(Фото: https://podviznickaslova)
(Фото: https://podviznickaslova)

Архиепископ Аверкије Џорнданвилски: Да ли Црква треба да буде „у корак са временом“? +

„Знај да морамо служити, не времену, већ Богу“

Свети Атанасије Велики, писмо Драконтију

„У корак са временом!“

Гледајте паролу свих оних, који у наше време тако снажно теже да воде Цркву Христову од Христа, да воде Православље од истинског исповедања Православне Хришћанске Вере. Вероватно ово гесло не одјекује код свих, нити увек тако гласно, јасно и отворено – ово, након свега, може да одбије неке ! Важна ствар је практично слеђење овог гесла у животу, тежња да се на један или други начин, у већем или мањем степену, ово гесло примени у животу.

Насупрот овог помодног, „модерног“ гесла, смртносногног душама, колико год он могао бити жирен или како год примењиван у животу, отворено или под покрићем, ми не можемо а да се не боримо – ми, који смо верни синови и представници Руске Заграничне Цркве, целокупне суштине у чије имне она постоји у свету, је да не буде „у корак са временом“, већ да очува непромењену верност Христу Спаситељу, истинској Православној Хришћанској Вери и Цркви.

Сетимо се како је Митрополит Антоније, оснивач и први јерарх Руске Заграничне Цркве, у свом изванредном делу “Како се Православље разликује од Западних Вероисповедања?“, написао у погледу дубоке разлике између наше Вере и инославља.

Он налази дубоку разлику у чињеници да нас Православна Вера учи како да изградимо живот према захтевима Хришћанског савршенства, док инославни узимају из Хришћанства само оне ствари, које су и у степену у којем су оне, сагласне са условима савременог културног живота.

„Православље гледа на Хришћанство као на вечну основу истинског живота и захтева од свакога да се присиљава и живи док не задобије ово мерило; док инославље гледа на основе савременог културног живота, као на непомериву чињеницу. Православље захтева морални хероизам – подвиг; инославље трага у Хришћанству за оним, што би нам могло бити корисно у садашњим условима живота. За Православног, позваног на вечност иза гроба, где истински живот почиње, истироијски формиран механизам садашњег живота је пролазна маштарија; док је за инославног учење у погледу бидућег живота узвишена, племенита идеја, идеја која помаже човеку да чак боље изгради стварни живот овде.“

Ово су златне речи, које нам јасно и оштро указују на истиснки бездан који раздваја истинску веру Хришћанску веру – Православље од њеног изопачења –  инославља! (католицизма, протестантизма, са свим његовим безбројним сектама. нап. webm.) у једном се налази подвижнички напор (труд), окретање ка вечности; у другом, снажна привезаност ка земљи, вера у прогрес човечанства на земљи.

Даље, као што је Митрополит Антоније тако оштро и праведно рекао, „Православна Вера је аскетска вера“, и „блажено стање које обожаваоци „сујеверја прогреса“ (да користимо подесан израз С.А.Рашинског) очекују на земљи, обеано је од Спаситеља и будућем животу; али ни Латини, ни Протестанти желе да се помире са овим, из простог разлога “да будемо искрени“ зато што слабо верују и васкрсење, а снажно у срећу у садашњем животу, који напротив, Апостол назива паром, која ће нестати (Јаков 4:14).

Из овог разлога псеудо-хришћански Запад не жели и није способан да схвати одбацивање овог живота од Хришћанства, које воли да се бори, да остави старог човека са делима његовим и да се обуче у новог, који се обнавља за познање по обличју Онога, Који га је саздао. (Кол. 3:9-10)

„Ако истражимо све заблуде Запада“, наставља Владика Антоније, „и оне које су ушле у догматско учење и оне које су присутне у њиховом моралу, видећемо да су они укорењени у неуспеху схватања Хришћанства као аскетског труда (подвига) који укључује постепено само-усавршавање човека“.

“Хришћанство је аскетска религија“ , закључује овај снажни, изванредни и јасан есеј. „Хришћанство је учење сталне борбе са страстима, о средствима и условима за постепено усвајање врлина. Ови услови су и унутрашњи „аскетски подвизи“ и дани споља  „наша догматска веровања и благодатни тајински чинови, који имају једну сврху: да исцеле људску грешност и да нас подигну у савршенство“.

А шта видимо у савременом „Православљу“ –  „Православљу“ које је ушло у такозвани „Екуменистички покрет“? видимо потпуну негацију горе цитираних светих истина; другим речима: одбацивање истинског Православља у интересу духовне фузије са инославним Западом. „Православље“ које је себе поставило на пут „Екуменизма“ не мисли о подизању савременог живота, који постојано опада у погледу религије и морала, на ниво заповести Јеванђеља и захтева Цркве, већ пре на „прилагођавање“ саме Цркве на ниво овог опадања.

