин и руски министар иностраних послова, Сергеј Лавров, су јасно нагласили да ако НАТО и САД покрену војну акцију против Ел Асадове Сирије, последице ће бити запањујуће. Поуздани извори у Дамаску су известили о присуству бар 100.000 руских “техничких саветника“ у земљи. Такође, руски теретњак наводно преноси у Сирију, обновљене руске Ми-25 хеликоптере за напад, док је пар дана раније руска поморска флота, предвођена руским разарачем, бродом Адмирал Чабаненко, запловила ка Тартусу.

Претходни покушај да се обновљени хеликоптери, који су раније купљени, пошаљу назад у Сирију био је блокиран у јуну, док се пренос обављао бродом без руске теретне заставе. Москва је изјавила да неће толерисати никакве сметње у саобраћају са Дамаском. Руски портпарол Министарства одбране, Вјачеслав Дзиркалн, објавио је да ће “флота бити послата са задатком да гарантује безбедност наших бродова, и како би се спречило било какво ометање приликом блокада. Желим да подсетим да не постоје границе“. Оно што Москва говори је да је спремна да поново изведе верзију Кубанске ракетне кризе из 1962., уколико НАТО будаласто настави борбу за промену режима у Дамаску.

Отворено је објављено да је такозвана демократска опозиција у Сирији под управом тајновите Муслиманске браће(организације која никако није чувена по мулти-етничким демократским намерама) и да ће победа режима ове организације, кога подржавају САД, покренути талас нестабилности од Централне Азије до република бившег Совјетског Савеза. Кина је такође изузетно осетљива у случају ове опасности, због тек недавних крвавих побуна муслиманске организације у аутономној покрајини Хинјианг Уугхур, богатој нафтом. Немири су били под тајним покровитељством америчке владе.

Русија се чврсто везана са Кином, с обзиром да су обе нације упале у катастрофалну замку стављајући вето на резолуцију Савета безбедности УН. Та америчка резолуција отворила је врата НАТО уништењу не само Моамера Гадафија, већ и уништењу Либије, као функционалне државе. Овај аутор је лично разговарао у Москви и Пекингу с обзиром да је слом у Либији захтевао добро информисане особе на оба места, питање је како су они то могли да превиде. Обе земље су јасно закључиле да је даљи напредак на плану Вашингтона, кога Џорџ Буш назива Пројекат Великог Блиског истока, у супротности са националним интересима и Кине и Русије, и отуда гвоздено противљење НАТО плану за промену режима у Сирији. До данас Русија и Кина, стални вето чланови Савета безбедности УН-а, три пута су искористили своје право вета над новим америчко-подржаних санкција против Сирије. Последњи је био 19. јула.

Путин и његов министар Спољних послова, Сергеј Лавров, инсистирају на стриктном придржавању предложеног мировног плана, бившег генералног секретара УН-а, Кофи Анана. За разлику од онога што Вашингтон занемарује, шест тачака Анановог плана, говори против промене режима, али су за преговоре, као и крај борби – примирје.

Лицемерство Вашингтона

За промену режима насилним путем, у Сирији, залаже се још једна бизарна коалиција, која поред Вашингтона и његових европских “вазалских држава“(коју је Збигњев Бжежински назвао “Европске чланице НАТО-а) укључује још седам држава, од којих је Саудијска Арабија најистакнутија. Још једну битну улогу против Дамаска игра Катар, дом америчке војске као и про – НАТО орјентисаног ТВ канала Ал-Јазера. Поред тога, турска влада Реџепа Тајипа Ердогана, обезбедила је простор и тренинге за обуку наоружаних најамника које ће слати преко границе у Сирију.

