(Фото: Време)
(Фото: Време)

“И богови су говорили србски” 3. део

Илија Петровић (Фото: ilijapetrovic)

Илија Петровић (Фото: ilijapetrovic)

Затирање србског језика и писма. Иако је Скупштина Републике Србије још 1991. донела Закон о службеној употреби језика и писма, а Устав Републике Србије из 2006. године својим 10. чла­ном утврдио да су у Републици Србији у службеној употреби срб­ски језик и ћирилично писмо, затирање србског националног пи­сма – ћирилице – ушло је у завршну фазу. Ово због тога што ме­ђу­народни ин­формациони систем за кул­ту­р­ни и научни развој, чијих се стандар­да придржавају све члани­це Међународне органи­зације за просве­ту, науку и културу (Унеско), не познаје одред­ницу срб­ски језик­-ла­тиница, те се “све што је до­сад написано та­квом лати­ницом у светским библиотечким ката­лозима књижи у хрватску културну баштину”.

Баш тако, пошто је у Међународном информационом систему за културни и научни развој, чијих се стандарда придржавају све чланице Унеска, 1994. године у светским библиотеч­ким каталозима укинута одредница “српски језик – латиница” и од тада се све што је икад њоме штампано одређује као да је штам­пано хрватским језиком, с тим што ће се накнадно “прекњижити” и оно што је “српском латиницом” штампано и до појаве Брозо­вог Хрватског правописа (1892).

На “неким” странама учинило се да то није било довољно, те је “хрватски језик”, четрнаест година касније, дочекао “међународ­но признање”, тако што су “измјеном постојећих трословних ознака хрватскога и српскога језика из норме ИСО 369-2 (sic!) у међународну класификацију језика коначно уведена два потпуно раздвојена језика, и то: хрватски језик с кодом hrv и српски језик с кодом srp. Дотад је за хрватски језик вриједила ознака src (Serbo-Croatian-Roman), а за српски језик scc (Serbo-croatianCyrillic) које су ознаке третирале та два језика као један језик… Одвајање хрватскога од српскога језика, из норме ИСО 6392-2 (sic!), при­хваћено је одлуком од 17. липња 2008., која ће се почети примје­њивати од 1. рујна 2008., док се ознаке src и scc у постојећим за­писима не ће мијењати ретроактивно. Ова је измјена донијета на захтјев Националне и свеучилишне књижнице у Загребу уз при­станак Народне библиотеке у Београду. Захтјев је супотписао и Институт за стандардизацију Србије и Хрватски завод за норме у Загребу. До ове измјене не би дошло да захтјев Националне и свеучилишне књижнице нису подупрле и супотписале споменуте установе из Београда.”

“Хрватски језички кумови” налазе се, дакле, у антисрбским институцијама у Београду: у Народној библиотеци Србије (с потписом извесног њеног управника Сретена Угричића, писца и философа, који ће остати најпознатији по томе што је почетком 2012. године потписао саопштење некаквог Форума писаца да “Република Српска нема будућност јер је настала као геноцидна творевина”, али и по његовој “познатости” да се, као и на почетку овога текста помињани Драган Којић, неупоредиво мање разуме у језик него у књижне формате, лепљење или шивење књижних блокова, броширање и тврдо коричење) и у Институту за стандардизацију Србије, органу без икакве везе са србским језиком и србском културом, али зато “душебрижнику” за некакве стандарде “који обезбеђују услове, спецификације, смернице или карактеристике које се могу кори­стити како би се осигурало да материјални производи, процеси и услуге одговарају својој сврси”, на пијаци или другде.

Не зна се ко је ове две институције овластио да, поред живог Института за српски језик у оквиру Српске академије наука и њеног Одбора за стандардизацију (небитно је како би те институције посту­пиле да је такав потпис од њих тражен!), доносе најсрамотније одлуке не само о србском језику као средству општења него и о судбини србскога националног бића.