Овај пут актуелног одбацивања саме суштине Светог Православља – подвижничког напора, са циљем искорељивања страсти и усађивања врлина – постављен је у његово време, од стране поборниика тзв. „живе Цркве“ или „обновљенске цркве“. Овај покрет се одмах раширио из Русије, која је бачена у прах од стране свирепих безбожника, на друге Православне земље.

Још увек је свеж у нашем сећању, „Све-Православни конгрес2 сазван од стране Екуменског Патријарха Мелетија IV, тужне успомене, 1923. године, на коме су биле смишљене такве „реформе“, као жењени епископи, поновни брак свештеника, укидање монаштва и постова, скраћивање Божанских Служби, одбацивање посебне одеће за свештенство, итд.

Упркос колапсу ових безбожних замисли у то време, мрачне силе нису наравно, биле умирене и наставиле су да од тог времена своју упорну и истрајну акривност, налазећи себи прикладна оруђа у чину јерархије различитих Помесних Православних цркава.

У садашње време такође, по допуштењу Божијем, постигли су велики успех; скоро све Помесне Цркве су ушле у „Екуменистички Покрет“, који је као свој циљ зацртао укидање сада постојећи цркава – укључујући, наравно, и Православну Цркву – и успостављање неке врсте потпуно нове „цркве“, која ће у потпуности бити „у корак са временом“, одбацујући као бескорисне бекосрисне рите, као нешто „застарело“ и „заостало за временом“ све праве, истинеке основе Хришћанства, а пре свега, наравно, аскетизам, пошто је он неопходан услов за главну сврху Хришћанства: искорењивање страсти и усађивања Хришћанских врлина.

Имамо пред нама, као пример, званични документ, који припада Српској Православној Цркви: часопис „Богословље“ објављен од стране Православног Богословског Факултета у Београду (број 1. и 2. 1964.). У овом часопису налазимо чланак буквално назван: „Ноопходност састављања и објављивања нове збирке Канона Православне Цркве“. Аутор овог чланка, док лукаво потврђује да ће „идеална начела Цркве остати свуда и увек непромењена“, поред тога покушава да докаже да је збирка Канона Православне Цркве само производ времена, које је давно прешло у вечност, и стога не одговара захтевима захтевима савременог живота и мора бити укинута и замењена другом.

Та нова збирка канона, посматра, „мора бити у сагласности са основим начелима живота“, са којима је наводно Црква “увек рачунала“. „Наше време је“, говори овај лукави аутор, „различито у многим погледима од времена Васељенских Сабора, на којима су ови канони били састављени, и према томе, ти Канони не могу сада бити примењени“.

Погледајмо сада и видимо тачно, који су то Канони, које овај модернистички аутор сматра застарелим и неопходним за укидање:

– 9. Канон Светих Апостола, који заповеда да верни, након уласка у цркву, треба да остану на Божијим Службама до краја, и не треба да изазивају неред, ходајући по цркви.

– 80. Канон Трулског Сабора, који кажњава свештенство рашчињењем, а мирјане (световњаке) одлучењем, за неприсуствовање Литургијама у цркви за три недеље без неког важног разлога.

– 24. Канон Трулског Сабора, који забрањује свештенству и монасима да посећују трке и друге забаве; овом канону, аутор додаје потпуно наивну, чудну примедбу да су само у ранијим временима, оваква места била места порока и изопачености, док су данас наводно „центри културе и образовања“(?!)

– 54. Канон Светих Апостола, који забрањује свештенству, без неизбежне неопходности, улажење у кафану (крчму); овде опет имамо да некако изгледа да је крчма раније била другачија врста установе, него што је данас.

– 77. Канон Трулског Сабора и 30. Канон Лаодикијског Сабора, који забрањују Хришћанима да се купају заједно са женама; зашто је неопходно потврдити ове Каноне „застарелим“ је потпуно несхватљиво!

– 96. Канон Трулског Сабора, који осуђује вештачко савијање и увијање косе и у опште свако улепшавање себе различитим врстама украса „за узбуђивање нестабилних душа“ – уместо „улепшавања себе врлинама и добрим и чистим моралом“: овај Канон у наше време, не да није „застарео“ већ је постао и посебан императив, ако себи представимо у уму непристојну, бесрамну женску моду данашњице, која је у потпуности неприкладна Хришћанки.

Ово нам је довољно коју сврху има у виду горепоменута „реформа“ у нашој Православној Цркви, са којим се циљем предлаже сазивање Осмог Васељенског Сабора, о коме сви „модернисти“ толико сањају, пошто су већ окусили укусу „безбрижног живота“ који ће тада бити отворено дозвољен и озакоњен за све!