Покушај Ердоганове владе да пошаље турске борбене авионе, тзв. Фантоме, који би летели провокативно ниско у сиријском ваздушном простору, и тиме поново привукли пажњу на НАТО интервенцију у Либији која се одиграла пре две недеље, пропао је, када је турски генералштаб изјавио: “ Није пронађен никакав експлозив, нити било какве запаљиве материје у остацима који су извађени из мора.“ Ердоганов план није успео и изјаву: “оборен од стране Сирије“ заменио је са изјавом “наш авион, кога је Сирија наводно уништила“. НАТО је пре некоглко месеци, успоставио командни и контролни центар у Искендеруну, у турској покрајини Хатај, близу сиријске границе, како би организовао обуку и наоружао Слободну сиријску војску. Обама не жели потпун рат у Сирији пре америчких избора који ће се одржати у новембру. Такође је поручио Ердогану да се “опусти“ за сада.

Већина западњака, који информације о светским аферама верно добијају са страница Вашингтон Поста, CNN-а или BBC-а, убеђена је да је неред у Сирији чист случај када “добри момци“(такозвани Сиријски национални савет и импровизоване Слободне сиријске војске) ратују против “лоших момака“(Ел Асадове диктатуре и његових наоружаних снага). Већ више од годину дана, западни медији приказују снимак(чак снимљен ван Сирије), који прича о невиној, ненаоружаној, демократски оријентисаној популацији која бива немилосрдно масакрирана у покољу који спроводи режим.

Медији никада не дају објашњење, зашто би користило Ел Асаду да елеминише своја најјача средства за преживљавање, то јест, подршку већине Сиријаца, против страних интервенција које се тичу суверених послова Сирије.

Заиста је велики број извештаја новинара очевидаца из Турске и Сирије укључујући и РТ, који тврде да је још од почетка “мирна демократкска опозиција“ тајно снабдевена оружјем и обукама, често у камповима на турској страни. Професор Ибрахим Алоуш са Зајтонех универзитета у Јордану, изјавио је за РТ:

Наоружање се кријумчари у Сирију у огромним количинама, са свих страна света. Веома је јасно да су побуњеници добијали оружје из иностранства и да је сиријска телевизија приказивала готово свакодневно, пошиљке наоружања, које су пристизале у Сирију, преко Лебанона, Турске и других граничних прелаза. Пошто су побуњеници подржани од стране Заливског савета за кооперацију и НАТО-а, могуће је предпоставити да финансије и наоружање добијају од истог извора који им нуди политичко покриће и финансијску подршку.“

Један турски новинар, ветеран, кога је овај аутор интервјуисао у Анкари у априлу, када се управо вратио са дугог пута по Сирији, дао је свој извештај о заробљивању мале групе бораца на страни опозиције. Новинар, који је течно говорио арапски, био је запањен када је вођа побуњеника захтевао да сазна зашто људи који су их заробили говоре арапски. Када су му рекли да им је то матерњи језик, вођа побуњеника им је одговорио: “Требало би да говорите хебрејски, ви сте са израелском војском, зар не?“

За кратко време, преко границе у Турској, најамници су  брзо обучени, дати су им калашњикови и шака долара и речено им је да иду у џихад против израелске војске. Чак нису ни знали против кога се боре. У другом случају, најамници, регрутовани из Авганистана и околине, и финансирани новцем Саудијске Арабије, укључујући и чланове Ал Каиде, створили су “демократску опозицију“ утврђеном режиму Ел-Асада.

Чак и основна новина америчког естабилишмента, Њујорк Тајмс, приморана је да призна да је ЦИА извозила оружје сиријској опозицији. Како је речено, “Официри ЦИА-е, тајно раде у јужној Турској, помагајући савезнике да се одлуче који борци сиријске опозиције ће добити оружје за борбу против сиријске владе. Званичници су саопштили да се оружје, укључујући и аутоматске пушке, гранате на ракетни погон, муницију и противтенковско оружје, доставља углавном преко турске границе, тајном мрежом посредника која укључује и  сиријску Муслиманску Браћу, а све је плаћено од стране Турске, Саудијске Арабије и Катара.

