Ћирилица (Фото: Правда)
Ћирилица (Фото: Правда)

“И богови су говорили србски” 2. део

Са друге стране, “наука”

Илија Петровић (Фото: ilijapetrovic)

Илија Петровић (Фото: ilijapetrovic)

Али, зато, 19. јануара 2016. године, на Васељенској телевизији (http://www.vaseljenska.com/vesti-dana/hrvati-odlepili-cirilica-je-starohrvatsko-pismo-vratimo-je-u-sko/) објављен је текст Хрвати “одлепили”: “Ћирилица је старохрватско пи­смо, вратимо га у школе”, из кога сазнајемо да је Дамир Борас, ректор загребачког универзитета и професор на Ка­тедри за старију хрватску књижевност (која ли је то?), О­д­сек кроатистике, изјавио како су ћирилица и глагољица “ста­ра хрватска писма” и да би “било добро да буду поново у настави”.
Мимо пароле да “кад нешто боље познајете, мање од тога зазирете”, његови разлози за то “откриће” садржани су у наводном сазнању да “на ћирилици имамо низ старих тек­стова, а познавање тога писма помаже учењу руског јези­ка”, те да “код наших комшија користе се и ћирилица и ла­ти­ница, а савладавањем основа ћирилице у основној школи наши би ученици добили могућност читања стручне лите­ра­туре на ћирилици”.

Академик Јосип Братулић, једномишљеник Борасов, ко­ји је о истој ствари причао и пре двадесетак година, све­стан да би та идеја могла бити дочекана на нож, признаје да је кључни проблем у томе “што са ћирилице треба скинути политичку ауру”. А како скинуту ту ауру, пита се он, и о­д­мах предлаже:

“Врло једноставно, назовимо је хрватском ћирилицом”.

Моја маленкост се испод тога текста, истога дана (у 17:12), огласила краћим коментаром:
“Нису Хрвати одлепили, знају они добро шта раде.

Они чекају тренутак у коме ће се Срби коначно одрећи ћирилице, како би се пред светом могли хвалити барем једном цивилизацијском вредношћу (када већ других таквих вредности немају). Иако у Уставу Републике Србије пише да је у службеној употреби у Србији ћириличко пи­смо, нико то у Србији не поштује, ни академија наука, ни универзитет, ни школа, чак ни Правопис Матице српске. О јадним Србима да и не говоримо, они из удворишта ин­тернационализму, мондијализму и разним западним демо­кратским достигнућима нису ни стигли да науче ћирилицу.
Ћирилица је у Србији, данас, ‘остатак мрачне прошло­сти’ и само се чека да је ‘неко’ забрани. Да ли “неко из до­маће радиности”, да ли ‘неко’ са стране.
Још пре тридесетак година, хрватски лингвист Дали­бор Брозовић (1927-2009) рекао је једном заклетом брани­оцу српске ћирилице да “Хрвати уопће нису против ћири­лице. Само се ви Срби ње одреците – ми ћемо је одмах здушно прихватити”.

Текст овога коментара, наредног дана послат је Пред­седнику Матице српске и Управном одбору Матице српске са краћим пропратним писмом и предлогом да без одлагања предузму “кораке (мере), на начин како се штите разни “брендови” (макар шта то значило), жикина шареница, на пример, или лук и вода, не би ли се ћирилица (иако је у Србији скоро нико не поштује) заштитила од хрват­скога пиратства”.

Дакако, одговор се није ни очекивао.

Али, за Србе не би требало да буде изненађење ако их једнога јутра пробуди вест да су Хрвати заштитили ћири­лицу као своје писмо, позивајући се при томе на неке старе србске књиге које су, неким чудом, избегле хрватској “уљедбеној” ломачи и тако сачуване у некој од хрватских библиотека.

Јер, ваља знати да је пре извесног времена, на прелазу у 2013. годину, јавност била обавештена да је извесни Грго Микулић, Хрват, директор Туристичког бироа у Широком Бријегу, песник, ет­но­лог, клесар и љубитељ старина, “ис­клесао у камену дванаест ћириличних слова и намерава да исклеше још петнаест, а сва ће бити осветљена, видљива и читљива путницима који се крећу путем Мостар-Сплит и Мостар-Томиславград-Ливно. Слова су ник­ла на огради ос­новне школе у Кочерину, западно од Лиштице, ви­со­ка су 1,4 метра, широка метар а дебела 25 центиметара”.

