(Фото: pixabay.com)
(Фото: pixabay.com)

Мрачна страна алхемије: Фосфор – „ђавољи елемент“

Фосфор је један од најнеобичнијих елемената периодног система. Убија људе на безброј начина, а у историји су забележени многи случајеви у којима је баш он био главни злочинац. Фосфор је, упркос томе, кључни део живота на Земљи. У комбинацији са кисеоником ствара фосфате, држи на окупу нашу ДНК, кости чини снажнијим, а важан је и за кључне хемијске реакције у ћелијама. Међутим, има и своју мрачну страну због које је добио надимак „ђавољи елемент“.

Чист фосфор се може наћи у разним облицима и бојама, у зависности од распореда атома у његовом молекулу. Тако постоји бели фосфор (познат и као жути), црвени, љубичасти, црни и од недавно, розе.

Проблематични бели фосфор

Бели фосфор је први откривен шездесетих година 17. века и већ тада је био на лошем гласу. Пронашао га је алхемичар Хениг Брант, који је кувао сопствени урин у нади да ће тако добити злато. Након неколико дана загревања много литара устајале мокраће, Хениг је успео да изолује белу, воскасту чврсту материју, што га је вероватно разочарало. Ипак, кад се смрачило, расположење му је можда поправила чињеница да је његов изум светлео у сабласно зеленој боји. Хениг је тој чудној супстанци дао назив „фосфор“, по грчкој речи за „носиоца светлости“, а пошто је у то време светлост углавном произвођена паљењем различитих материјала, његово откриће било је право чудо.

Алхемичари тог времена су се надали да ће фосфор бити безбедна алтернатива свећама, које су тада масовно изазивале пожаре у кућама, али су њихову идеју отежавале две препреке. Прво, фосфор има врло непријатан мирис и нико не би желео да му кућа мирише на њега. Друго, он је по питању ризика од пожара већи проблем од свећа, јер је његова зеленкаста боја у мраку заправо његова реакција на кисеоник, која о час посла може да се убрза и доведе до пожара.

То је на тежи начин сазнао хемичар Николас Лемери у 17. веку.

„Након неких експеримената над фосфором које сам извео у кући, један комадић оставио сам нехајно на сточићу у мојим одајама, а слушкиња га је након намештања кревета, случајно покупила заједно са постељином коју је спустила на сто. Особа која је касније легла у кревет, пробудила се током ноћи осетивши необичну топлоту и открила да је покривач у пламену“, написао је тада Лемери.

Његов гост је имао срећу, па је преживео иако је познато да фосфор гори невероватним интензитетом и производи густи, бели дим због чега се користи у производњи димних бомби.

„Духови“ су заправо испаривање фосфора

Лакоћа с којом се овај елемент почиње да гори навела је многе на помисао да је баш он кривац за спонтано самозапаљивање људи. Откривено је, наиме, да микроби из људског организма могу да претворе фосфате из хране у високо реактивна једињења фосфине, који се спонтано пале у додиру с ваздухом. Међутим, мало је вероватно да је он кривац за ту мистериозну и смртоносну појаву, будући да је у људском измету детектован само у траговима.

Међутим, могуће је да је одговоран за чудну сјајну измаглицу која се на гробљима често доживљава као појављивање духова, јер се ослобађа приликом распадања тела.

Проблем запаљивости угасио је све наде да ће икада бити кориштен за унутрашњу расвету, али је зато отворио нова врата: шибице, које су притом могле да се упале и на најмањи притисак главе.

Шибице са белим фосфором су се у 19. веку масовно производиле, а људи које су звали „умакачима“, урањали су у угрејане котлове са фосфором и другим хемикалијама дрвене штапиће с оба краја, секли их на пола и паковали у кутије.

Фосфор убијао „умакаче“

Умакачи су радили у сменама од 14 сати дневно и у лоше проветреним фабрикама, што значи да су стално удисали фосфорна испарења. И они су, као и радници задужени за мешање хемикалија и паковање шибица, били у највећем ризику од тровања фосфором.

Због лоше зубне хигијене, фосфор је најпре нападао вилицу. Симптоми би започињали болом у зубу, који би потом испао. Лице би натекло, а гнојне упале би се прошириле целом вилицом. После тога би се отварале ране на лицу, које би се продубљивале све до кости, које су код отрованих сијале карактеристичним зеленим сјајем од акумулираног фосфора.

Једини лек био је да се сироти пацијент удаљи од фабрике, али на то ни један од њих није желео да пристане, јер би то значило одсуство прихода. Уместо тога, уклањана им је захваћена вилица.

Они који су имали среће да преживе такво мучење, имали су трајне деформације. Упркос томе што се за фаталне последице нагомилавања белог фосфора знало већ педесетих година 19. века, шибице од овог облика „ђавољег елемента“ замењене су оним од црвеног фосфора тек почетком 20. века.

б92

један коментар

  1. au…
    ako b92 piše o spontanom samosagorevanju i alhemiji,
    mora da su ih kupili neki teški čobani za male pare …

Оставите коментар