Међународни комитет Црвеног крста класификује овај сукоб као грађански рат. Питер Валенстин, главни истраживач мира на универзитету у Упсали и директор “Упсала програма за истраживање сукоба“, је изјавио: “То се развило у интернационални грађански рат, и како знамо из историје, што је више интернационализованији, дуже ће трајати.. То јесте грађански рат, али тренутно споља долази много оружја, и то је оно што га чини интернационализованим грађанским ратом.“

Према изјави Мери Елен О’Конел, поштоване научнице и професора права и међународне расправе о резолуцији на универзитету Нотр Дам, “Изјава Међународног комитета Црвеног крста значи да се Ел Асадов режим суочава са организованом и наоружаном опозицијом, ангажованом у војним снагама, и Асад има право да одговори на исти начин. Сиријска војска ће имати више права да убија особе због њихове припадности наоружаној опозицији, него у случају кад је Ел Асад био ограничен да употреби силу за време важења мирнодопских правила.“ Групе побуњеника опозиције, тврде да значи сасвим супротно

Док Државни одсек САД-а упорно подржава “демократију“ и захтева Ел Асадову оставку и прихватање сумњиве опозиције Сиријског националног савета, групе изгнаника којом управља организација Муслиманска Браћа, Русија дипломатски вешто ради на ослабљењу западњачког марша у рат.

Путинова препредена дипломатија

Сад, чим је Владимир Путин опет преузео руску председничку канцеларију  7-ог маја, кренуо је у низ компликованих дипломатских мисија са надом да смири или избаци из колосека вашингтонски план за Сирију. Путин је 16-ог јула угостио Кофија Анана приликом његове посете Москви и поново истакао нескривену подршку Анановом мировном плану.

Због многих искривљених слика у медијима, корисно је прочитати сам текст Анановог плана у 6 тачака:

– Обавеза рада са изаслаником у инклузивном политичком процесу под сиријским вођством, упућеног на решавање легитимних тежњи и брига Сиријаца и, у том циљу, обавеза именовања овлашћеног саговорника када изасланик то затражи;

– Обавеза да се зауставе борбе и хитно постигне ефикасан прекид оружаног насиља у свим његовим облицима, надгледан од стране Уједињених нација, тако што ће сви учесници настојати да заштите цивиле и стабилизују земљу.

У том циљу, сиријска влада треба одмах да заустави напредовање трупа, оконча употребу тешког наоружања у насељеним центрима, и започне повлачење војника из унутрашњости и околине насељених центара.

Када све ове акције буду предузете на терену, сиријска влада би требало да ради са изаслаником како би заједно довели до одрживог престанка оружаног насиља у свим његовим облицима  и са свих страна, уз ефикасан механизам  надзора УН-а.

Сличне обавезе биће тражене и од изасланика опозиције и свих релевантних елемената који могу зауставити борбу и заједно довести до одрживог престанка оружаног насиља у свим његовим облицима  и са свих страна, уз ефикасан механизам надзора УН-а;

– Обавеза обезбеђивања благовременог пружања хуманитарне помоћи на свим подручјима захваћеним борбама, и у овом циљу, као непосредне кораке, прихватање и спровођење свакодневних 2 сата хуманитарне паузе, и усаглашавање прецизног времена и начина спровођења дневне паузе кроз ефикасан механизам, укључујући и локални ниво;

– Интензивирање темпа и обима ослобађања произвољно притворених лица, нарочито укључујући угрожене категорије особа и особе умешане у мировне политичке активности, обезбеђивање преко одговарајућих канала, без одлагања, списка свих места у којима су та лица задржана, брзу организацију приступа таквим локацијама и брзо реаговање преко одговарајућих канала на све писмене захтеве за информацијама, приступом или ослобађањем који се тичу таквих особа;

– Осигуравање слободе кретања кроз државу за новинаре и не-дискриминаторску политику издавања виза за њих;

– Поштовање слободе удруживања и права на мирну демонстрацију као правно загарантоване.

У Анановом плану нема захтева за Башара ал-Асада да одступи пре било какве обуставе ватре, супротно ономе што Хилари Клинтон понавља након што је инсистирала на томе да САД такође подржавају Ананов план. Ананов план позива на дипломатско решење. А дипломатско решење очигледно није оно што Америка жели. Она жели промену режима и очигледно ширење рата преко шиитско-сунитске поделе у муслиманском свету.

