Исис (Фото: Реутерс)
Исис (Фото: Реутерс)

Била сам пи-ар терориста: Помагале су нам све западне владе

Тирана – У Тирани, престоници Албаније, крајем новембра одржано је занимљиво саветовање под називом „Конфликти на Блиском истоку — радикалне групе и идеологије“.

Конференцију је организовао Институт за слободне медије из Тиране, зато што се та земља последњих месеци, пре свега у безбедносним круговима, све чешће помиње као ново екстремистичко жариште, „сабирни центар“ за екстремисте који се или враћају, или шаљу на Балкан из оружаних сукоба на Блиском истоку.

Зна се да влада Едија Раме већ дуже време — по свему судећи у директној сарадњи с америчким војним и безбедносним структурама — ради на оснивању специјализованих „центара за дерадикализацију“ на територији Албаније, о чему је Спутњик у последње три године у више наврата писао.

Изгледа да се Рамин „труд“ исплатио — портал „Хафингтон пост“, у чланку објављеном почетком децембра, наводи да се у тој земљи већ налази око три хиљаде припадника МЕК-а, иранских муџахедина из Раџави култа, иначе љутих противника власти у Техерану.

Они су крајем 2016. године пребачени у Албанију из Ирака, уз новчану „инјекцију“ америчких власти Раминој влади и то — како наводи „Хафингтон пост“ — под плаштом „хуманитарне интервенције“, тј. уз супервизију УНХЦР-а. Уплата је, пише амерички портал, била најмање двадесет милиона долара.

Добро обавештени кругови у Албанији тврде да већ постоје и чврсте индиције да ће наредну групу која ће, такође из „хуманитарних разлога“ бити пресељена у ту земљу, чинити чланови породица — жене и деца — бораца ДАЕШ-а који су или већ напустили Ирак и Сирију, или су погинули у борбама током последњих неколико година.

Саговорница Спутњика, Британка Ен Кодабанде, експерт је за антитерористичке активности и дугогодишња активисткиња у области дерадикализације екстремиста. Написала је више чланака и књига на ову тему, заједно са супругом, који је иранског порекла. Годинама они раде и с радикализованим појединцима, помажући им да напусте терористичке организације и реинтегришу се у друштво.

Добро је упозната са ситуацијом у Албанији и кретањем чланова муџахединског покрета, а пре извесног времена је, како каже, до ње дошла информација да су припадници МЕК-а, стационирани у бившој згради универзитета у Тирани, почели да активно регрутују албанску омладину у свој покрет — и одлучила је да реагује.

За почетак, можда не би било лоше да појасните читаоцима Спутњика из каквог животног и породичног окружења долазе ти „радикализовани појединци“ са којима радите.

Долазе из свих слојева друштва. Погрешна је претпоставка да су у Сирију одлазили да ратују само неки примитивци — већина страних бораца ДАЕШ-а је из средње класе — углавном студенти, образовани људи… Тероризам је данас глобални феномен — не постоји особа коју он не може да погоди. Али у питању је чиста политика. Одлазак у џихад је политички акт. Притом, свако има лични разлог зашто постаје екстремиста, нема формуле, нема рецепта… Иначе, тешко се радикализују људи који имају неки циљ у животу; бег у екстрем најлакше се дешава слабим особама, без циља, „слуђеним“, „изгубљеним случајевима“… Своје најквалитетније чланове екстремисти, како кажу, регрутују међу насилним фудбалским навијачима. Мој посао данас је да идем около и објашњавам људима како „ради“ радикализација. Стално понављам — нико се не рађа као терориста. То није таленат, није каријера, није свестан избор. Мислим да сам ја, лично, сјајан пример да било ко, било када, може да буде радикализован, ако се нађе у погрешно време на погрешном месту.

Можете ли мало да појасните? Како сте то „ви, лично“ пример?