А како се вeћ скоро сва дневна штампа и периодика у Србији, добрим делом и књиге, а о најразличитијим таблама на јавним местима да и не говоримо, пишу латиницом, Хрвати стрпљиво чекају тренутак у коме ће се Срби коначно одрећи ћири­лице; биће им то прилика да је они преузму и пред светом се похвале барем једном цивили­зацијском вредношћу (када већ других таквих вредности немају). Све то близу је остварења будући да, иако у Уставу Републике Србије пише да је у службеној употреби у Србији ћириличко пи­смо, нико то у Србији не поштује, ни ака­демија наука, ни универзитет, ни школа, ни Влада Републике Ср­бије, чак ни Правопис Матице српске. О јадним Србима да и не говоримо, они из удворишта ин­тернационализму, мондијализму и разним западним демо­кратским достигнућима нису ни стигли да науче ћирилицу.

Па се не треба чудити запажањима једног књи­жев­ника и уни­верзитетског професора из Београда да је “по­ложај српског јези­ка заиста јадан”, да је “читао радове на пријемном испиту на Фило­ло­шком факултету, који морају да се се пишу ћирили­цом”, да су “на­ша деца го­то­во неписмена, она не умеју да пишу ћи­рилицом”, али наи­лазимо и на његово туробно питање “да ли је то нормално у једној земљи у којој у Уставу пише да је то службе­но пи­смо ове државе и народа који у њој чини већинско станов­ни­штво”.

По свему, дакле, ћирилица је у Србији, данас, “остатак мрачне прошло­сти” и са­мо се чека да је “неко” забрани. Да ли “неко из до­маће радино­сти”, да ли “неко” са стране, не би ли се испунило оно што су “југословенски” комунисти намеравали да учине у данима док су Србију “ослобађали” од ученог и домаћинског. У време када више нису имали разлога да прикривају своје ставове према србском језику и писму, ставове које су прећуткивали на почетку своје сарадње с усташама.

Било је то време у коме је млађани брозовић Милован Ђилас, прве послерат­не године, безуспешно покушавао да убеди водеће маћедонске политичаре и лингвисте да новоуспостављени маће­до­н­ски језик заснују на латиничном писму, не би ли Срби, на тај на­чин, били “убачени у хрватско-македонски латинички сенд­вич” и били принуђени да и сами напусте ћирилицу.

Ђиласова мисија тада није успела, али идеја коју је он спроводио по налогу комунистичке врхушке нашла се крајем 1954. го­дине у Новосадском договору, у коме је, под ћириличним заглав­љем Матице српске, у згради Покрајинског комитета Комуни­сти­ч-­ке партије у Војводини, латиницом проглашена “равноправност латинице и ћирилице”. А Срби који су тај Договор потписали, чак и они из Матице српске, као да никада нису прочитали оно што је стотинак година раније записао Теодор Павловић, се­кретар Ма­ти­це српске целу трећину свога животног века:

“Језик, вера и народност, / Аманет ти Србе, брате, / То свето троје / То је извор чести, славе и среће твоје”.
Да је комунистичком походу против ћирилице био дат искључиво политички значај може се видети и из једне магистарске тезе (Mehta, Coleman Armstrong, A Rat Hole to be Watched? CIA Analyses of the Tito-Stalin Split 1948-1950 – Under the direction of Dr. Nancy Mitchell – http://repository.lib.ncsu.edu./ir/bitstream/ 1840.16/ 1006/1/ etd.pdf), рађене у Америци на основу анали­ти­ч­ких извештаја америчке обавештајне агенције (ЦИА) о рас­ки­ду Брозове Комунистичке партије Југославије и Стаљинове Све­са­везне комунистичке партије (бољшевика):

У разговору са Родољубом Чолаковићем, тадашњим југословенским министром култу­ре, Џорџ В. Ален, амерички амбасадор у Југославији од 1949. до 1953. године, питао је: “Па ако сте толико жељни да са Совјетима раскинете, да ли то што кажете да ће се у шк­олама учи­ти ћири­ли­ч­на и латинична слова, уз постепено поти­ски­вање, тј. елимина­циј­у ћирилице, значи да сте раскинули с Ру­сијом?”, Чолаковић је одговорио: “Па, у извес­ном сми­слу то је та­ко. Ми контролишемо да свако дете у Југо­славији научи латини­цу, па ће се на крају свега тај проблем тако и решити”.