Москва и Пекинг једнако јасно желе да повуку линију и спрече ширење хаоса из Сирије. Русија и Кина, обе чланице са правом вета у Савету безбедности УН-а, блокирале су 19-ог јула нову резолуцију за Сирију подржану од стране САД-а, инсистирајући да је дизајнирана да отвори врата војној интервенцији у Сирији, попут оне у Либији.  Резолуција је формулисана од стране британског министра иностраних послова Вилијама Хејга, и отворила би врата седмом поглављу резолуције Савета безбедности УН о Сирији. Поглавље 7 омогућава петнаесточланом Савету да одобри акције у распону од дипломатских и економских санкција до војних интервенција. 17  Хашка резолуција захтевала је да сиријска влада за 10 дана повуче сво своје тешко наоружање из урбаних подручја и повратак трупа у касарну. Ништа није речено о разоружавању „Слободне сиријске војске“. Вашингтон тврди да ће бити заинтересован само за економске или дипломатске санкције, а не војне. Аха. Хмммм…

Путин има и више него мало надмоћи коју може да искористи са турским премијером Ердоганом.  Ердоган је био у Москви непосредно пре гласања Савета безбедности УН-а како би разговарао са Путином о Сирији. 18 Турска је други највећи купац руског природног гаса, с тим што око 80% њеног природног гаса долази од руског Гаспрома који је под државном контролом Русије. 19 Цела турска стратегија заснована на „енергетском чворишту“ и игрању кључне улоге у протоку гаса из Евроазије и Средњег истока ка Европи зависи од гаса из Русије и Ирана. Пре годину дана Иран, Ирак и Сирија потписали су милијарду долара вредан уговор о гасоводу који би требало да иде из Иранових огромних Саут Парс поља ка Ираку, Сирији па даље до Турске, и коначно до Европе.

Путин је такође 21-ог јуна отишао у Тел Авив да се сретне са израелским премијером Бибијем Нетањахуом. 21 Руски утицај у Израелу није баш мали. Од распада Совјетског Савеза, око шест милиона Руса, углавном Јевреја, емигрирало је у Израел током протекле две деценије. Коначно, Израел не може бити пресрећан поводом тога што сиријска опозиција коју води Муслиманско братство  долази на власт у суседној му Сирији. Иако се појавило јако мало детаља о садржају разговора, јасно је да је Путин пренео поруку да „уништена, дезоријентисана и сломљена Сирија не може помоћи Израелу. Сирија има друго највеће и најбоље организовано Муслиманско братство  после Египта,“ судећи по бившем индијском амбасадору K. Гајендри Сингу.

Онда су, 11-ог јула, Путин и Лавров позвали Абдела Басета Сајду, новог вођу сиријске опозиционе организације подржане од стране САД-а – Сиријског националног савета, у Москву да „поразговарају“. Сајда, који припада курдској сиријској мањини и живео је 20 година у егзилу у Шведској, занимљив је као потпарол опозиције из курдске мањине у Сирији, човек са мало или нимало активног политичког искуства, очигледно изабран пре свега да би се сакрио доминантан профил Муслиманског братства СНЦ-а. Русија је наводно Сајди јасно ставила до знања да ће наставити да блокира све покушаје да се свргне Асад и да опозиција треба чврсто да се држи Анановог плана и да преговара о смиривању ситуације.  Сајда је, са друге стране, јасно рекао да нема преговора док Асад не оде, што је став који подстиче крвопролиће.

У сваком крвопролићу и ескалацији насиља постоје знаци да је Путин и са Обамом постигао тихи договор да се питање рата држи по страни док не прођу новембарски избори.  Русија се недавно сложила да поново отвори линије снабдевања за америчке војне набавке у Авганистану у исто време кад је Вашингтон дириговао „извињењем“ за недавна убијања пакистанских цивила својим беспилотним летелицама.