Спљетска Слободна Далмација писала је тада да су Ср­би “у паници” због споменика, јер им Хрвати отимају ћири­лицу, посебно због тога што се Широки Бријег “може веза­ти уз свашта, али врло тешко уз ћирилицу”.
Своје разлоге за овај “писмени” рад објаснио је сам клесар:

“У почетку је било неверице и чуђења, али кад смо об­јаснили да се ради о старом хрватском писму којим је 1404. године писана и Кочеринска плоча, надгробни споменик Вигња Милошевића, која се чува у црквеном простору црк­ве у Кочерину као споменик нулте категорије, онда је све сје­ло на своје. Ради се о томе да је форсирање ћирилице у врије­ме двије Југославије као српског писма код на­рода створило ани­мозитет према свакој ћирилици, макар је она, уз латиницу и глагољицу, средњовековно хрватско писмо, ‘арвац­ка ћири­ли­ца’, како се спомиње у додатку Пољичког статута из 1665. године. Тако се догодило да смо с прљавом политич­ком во­дом избацили и дијете, које сада спасавамо”.

Микулић је још објаснио како су у Широком Бријегу одав­но схватили значење тог писма за хрватску културну ис­тори­ју, мно­го пре Хрватске академије знаности и уметно­сти. Та је институ­ција, наиме, тек крајем 2012. године ор­га­ни­зовала скуп, на­во­д­но научни, на тему “Хрватска ћирилична баштина” и тамо констатовала како је “од 11. до 18. века на великим дјеловима хрватског територија ста­новништво своје културне потребе изра­жа­вало (и) ћирилицом”.

Тако каже, и у лаж утерује Ферду Шишића (1869-1940), можда најзнаменитијег хрватског историчара, који на карти у Pregledu povijesti hrvatskoga naroda, Загреб 1962, иза стране 332, показује да је 1606. године источна хрватска граница ишла линијом Питомача-Грђевац-Стеничњак-Скрад-Слуњ-Доњи Косињ-уз Велебит до близу Новиграда, с тим што је највеће “дебљина” ове територије (од Вараждина до Грђевца, пре­ма западу), износила читавих сто километара “зрачно”. Где се та граница налазила Микулићеве 1404. године, ни Ши­шић не зна; не зна нико, јер Хрватске тада није било.

И угони у лаж Матију Петра Катанчића (1750-1825), књижевника, латинисту, универзитетског професора археологије, који је скоро цела два века иза ове Шишићеве границе знао да “Хрвати живе западно од линије повучене од Драве, па кроз Мосла­ви­ну до утока реке Цетине у Далмацији”, а “Црногорци, Ср­бијанци, Бошњаци (на­рав­но разумевајући ту и Ерцеговину) и Срби у Угарској – и то са обе стране Дунава, говоре јед­ним истим језиком којим и Далма­тинци”.

Наравно, Кочерин је од Катанчићеве јужне хрватске границе на Цетини био удаљен бар шездесетак километара “зрачно”, а 1606. године, он је од планине Бојинац (1013 м) – северозападно од Стариграда – као најближе тачке у тој Шиши­ћевој Хрватској, био удаљен целих 200 (двеста) киломе­тара! Осим тога, и име (Вигњо, или Вигње – од кога је изведено српско презиме Вигњевић) и презиме (Мило­шевић) са споменика о коме говори клесар Грго Мику­лић, чисто су српска.

Очигледно, Грго Микулић одабран је да наговести кра­ђу србског ћириличног писма, а та његова “заслуга” могла би га препоручити да бар два пута уђе у хрватску академију: једном за допринос наводној хрватској ћириличној писмености (по­што је од тридесет слова успео да препозна чакдвадесет седам), а други пут, као клесар, у онај уметнички део исте те академије.
Мимо свега тога, очигледно је да Слободна Далмација и Грго Микулић још нису стигли да прочитају писмо фра Грге Шкарића књажевском Намесништву у Београду од 11. децембра 1869. године, у коме вели да “народ Ерцеговачки, вас то је народ Србски, брез да икаква другога у истоме умјешана има”. А што се ћири­ли­це тиче, њоме су се пот­писивали једино Срби, а такозвани Хр­вати само док су се препознавали као Срби католици.
Но, нису томе криви Хрвати, они знају да се Срби, баш према очекивању Брозовићевом, постепено одричу ћири­ли­це. И у Београду, и у Новом Саду, некада званој Србској Атини, на улицама једва да се може срести ћирилица, њу је заменила латиница; нај­већи број дневних новина по земљи Србији штампа се латиницом, а и по шумадијским селима све је више латини­це…
Мисли се да ће се тако најлакше ући у бели свет.