Проблем се тако и решавао јер хрватска абецеда данас међу Ср­бима (и у Србији) толико преовлађује (и у новинама, и у часопи­сима, и у књи­га­ма, и на саобраћајним знацима, и на фирмама, и на уличним табла­ма), да ће без стварне подршке државних орга­на, и политичких и законодавних, србска ћирилица бити изгубље­на и вероватно, кроз двадесетак година, потиснута на ниво готице у немачком језику. Ако то и јесте била подмукла замисао југо­словенских комуниста, коју су србски комунисти најсвесрдније “оплемењивали” својим утицајем не само на школски систем, ни­су од такве логике много одмакли ни њихови демократизовани наследници у власти над Земљом Србијом, макар се они звали со­цијалисти, радикали, демократе, напредњаци… Сви они, али и ини који се на било који начин чешу о власт, или је прижељкују, или се­бе сматрају такозваним невладиним сектором овлашћеним за “уте­ри­вање” демократије, своју идеологију ни­су у стању да отму од ут­и­цаја оне која се, по природи ствари, деце­нијама и годинама усађи­вала у њих и која их је очувала као сво­јеврсне заточенике (и заточнике) исте те идеологије у напред­њач­ком, демо­крат­ском, ра­дикалском или социјалистичком преобраћени­штву… А на тај и такав “невладин сектор” не треба много трошити речи, он је само прикривена комуни­стичка “варијанта”, по свему антисрбска, би­ло како да се његово руководство изјашњава, као надстраначко или изванстраначко, било да брине о заштити људских права или о кршењу људских права, било да се ради о женском антиратном ратничком покрету.

Због свега тога, за Србе не би требало да буде изненађење ако их једнога јутра пробуди вест да су Хрвати заштитили ћирилицу као своје писмо, позивајући се при томе на неке старе срб­ске књиге које су још сачуване у некој од хрватских библиотека.

Пропао би тако труд многобројних генерација србских култу­р­них прегалаца да се срб­ска културна традиција, заснована на ћирилици, очува, чиме би и србски национални иденти­тет био врло озбиљно доведен у пи­тање. Наши србски савременици, посебно његови политички и инте­лектуални предводници, изгубили су из вида (или су то намерно пренебрегли) да “док су се Срби препознавали по сопственом је­зи­ку и његовом ћириличком писму – ни­кад није могао бити дове­де­н у питање њихов национални иденти­тет” . Срби су ус­певали, у најтежим условима, вековима, да језик, веру и народност, “то све­то троје”, то извориште србске ч­aсти и славе, уз­дигну на степен култа и опстану са њим.

Данас, нажалост, у складу са запажањем извесног господина Адолфа Хитлера да “народ коме уништите споменике – за две генерације престаје да постоји као народ”, Влада Републике Србије, по сили свога положаја и не поштујући Устав Републике Србије, самовољно допушта (или, можда, по налогу некога са стране?) да ћири­лица, као споменички израз србског бивствовања, буде уништена и тиме буде изведен геноцид над целим једним народом, народом који јој је, по претпоставци, поверио вођење србских народних и државних послова. Народом српским.

Нажалост, ћирилице је данас све мање и Срби се, у наивној ве­ри да ће одрицањем од ње најлакше ући у колонијално ропство за­падне демократије, одричу сопствених националних обележ­ја и соп­ствене културне традиције.

На крају, потписник ових редака дозволиће себи да мало буде и забринут због преовлађујуће употребе латиничног писма у Србији. Разлог је врло једноставан и лако предвидив: то је први корак ка покатоличавању србскога народа (макар се то у раној фази зва­ло и унијаћење), али не корак спон­тан, или самоникао, већ нај­злонамерније смишљен.