Кад сам уписала факултет, крајем седамдесетих, упознала сам занимљиву групу људи на Универзитету у Манчестеру. Било је пуно странца међу студентима, сви бисмо седели у студентском клубу и разговарали, углавном о политици. Иранци су тада долазили у великом броју у Енглеску. Били су дружељубиви, другачији од мог окружења, привукли су ме… Одржавали су повремено састанке, отишла сам на један од њих из радозналости, са својим тадашњим дечком, и испоставило се да су то у ствари муџахедини — МЕК — оно што данас зовемо Раџави култом. Ја тада нисам много тога разумела, али се сећам да су се дивно понашали према мени. Данас бих рекла да су технике које су користили да ме привуку биле, у најмању руку, занимљиве (смех). Нисам знала њихов језик, али сам осећала енергију. Били су активни, нису само седели и причали о политици, и то ме је привукло. Почела је револуција у Ирану, а ја сам, захваљујући њима, имала „седиште у првом реду“! Имала сам 19 година, дечко је такође био у томе, била сам велики идеалиста. Нисам била девојка коју је занимао шопинг. Хтела сам да мењам свет! И то се није променило, све до данас. Радикализација утиче на психу, али не утиче на тип личности. Ако уђеш у неку организацију као одређена особа, исти такав ћеш, у суштини, из ње и да изађеш.

Чекајте, шокирали сте ме том причом… И шта се даље догађало? Колико је све то трајало?

Двадесет година. Првих десет, до 1989. године, практично сам живела двоструки живот. Радила сам, имала сам посао, кућу, ауто, свој нормалан свакодневни „енглески“ живот, али сам све слободно време проводила радећи — за муџахедине. Бавила сам се оним што данас називамо пи-ар активностима, али су сви пријатељи мислили да са мном нешто није у реду. Нисам хтела никог да слушам. Мислила сам да сам паметнија од свих њих. То је део тактике — ми смо најпаметнији, имамо другима неразумљиву визију, виши циљ. Одвајање од породице је кључно. Свака радикална група приређује то својим члановима. У једном тренутку, мој тадашњи дечко је постао насилан, однос нам се променио, и ја сам се окренула њима. Постали су, практично, моја једина породица. Била сам компјутерски програмер са сјајном платом, али све сам то оставила због њих. Прво сам била у канцеларији у Лондону — гледала сам вести, писала саопштења… А онда сам отишла на Блиски исток. Замислите!? Енглескиња од двадесетак година, из средње класе. Ко би рекао?

Невероватно. Како вам се то десило? И како је могуће да нисте имали проблема са британским властима? Ипак је била у питању екстремна група…

Па, пре свега, ја нисам бирала у кога ћу да се заљубим (смех), просто се све тако десило… Отпочетка ми је било јасно да је њихова идеологија налик „исламском марксизму“. Почели су с активностима у време Иранске револуције, борили се против шаха, после револуције су хтели да изведу државни удар; тај план им је пропао, и протерани су. Представљали су нам се као борци за демократију, чак као напредни, феминисти — али у суштини, једини „посао“ нас обичних чланова је био да поштујемо вођу. Није требало да мислимо, да постављамо питања — само радиш шта ти кажу. То тешко може да разуме неко ко то није искусио. Питали сте ме за проблеме с британским властима? Па, МЕК је увек имао подршку западних влада јер смо радили против Ирана. Зато су нас и остављали на миру. Знала сам да су насилни, али ме ни то није спречило — иако сам по природи пацифиста, врло сам мирна, не волим насиље… То само показује на који начин могу да вас „придобију“ да више не размишљате својом главом. Данас бих, наравно, за њих рекла да су криминална организација. Само једна једина влада икада их је званично признала — била је то влада Садама Хусеина. Сви други су им помагали „на црно“ — политички, финансијски, да, али никада званично. Ако бисте питали британско Министарство спољних послова, или немачке или француске службе, сви би се само правили луди — рекли би да не знају о чему причате.

Следи наставак …

Урош Бобић / Спутник

један коментар

  1. Можда је ово добар „пропагандни“ чланак, мада ја не видим у које сврхе је добар.
    Она је лепа, млада, из средње класе, није бирала љубав, младић јој постао насилан(па наравно, кад се почела карати са муџахединима)она га оставила, била право јагње, влада је подржавала тајно, муџахедини цепали тајно, она се смеје, она је узор, она је све то дивно одрадила…она се поправила…
    Терајте се у …..!
    Млада старлета постала искусна, насмејана..
    Шта???
    Коме ово треба?
    Где су бре дивне девојке које поштено заврше пколу, поштено живе, нису из средње класе…?
    Нема их???
    Па нема их у медијима. Нису занимљиве као џихадистичке љубавнице британске средње класе.

Оставите коментар