(Фото: http://www.jezik.rs.sr)
(Фото: http://www.jezik.rs.sr)

“И богови су говорили србски” 1. део

Почеци србскога школства

Пре петнаестак дана, 5. априла, у Градској библиотеци у Новом Саду представљена је књига Ивана Телечког под насловом Школе у Молу 1703-2015 а један од њених представљача био је Драган Којић, управник те Библиотеке.

Илија Петровић (Фото: ilijapetrovic)

Илија Петровић (Фото: ilijapetrovic)

Када је и присутним “члановима библиотееееке” пружена могућност да се укључе у причу, потписник ових редака подсетио је да је 1703. године, углавном у Бачкој, отворено дванаест народних (основних) школа и да се та година сматра почетком организованог школства у Срба. Поступак за њихово отварање започет је наредбом аустријске царске владе из 1702. године, у оквиру србских привилегијалних права, у вре­ме кад су установ­ље­не подунавска, по­ти­ска и по­мо­ришка во­ј­на крајина. Том је наредбом било предвиђено да се по свим местима одреде земљишта не само за цркве, већ и за шко­ле и учитеље. Наредне године издата је наредба да се у сваком селу од­воји по је­дна сесија (парцела), сло­бодна од сваких намета, за учитеља ко­ји је “вичан немачком је­зику”, очигледно са намером да се деца у србским школа­ма “на вре­ме” по­чну под­вр­га­ва­ти немачком духу. Јер, државни органи “нису се никада зау­зимали за то, да се подиже просвета у народу срб­ском, шта ви­ше, они су за тим иш­ли, да просвети на­родној чине нај­веће смет­ње”.

Срби су стечена права знали да искористе на прави начин и приступили су школовању своје деце, у раној фа­зи скоро искључиво да би се научила читању црк­вених књига, али и да би се описменили “си­нови бо­га­ти­јих и углед­нијих фамилија, који су се припремали, да буду офи­ци­ри на­род­не милиције, и они ко­ји су се бавили трго­вином”. Постепено, школски рад усавршаван је тако да је свој деци, и мушкој и женској, не би ли заузела “што достојније место у чове­чанској заједници”, пружена могућност да поред стицања “лепе теоријске спреме”, овладају и вештинама неопходним за свакодневни живот, “на корист и себи и народу”.

И речено је уз то да је 2003, док је припремана монографија о Змајеву, селу у коме је 1703. године такође отворена народна школа, предложено Покрајинском секретаријату за просвету у Новом Саду и одговарајућем републичком Министарству у Београду, пошто се не ради о једној обичној годишњици, ма­кар и тровековној, већ о догађају од изузетног значаја за србску цивилизацију, и људску цивилизацију уопште (с обзиром на добро познату истину да се основом сваке цивилизације сматра писменост, а писменост је “рођена” у србском народу), да се та годишњица обележи на достојан начин и да иза ње стане држава Србија у лицу њене владе. Нажалост, обе поменуте институције све су то прећутале (мада је “главни” гост на представљању објављене монографије о Змајеву био републички министар просвете Гашо Кнежевић), тако да је тај изузетно значајан цивилизацијски догађај обележен једино у Основној школи у Змајеву. А допринос присутног министра Гаша том обележавању био је садржан у грдној замерци директо­ру Школе у Змајеву због тамо изговараних речи јер се он претходно “договорио” да скуп буде лишен “по­ли­тичких тонова”.

У међувремену, од 2003. године до данас, интерес Државе Србије за србску писменост ништа се није изменио, тако да се може сматрати нормалним што се та писменост зарушава са свих страна а србски језик черечи како се то коме свиди. Као што то сведочи и ова књига о школама у Молу, више је о школству и писмености србскога народа бринуто у аустријском царству него данас у Србији.
Када је поменут предлог извесног немачког лингвисте Михаела Шацингера из 2012. године да би Срби требало свој језик да преименују у “југословенски”, и “истосмерну” декларацију једне групе квазиинтелектуалаца (и из Србије, међу којима се нашао и академик Иван Клајн, председник Одбора за стандардизацију србског језика у такозваној Српској академији наука), Драган Којић је то изагање прекинуо “поруком” да треба говорити о књизи, каква је, да ли је… За Драгана Којића књига је, дакле, предмет сачињен од извесне количине папира уредно сложеног и укориченог а садржина јој је… ко те пита за садржину. У овом случају, према схватању Драгана Којића, за школу у Молу, што значи и за све друге школе у србском народу, институције које преко писмености и кроз писменост уводе људе у цивилизацију, положај у коме се налази србски језик потпуно је неважан. Баш као да је језик некакав “бабин зуб” у животу једнога народа, и баш као да народни просветитељ Мита Нешковић (1846-1907) био ван себе кад је записао да, захваљујући србском генију који је “сва­гда притицао у помоћ нашем народу кад год му је висила о концу судбина његових најживотнијих теко­вина”, спасавано је у одсудним часовима србско школство од распада, а србски народ од биолошког уништења.