Стари лутајући новинар Пепе Ескобар недавно је сумирао ситуацију у свој њеној тмурној реалности:

Турска ће наставити да пружа логистичку базу за плаћенике који долазе из „ослобођене“ Либије, Саудијске Арабије, Ирака и Либана.  Кућа Сауда ће и даље налазити готовину да их снабдева оружјем. А Вашингтон, Лондон и Париз ће наставити са финим штимовањем тактике за оно што ће остати дуга, тињајућа предигра за НАТО-ов напад на Дамаск. Иако наоружана сиријска опозиција не контролише ништа ни издалека значајно у Сирији, очекујте да ће плаћеници, наводно наоружани од стране куће Сауда и Катара, постати још немилосрднији. Очекујте да ће не-баш-Слободна сиријска војска наставити да организује операције још месецима, ако не и годинама. Ствар од кључног значаја је та да ли ће остати довољно линија за снабдевање- ако не из Јордана, онда свакако из Турске и Либана.

————————————————————————————————————————————————————-

Notes

1 David Harding, How a meeting of the Muslim Brotherhood offers new hope to Syria’s rebels, The Daily Mail, 18 July 2012.

2 Gajendra Singh, Syria: An update on internal, regional and international standoff, 18 July, 2012, email to author.

3 Raphael Satter, UK journalist Syria rebels led me into death trap, Associated Press, June 8, 2012.

4 Richard Lightbown, Syria: Media Lies, Hidden Agendas and Strange Alliances, Global Research, June 18, 2012.

5 Tom Parfitt, Russian ship with helicopters for Syrian regime sets sail again, The Telegraph, 13 July, 2012.

6 F. William Engdahl, Washington is Playing a Deeper Game with China, Global Research, June 11, 2009.

7 The vassal quote by Zbigniew Brzezinski: „…To put it in a terminology that harkens back to the more brutal age of ancient empires, the three grand imperatives of imperial (American-ed.) geostrategy are to prevent collusion and maintain security dependence among the vassals, to keep tributaries pliant and protected, and to keep the barbarians from coming together.“, The Grand Chessboard: American Primacy And It’s Geostrategic Imperatives , 1997, p. 40.

8 Adrian Blomfield, Syria: Turkey jet crash may have been accident, The Telegraph, 12 July, 2012, accessed in

9 Pepe Escobar, Why Turkey won’t go to War with Syria, July 8, 2012.

10 RT, Syrian opposition getting ‘daily shipments’ of arms, 08 February, 2012.

11 Eric Schmitt, CIA Said to Aid in Steering Arms to Syrian Opposition, The New York Times, June 21, 2012.

12 Mariam Karouny and Erika Solomon , Syrian forces surround rebels fighting in capital, Reuters, July 16 2012.

13 Victor Kotsev , Chaos in Syria overshadows rebels’ hopes, Asia Times, July 18, 2012.

14 Ibid.

15 AFP, Russia’s Putin to meet Annan for Syria talks, 15 July 2012.

16 „Six-Point Proposal Presented to Syrian Authorities“, UN Security Council. 21 March 2012.

17 Voltaire Network, Russia, China veto UN resolution on Syria for third time, 19 July 2012.

18 Rian.ru, Putin Meets Turkey’s Erdogan Ahead of UN Syria Vote, 19 July 2012.

19 F. William Engdahl, The Geopolitical Great Game: Turkey and Russia Moving Closer.

20 Pepe Escobar, op. cit.

21 AFP, op. cit

22 K. Gajendra Singh, Will Putin’s Israel Visit Calm Middle East Tempest?, June, 2012.

23 RT, Syrian National Council in Moscow for first-ever talks, RT.com, 11 July, 2012.

24 Pepe Escobar, op. cit.

25 Ibid.

4 коментара

  1. Учите од Путина!
    Имате и од кога!
    Треба само хтети, смети и умети!

