Пуниша Рацић (Фото: Восток)
Пуниша Рацић (Фото: Восток)

Српска коалиција: Срамна кампања против Пунише Рачића и српског народа

Подгорица – Кампања која се, поводом подизања споменика Пуниши Рачићу, води против српског народа, превазилази све границе дрскости, али и цивилизацијског понашања. Јадна је Црна Гора која се обрачунава са мртвим Пунишом Рачићем под притиском Хрватског народног вијећа, ХСС-а и хрватске дипломатије. Према нашим информацијама, једино им је преостало да сакупе потписе којом ће оснажити петицију за подизање споменика Анти Павелићу у близини сједишта савјета Хрвата и њихове владајуће националне партије у Црној Гори.

Српска коалиција позива органе власти, прије него што повуку конкретне потезе са пројектованим циљем рушења споменика Пуниши Рачићу, да себе преиспитају поводом неколико ствари. И да имају у виду да рушење споменика Рачићу изазива одговор.

Прва, да ли је логично да се држава обрачунава са народом који чини трећину њене популације, а међу којим ће тешко наћи појединца који ће у Пуниши Рачићу пронаћи сународника кога ће се одрећи?

Друга, да ли је сагласно моралним принципима порушити споменик Рачићу, само зато што је припадао опцији која је и у вријеме краља Николе и Југославије Карађорђевића била већинска и скоро акламативна на простору данашње Црне Горе? Ако остану при свом науму, онда медијске звијезде из режима, посебно из Министарства “вањских“ послова које, као такво, никада није постојало од када је Црне Горе, треба да се запитају да ли и гробови и мермерне плоче, постају легитимна мета свакога ко је незадовољан и коме регионални комшија наложи да се обрачуна са суграђанином само зато што му је предак био на “кривој“ страни!?

Наравно, треба имати у виду да се “права“ и “крива“ страна мијењају од режима до режима и једног до другог историјског тренутка. Нико се 1989. године у СФРЈ није надао да ће бити подигнути споменици Алојзију Степинцу и Миру Барешићу, али се то десило.

Треће, да ли је, имајући то у виду, чудно што се Васојевићи не одричу Пунише Рачића који се борио против диктатуре краља Николе и коме је било јасно да је Југославија трула, а Срби пред геноцидом? Рачићев одговор на ове дилеме јесте индивидуална ствар, али њему данас споменик нијесу подигли само Рачићи и Слатињани, него и “неки други“ Васојевићи које матична партија, ДПС, није могла приморати да се одрекну онога што им је, поводом Пунише Рачића, пренесено с кољена на кољено.

А генерацијама наших сународника очеви и мајке су причали да је Владимир Роловић, југословенски амбасадор у Шведској убијен од стране Мира Барешића коме је у Хрватској недавно подигнут споменик. Подизање тог споменика поздравило је Хрватско народно вијеће у Црној Гори и Хрватска грађанска иницијатива.

Српска листа

3 коментара

  1. За Србију

    Хрвати подигли споменик Францетићу. Нико да писне.