(Не)искуство у сопственом страдању. Вергилијева Ене­јида сведочи нам да је у 13. веку пре Христа, на Апенинско полуострво стигао Енеј са својим Србима (Тројанцима, Дарданцима) и тамо, уз помоћ затечених Срба (Етрураца, Расена), поразио латинска племена. У нормалним околно­стима, могло би се очекивати да ће победници наметнути “осталима” своја правила, своје моралне назоре, своје оби­чаје и, у зависности од временског трајања новоуспо­став­ље­них односа, и нека од својих цивилизацијских достиг­ну­ћа, језик и писмо, пре свега.

Али, не, због сопствене широкогрудости и прекомерне наивности, Србима је такво “искуство” било непри­хватљиво. Једино што им се није дало да избегну, је­сте чиње­ница да победнички ратни исход није био препрека доцнијем брачном (породичном) мешању побеђених и по­бе­д­ника и, последично, рађању новог народа – Римљана. Па се, у таквим условима, десило оно што се морало десити: на једној страни, богиња Хера ужасавала се и саме помисли да би Срби у новој држави могли преузети водећу улогу, док је, на другој страни, бог Јупитер обећао да ће србски (дар­дан­ски) језик бити уклоњен и да ће новом (хибридном) на­роду бити дарован други језик, латински.

Да се у каснијим временима баш то и дешавало, потврду налазимо у делу Марка Порција Катона (232-147. пре Хри­ста) под насловом Origines, у коме стоји да је последњи ра­сенски (етрурски, рашански, србски) град пао под римску власт 296. године пре Христа, али да му Римљани, и поред стварне надмоћи, нису у потпуности могли наметнути лати­н­ско писање. Или, како нас о томе обавештава Слободан Јар­чевић (1942), “када древни Рашани-Етрурци више нису има­ли никаквих слобода под осионим римским господарима, они су трагове о себи остављали по гробницама: на свом језику и писму”.

Такву “језичку” праксу примењивали су Римљани у свим покореним земљама: свугде је натуран латински језик, језик којим није говорио иједан покорени народ!

Па, тако, читамо код проте Стевана Михалџића, из Брањине, у Барањи, да папа Јован VIII (872-882), за кога у Enciklopediji Jugoslavije стоји да је “за његова владања Методије развио свој мисионарски рад”, 879. године пише моравском кнезу Сватоплуку (830-894) и тражи од њега да Методија пошаље у Рим, јер “Методије друкчије учи, но што је био обећао”. Истовремено, папа пише и Методију и, уз позив да дође у Рим, “пребацује му употребу словен­ског језика, кога му је забранио” (Cod. Dirl. et epist. Moraviae I стр. 49 бр. LVIII и стр. 39 бр. LVII).

Наредне године, пошто се Методије оправдао, папа пи­ше Сватоплуку да “одобрава науку Методијеву и употребу словенског језика, али ако то жели Сватоплук и његови великаши, има Методије латински служити”. Не зна се поси­гурно шта су Сватоплук и његови велика­ши желели у том тре­нутку, али је извесно да Сватоплук, непосредно по смр­ти Методијевој (885), “оружаном руком проповеднике сло­венске цркве предаје Немцима да их про­гоне”.

И доцније, “искуствима” римских државника кори­сти­ла се римока­толичка црква (или јерес) која је, пет година по одрицању од Христове вере (1059), на једном сабору својих прелата у Солину (код Спљета) србску ћирилицу назвала “ђавољим изумом”.

И, даље, како пише Јарчевић, римокатоличка јерес “ни­је дозвољавала да се молитве у црквама обављају на матер­њем језику одређеног народа, него на латинском. То је очи­гледно сведочанство да су језици покорених народа ишче­за­вали под државном и верском присилом, а уместо њих стварани су нови, на бази латинског и уз коришћење неких речи из тих ишчезлих европских језика”. Тако су између 11. и 19. века настајали бројни западноевропски језици, али “нигде не пише којим језиком су говорили (ти) народи пре стварања ових вештачких језика: италијанског, шпанског францу­ског, португалског, немачког, енглеског, холанд­ског, мађарског, румунског… У освртима на ове језике, обич­но се напише да су речи из келтског или неког другог језика ‘и­шчезлих народа’. Међутим, појављује се све више радова са доказима да су келтски, дачки, трачки… језици српских (словенских) предака, да су то речи из старосрпског, или старословенског језика”.