  2. Zar svi strepe od “muslimanske braće“ kao nekakvog ideološkog klasnog borca za ekonomsku jednakost i bolju uravnoteženost između jako bogatih i potpuno siromašnih. I to ni manje ni više od imperijalne Amerike (Zapada). Samo i isključivo razlogom pridobijanja velike mase siromašnih ljudi u dojučerašnim američkim protektoratima, Egiptom ili njihovim prijateljem Gadafijem u Libiji, sa rukom pod ruku, još poznatijim trendom kao što je veštački formirana monetarna kriza na Zapadu sa poznatim Occupy Street, i ko zna što sve još ne pretočeno kroz teorije zavere, i toliko izvrnuto do neprepoznatljivosti ko je ko u svemu tome i u kojoj ulozi, a da su iste tedencije i demokratske pobede muslimanske brače (neka vrsta muslimanskog komunizma)stvarno protivne onim stvarnim plemenitim idejama, a za koje se ovi kao godinama pripremaju i zalažu, nešto naučeno od plemenitih ideja revolucionarnih pokreta u latinskoj americi, Kuba…i za one ciljeve koje zagovaraju ovu priču u konačnici pripadanjem nekom novom imiđu u novo sagrađenoj i institucionalno vođenoj Američkoj međunarodnoj imperiji. Onda će tako indoktrinirani kad i ako za to zatreba u plemenitoj ideji svi zaginu, u nameri da konačno stvarno uspostave božju pravdu i istinu ili jednakost svog nacionalno verskog ponosa protivno nekoj sad po tome tuđoj i staro omrznutoj oligarhiji ili prevaziđenoj raznolikosti kao svom opštem neprijatelju te svoje jednoumne jednakosti, naročito protiv krštana koji su isključivo pravoslavni i s time budu iskorišteni samo kao najamna vojska Američke imerije u onemogućavanju postojećeg međunarodnog poretka protiv Rusije i Kine kao njegove zaštitnice. Također konačno i protivno ovoj večinskoj ili sunitskoj populaciji, kao svojim glavnim ciljem i sastojkom delovanja, argumentom svoje tako formirane solidarne brige ili pozitivne ideje o jednakosti muslimanske brače ići ka formiranju jedno tako kontrolisanog svog velikog teritorijalnog saveznika, “Velikog Bliskog Istoka“, protiv svih onih koji se sad kao tome protive i suprostavljaju održavanjem navodnih diktatora i time bivaju označeni kao negativni. Npr Rusija u svom ekonomskom putu i približavanju kapitalizmu i Zapadnim vrednostima pokušava u svojoj kapital transformaciji po uzoru na isti taj Zapad formirati svoj ekonomski prosperitet, a medijski se od istog Zapada eksponiraju svojim oligarsima i time prikazuju kao kapitalizmom nad kapitalizmom i ovakvim uvlačenjem svog imiđa u prošlo sadašnje vreme razvijanja svojih kapital odnosa kao potencijalnog ili stvarnog neprijatelja broj 1, u zamenjenim ulogama. Zar takvu vrstu paralele ili slike u ogledalu, ali sa stvarnim pozitivnim predznakom, ove sve razne druge države slobodnog puta neovisne uticaja direktnog mešanja od strane Američke imperije, ne mogu za svoje potrebe i samih naroda formirati neku svoju vrstu muslimanske brače ili su tu s te strane entuzijazma narodnih masa već zakasnili i zato moraju dobro odmeravati i izvagati svako svoje daljnje medijsko delovanje u razotkrivanju istine od laži jer su kako vidimo, a sad je očito zatečeni dugogodišnjim delovanjem imperije. Zato jedino principijelan stav i nastojanje da se kod sunita razvije patriotizam jednak kao kod drugih grupacija u pravcu izbijanja jednostranih argumenata i time dajuči prostora iskazivanju svoje osobenosti i lojalnosti, onako kako se to Amerikanci znaju ponositi ili k….ti svojom zastavom i onda kad samo u šatoru mogu spavati ili nam tu sliku svoje privrženosti plasiraju. Jel nešto urađeno tome slično povodom istih “brača“ te kontrolirane revolucije vođene američkom rukom i dali se mogu provesti i od strane onih drugih zemalja, Rusije I Kine npr.

  3. Zar svi strepe od “muslimanske braće“ kao nekakvog ideološkog klasnog borca za ekonomsku jednakost i bolju uravnoteženost između jako bogatih i potpuno siromašnih. I to ni manje ni više od imperijalne Amerike (Zapada)…
    (izostavljen dio u prethodnom tekstu radi biljeg razumevanja o ćemu se radi)
    …koji su u strateškoj pozadini ove “braće“.

Оставите коментар