Али сагледајмо дубље каква је ужасна суштина свих ових захтева за укидањем наводно „застарелих“ канонских правила. Она је у овом: ови савремени „реформатори“ цркве, који сада тако дрско подижу своје главе, чак и у недрима саме наше Православне Цркве (и страшно је рећи, у њихов број нису укључени само свештеници, већ и значајни јерарси!), прихватају савремени живот са свим његовим чудовишним, неморалним пројавама као непомеривом чињеницом (што, као што смо видели горе, уопште није Православно, већ инославно, Западно начело!) и желе да укину сва она канонска правила, која јасно одликују Православље као подвижничку веру која позивана на подвижнички труд, у име искорењивања грешних страсти и усађивања Хришћанских врлина.

Ово је страшни покрет, смртоносан за нашу Веру и Цркву; он жели да изазове, по речима Христа Спаситеља, да со изгуби укус; то је покрет који је усмерен ка збацивању и уништењу истинске Цркве Христове средствима Њене лукаве замене лажном „црквом“.

Горепоменути чланак у српском богословском часопису је још увек дискретан, уздржава се од потпуне отворености. Говори о дозвољености у начелу брака за епископе, али у животу, чујемо све чешћи и постојани говор, који је далеко гори – наиме, о наводној непримењивости свих тих канонских правила која захтевају од кандидата за свештенство и од самих свештеника чист и морални живот без мане; или да кажемо једноставније, о дозвољености за њих те ужасне изопачености, у бездан у који савремени људски род себе све више и више потапа.

Једна је ствар грешити и покајати се, знајући и признајући да човек греши и да је у потреби за покајањем и исправљањем живота. Друго је озакоњивање безакоња, одобрење греха, успављујући тако нечију савест и тако укидати саме темеље Цркве. На ово ми немамо право, и то је најтежи злочин пред Богом, Светом Црквом и душама верних, које трагају за вечним спасењем.

И колико дуго, до којих граница можемо допуштати себи да идемо таквим клизавим путем, укидајући Црквене Каноне који држе Хришћански морал?

Управо сада у Америци и, као што чујемо, такође и на местима у другим земљама које су прихватиле савремену „културу“, постоји увећана пропаганда за званично укидање брака и уместо њега, озакоњења „слободне љубави“; коришћење контрацептивних средстава је озакоњено не само за брачне парове, већ чак и за неожењене, пошто брак наводно има своју сврху, не у стварању и рађању деце, већ „љубави“; законско признање је припремљено за гнусну, неприродну страст хомосекуалности, заједно са успостављањем посебног „црквеног“ обреда венчања за хомосексуалце (предлог Англиканског „епископа“): итд. итд.

И шта? Треба ли наша Црква да следи овај помодни пут – „у корак са временом“, да не би била остављена ван токова живота? Али каква ће то „црква“ бити, ако себи допусти све ово, или ако чак  само гледа на све ово са свепраштајућим снисхођењем? Више уопште неће бити црква, већ истински Содом и Гомор, који неће избећи, пре или касније, ужасну казну Божију.

Не смемо дозволити себи да будемо обмањени и преварени, јер неммамо потребу за таквом „црквом“ или боље, „лажном црквом“. Можемо бити и слаби, и немоћни, можемо често грешити, али нећемо дозволити да Канони Цркве буду укинути, јер ће тада бити неопходно прогласити само Христово Јеванђеље, по коме савремени човек не жели да живи, као „застарело“, као на нешто што „не одговара духу времена“ и укинути га!

Али Јеванђеље Христово, заједно са Канонима Цркве, као и Црквеним прописима, оцртавају нам Хришћански идеал према коме треба да тежимо ако желимо себи вечно спасење. Не можемо дозволити спуштање овог идеала ради задовољења грешних страсти и жеља, богохучну злоупотребу одвих светих ствари.

Какве год „реформе“ ови савремени криминални „реформатори“ желели, истински верујућа Православна Црквена свест их не може прихватити или признати. И шта год одступници од истинског Православља, од аскетске Вере, могли чинити, нећемо дозволити модернизацију наше Цркве, и НЕЋЕМО ићи „у корак са временом“.

_______________

У време, када под именом Хришћанства, чак Православног хришћанства, када се свака врста компромиса и сурогата се нуди човеку, чија духовна глад може бити задовољена само бескомпромисном Истином, духовни пастири који говоре исправно, постали су веома ретки. Архиепископ Аверкије, Монах Манастира Свете Тројице из Џорданвила, у Њујорку, и водећи јерарх Руске Заграничне Цркве, је један од тих ретких. На страницама руског религиозног часопоиса који издаје Манастир, „Првославна Русија“, његов глас се постојано чује, позивајући на верност Светом Православљу и упозорава на блиски суд Божији овом изопаченом роду.

Извор: „Православни одговор“

2 коментара

Оставите коментар