Данас, пошто су истекла три века србске школе, бојим се да се суочавамо са нестајањем таквог генија.

Откуд Шацингер у причи

Да бих се сада “оправдао” што сам Драгана Којића испрепадао оним Немцем, дописујем како је тај Немац уопште ушао у целу причу.

Најпре, београдски Курир од 31. август 2012. године, под насло­вом Не­запамћени скандал, јавио је да Европска унија укида србски језик. Истога дана, редакцији Курира послао сам краћи осврт на ту вест, а истовремено, у истом тексту и упозорење Председнику Републике Србије да то није скандал, већ погрешан закључак: именовани Шацингер “само најављује да ће следећи захтев Србији за пријем у Европску унију бити да се одрекне србског језика.

За Србију, то није новитет, то је само наставак уцењивачке по­литике европских сила, пре свега Немачке, исказане најпре на Берлинском конгресу 1878. године, када је Србији удељено призна­ње под условом да се одрекне националне историје. Тада је многохваљени Стојан Ноvаковић (1842-1915) успео да за кратко време смисли и објави једну будаласту књигу под насловом Српске области X и XII века пре владе Немањића (Гласник Српског ученог друштва број XLVIII, Београд 1879), која је поставила темељ будућем заглупљивању и однарођавању србскога живља. (Исти такав захтев, да се оканемо прошлости и окренемо будућности, поновили су и Аме­риканци 1999. године у Дејтону, и касније нас врло често подсећа­ли на њега).
А можда би требало знати да је Теодор Павловић (1804-1854), својевремено секретар Матице српске, писао и следеће:

“Језик, вера и народност,
Аманет ти, Србе, брате,
То свето троје
То је извор чести, славе и среће твоје”.

Срби су ус­певали, у најтежим условима, вековима, да језик, веру и народност, “то све­то троје”, уз­дигну на степен култа и опстану са њим.

Месец и по дана касније, у својој контактној емисији “Екстреми” (17. октобра 2012), новосад­ска телевизија “Мост” угостила је Мирослава Шолевића, “некадашњег лидера косовскометохијских Срба”, и мене, као историчара.
У одговор на водитељево тражење “да се макар вратимо у исто­рију и видимо може ли се шта научити из тих чињеница”, осврнуо сам се и на једну “свежу” идеју професора Шацингера да се Срби одрекну србског језика и да свој језик назову југословенски. Додао сам томе да је Теодор Павловић био у праву када је рекао да србски народ опстаје благодарећи чврстом ослонцу на сопствени језик и да је он без језика – ништа. И тај језик није им изум од јуче, нити им је то средство за једнократну употребу. Озбиљни људи знају да је данашња ћирилица, словни израз вајкадашњег србског говорног споразумевања, наслоњена на винчанско писмо. Званична историјска наука у Србији (али и лингвистичка) бежи од винчанског писма и њего­ве везе са ћирилицом. Неки истакнути научник са запада и раније је предлагао да се винчанско писмо назове дунав­ско. Није Дунав писао тим писмом, писали су Срби. Назовите га средњоевропско, предлагао је даље тај научник. Није то средњоевропско, то је србско писмо. Како је то он уверавао, ако би Срби прихва­ти­ли један од тих предлога, многи србски проблеми били би отклоњени и Србима би био дозвољен улаз у ту такозвану европску цивилизацију.

