(Фото: Јутјуб)
(Фото: Јутјуб)

Друкчије о Мојковачкој битки

У Војној енциклопедији, уз појединости везане за мобилизацију и демобилизацију, за концентрацију и деконцентрацију, за бројност и прекобројност, за слабости и храбрости, ратове и мирове, уписано је за Мојковачку битку (и целу мојковачку операцију) и да је Санџачка војска, заједно са Првом србском армијом, имала задатак “да обезбеди простор за повлачење главних снага србске војске, у чему су рејони Берана, Андријевице, Колашина, Подгорице и Скадра имали прворазредни значај”.

За главним снагама повукла се затим и Прва армија (она је 25. децембра 1915. године стигла до Подгорице), а у заштитници, источно од Андријевице, остављен је Комбиновани одред, јачине безмало две и по хиљаде људи, са седам митраљеза и шест топова, за ту прилику потчињен Санџачкој војсци; биће да се и он неколико дана касније придружио србским снагама прикупљеним на арбанашкој обали.

Тумачи понечега од изреченог различито гледају на те дане, али је јединствена мисао свих њих да је Мојковачка битка (6. и 7. јануара 1916), вођена са јединим циљем да србској војсци омогући повлачење према арбанашком приморју.

Тако ће, на пример, Ђорђе Андријашевић рећи да је “велика офанзива на Србију започета октобра 1915. године и потискивање њене војске према југу значила и отпочињање борби на црногорском ратишту… Будући да се српска војска повлачила, црногорска је била приморана да шири свој фронт како би јој чувала одступницу… Обезбјеђујући повлачење српске војске и штитећи је од непријатељских дејстава преко Санџака, Херцеговине и Боке… Црногорци су остали усамљени на балканском ратишту. Црној Гори, иако најмањој и најслабијој савезници, додијељена је улога посљедње одбране. Тромјесечне операције, познате под именом Мојковачка операција, представљале су стратегијску заштитницу српске војске”, због чега се црногорска војска “није успјела повући, попут  српске” (Живко Андријашевић, Шербо Растодер, Историја Црне Горе од најстаријих времена до 2003 – латиницом -, Подгорица 2006, 287-289).

Тезу о “заштити србске војске” наћи ћемо и у тексту непотписаног аутора Мојковачка битка : 100 година и 10 чињеница о победи Давида над Голијатом (Newsweek, 6. januar 2016, http://www.newsweek.rs/srbija/67239-mojkovacka-bitka-100-godina-i-10-cinjenica-o-pobedi-davida.html), у деветој чињеници да се “највећи значај ове битке огледа у томе што је аустроугарска војска спречена да пресече повлачење српске војске преко албанских планина, и даље на Крф и Бизерту”, мада није безначајна ни трећа чињеница да је “у овом боју доказано је да Давид може да победи Голијата: Црногорска војска је на положају имала 6.000 слабо опремљених и изгладнелих војника који су добијали по пола килограма хлеба сваких неколико дана, наспрам 20.000 добро опремљених и ситих припадника аустро-угарске царске војске”.

Маријан Миљић, у тексту Мојковачка биткацрногорска Троја (http://www.montenegrina.net/pages/pages1/istorija/cg_u_1_svj_ratu/moj kovacka_bitka_crnogorska_troja.htm), гледа на то слично, али се труди да “то слично” подробније образложи:

“Историографија је задуго избјегавала да се на критички, аналитичко-синтетички начин позабави овом темом. Па, ипак, ова деликатна тема је отворена између два свјетска рата. Касније је била више предмет узгредне научне обраде или у оквиру ширих историјских прегледа тога периода.

