Расим Љајић (Фото: Танјуг)
Расим Љајић (Фото: Танјуг)

Фактори сецесије Санџака: Рашка област без српске државе?

Београд – У Србији живи око 230 хиљада Бошњака – муслимана, а највише их је на подручју Санџака. Вучић спрема промену Устава због признавања албанске државе на Косову, а санџачке политичке вође хоће да и ова област буде обухваћена тим новим Уставом. Немоћ Србије у вези са Рашком облашћу или Санџаком како ово подручје зову Бошњаци – муслимани, сведена је на два имена: Сулејман Угљанин и Расим Љајић. Угљанин има апсолутну подршку корумпираних „федералних“ власти у Сарајеву (родном месту Изетбеговићеве „Исламске декларације“). Љајић има подршку сваке власти у којој је он министар свега и свачега, већ седамнаест година. Заједничко им је то што обојица имају своје финансијере у Ердогановој Турској. Оној која би се радо вратила на Балкан. Баш негде по сред Србије. Више од две деценије, санџачки екстремисти и сецесионисти организују разне Референдуме и пишу Декларације о „посебном статусу“ и отцепљењу овог дела Србије. Ипак, последњи акт Сулејмана Угљанина, његово писмо међународним организацијама да успоставе своје посебне посматрачке мисије у овом делу Србије, довели би сваку државу у ситуацију да се позабави оваквим човеком и његовим деловањем. Сваку осим Вучићеве Србије у којој харају велеиздајници попут њега или отворени рушитељи државе попут Угљанина.

У сред лета 2017. године, Бошњачко национално вијеће (БНВ), обратило се Савету безбедности, Европској унији, Савету Европе и ОЕБС-у, тражећи од ових организација (као да је ратно стање!) да „хитно успоставе своје посебне посматрачке мисије за северни дио Санџака који се налази под управом Србије“. Наиме, БНВ је захтевало да међународна заједница успостави посебне мисије за Санџак „како би се спречили конфликти и како би се зауставило даље застрашивање и пријетње Бошњацима, али и превентивно онемогућио нови талас државног терора, злочина и етничког чишћења у Санџаку“.

Ову невероватну, дрску и изнад свега лажну конструкцију, срочио је Сулејман Угљанин, председник Бошњачког националног вијећа истовремено упутивши и писмо председници Владе Србије Ани Брнабић у коме (истим стилом и у истом тону) тражи ревизију Акционог плана за мањине, те повлачење из процедуре мањинских закона. Угљанин је, овај пут у својству председника Странке демократске акције (СДА), навео да су приликом израде и усвајања Акционог плана за мањине игнорисани сви предлози БНВ-а.

Нико од државних органа Србије није реаговао на овај Угљанинов позив на нову окупацију Србије, нити се тим поводом неко огласио, макар и обичним саопштењем за јавност. А, реч је о опасном акту, а не о потрази за максимумом грађанских, верских, националних или било каквих других права и слобода које за Бошњаке постоје као и за Србе и за све друге народе под овим небом.

Такође, током лета ове 2017. године, Сулејман Угљанин се бави и припремом за обележавање стоте годишњице такозване Сјеничке конференције, (у знак сећања на 1917. годину, када су аге и бегови 12 општина у декларацији затражили да се Санџак отцепи од Србије и Црне Горе и припоји Босни, „пошто њој историјски и језиком припада“, или да добије аутономију). Овај покушај ревизије Првог балканског рата, разобличио је још давне 1940. године, у издању ондашње „Правде“, Душан С. Станић, судија, у својој књизи „Недовршени процеси као историјски документ о плановима Аустрије у погледу Санџака“.

Зашто се Угљанин досетио Сјеничке конференције из 1917., тог заборављеног и промашеног политичког потеза који се десио пре равно сто година? Сигурно из једног јединог разлога: деструктиван и искомплексиран човек попут њега, морао је да пронађе „тачку ослонца“ за подривање српске државе. Тим послом се он интензивно бави дуже од четврт века. Подсећања ради, та такозвана Сјеничка конференција је био јадан покушај губитничке стране да сачува макар мало острво некадашњег османског царства на овом делу Балкана. И то је било 1917. Али, Угљанин хоће да ова 2017., у време кад светом хара терористичка идеологија лажних тумача ислама, буде прекретница. Да искористи прилику кад полудели Вучић широм отвара врата турским и арапским компанијама које долазе у Србију да користе џабе „сиротињу рају“, завлаче руке у државну касу и раде на савременој форми неоосманизма путем његовог схватања „слободне економије“.