Ко је то против србског језика и ћирилице

Бавећи се у међувремену другим темама везаним са србски допринос европској (и светској) цивилизацији, са закашњењем дужим од три године аматерски сам се упустио у расправе о (не)употреби србског језика и писма у Земљи Србији. Учинио сам то на прилично прозаичан и приземан начин: затражио сам од Телекома Србије, јавног предузећа за телекомуникације у скоро двотрећинском државном власништву, да ми рачуне за телефонске услуге испоставља на србском језику, ћириличним писмом. Моје тражење одбијено је, на наводну Телекомову жалост, пошто “тренутно не постоји могућност да се ра­чуни за телекомуникационе услуге штампају на ћириличном писму”.

На основу претходних сазнања, стечених у бројним контактима с инжењерима изузетних интелектуалних достигнућа, да техника може све, чак и да, по потреби, “прави малу децу”, био сам изненађен “открићем” да Телеком Србије није у стању да једним “кликом” отклони ту своју “ немогућност”.

Моја намера да своју преписку са Телекомом објавим на једној друштвеној мрежи била је безуспешна, пошто је уредништво те мреже проверавајући сме ли да пише “о теми” сазнало да се Телеком заштитио од “упада” јавности у његово јавно пословање, двема реченицама: “Свако умножавање, чување, прослеђивање, штампање и објављивање целине, делова Поруке или садржине информација из Поруке је неовлашћено и законом забрањено. Скрећемо вам пажњу, да неовлашћено коришћење и про­ме­товање Порука или њихове садржине на било који начин може изазвати вашу материјалну, дисциплинску, па и кри­вичну одговорност… у складу са законским прописима”.

Уз ризик да “заслужим” и смртну казну, затражио сам помоћ од Повереника за информације, али сам од њега могао сазнати само да “институција Повереника није та ко­ја даје информације, већ штити Ваше право на информа­ције”.

Помоћ од Заштитника грађана свела се на “подсећање” да “обраћање заштитнику грађана није замена за коришћење предвиђених правних средстава”, као и на упозорење “да свако понашање подносиоца при­тужбе које је очигледно супротно сврси права на обра­ћање Заштитнику грађана и које спречава његово пропис­но функционисање или прописно вођење поступка пред­став­ља злоупотребу права на обраћање Заштитнику грађана”. Све то једино је могло значити да коришћење србског језика и писма није заслужило било чију заштиту, понајмање његову, Заштитникову.

Обраћање Министру за телекомуникације, као надлежном за Телеком и његове рачуне, окончано је тако што је моје писмо прослеђено Покрајинском секретаријату за привреду, запошљавање и равноправност по­лова(!?) у Новом Саду. Министар је, наиме, “израчунао” да се проблем најлакше може разводнити ако се подведе под “равноправност полова”: један пол била би ћирилица а други пол тицао би се латинице. Јесте да су и ћирилица и латиница женскога пола, у чему су, дакле, равноправне, али и даље остаје питање због чега србски језик, који је му­шкога рода, није “уравноправњен” са женском ћирилицом. Или, можда, власт у Земљи Србији намерава да, зарад једно­стране (родне) равноправности, озакони истополне везе, брачне и ванбрачне, и у језику и у писму.

Када сам случајно сазнао да постоји и Потрошачки саветник који се бави произвођачким преварама на рачун наивних потрошача, јавио сам се и њему. Одговор Саветников био је јасан: “Примили смо Ваш допис. Потрудићемо се да Вам одго­воримо у што краћем року. Нажалост нисмо у могућности да Вам гарантујемо да ћете добити одговор”. Добро, и то је нешто: нешто ће се десити, а можда и не­ће, највероватније биће ово друго.

Научни приступ теми

За сваки случај, окрећем плочу и обраћам се Матици српској у Новом Саду, институцији која у Земљи Србији бри­не о томе како треба писати, ћирилицом или латиницом, или ћирилицом па латиницом, или је, можда, најбоље бити неписмен.

