Црна Гора (Фото: Б92)
Црна Гора (Фото: Б92)

Das Parlament: Нема помоћи за туризам у Црној Гори – Руси одлазе!

Берлин-Од кад је Црна Гора ушла у НАТО, Руси – до тада најчешћи гости – је заобилазе. А и становништво је подељено због прозападног курса премијера Ђукановића.

Црна Гора у августу: лето, сунце, balkan-food и балкан-ритмови – шпиц сезоне и пуна кућа код Бранке и Драгана Петровића, у идиличном приморском месту Петровац. Ова два пензионера издају своја четири апартмана за оне са дубљим џепом: поглед на море на пространим терасама је укључен у цену. Гости долазе од маја до октобра, већина њих већ годинама. А гости су пре свега – Руси.

Они су је открили кад је Црна Гора 2006 постала самостална држава. Руски олигарси су инвестирали у привреду, њихове супер-јахте су се љуљшкале у монденској марини „Порто Монтенегро“. Око 70.000 некретнина, пре свега на обали, су прешле у власништво руских држављана: до 30.000 њих се трајно преселило у Црну Гору. У Будви постоје руски агенти за некретнине, продавнице, забавишта и школе, медији, чак и курсеви јоге на руском. На црногоским плажама се дуго чуо скоро искључиво руски језик, православна Црна Гора је била омиљена туристичка дестинација за Русе. Но, од када се курс црногорске владе све више заокретао у правцу Запада – а пре свега од када је земља у јуну примљена у НАТО- то се променило.

„Наших најбољих гостију има осетно мање“, жали се Бранка Петровић. „Данас можемо само да сањамо о томе да нам кућа буде од маја до октобра стално издата.“ А зато што су туристи из Русије битан привредни фактор за земљу, Срђан Дармановић, министар спољни Црне Горе, је после пријема у НАТО службено објавио да неће бити увођења виза за руске туристе. Што пуно помогло није.

Љубав без престанка

Црна Гора има око 620.000 становника, друга највећа етничка група су Срби. Од црногорско-османских ратова, који су Црној Гори донели независност, је „Мајка Русија“ била сила заштитница, којој се слепо веровало. 1948 године, када је Тито раскинуо са Сталином, небројни су Срби из Црне Горе, рад њихове љубави ка Совјетском Савезу, завршили по казаматима.

Кад је Црна Гора 2009. постала кандидат за чланство НАТО, дошло је до протеста широм земље. И Бранка Петровић је била против, пре свега због бомби које је НАТО, у „Косовском рату“ 1999, бацио на Србију и Црну Гору – тада једну државу.

„Била сам у том моменту у Београду, код рођака. Кад год се зачула сирена, трчали смо у подрум и дрхатали целим телом. Видели смо како град гори. Не желим ишта заједничког да имам са тим људима.“ Ни Бранка ни пуно њих других то нису заборавили.

Упркос свим отпорима је у априлу 2017. у старом краљевском граду Цетињу, пала одлука о уласку у НАТО. Тесном већином: од 81 посланика су 46 била „за“. Опозиција је бојкотовала гласање.

Дуготрајне демонстрације нису ништа помогле. Мило Ђукановић, који већ 25 година ђене премијер – ђене председник а увијек шеф партије, узде власти држи у својим рукама, весла неометан даље ка Западу. Некадашње посвојенче бившег југословенског председника Слободана Милошевића Црну Гору није увео само у НАТО. Од 2012 је земља и кандидат за чланство у ЕУ. Москва је забринута за сопствену безбедност – западне границе Русије су окружене државама НАТО а Црна Гора је од тих граница удаљена само 1.500 километара.

У међувремену је Русија премијера Душка Марковића и оних 46 посланика, који су гласали за пријем у НАТО, прогласила за непожељне особе. Једног високог функционера црногорске владајуће партије ДПС су протерали из Руске Федерације. Црна Гора је узвратила и прогласила непожељним 149 Руса и Украјинаца, на шта је Русија забранила увоз црногорског вина. Али, на то су се Црногорци само слатко насмејали: виногради „Плантаже“, са 2.300 хектара и годишњом производњом од 17 милиона флаша, су вински гигант, који већ три године прави лукративне послове са Кином.

За пријем у НАТО су, геополитички и војностратешки гледано, одлучујући језичак на ваги биле јадранске луке у Црној Гори. У Тивту, у заливу Боке Которске, су Аустријанци у 19. веку изградили ратну луку, коју је касније југословенска војска проширила. Бар, лучки град наспрам Барија, живи од бродског и контејнерског саобраћаја. А описују га и као „Капију Јадрана“.

Противници ступања у НАТО се плаше да ће црногорске луке постати базе Алијансе. Сем тога, прибојавају се да ће и трошкови наоружања скочити у вис. И Бранка Петровић је забринута: „Сада могу да искористе и границе ка Србији да би, у случају случаја, могли овде да стационирају западне трупе. Цели Јадран је ионако сада под контролом НАТО.“ Реално: само оних 20 километара јадранске обале, које припадају Босни и Херцеговини, нису у рукама НАТО.

Августовске врелине прођоше, септембар доноси хладније ноћи. На тераси Бранке и Драгана стоји чашица ракије, турска кафа и питање шта опште Европска Унија доноси Црној Гори. Бранка је скептична: „То смо већ видели у Хрватској. Од када су у ЕУ, Русима треба виза па им стога више и не долазе. То ће се и код нас десити па нам стога улазак у ЕУ не изгледа као неко баш сјајно решење.“

Дања Антоновић/ИН4С

 

2 коментара

  1. Нема зиме за милогорце. Има још лудих Срба који ће долазити у „еколошку државу“ да добију шамар.

Оставите коментар