Савремени Срби, како нас то упозорава Слободан Јар­чевић, налазе се данас у скоро истоветним невољама, “ок­ру­жени са свих страна непријатељима, који би хтели да их лише њихових територија, њихове националности, фалси­фи­кујући прошлост, а уједно уништавајући сваку српску народну традицију” и све што, по речима Илије М. Живан­чевића (нема га, на срамоту србске културе, у Српском био­графском речнику Матице српске из 2007!), представља обе­лежја “српског народног генија”. А један од таквих “уни­штавајућих” подухвата србских непријатеља јесте и онај са којим су се Срби могли упознати почетком јесени 2012. године; то је предлог већ поменутог немачког лингвисте Шацингера да се Срби одрекну србског језика и да свој језик назову југословенски.

Када је већ тако, а Шацингер је то, највероватније, из­говорио “по задатку”, не би требало да буде изненађење ако се, једнога дана, пред Владом Републике Србије нађе захтев њених западних (римокатоличких) “пријатеља” да, ако јој је већ стало да Србију гурне у чељусти Европске уније, уки­не не само србски језик већ и све што носи србску ознаку, чак и име “Србија”. Испунила би се, тако, жеља Карла Мар­к­са (1818-1883), “највећег теоретичара социјали­стичке мисли и покрета”, да Србија буде трајно потопљена, макар и у океану сатанскога новог светског поретка.

Но, најжалосније и најтрагичније у свему томе јесте сазнање да сви ти србски непријатељи најсигурнију помоћ налазе у Србима који, врло често, делују против себе самих, против своје културне баштине и против своје државе. “Та­кав пример, истоветан као у Риму, имамо после Првог свет­ског рата: Срби су били победници, као и Енеј у Италији, али су уклонили име своје државе Србије и прозвали је Ју­гославијом. Службени и књижевни језик више се није звао српски, него ‘хрватско-српски’, или ‘српско-хрватски’. Ср­би су дозволили да им културну баштину присвајају дру­ги народи у Југославији, а српско писмо ћирилица је ишче­зло из употребе у другој половини 20. столећа и замењено је латинским (латиницом)”.

И једно и друго “из крупног плана”, а Срби, не само њи­хо­ви интелектуални и политички предводници, помажу соп­ственом уништењу и у “појединостима”. Као, на пример:

– Србска ћирилица званично се ко­ри­сти само по изузетку, у службеним листовима, на при­мер, које обичном свету и не долазе до руку; такозвано грађанско вас­пи­тање нуди се као замена за србско православље; припадност срб­ском народу поново се, по већ опробаним ан­ти­србским де­мо­кратским рецептима, као у стара, “интерна­циона­листичка” вре­мена, проглашава јединим злом на овом све­ту, а пре­о­сталим Ср­би­ма топло се, мон­ди­јалистички, под фирмом не­как­вог “срб­ског препорода”, пре­по­ручује да се суоче са сво­јом навод­ном злочиначком про­шлошћу;

– Или, млад електроинжењер, три или четири године по дипломирању “виртоуз” у рачунарској технологији, то­ли­ко вешто барата припадајућом енглеском терминоло­ги­јом да, када се за то укаже потреба (најчешће у контакту са члано­ви­ма своје србске породице), није у стању да србским речима објасни о чему се ради. Како кажу његови родите­љи, он ће бити изгубљен за Србство уколико се, у међу­вре­мену, не­што не поради на заштити србског језика: да Ака­демија на­у­ка, наводно Србска, односно неки њени одбори, у “опис својих по­слова и радних задатака” ставе и обавезу да изналазе одго­в­арајуће замене за стране речи које су већ почеле да се уко­ре­њују у свакодневној говорној употреби, да Држава, сна­гом својих законских овлашћења, стане иза таквих акаде­миј­ских одлу­ка и да школски систем и школске програме (не само језич­ке садржине, већ и повесне) прилагоди србским национал­ним интересима.