Угљанин хоће да понови сценарио који је примењен 29. јула 1990., када су новопазарским улицама колоне аутомобила носиле на хиљаде зелених застава са исламским обележјима. Тада је организован оснивачки скуп СДА Санџака, а на градском стадиону говорио је и Алија Изетбеговић: „…Ако Србија и Црна Гора буду хтеле да праве заједничку државу, „тражићемо потпуну политичку и територијалну аутономију за Санџак!“. Суљо изгледа не памти шта је Алија тражио: територијалну аутономију у случају уједињења Србије и Црне Горе које се није десило!

Чиме се Сулејман Угљанин бавио у скоријој прошлости? Реч је о човеку који је и деведесетих година звао НАТО трупе да Бошњаке заштите од српске војске и полиције „као претеће силе за Бошњаке“ и захтевао да се настави Мировна конференција о бившој Југославији, тврдећи да је питање Санџака остало нерешено, тражећи истовремено да државни органи, правосуђе и полиција напусте оно што он сматра „територијом Санџака“. Због оваквих изјава (мада га ни тада, као ни данас, нико није прогонио), Угљанин бежи у Турску где је боравио од 1993. до 1996. године. По повратку се уредно позивао на „изворне принципе“ своје партије (СДА) и говорио о аутономији Санџака и потреби да се „реши статус“ Бошњака и Санџака. Али, у време кад је био министар у српској влади (током председавања Војислава Коштунице), од 2008. до 2014. године, реторика је промењена па је и Угљанин тврдио да Бошњаци никад у историји нису имали више права него данас!

Као неко ко је рођен и одрастао у Косовској Митровици (а факултет завршио у Приштини), Угљанину је добро познато колико је ондашња држава чинила да би из заосталости подигла све националне мањине и ставила их у равноправан положај са Србима и свим другим народима. Тако је било и са муслиманима – бошњацима. И тако је трајало све док се у Сарајеву није појавила Изетбеговићева „Исламска декларација“, која је убрзо постала темељ за политички манифест Странке демократске акције која је и у Србији добила значајно упориште, баш у Санџаку. Управо је Угљанин заједно са Расимом Љајићем, одмах по оснивању ове новопазарске политичке „франшизе“, постао алфа и омега националне, верске културне и економске нетрпељивости према Србији.

Подсећања ради, 11. маја 1991. године, формирано је Муслиманско национално вијеће Санџака (МНВС), које је 1993. године преименовано у Бошњачко национално вијеће Санџака (БНВС). МНВС убрзо потом доноси Меморандум о специјалном статусу за Санџак.

Тада су у саставу МНВС били и Бошњаци из Црне Горе. МНВС доноси Меморандум о специјалном статусу који има елементе државности и тај документ је још увек (и данас 2017!) званично на снази и никада није опозван!

На та документа власт у Србији и Црној Гори реаговале су оптужбама за сецесионизам и угрожавање суверенитета Србије и Црне Горе и то је резултирало политичким процесом у којем су челници СДА у Србији и Црној Гори били оптужени и ухапшени (Харун Хаџић и други).

Референдум о Санџаку одржан је 25. – 27. октобра 1991. године на којем се народ Санџака (пре свега Бошњаци) изјашњавају о аутономији са могућношћу прикључења некој од република (није експлицитно речено којој од република). Истине ради, треба рећи да у том периоду још увек није било националних ексцеса.

Тако је на основу одлуке Бошњачког националног вијећа Санџака (БНВС) расписан и референдум о политичкој аутономији Санџака.

Укупно бирачко тело бројало је 264.156 бирача. Резултати референдума објављени су у форми Захтева, али тек када је постало извесно да се СФРЈ распада и када је стварање нових држава правно уобличено од стране такозване међународне заједнице. Како се референдум за аутономију Санџака одржао у време цепања Југославије, Бошњачко национално вијеће Санџака је средином 1993. године усвојило и објавило Меморандум, по узору на војвођанске Мађаре, за „специјални статус Санџака“.

Већ почетком 1994. године, групу од 25 Бошњака – муслимана из Новог Пазара, Сјенице и Тутина, ондашња власт је оптужила за покушај нарушавања територијалног интегритета СРЈ и стварања „Републике Санџак“. Истовремено, због притиска које је на обичан народ вршио ондашњи врх санџачке СДА, али и због страхова од пресликавања рата из БиХ у Санџаку, око 70.000 Бошњака се иселило у земље Скандинавије (последњих неколико година траје кампања власти у Шведској да се већина њих врати кућама, у такозваном процесу реадмисије, уз образложење шведске владе да је Србија слободна и демократска земља у којој постоје мањинска права и грађанске слободе).