Тек у посљедње вријеме овај догађај је доживио цјеловиту историографску, монографску обраду. У тумачењу тока и суштине историјских догађаја уопште и тога посебно постигнути су значајни резултати и акумулирана су замашна сазнања”, тако да се може рећи да је Мојковачка битка била “посљедња битка самосталне црногорске државе, лабудова пјесма црногорске славе и заноса, искрено и фанатично прегнуће спасавања онеспособљене савезничке српске војске и очајнички покушај самоспасавања, битка из очаја и ината, битка за војничку част и људско достојанство. То је био највиши домет црногорског витештва и највећи израз црногорског донкихотизма. Самоубилачки покушај одбране сопственог опстанка, народа и државе.

Дајући посљедњу одступницу, не само српској војсци, него и својој укупној повијести, …црногорска војска ни слутила није да је њена судбина већ раније ријешена, да је, као израз захвалности, остављена сама, издана и осрамоћена, препуштена својој злехудој судбини и слому, потпуном уништењу. За њу, побједничку војску, био је спремљен пут пораза и срамоте”.

Кривицу за све то он приписује србском политичком и војном врху, савезницима (чак и Русији) и, нарочито, краљу Николи и највишим црногорским државним органима који “нијесу ништа конкретно предузели да спасу земљу и војску од пропасти”.

Бавећи се смислом Мојковачке битке, он ће још рећи да “завршни чин ове јединствене операције није битка само за спас српске војске него и за спас сопственог образа у безнадежном положају у који је црногорску војску ставила Врховна команда која јој је спремила општи слом”. Уза све то, несагласан с изјавом Томислава Николића, председника Републике Србије, да је Мојковачка битка “епопеја српског народа из Црне Горе”, он ће рећи да је “апсурдно да се ми данас питамо чије су наше кости на Мојковцу. То су црногорске кости и треба их поштовати”.

Сто година после Мојковачке битке, 31. маја 2016, у складу са таквим размишљањем, формулисан је и званичан став самосталне црногорске државе, исказан  кроз изјаву председника владе Мила Ђукановића, да “Мојковачка битка 1916. године… није била у националном интересу Црне Горе” (http://www.blic.rs/vesti/politika/djukanovic-ni-mojkovacka-bitka-ni-dubrovnik-nisu-bili-u-interesu/m6573yv).

Да би се боље разумеле медитације поменутих аутора (и не само њихове, и сви остали тумачи Мојковачке битке истичу њен значај као “стратегијске заштитнице српске војске”), добро би било знати да је “црногорску” војску на том делу србског ратишта (у Старој Херцеговини и србским Брдима) чинила Санџачка војска, у чијем су се саставу налазили Ускоци, Дробњаци и Бјелопољци (сви из Старе Херцеговине) и Брђани: Морачани, Ровчани и Васојевићи;  највећи део ових последњих, до тада, још није стигао ни да научи да су “Црногорци” јер су у састав Црне Горе ушли тек на годину и по пре избијања Великог рата.

Иста та Санџачка војска у раној фази Великог рата дејствова;а је поред србске Ужичке војске (тамо код Чајнича и према Сарајеву). Кретање по поседнутој територији према Сарајеву користила је за пљачку и бавила се трговином заплењених артикала; повлачила се самовољно и неорганизовано, почесто у расулу; дешавало јој се да Ужичкој војсци остави незаштићен бок и позадину, да не слуша наредбе Врховне команде…

Црногорски историчари такве су поступке Санџачке војске правдали чињеницом да црногорска војска није “модерна војска” већ милицијског типа, неспособна да се повлачи организовано, али се ниједан од тих историчара, не зна се због чега, није бавио разликама у ратовању Санџачке војске поред Ужичке војске и у његовим самосталним дејствима током Мојковачке операције. На ратовање уз Ужичку војску гледало се као на нешто необавезно, налик ратној игри, “ајд’, Алија, нек’ је више војске”, док се ратовање у Мојковачкој операцији, нарочито у Мојковачкој битки, оцењује, без икаквих ограда, као заштита србске војске у повлачењу. Не чине то само црногорски историчари, та је досетка својина свих који или изговоре или испишу синтагму “Мојковачка битка”.