Уз ову реченицу може се записати да су прве деценије 17. века прошле без значајнијих успеха римокатоличке јереси (познате и као римокатоличка црква) у покатоличавању Срба из Црне Горе, Боке и Паштровића. “Зато ће Ватикан послати у ове српске крајеве (1636) доктора философије и теологије – ђакона Фрању Леонардиса, рођеног у Шибенику, да на Диоклитијском српском приморју (на морској обали данашње Црне Горе) обави католи­че­ње православних Срба. Да би се додворио Србима, обавешта­вао их је да ће се црквене књиге издавати на српском језику и ћи­ри­лицом. Уз то је уверавао српске вернике да Римокатоличка црк­ва користи ћирилично писмо, као и Српска православна црква и да су истоветни светитељи у обе цркве. Но, српска православна заједница се, жестоко, одупрла” томе.

Сада, када је већ изречена претпоставка о покатоличавању “лати­ни­ч­ких” Срба, може се поставити и питање да ли су великодо­стој­ни­ци Србске пра­вослав­не цркве икада стали у заштиту ћи­риличког писма. Или, можда, они на своје немешање у расправе о (не)употреби ћири­личког пи­сма гледају не само као на невидљи­ву и нечујну, али за­то стварну подршку масов­ном одрицању од ћирилице, већ то виде и као ши­ро­ку подршку сопственом екук­у­менизму. Или, латини­за­цијом срб­скога народа они исти тај народ гурају у римокатоличку јерес. Или, у свему томе они виде сигуран корак ка “унапређењу” римо­католичких Срба у Хрвате.
Због свега тога, озбиљно је питање да ли је обичан србски свет (окупљен у србској православној заједни­ци у Србији), без ослон­ца на ионако незаинтересовану црквену јерархију која себе сматра Црквом, у стању да се одупре латинизацији, сам, као што су то, првих деценија 17. века, успевали наши преци у Црној Гори, Боки и Па­штровићима. И не само тамо, већ и широм Српске Земље.

После свега, и због свега тога, обичан србски свет до­шао је у неприлику да размишља вреди ли опстати као Ср­бин. Ако неко верује да вреди, тај неко биће принуђен да, у скором времену, у сво­јој земљи, под влашћу која себе нази­ва срб­ском и препородите­љском, приступи обнови србских народних школа и србских вред­ности у њима, почев од срб­ског православља, преко србског го­во­р­ног јези­ка, срб­ске ћирилице и србских народних песама, јунач­ких и женских, мело­ди­ја и обичаја, до србске повеснице и србског земљо­писа, све са ци­љем да се спречи биолошко уни­штење срб­ског народа, односно да се очу­ва срб­ско национално биће.
Данас, само је то суштина србског националног програ­ма и са­мо у томе треба виде­ти тренутни србски национални интерес.

Јер, народ који не препознаје свој национални интерес у време кад се најмоћнији србски неприја­тељи с обешчове­ченог демо­кра­т­ског запада позивају на свој нацио­нални ин­те­рес, и то баш у Србији, препушта се сопственом биоло­шком уни­штењу. Ђорђе На­тошевић преживео је свој страх за здравље својих србских са­вре­ме­ника, али његов страх за опстанак србског народа у међувре­мену је постао својина оних Срба који су му национални истоми­шљеници. Знамо ли то, морамо се запитати да ли ова генерација срб­ских љу­ди има пра­во да своје непосредне наследнике, и наслед­нике својих наслед­ни­ка, и њихове потомке, остави без изгледа на биолошки опста­нак.

Било како било – онима који још увек мисле, зборе и творе српски, преостаје да ћерање и ћерилицу за ћирилицом наставе све док ствар не ишћерају на чистину.

Да ли власт одметнуту од Српства и Србије, да ли Срби­ју и Српство спремне да успоставе власт која ће бринути о србским националним интересима.

Илија Петровић

Оставите коментар