  2. Илија Петровић

    Стјепан Радић (1871-1928) био је идеолог хрватског сељаштва.
    Због неуравнотежености његових ставова, тешко му је пратити политичку оријентацију:
    Негира хрватско-угарску нагодбу; осуђује нагодбењачку политику Хрватско-србске коалиције; за време Великог рата води аустрофилску политику; заступа идеју самосталне хрватско-словеначке државе у оквиру Аустроугарске и, истовремено, напада њен дуалистички систем; републиканац; своју Сељачку странку уводи у Сељачку интернационалу у Москви; иступа одлучно против централизма и великосрпске хегемоније и, одједном, напушта републиканизам и признаје монархију.
    У свој тој папазијанији, водиља његове политичке мисли јесте антисрбизам, о чему сведоче и следећи примери
    Средином јесени 1918. године, група чланова Народног ви­јећа Словенаца, Хрвата и Срба (СХС) из Загреба, окупљена око Стјепана Ради­ћа, тражила је да се у будућој држави очува “хисто­ријски државноправни инди­ви­дуалитет” Хрватске, мада непостојеће.
    На седници Народног вијећа СХС од 23. новембра 1918. године, он тражи да “врховну власт у заједничкој савезној држави имају… српски насљедник пријестоља, хрватски бан и предсједник Словенског Народног Света”, да будућа држава има само три заједничка министарства (за спољне послове, одбрану и народну прехрану) а да остали послови буду у надлежности “државних аутономних влада”, између осталих и хрватске.
    Одлука Збора Сремаца у Руми, одржаног 24. новембра 1918. године, о непосредном присаједињењу Срема Краљевини Србији изазвана је, делом, и Радићевим развијањем “хрватске државотворне идеје” и захтевом да се на границама Хрватске (у чији састав, по његовој логици, спада и Срем – ИП) заустави “туђа војска”, србску.
    Крајем јула 1924. године формирана је политичка коалиција антисрпски расположених демократа Љубе Давидовића и Ради­ће­ве Хрватске сељачке странке, а њихова влада одмах је, сматра­јући то најпречом мером, кренула са ревизијом добровољачких уверења и сужавањем и одузимањем добровољачких права. Који дан касније, новосадска Застава то је оценила сасвим при­родним. “Антисрпски осветни дух покојне Аустрије најпре кеси сво­је зубе на оне, који су тој Аустрији ископали гроб. Данашњој вла­ди је зато прва брига, да лупи по глави издајице – српске добровољце”.
    Убр­зо по стварању Краље­в­ст­ва Ср­ба, Хрвата и Словенаца, Радићева Сељачка странка почела је да се бави превођењем католика из Ср­би­је, пре свега из Срема, Баната, Бачке и Барање, у Хрвате. Уверљив траг о томе хрватском “подухвату” оставио је Марко Јурић (1880-1949), Буњевац из Суботице, народни посланик, који је 27. фебруара 1927. године у Народној скупштини Краљевине СХС ре­као и следеће:
    “Истина је да се код нас врши насилно похрваћивање Буње­ва­ца и Шокаца од стране хрватских сепаратиста, и то од дана ос­ло­бођења, кад су били изаслати из Загреба. Још онда је донио неки хрватски лист да живи у Суботици 80.000 Хрвата који под маџар­ским режимом нису могли да говоре хрватским језиком. Још онда је то, господо, код нас Буњеваца непријатан утисак учинило и то зато што се ми нигда нисмо осећали Хрватима него Буњевцима.
    Ми смо, господо, и у туђој држави живели, заједно са браћом Србима и бранили своју народност као и вековима пре што смо бра­нили Европу од навале Турака са оружјем. Нарочито у послед­ње време повела је ме­ђу нама живу акцију за по­хрваћивање Се­љачка странка, да би свој по­ли­тички положај тамо уч­врстили.
    Бро­зова на­ре­д­ба из 1944. године о успо­стављању Вој­не управе у Барањи, Бачкој и Банату, заснована је и на великохрват­ском националном програму Радићеве (и Ма­че­кове) Хрват­ске сељачке странке

  3. Радош Бакић

    Стјепан Радић у свом листу Дом од 22. септембра 1914. године, прикључујући се општој антисрпској хистерији велича Старчевићево мишљење о Србима :Срби у Хрватској су Цигани, Власи и бог зна што, који су с турског коца утекли нама. Срби су дакле Влашки накот зрио за сјекиру. Они су смет и србеж на тијелу хрватског народа. Радићев Дом се чак хвалио како су Хрвати у Сарајеву разорили око две стотине српских радњи, да је проглашен преки суд, као и дам се у Загребу данима одржавају жестоке антисрпске демонстрације.[тражи се извор]

    Стјепан Радић је већ с почетка уједињења ишао је у Беч, Лондон и Москву, да заитересује свет за хрватско питање независности, и да направи међународно питање од хрватског питања.

    Италијански публициста Итало Цингарели писао је 1927. о Радићевој превртљивости која му је према приликама дозволила да несумњиво докаже да је био пријатељ Хабзбурга и непријатељ Карађорђевића, непријатељ аустријске куће и верни слуга српске краљевске куће, републиканац и монархист, пријатељ и непријатељ Италије, комунист и империјалист.

    Па ипак, изгледа да је најпримерније сведочанство о личности и делу Стјепана Радићу дао његов син Владимир, 1942. године у чланку Дан и домовина. објављеном у загребачком листу Нова Хрватска : У главним стварима, у темељним начелима, усташки наук није ништа друго него наук Стјепана Радића. Под поглавниковим мудрим водством изводи се наук Браће Радић.

Оставите коментар