То и чиним 12. маја 2012. године, писмом Председнику Матице срп­ске и Управном одбору Матице српске, у истоветном тексту, како следи:

Поштована Господо Матичари,
Настојање да ми ‘Телеком Србије’ испоставља месечне рачуне телефонских услуга на србском језику и ћириличним писмом, у складу с оним што ми гарантује члан 10. Устава Републике Срби­је, већ месецима се своди на губљење времена. Признајем, моја досадашња обраћања појединим ’заштит­ним’ институцијама би­ла су заснована на наивном уверењу да свака од тих институција, било да се ради о мање или више утицајним колективним телима било о појединцима, има довољно моћи (снаге) да стане у одбрану уставног права сва­ког појединачног Србина да му се све инсти­туције у Земљи Србији обраћају србским језиком и ћириличним писмом.

У тренутку када сам разабрао да се ‘неки’ премного и не оптерећују оним што пише у Уставу и да Устав сматрају ‘колатерал­ном штетом’ постојећег правног система (који представља доказ да Србија јесте правна држава, што не значи и да је праведна, или правична), те да они ‘остали’ мирно, ћутке, уживају у својим звуч­ним функцијама створе­ним само зарад задовољења разних коруп­тивних заврзла­ма истога тог правног система, договорио сам се са собом да се окренем научном тумачењу спорних појмова, у свако­дне­ви­ци позна­тих као ‘срп­ски језик’ и ‘ћирилично писмо’.

По природи ствари, ваљало је поћи од онога што нам нуди најновији Правопис српскога језика, Нови Сад 2010, у издању Матице српске, под ‘И. Писмо’, на страни 15:

‘Ћирилица је, по важности, прво и основно српско пи­смо, од седамдесетих година XX века запостављена, марги­на­лизована и запуштена, од потискивања у службеној и јав­ној употреби до уметничке стагнације. Она у српској тради­цији има и неспорну симбо­личку функцију и зато је оправ­да­на њена фаворизација у служ­бе­ној, јавној, просветној и кул­тур­ној делатности*. Новији култур­но­историјски и политички развој, везан пре свега за скоро једин­стве­но српско-хрват­ско језичко заједништво (седамдесетак година и државно), из којега је настало богато српско наслеђе писано од­но­сно штампано латиницом (наравно, делом и старије од тог пе­ри­ода), потом савремене потребе културе и науке и кому­никације (с доминацијом латиничних култура) – учинили су да сигурно влада­ње латиницом и у писању српским језиком постане наша свако­дневна потреба. Такав, истина редак, суживот двају писама, за нас с једино прихватљивим редо­следом савладавања и приоритетом употребе – ћирилица па латиница, верујемо, не може бити ште­тан по српску кул­туру све дотле док ћирилица не би заиста била егзистен­ци­јално угрожена’.

Ако се појмом правопис означавају ‘правила за писање речи и за употребу реченичких знакова’ (како нас то увера­ва Матичин Речник српскохрватскога књижевног језика), онда се претходни редови, уместо да послуже као недво­сми­слен увод у правопис­на правила, морају схватити искљу­чиво као ценкање о теми која ни по коју цену не сме бити предмет пијачарских погодби.

Већ у првој реченици онога што је цитирано, по­казује се да Правописци, иако су од­некуд начули да је ћири­лица ‘запостављена, маргинализована и запуштена’, својом констатацијом да је ћирилица ‘прво и основно српско пи­смо’ изграђу­ју теориј­ски основ за управо поменуто њено запостављање, маргинали­зовање и запуштање. Уистину, они таквом тврд­њом постављају темељ неком ‘другом и неос­новном писму’, без обзира на то што им је однекуд познато да ћирилица у ‘српској традицији има и неспорну симбо­лич­ку функцију’ (макар потписнику ових редака било потпуно нејасно шта то, ко и како ћирилицу води ‘до умет­ничке стагнације’).

Правописачко поштапање ‘српском традицијом’ и ‘не­спорном симболичком функцијом’ само је магла којом се прикрива стварни труд да ‘новији културноисторијски и по­литички развој… (и), пре свега… скоро јединствено српско­-хрватско језичко заједни­штво’, у србском националним бићу угасе и традицију и ћирилицу као истински национал­ни симбол. Тврдње да је ‘скоро јединстве­но српско-хр­ват­ско језичко заједништво’ донело српском народу ‘богато српско наслеђе писано односно штампано латиницом’, да је ‘сигурно владање латиницом и у писању српским језиком… на­ша свакодневна потреба’, те да савремени свет опстаје само захва­љу­јући ‘доминацији латиничних култура’ (несумњиво, ова би правописарка ‘мисао’ морала бити проглашена непревазилазном будалаштином), засно­ване су на изра­зито антисрбској логици.
Заправо, прећуткује се чињеница да ‘богато српско наслеђе пи­сано односно штампано латиницом’ уопште није српско, будући да Унеско исто то латинично наслеђе књижи као хрватско.