А 3. новембра 1996. године, Сулејман Угљанин се кандидује на изборима на којима СДА у коалицији свих бошњачких партија побеђује. У тадашњем саопштењу Владе Србије писало је следеће: „…СДА је организовала власт на један беспримеран начин, доводили су на руководећа места искључиво своје људе, изазивали узнемиреност међу српским живљем, одбијали сарадњу са Републиком“. Једна од бошњачких партија, Реформска демократска странка Санџака, на чијем челу је био Изудин Сушевић, потврдила је ове наводе изласком из коалиције са СДА, на исти начин оптужујући Угљанина да на челна места новопазарских институција поставља људе по партијској припадности. Да ствар буде гора, СПС и ондашњи ЈУЛ, увели су у то време, принудну управу у новопазарску општину.

До 1999. године, донет је још један Меморандум о аутономији Санџака. Узгред, донет је и Меморандум о посебним односима са БиХ, који је усвојило Бошњачко национално вијеће на осмом редовном заседању 19. јула 1999. године.

Тадашњи потпредседник, а касније и председник СДА, Расим Љајић, у једном тренутку оснива свој СДП (Санџачка демократска партија).

На први поглед, Љајић форсира грађанску идеју, као и идеју такозваног слободног тржишта и на тај начин постаје миљеник сваке власти у Београду које му широм отварају врата да буде шта год хоће и учествује у расподели (и пљачки) државних добара. Много интелигентнији од примитивног и деструктивног Угљанина, Љајић води политику „кетмана“ (оријенталне притворности, дволичности и сл., што је својевремено славни писац Чеслав Милош описао у истоименом делу „Кетман“) и на тај начин себе промовише као сталног „чувара мира у Санџаку“. Седамнаест дугих година, од прве Ђинђићеве владе до данас, Љајић је министар у свим коалицијама и најважнија карика у сваком корупционашком ланцу који је Србију одвео на економско, социјално, културно и цивилизацијско дно Европе. Учинак много страшнији од свега лошег што је органичени Сулејман Угљанин могао да уради!

Љајић се најпре појављује у својству великог домаћина још већим гостима из Турске: сада већ бившем министру иностраних послова Ахмету Давутоглуу и тадашњем премијеру, Реџепу Тајипу Ердогану, који су одмах обећали велику помоћ Санџаку, посебно око изградње магистралног пута Нови Пазар – Сјеница, регионалног крака Нови Пазар – Тутин и индустријске зоне у месту Лескови код Тутина, те изградњу дела трасе будућег аутопута Београд-Јадран који би требало да прође преко Пештера. Званично, за извођење радова, вредних више од милијарду евра, било је заинтересовано неколико турских компанија. Али, испоставило се, Србија је опет платила нешто што су други тражили од ње: половином августа ове године, освануо је наслов у дневној штампи који недвосмислено говори како је српским кредитом ауто пут који иде преко Санџака, „све ближе Пештеру“.

Ердоганов режим чека да Вучићев режим изгради сву инфраструктуру (укључујући и већ урађено отимање и реконструкцију краљевачког аеродрома), коначно и Угљанинов „пројекат“ интернационализације измишљеног „санџачког питања“, па да онда ушета као Сулејман Величанствени тамо где му није место. Већ се увелико говори и пише о томе да ће овај део Србије у наредних неколико година добити „нови Стамбол“, у оквиру планиране индустријске зоне на Пештерској висоравни, у општини Тутин, где турска (Ердоганова) и српска (Вучићева) влада планирају да настане до 20.000 људи, претежно наших држављана турског порекла, избеглица са Косова, оних који ће се у склопу реадмисије из европских држава вратити у Србију и, наравно, миграната из земаља арапског Блиског истока. Посао просторног планирања и пројектовања будућег „малог Истамбула“ поверен једном београдском институту за урбанизам и становање. За сада се све држи у тајности, због могућих неповољних реакција јавности.

Љајић и Вучић помажу Угљанину и то тако што му „на тацни“ нуде лажне четнике и позоришну представу о српском екстремизму. Угљанин то одлично користи па каже: „…Љајић и Вучић су нам довели организовано, уз пратњу 2.000 специјалаца, четнике на стадион (у Новом Пазару, на утакмицу са Црвеном Звездом), они су уведени на стадион са свим својим реквизитима, сликом Драже Михаиловића, гдје су узвикивали ‘Ој Пазару нови Вуковару, ој Сјенице нова Сребренице’, то је организовано застрашивање људи“.