– Или, из једне вести објављене у телевизијском днев­нику 12. јануара 2016. године, сазнајемо да су се у основној школи у селу Јанков Мост (код Зрењанина) свега два уче­ника румунске народности пријавила да уче свој матерњи је­зик. (Ипак је то успех у односу на вест с почетка јесени 1990. године, када је новосадски дневни лист Мађар со пи­сао да Маџаре могу натерати у школу на час србског језика, али их ни пушком не могу натерати да уче тај језик). Како се, у складу са просветним прописима, не може отворити посебно одељење уколико нема бар петнаест пријављених полазника, та је одлука (да се не отвори посебно одељење) проглашена дискриминаторском и покренут је читав меха­низам да се за то двоје ђака отвори посебно одељење, на терет државног буџета. И то у тренутку када неколико ми­лиона Срба, чак ни у Србији, нема право да се користи срб­ским језиком и ћирилицом.

Удаљавање од србског језика и писма, данас, у Србству, али не од јуче, све више почиње да личи на време о коме је историчар Владимир Ћоровић (1885-1941) писао у својој Цр­ној књизи:

“3. октобра 1914. бр. 25826 забранила је хрватска влада ћирилицу у основним школама. Остала је облигатна само за православне од другог разреда унапред, ‘поради обуке у на­уку вере’. 13. октобра укинута је ћирилица и у средњим шко­лама… Наредбом… од 5. новембра 1914., бр 28428, замењен је дотадашњи назив матерњег језика ‘хрватски или српски’ у само ‘хрватски’. Најзад је 3. јануара 1915. банском на­редбом, број 8422, укинута ћирилица код свих земаљских области и уреда”.

Било је то време у коме је аустроугарска власт у Босни и Херцеговини званично прогласила ћирилицу “српским борбеним средством које треба уништити”. И било је то време у коме је, почев од средине јесени 1915. године до кра­ја Великог рата, иста та окупациона власт у Србији уредила школство тако да деца “буду образована и васпитана под (германском) контролом”, да се “првенствено путем шко­ла” стекне “увид у душу народа” и “могућност да се на њу утиче”, односно да се “народ од свог детињства васпитава у првом реду у духу строге дисциплине и поштовања реда”, пре свега одстрањењем ћириличкога писма из наставе.

А према речима једног умног човека, то одстрањење, или удаљавање од сопстве­ног језика и писма “исто је што и обезбожавање – удаљавање од Творца…”

Чини се да је мало коме у србском народу познато, а у његовом државном и политичком вођ­ству ником, упозорење Ђорђа Натошевића (1821-1887), ле­ка­ра, педагога, реформатора србскога школства, да су ве­ра, језик и народност србске светиње.

И, нажалост, многи од оних којима је та вечно истинита порука била позната, пребрзо су је заборавили, тако да и да­нас, као у Натошевићево време, огромна ве­ћи­на назовиуче­них људи потеклих из србког народа а удомљених по разним академијама, универзитетима, институтима и раз­н­и­м другим “научним органима”, своје знање подређује дневним полити­чким потребама, противно интересима истог тог народа.

Не знајући за Натошевићеву муку, и др Арчибалд Рајс, велики пријатељ срб­ског народа, упозоравао је на опас­ност од онога слоја који се у Србији, с великим страхопо­штовањем, зове инте­ли­генција, а ко­ји­, опет, себе сматра надмоћним у односу на оне ко­ји не распо­ла­жу универ­зитет­ском дипломом. Односило се то и на оне “ин­телектуалце”, то крдо неза­висних умов­а, како је ту “памет­ну врсту” назвао амерички лингвист и философ Ноам Чомски, који су из ино­странства “у своју зе­мљу донели углавном оно лоше из… зе­ма­ља које су походили”, али и на њихове ученике из домаћих школа. “Интелигенција је посто­јала све гордија и код ње су се све више гу­била она лепа својства (србског) народа… Истинске вредности срп­ских земаља… истисну­те су. Инте­лиге­н­ција љубоморно пази да но­ве и поштене снаге не прокрче се­би пут… Пошто је воде ниска осе­ћања, »инте­ли­генција­« кле­чи пред новцем… Част је непозната вред­ност на берзи »ин­телигенције«… Многи припадници »интелиген­ције« би хладно жрт­вовали слободу, и опстанак своје земље, ако би то њима лично било од кори­сти. Као и сва неморална бића, и инте­лигенција се ди­ви сили, чак и када се највише злоупо­требљ­а­ва… (“Интелигенција”) је сејачи­ца раздора ка­да треба сједи­ња­ва­ти… (она) је деловала по­пут буђи. Зарази­ла је све што је с њом до­шло у додир… Уместо да гради, она је разгра­ђи­вала. Она је жари­ште трулежи и искваре­но­сти”.