И прикрива се намера да се, ставом о ‘доминацији лати­ничних култура’, српском народу подвали идеја о ништаво­сти српске културе и о нужности да се исти тај народ одрекне своје прошлости у корист некога неименованог ‘новијег културноисторијског и по­ли­тичког’ чиниоца (и верског, на­равно), према реце­п­ту приме­ње­ном на Берлинском конгре­су 1878. године.

А ону звездицу (*) изнад наводне фаворизације јадне ћирилице ‘у службеној, јавној, просветној и културној делатности’, Пра­вописци су уцртали тек реда ради, не би ли простој светини, онако узгредно, као потпуно неважно, у фус­ноти (за под ноге, јер реч фуснота значи баш то) ука­зали да члан 10. Устава Србије (који својим првим ставом предвиђа да је ‘у Републици Србији у служ­беној употреби српски језик и ћирилица’, те да се, како то захтева други став, ‘на основу Устава’) не може и не сме против­речити ‘до­ми­на­цији латиничних култура’, будући да је ‘сигурно вла­дање ла­ти­ницом и у писању српским језиком… наша сва­ко­дневна потреба’.

На крају,

Уважени Матичари,

Уз подсећање да су самоназвани српски ‘пријатељи’ с европског Запада предлагали да се винчанско писмо назове дунав­ско, иако званична историјска и лингвистичка нау­ка у Србији беже од чињенице да је данашња ћирилица насло­њена на винчанско пи­с­мо а не на Ћирила и Методија; ни­је Дунав писао тим писмом, писали су Срби. Назовите га сред­њо­европско, предлагали су даље; није то средњоевропско, то је срп­ско писмо. Како су ти душебрижници уверавали, ако би Срби прихва­ти­ли један од њихових предлога, многи српски проблеми били би отклоњени и Србима би лако био до­звољен улаз у ту тако­зва­ну европ­ску цивилизацију;
И подсећање да је извесни професор Шацингер, Немац, лингвист, крајем августа 2012. године предложио да се Срби одрек­ну српског језика и да свој језик назову југо­сло­венски;

Уз присећање да је један ваш Некадашњи Секретар пре више од сто педесет го­дина упозоравао да:
‘Језик, вера и народност / аманет ти, Србе брате / то свето троје / то је извор чести, славе и сре­ће твоје’;
Предлажем да Матица српска званично објави да ли је њен Пр­а­вопис намењен српском правописању, уз употребу србске ћири­лице, или је оно што у њему пише на страни 15 (а што је у ово пи­смо дословно пренесено) замишљено да буде ‘лог­и­стичка подршка’ свима онима чији је искључиви циљ да, ‘егзистенцијално’ угрожавајући ћирилицу, затру србско национално биће”.

Наравно, Матица српска је све то прећутала, због чега, равно месец дана касније, са својом углавном једностраном “преписком”, упознајем Председника Владе Републике Србије. Посебно указујем на намеру неког покрајинског органа да “потрошаче” србског језика и ћири­личног писма претворе у националну мањину – националну за­једницу. Мора бити да је у питању нека спороходна проце­дура пошто са те стране још није стигао одго­вор; вероватно се и даље договарају у коју би националну мањину требало сврс­тати јадне Србе – зло­срећнике без права да у Земљи Ср­бији користе сопствени језик и писмо.
Оно што се може сматрати најпоразнијим, то је да се, према уставном праву срб­ског наро­да на коришћење србског језика и србске ћирилице, све званичне институције у Србији односе незаинтересовано, одбојно, потцењивачки, подругљи­во, увредљиво.

На крају, Председнику Владе Републике Србије, постављено је питање докле тако, и са којим правом.
Наравно, није било одговора.

Илија Петровић

један коментар

  1. VRLINA : Nekada SKROMNOST..........danas POHLEPA

    “И богови…………..jevrejski…………. су говорили србски”

Оставите коментар