(Фото: https://pixabay.com)
(Фото: https://pixabay.com)

Има ли за »ЛГБТ« српског имена

 

Назначена тема је, наизглед, бесмислена, али би се могло рећи да је, по својој суштини, и опасна макар онолико колико се пред Србима, и над њима, распојасало зло, тј. сила која прети да сатре све оне вредности на којима су они утемељени као народ и на којима су, на овим својим просторима, претрајали миленијумима па сад силе које то зло подупиру хоће да их упуте тамо куд њихови преци ни у бунилу нису хтели крочити.

А извесно је да се зло отело и да се устремило на оне који су најнемоћнији да се од зла одбране – на децу. И да се зло отело давно, тј. још онда кад су новорођенчад почела да „нестају“ у породилиштима и о чему су родитељи добијали само усмено саопштење да је „дете умрло“, а оно, највероватније, завршавало на – педофилским баханалијама, по цени од 20-ак хиљада долара. Иза којих стоје многе моћне светске (најчешће – аристократске) адресе и – »ЛГБТ-идеологија«.

ЛГБТ је скраћеница којом се тепа ономе на шта се гледа као на ишчашену тековину ишчашенога новог светског поретка и за шта нормални Срби никад нису имали разумевања. Речници српскога језика разрешавајуту „тековину“ прилично просто (уз понеку потписникову слободнију интерпретацију):

Л: лезбејка „жена ненормалних сексуалних склоности, усмерених према другим женама, хомосексуалка“;

Г: геј „хомосексуалац“;

Б: бисексуалац „који није пробирач и »то може радити« и с мушкарцима и са женама“;

Т: транссексуалац „коме је сопствена кожа тесна па мисли да би се у »оној другој« осећао много комфорније“.

То тако делује појединачно, а у њиховој укупности могло би се рећи да су све то случајеви у којима се природа поиграла с појединим представницима људскога рода обележавајући их „генетском грешком“: неко се роди без шаке, а неко с вишком прстију; неко не зна је ли мушко или женско, а неко то двоје не разликује.

Срби су у том погледу, у последњих неколико година, почели да долазе до неких нових сазнања и почињу да славе оно за шта њихови преци нису имали разумевања. Они су се, наиме, „сексали“ нормално, тј. природно, и од тога резултати су увек бивали видљиви: они су се умножавали и вазда их је бивало и у колу и у гробу, да се у добру порадују и да се пред злом испрече. На оне који нису били „кројени по тим мерама“ гледали су на два начина: жалили су оне којима се „није дало“ једнако као и оне без ноге или без ока, али за оне који су „то хтели друкчије“ имали су мање разумевања јер су у томе видели покушај обележеног појединца да се наруга највишем природном поретку. При томе ваља рећи да су такви и сами избегавали да своје неприродне склоности покажу јер су знали за проверено народно искуство сажето у формули „чувај се онога кога је Бог обележио“. Уза све то, посебно је занимљива појединост да оно што нормални људи „раде природно“ – ови други то „чине поносно“, толико поносно да они све жешће свој понос показују јавно, износе га из својих спаваћих соба и све се више диче оним што им је природа одредила да на њему седе, а не да се њиме поносе.

Представници »ЛГБТ«-а веле да њихова стања нису болест и ваља им признати да нико озбиљан то не може ни тврдити (ниједна болесна жена не би се могла наћи међу неколико најбољих светских тенисерки или атлетичарки), али да нешто у свему томе „није нормално“, показаће покоја друга појединост, таква, рецимо, да ће нормалан (дакле – необележен) посленик, кад се нађе у прилици, за сарадника бирати бољега од себе, а онај други изабраће „ЛГБТ-сабрата“. Или: нормална жена поред себе лако ће поднети лепшу од себе (под условом, разуме се, да јој се не „мота око мужа“), али лезбејка ће се много угодније осећати у друштву „лезбо-посестриме“.