Расим Љајић, у очима српске јавности већ годинама представљан као синоним грађанских и демократских политичких струја, главни је сабеседник турских и арапских мешетара који све агресивније, преко полуделог велеиздајника Вучића, крећу у освајање овог дела Балкана, ради лакшег стационирања на Европском континенту. И не само то, него је Љајић и најподмуклији заговорник „санџачке самобитности“! Доказ у прилог томе је и један догађај из 2003. године (док је увелико био министар владе ондашње коалиције ДОС).

На састанку који је његова странка одржала се неколико невладиних организација и неколико проевропских бошњачких мини-партија, одржаном 3. септембра 2003. године у Новом Пазару, усвојена је Декларација у којој се поред осталог каже да је неопходно „решити статус бошњачке заједнице у Србији и Црној Гори, и статус припадника других националности са Новим Пазаром као политичким, културним и привредним центром“. Декларацијом је речено да је ондашњим новим уставима Србије и Црне Горе потребно омогућити „дјелотворно учешће представника Бошњака у политичком, културном и јавном животу на свим нивоима“.

Два дана касније, у петак 5. септембра 2003. године, десила се и Изборна Скупштина у Новом Пазару која је једногласно изабрала Бошњачки национални савет од 35 чланова. Поред тога, донета је и одлука да функцију председника Националног савета обавља председник коалиције „Листа за Санџак др Сулејман Угљанин“.

Угљанин егзалтирано изјављује за неке домаће и стране медије и ово:

„…Данас се беру плодови дугогодишњег рада Бошњака и бошњачких странака и Бошњачког националног вијећа Санџака!“

Какве је „плодове“ убрао Угљанин у ком правцу иде његова сецесионистичка идеја, види се данас, 2017. године, у којој он сталним писменим захтевима најважнијим европским и светским институцијама, тражи окупацију овог дела Србије, и то кроз форму разних међународних посматрача, комисија и слично, што је увек увод у војно – административно „надгледање“. То је оно што хоће Ердоган преко разних Угљанина и Љајића, то је оно што би одговарало и сваком исламском екстремисти кад би се питао.

Републиком Санџак ће платити изборе

Србија је на жалост већ поробљена од стране Вучићевог насилничког режима и све што било која оријентална деспотија замисли, он је спреман у дело да спроведе. Тако је и самозвани Вођа у врхове српске политичке пирамиде довео и муфтију Муамера Зукорлића, трећег човека у овој „новопазарској номенклатури“ и истакнутог екстремисту, човека који је више пута нагласио да „администрација Србије не важи јужније од Краљева“, те да је спреман у сваком моменту да подигне буну у Санџаку. Он је данас, ни мање ни више, него председник скупштинског одбора за образовање, науку и технолошки развој. Не треба заборавити да је реч о власнику приватног универзитета у Новом Пазару, где се вртео велики новац неколико владајућих коалиција у српским владама, завршно са данашњом. Зукорлић је многима помогао да оперу прљави новац, а сам је у финансијском криминалу до гуше. Његови „партнери“ у послу су били и остали, све значајна имена београдске политичке и параполитичке чаршије.

Док је и званично био на позицији муфтије санџачког, Зукорлић је претио свакој српској власти преко свих постојећих медија. Али, нико га није уздигао, као Александар Вучић, који га је довео у Београд, отворио му сва врата да и даље хара, али овај пут и да директно, изнутра, учествује у подривању свега што је Србију чинило државом.

У Санџаку, у Дугој Пољани удаљеној 30 километара од Новог Пазара, 2015. године, муфтија Муамер Зукорлић поставио је камен темељац за градњу исламског центра „Капија Пештера“ у склопу којег ће бити највећа џамија у Европи. Џамија ће имати два минарета висока по 99 метара и четири мања од по 45 метара. Осим џамије, биће саграђени и дечји вртић, школа Курана, бошњачки културни центар и ресторан са 500 места. И досад највиши минарети у Европи налазе се на том подручју, наиме они на богомољи у селу Делимеђе, 30 километара од Новог Пазара, виши су од 77 метара. Ова џамија саграђена је 2009. године, а Делимеђе је село с тек нешто више од 300 људи. Због тога су многи постављали питање оправданости грађења таквог објекта јер верским службама присуствује мали број мештана. Зукорлић је новац за ово чудо скупио искључиво од земљака који живе и раде у иностранству. Вишком од оваквих донација, купио је себи и политичку каријеру.