Декларација о заједничком језику

Радио-телевизија Србије обавештава нас да је Декларацију о заједничком језику саставило “тридесет стручњака из различитих области… током једногодишње конференције ‘Језици и национализми’, одржане у Београду, Сплиту, Подгорици и Сарајеву

(http://www.rts.rs/page/stories/sr/stopy/11/region/2684409/predstavljena-geklaracija-o-zajednickom-jeziku.html), док се на другим странама пише да је иницијативу за њено доношење покренула група младих Сарајлија, намерних да подстакну промену језичке политике у Босни и Херцеговини, Србији, Хрватској и Црној Гори. Тврди се чак да су они дали име тој Декларацији, да су сачинили неколико њених верзија, те да су је потом “препустили (на) даљњу дораду професионалним лингвистима”. А они, неименовани “професионални лингвисти”, ту “дораду” започели су “суочени с негативним друштвеним, културним и економским посљедицама политичких манипулација језиком и актуалних језичних политика у Босни и Херцеговини, Црној Гори, Хрватској и Србији”. На питање да ли се у тим земљама “употребљава заједнички језик”, они су одговорили (у Загребу, Подгорици, Београду и Сарајеву, 30. марта 2017) да је “ријеч о заједничком стандардном језику полицентричног типа – односно о језику којим говори више народа у више држава с препознатљивим варијантама”, да “ту чињеницу потврђују штокавица као заједничка дијалекатска основица стандардног језика, омјер истога спрам различитога у језику и посљедична међусобна разумљивост”, те да “кориштење четири назива за стандардне варијанте – босански, црногорски, хрватски и српски – не значи да су то и четири различита језика”.

Из тога, потписници Декларације “открили” су да су “све четири тренутно постојеће стандардне варијанте равноправне и не може се једна од њих сматрати језиком, а друге варијантама тог језика”, што, даље, значи да “чињеница да се ради о заједничком полицентричном стандардном језику оставља могућност сваком кориснику да га именује како жели”. Баш као и до сада.

Па, кад је већ тако, потписници ове Декларације позвали су “на свашта”, а нарочито “на укидање свих облика језичне сегрегације и језичне дискриминације”, на “заустављање репресивних, непотребних… штетних пракси раздвајања језика” и на “престанак ригидног дефинирања стандардних варијанти”.

Декларацију, такву каква је, потписало је 225 лица, од чега осамдесет жена; само једна уписана је са “мушким” занимањем, док су остале биле -ице, -киње и -серке. Међу мушким светом, четрдесет осморо је из Србије, четрдесет троје из Хрватске и двадесет четворо из Црне Горе. Сви они, и оних преосталих стотинак, названи су “више од 200 експерата за језик, лингвиста и писаца, али и активиста, уметника различитих профила”, мада их на другом месту познају као групу “бројних новинара и уметника из подручја књижевности, филма и позоришта с ових простора”.

Међу иницијалним потписницима налазе се, поред осталих, и: Биљана Србљановић, “позната по србофобичном лудилу” и непоштовању основних породичних вредности, Теофил Панчић, “горљив заговорник усташке фалсифициране верзије повијести”, Мирјана Карановић, неостварена жена “која је своју патолошку мржњу према Србима утјеловила у исламистичком филму о силовању муслиманки”, Раде Шербеџија, “који подилази удругама хрватских фашиста и зенги и извињава им се кад га прозивају што је Србин”…

Касније, Декларацију је потписало више од осам хиљада лица, међу њима педесетак по два пута, многи под именом “Потврђујем”, “Да” и “Сагласан”, па Паја Патак, Светислав Басара, Динко Грухоњић, Сободупејеб козина тјерач козојеба са факултета Дупојебаца Језикословаца (у међувремену избрисан из списка), академик Иван Клајн који сматра да је он, сам по себи, Одбор Српске академије наука за стандардизацију србског језика.

На скупу који је, у Сарајеву, 30. марта 2017. године, усвојио поменуту Декларацију, један од њених представљача, Енвер Каваз, из Сарајева, изјавио је да “Декларација онемогућава свеприсутни национализам… Језик не би смео бити средство дискриминације и асимилације… Ако пишете на том језику, не дозвољавате да га угрожавају идеологије”.