А та је досетка изговорена први пут непосредно после Великог рата. Потекла је у данима када се очекивало уједињење двеју србских краљевина и када је ваљало смиривати не само узавреле страсти малобројних противника тог светог националног чина, већ и када је све поборнике србске националне слоге  требало охрабрити да без икаквих ограда почну делати на “њиви будућих дана”.

И та је досетка годила обема странама: Црној Гори јер су јој тако зацељиване ране настале вољом црногорских предводника који “нијесу ништа конкретно предузели да спасу земљу и војску од пропасти”, а Србији јер је њена војска мојковачке одјеке могла доживети као почасну паљбу; чак и ако се зна да се она 1. јануара 1916. године нашла на линији Скадар-Љеш-Драч-Елбасан-Тирана.

Уистину, Санџачка војска није на Мојковцу штитила одступницу србској војсци, она је код Мојковца бранила своју нејач у својој ближој или даљој позадини. Одбрана те нејачи ни по чему није могла личити на ратну игру уз бок Ужичкој војсци, “тамо негде у Босни”, био је то натчовечански напор да се онемогући непријатељски продор у Брда и сачувају животи њихових најмилијих.

По свему, расправа о витешкој одбрани на Мојковцу подсећа, макар за поређење био узет појединачни случај, препискe коју су током Колубарске битке, негде у Шумадији, водили млади потпоручник Васиљевић, један од 1300 каплара, и његов командант мајор Туцаковић, препискe чије поруке делују нестварно, митски:

“Господине мајоре, више од две трећине људства ми је изгинуло. Буквално се гушам с Аустријанцима. Дозволите да се повучем 400 метара јужније”.

“Не дозвољавам. Отсудно браните положај”, на истом листу одговара мајор Туцаковић.

Истога дана, мајор добија нову поруку:

“Господине мајоре, шварцлозе (митраљез – ИП) ми је пресекао обе ноге. Тешко крварим. Дозволите да одем на превијалиште”.

На истом листу садржан је и одговор, привидно одлучан:

“Не дозвољавам, искрварите”.

Али, иза тога, следи додатак, искиданим рукописом:

“Сине, потпоручниче, кумим те Богом, издржи још два сата, цела Србија гледа у твоја леђа. Твој командант Туцаковић”.

Иза леђа Санџачке војске није било србске војске; у леђа Санџачкој војсци гледала је нејач ровачка, морачка, васојевићка…

Илија Петровић

5 коментара

  1. DEPRESIJA: Kad gospodin gologuzan........uvidi.......da mu krv, još uvek, nije........plava

    Друкчије о Мојковачкој битки

    Jad i beda……….kad se današnje kukavice i jajare…………najgore vrste……….busaju u prsa oko nekadašnjih podviga njihovih predaka……….kod kojih je još bilo morala.

    Današnji Srbi i Crno-kurci………..nemaju ništa sa tom bitkom………kao što nemaju ni Čečeni!

    Treba im zabraniti……….da je spominju………uz debelu novčanu kaznu!

  2. Највећу и најчаснију битку у историји Црне Горе, хоће да називају издајом.
    Мојковачка битка на наш Бадњи дан и Божић, била је и остаће симбол јунаштва и сложног Србства.
    Послушајте проф. Андреја Фајгеља на Бадње вече и придружимо се.

    • Fajgelj nije gdje nije bio i nema od koga da nije primao pare. Na sta se moj narod prima to je za ne povjerovati. Nije ni cudo sto non stop na vlast dovodite dusevne nakaze. Cim kazu izvinjavam se za prosle izbore sad sam patriJota odma mu zaboravite kakav je bio juce. E moji Srbi…

  3. Треба видети зашто Аустроугари нису уз морску обалу кренули према Албанији, да спрече повлачење војске из Србије. Није довољно писано ни о команданту Ловћенског фронта, Петру Петровићу, сину краља Николе, јер је његов фронт мировао – док је Јанко Вукотић ратовао.

Оставите коментар