Да ли је Србија заиста спала на такве гране да ће у поступку доношења новог Устава (уколико таквог нечег уопште буде!) због оваквих хохштаплера променити своју етно географску и сваку другу физиономију?

Историјске чињенице

Санџак је регија која је подељена између Србије и Црне Горе. Шест општина налази се у Србији (Нови Пазар, Сјеница, Тутин, Пријепоље, Прибој и Нова Варош) и шест општина у Црној Гори (Бијело Поље, Рожаје, Беране, Пљевља, Гусиње и Плав). На основу пописа из 1991. године број становника Санџака износио је 420.000 – 278.000 у Србији и 162.000 у Црној Гори – од којих су 54 одсто Муслимани.

Санџак, који носи име по турској речи за војну област, био је део Босанског пашалука у оквиру Отоманске империје све до 1878. године. На Берлинском конгресу који је одржан исте године, велике силе су одлучиле да оставе Санџак у саставу Отоманске империје али су дозволиле Аустро-Угарској да размести своје снаге у делу овог региона. Договором краља Петра И Карађорђевића и црногорског краља Николе Петровића, а захваљујући Русији, Србија и Црна Гора преузеле су контролу над Санџаком у Првом балканском рату 1912. године. Све до балканских ратова 1912. и 1913. године, Санџак је чинио јединствену административну целину са управом у културним седиштем у Новом Пазару. После завршетка балканских ратова настављен је процес исељавања бошњачког становништва у Турску. Преко луке Бар у Турску се из црногорског дела Санџака током априла и јуна 1914. године иселило 16.500, а из „србијанског“ дела 40.000 Бошњака.

На простору Санџака у околини Новог Пазара корени су средњевековне српске државности (Немањина Рашка држава). У етничком смислу Санџак насељавају Бошњаци који су већинско становништво, те Срби и Црногорци. Санџачко питање се актуелизује у периоду југословенске кризе када долази до отварања националних питања и осамостаљивања република.

Никола Влаховић / Таблоид

3 коментара

  1. „Професоре Влаховићу, много утрошисте речи и текста да нам објасните да је тамо неки део Србије био одавно српски. Зар није просто и једноставно: 1. Санџак није санџак јер је давно отишао у Малу Азију. То је Србија (део који се зове нелогично РАШКА јер је Рашка била много већа.).2. Као што Баварска није одвојена од Немачке тако ни Рашка не може бити одвојена од Србије као ни Космет. То може насилно, али једном доведимо Русе да направе базу на Пештеру и ствар је завршена кад је ми не знамо завршити. 3. Бошњаци живе око Тузле, а никако око Н. Пазара. 4. Бошњаци никада нису били дефинисани ни у Босни јер вера не чини НАЦИЈУ. То само глупи Срби могу признати. Они су СРБИ муслиманске вере. Прегледајте мало средњеевропске државе па видите где живе разне вере, али се не зову по томе већ по границама. Отиђите у Тексас, Неваду, Оклахому….. па видите да ли тамо живе Мексиканци или САД народ Мексичког порекла, односно ко зна ког порекла. И да не набрајамо, ваљда је то доста овим нашим неписменим политичарима да дефинишу државу у којој живимо. Ако су нам до сада фашисти држали прст изнад њушке зовимо браћу Русе, силу бр 1 у свету да нас бране. Боље је трпети брата са подигнутим прстом него потурати задњицу…. фашистима.

    • Нису овде неписмени политичари у питању,већ клошарчине које су дошле на власт.Они су за новац продали косово,па покушавају продати и друге делове Србије.Срби муслиманске вере су у мањини на територији Рашке области ,иначе би они одавно били одвојени од Србије.Захваљујући криминалцима на власти.Пре неку годину су пробали референдумом,али јебе их што су у мањини.

  2. Vjerovatno neka strana obavještajna služba sve muti.Kao i prije 2 svjetskog rata.A kako se ona zove to treba da kažu političari.Srbija je izdana 100 %.Kolika će teritorija na kraju biti zavisi od patriota u Srpskom narodu.Zašto je dozvoljeno da migranti idu kroz Srbiju i veliki dio da tu ostane a Bulgaria je u Evropskoj uniji.Sramota koju svaki dan doživljavamo na svaki korak u Srbiji.U Srpskoj Vojvodini se sprema referendum za otcjepljenje nekoliko opština sa većinskim mađarskim stanovništvom.Oćemo li to mirno posmatrati?IMA LI PATRIOTA U SRBIJI?

Оставите коментар