Бојан Главашевић, рођен у Вуковару, саборски заступник и лингвиста (није потписао Декларацију али је учествовао у њеном доношењу као научник): “Декларација је позив на одвајање национализма и политике од знаности”.

Владимир Арсенијевић, из Београда, рођен у Пули (Хрватска), писац у оквиру удружења Књижевно Регионално Окупљање Које Отклања Досаду И Летаргију, извештава нас да се “налазимо се у неприродном стању… где идентитетске политике доминирају над лингвистичком науком”.

Балша Брковић, новинар и писац, црногорски (нео)усташа, што би значило црногорствујући националиста најтврђега кова, “зна” да “националисте свих боја иритира ова декларација, што је јако добро”.
Ивана Бодрожић, књижевник из Хрватске, вели да “иза оних који су је потписали не стоји ниједна институција, странка или било каква финансијска подршка”.

Каже се да је Декларација о заједничком језику “настала као резултат серије регионалних конференција које су се одржавале под називом ‘Језици и национализми’, чија је основна намера да се кроз отворени дијалог лингвиста и других стручњака проблематизује питање постојања четири ‘политичка’ језика у Босни и Херцеговини, Црној Гори, Хрватској и Србији” (http://www.danas.rs/drustvo.55.html?news_id=342456&title=Ukidanje+jeziC4%8Dke+segregacije+i+diskriminacije, са потписом М. К. – 30. Марта 2017).

Из другог извора сазнајемо да “основна намјера пројекта ‘Језици и национализми’ јесте да се кроз отворени дијалог лингвиста и других стручњака проблематизује питање постојања четири “политичка” језика у Босни и Херцеговини, Црној Гори, Хрватској и Србији, као и све оне значајне и изазовне теме у којима се лингвистичка наука већ годинама непринципијелно укршта с идентитетском политиком” (http://ba.n1info.com/а146016/Vijesti/Vijesti/Imena-potpisnika-Deklaracije-o-yajednickom-jeziku.html).

Да је ишта у поступку за доношење Декларације о заједничком језику било добронамерно, не би се конференције звале “Језици и национализми”, већ би се она прва реч, у складу са наводном намером да се оствари некакво наводно заједништво, употребила једнина: ЈЕЗИК. Овако, и Хрвати, и муслимани звани “Бошњаци”, и Црногорци, све сами бивши Срби, чврсто стоје иза својих “полицентричних” србских језика у центрима загребачком, сарајевском и подгоричком, а придружени им јадни Срби из Србије, ионако несвесни своје “центарске” припадности, још мање свога порекла, налазе се међу “језичко-национализмичким пројектантима” по оном добро познатом правилу “Ајд’, Алија, нек је више војске”!

У суштини, декларацијским ставом да су “све четири тренутно постојеће стандардне варијанте равноправне и не може се једна од њих сматрати језиком, а друге варијантама тог језика”, подмеће се теза да су све те “четири варијанте” настале (можда истовремено) од неког неименованог језика, због чега су, по схватању деклараната, оне “равноправне”.

Уместо да се пође од истине да су такозвани језици хрватски, бошњачки и црногорски преко граница са Србијом прошверцовани (украдени) са лажном налепницом (под лажним називом), да се каже како су те три “варијанте” настале простачким преименовањем давно нормираног србског језика, те да постоји спремност трију језичких фалсификаторских група да се врате истинском изворишту, (не)овлашћени представници тих фалсификатора излазе у јавност једном провидном манипулацијом у виду тврдње да се не ради о “четири различита језика” већ о “заједничком стандардном језику полицентричног типа”, без имена. Наиме, трима фалсификаторским групама неће сметати ако се у некој будућности не би помињала имена њихових “језика”, или варијанти, али је за целу причу једино важно да се више не помиње србски језик.

Ако су се представницима трију фалсификаторских група са стране на солилу прикључили и неки такозвани Срби из Србије, макар колико се они представљали као културни, јавни и научни радници, као нечија наводна савест, то је само знак да њихово понашање не излази из оквира безличне и бесловесне масе коју Ноам Чомски именује као “крдо независних умова”.
Ту долазимо до професора Шацингера и његовог предлога да се србски језик преименује у “југословенски”, предлога који јесте истински иницијатор и једногодишњих конференција “Језици и национализми” и Декларације о заједничком језику коју је саставило “тридесет стручњака из различитих области”.

Потписници те Декларације нису именовали замишљени “заједнички језик” само због тога да се не би видео извор њихове “иницијативе”. Именовање тог и таквог језика оставили су за касније а подразумева се да “језици” који су се испилили из србскога тиме ништа не би изгубили таквим “југословенским” именовањем јер они, уистину, не постоје, али би се, елиминицијом србскога језика, отворио пут за потпуно уништење србскога народа.

Илија Петровић

9 коментара

  1. Oдъличан чланак. Па нека Хрвати пређу на ћирилицу, а ми на пойачану ћирилицу ( прийе п о г у б н и х Вукових измйена,ДА ЙЕ СРЕЋЕ).

  2. Ствар је много простија. Зашто желе да прогласе ћирилицу хрватским писмом? Па зато што се свуда по хрватској налазе антички натписи на гробовима – ћирилицом. И више не могу да одржавају лаж да су то хрватске територије. Нити да сакрију да су постали од Срба. Ту има само једно решење:
    1) Збацити квислиншку власт.
    2) Ојачати привреду и државу.
    3) Онда ће народ моћи да се размножава.
    4) Економски јака и успешна држава моћиће да се добро наоружа.
    5) Повратити све своје територије.
    6) Денационализовати Хрватску и целу Босну.
    7) Уклонити сваки немачки и ватикански утицај.

    • Да би се све то десило треба Срби и још неки моћнији народи да се врате Богу. Јер без Њега нема нама никаквог напретка већ само изумирање. Пошто су Православни трн у оку свим другима, а ако су уз то и сами своји непријатељи (кроз чедоморство и остала лудила) о какавом бољитку се може причати?

  3. П. С.

    Исто треба урадити према Бугарској, Румунији и Мађарској. А на југу једино Македонце не треба дирати, јер су они Срби, него они треба заједно са нама да учествују. Треба оставити Македонску државу у оквиру србских држава, да би се заувек памтила Александрова држава, која ће бити брана од грчке јелинизације србских земаља.

  4. Srbi su dozvolili da im izdajnici predaju srpske PROFITABILNE fabrike , poput Frikoma , u vlasnistvo najvecih srpskih neprijatelja . Zemlju im daju . Molim vas , pa predati ustasama srpsku cirilicu nije nista za IZDAJNIKE SRBIJE.

    Koliko ih je briga za svoju zemlju , za svoju decu i svoje unuke , pokazali sa izborom za „PREDSEDNIKA“ NAJVECEG IZDAJNIKA U ISTORIJI Srbije . Izdajnikom koji ce ODRADITI PROMENU USTAVA , kojim ce se otvoriti vrata PRODAJE STRANCIMA OSTATKA SRBIJE , ODRICANJA OD KOSOVA I METOHIJE , UVODJENJE U SKOLAMA NAJGIREG MOGUCEG SISTEMATSKOG GENOCIDA NA MOZGOVE NASE DECE ,,,.

    Ne moze se menjati sistem sa ISTIM LJUDIMA NA VLASTI .

    • ја десет година не купујем фриком производе, и када би сви Срби то урадили, вратили би га за мало пара … бојкот је стравично оружје, али не користимо га због манипулације нашом свешћу, неверја и безнађа и које смо својом вољом запали

  5. Treba pitati ljude kojim jezikom govore? AKO GOVORE NAŠIM JEZIKOM ILI SVOJIM MATERINJIM ..ONDA JE TO, TO …

  6. Ako se pogleda suvoistorijski glagoljica je nasa. To je skolskim programima dovedeno u pitanje tako da se glagoljica smatra hrvatskom. Uspeli su izgleda da uzmu sta lud zaboravi.

  7. када би се ми бавили нашим програмом и нашим циљевима, као што се бавимо србским зомбијима, ми давно били швајцарска за швајцарску

    суштина је да због све детаљније и тачније критике окупаторско-колонизаторских метода и циљева све јасније расветљавају крајњи циљ а то је наш нестанак и ослобађање животног простора за способније, тј окупатора, све више Срба губи наду јер немају око чега да се окупе, да своју енергију и време усмере ка за све нас опште корисном циљу – опстанку.

    нека наш караван крене, а пси ће да лају, лају, лају … и нестаће, и заборавићемо их у будућности

Оставите коментар