И тиме долазимо до суштине »ЛГБТ« феномена: особе које признају да су девијантне и које се тиме „поносе“ безопасне су све дотле док то своје обележје показују само у својој спаваћој соби јер се „споља“ никога не тиче како и с ким они „гужвају постељу“. Онога тренутка кад из своје спаваће собе изађу на улицу и кад тамо изнесу свој „понос“, они постају опасни, нарочито ако се нађу у ситуацији да одређују судбину оних за које рекосмо да су необележени. А најопаснији су ако им се у руке преда судбина народа и државе јер можемо бити сигурни да ће се тада понашати у складу с налозима који им буду стизали не нормално, тј. „одозго“ (тј. из главе) него „одоздо“ (да не кажемо, „одостраг“).

Разлоге за то најбоље ће нам објаснити они који су засновали »ЛГБТ«-идеологију: „Ми ћемо уложити све што имамо, све злато, сву материјалну помоћ и ресурсе на обраду и заглупљивање људи… Посејаћемо тамо хаос и неприметно ћемо им заменити праве вредности лажним и натерати их да верују у све лажне вредности… Ми ћемо на све начине подржавати и уздизати такозване уметнике који ће почети да усађују и утувљују у људску свест култ секса, насиља, садизма, издајништва – једном речју, сваке неморалности. У управљању државом изазваћемо хаос и неред… Просташтво и безобзирност, лаж и обмана, алкохолизам, наркоманија, животињски страх једних пред другима и бестидност, издајништво, национализам и непријатељство међу народима све ћемо то усађивати лукаво и неприметно… На тај начин ћемо разарати поколење за поколењем… Бавићемо се људима од дечачких, младићких година, увек ће нам главна ставка бити младеж, разараћемо је, чинити неморалном, искварити. Направићемо од њих шпијуне, космополите“.

Тако је, пре много деценија, говорио високи амерички државни функционер Ален Далс. Сасвим недавно, те је идеје притврдио његов настављач Џон Бајден, онај који је од нашег председника Тадића и нашег патријарха Иринеја испословао да с Косова буде протеран „некооперативни“ владика Артемије и да на његово место буде доведен владика-комуниста у лику Друга Теодосија: „Циљ је САД да целом свету наметну ЛГБТ идеологију као саму срж демократије“ и да се Америке „не тиче какве су традиционалне оријентације појединих народа и држава“. Испада, дакле, да педерастија по својој природи постаје „срж демократије“, због чега заиста међу њима не видим никакву разлику, с тим што ову другу реч доживљавам као простачку псовку, а на ону прву гледам као на дијагнозу; она друга увек је (до)носила тоталитаризам (као њен пандан у Срба и Руса, и као термин и као садржај, била је позната једино самоуправа), а она прва – изискивала лечење. И то лечење оних тегоба које се најчешће обавља у установама „затвореног типа“ и увек с неизвесним исходима. (Далсова разарачка стратегија већ је донела прве крупне резултате: коефицијент интелигенције данашњих људи нижи је за 14 „индексних поена“ у поређењу с викторијанским добом. По мојем схватању, то је пре последица идиотизације школских система у свету но што би то могао бити „пад генетске основе за интелигенцију“.)

Један од путева за разарање друштва и свих вредносних критерија на којима је оно засновано отворила је Рокфелерова фондација финансирајући педофилске пројекте Алфреда Кинсија. То је почело 1948. године кад и најава Џорџа Кенана да ће Америка са 6,5% светског становништва и 50% светског богатства даље наступати са позиције силе, у настојању да би ту пропорцију још више увећала. Из истог је времена и оно што је најавио Далс – све то као увод у сатански пројекат за уништење цивилизације. Зна се, наравно, да је Кинси са својим сарадницима-педофилима сексуално злостављао 317 деце од два (2) месеца до 15 (петнаест) година тумачећи интензитет њиховог вриштања као оргазмичке манифестације и „мерећи“ (штоперицом) његово трајање. Та је „наука“ ушла у школе и нашла се на челу онога „покрета“ који ће касније бити означен као сексуална револуција, што је само мекши назив за оно што се много једноставније зове Содома и Гомора. У тим истраживањима Рокфелеру су се касније придружили Гејтс и Сорош, Кинси је своја истраживања обављао на универзитету Индијана, а поменута дружина финансијера свој новац нештедимице даје једино универзитетима „који испуњавају њихову агенду успостављања Новог светског поретка и тоталитарне контроле“.
А како се све то „уређује“, нека нам покажу још неке појединости:

Прва. Америчка психијатријска асоцијација (АПА) 1973. „уклонила је хомосексуализам са своје листе »поремећаја«“, што је поставило „темеље за његову легитимизацију“ (тако се, дакле, показује да хомосексуализам није болест, али јесте „поремећај“, тј. „девијација“, односно некакво „генетско ишчашење“);

Друга. Иста асоцијација, двадесет две године касније, с те своје листе уклонила је и „педофилију и садизам“ и тиме отворила пут захтевима и педофила и садиста да траже да се граница „дозвољеног сексуалног односа са децом спусти на десет година и мање“. Такву одлуку у тој психијатријској асоцијацији могли су донети једино педофили и садисти, а ваља очекивати да ће, у следећем „вучењу“, из њихових девијантних регистара бити искључено и чедоморство);
Трећа. Педофилске баханалије с убијањем деце и пијењем њихове крви везују се за европске краљевске дворове, али и за друге аристократске адресе и за – Ватикан. Наиме, већ више векова (по прилици, од седамдесетих година 18. века, тј. од времена оснивања Илумината) сви папе, и сви кандидати за папски трон, морали су учествовати у таквим баханалијама. За те злочине један међународни суд (који, истина, нема подршку ни Хага, ни Брисела, ни Вашингтона ни Ватикана) осудио је папу Бенедикта Шеснаестог и једног његовог кардинала, али и енглеску краљицу и канадског председника, чиме је означио неколико центара планетарног зла. Ваља очекивати да ће означити и још покоји а за ово што досад знамо захвални смо новинарском напору Биљане Ђоровић. И знамо да је поменути папа, после те пресуде, поднео оставку „на место Христовог намесника на Земљи“, а уздрмана је и позиција његовог наследника (па и он најавио могућност оставке образлажући је жалошћу за једном снашом која му је у Аргентини, у некој саобраћајној несрећи, погинула са двоје деце).

Четврта. Кинсијеви педофилски налази, уз огромну финансијску подршку Рокфелерове фондације, пренесени су у закон, ушли у школске програме и, захваљујући умножавању настраних „сексуалних едукатора“, довели до тога да се у много последњих деценија „деца уче у школама да буду објекти за педофилију“. На Западу тај „тренд“ утемељен је пре много деценија, а ми смо ту „мало заостали“ и неке „НВО“ (као што су, рецимо, Лабрис, Гејтен, Ламбда, Queeria, Аркадија, Инцест траума центар и друге такве) сад хоће да нам „спасавају образ“ и да покажу да и ми знамо „како се то ради по њиховим правилима“. А у вези с тим посебно је занимљива чињеница да се Инцест траума центар наљутио на министра Младена Шарчевића и саопштио да ће „привремено обуставити улагање новчаних средстава у сферу образовања до повратка министарства“ на оно што заповеда »ЛГБТ«-идеологија, тј. на „доследну примену УН конвенције о правима детета, Ланзароте конвенције, Закона о забрани дискриминације и Закона о родној равноправности“, тј. на оно што је срж кинсијевско-рокфелеровске педофилске комбинаторике, а што ће нормалан зналац свести на једноставан закључак: „Кад се детету говори о сексу и када му се сервирају слике и постављају питања типа: »Да ли желиш да те додирују«“, »Где желиш да те додирују« – дете се осећа уплашено. Оно осећа да таква питања не би требало да му се постављају и испуњава га мешавина великог узбуђења и страха. Педофилски монструми, постављени на руководеће позиције, управо то стање код деце желе да изазову широм света јер то стање сексуални первертити и садисти обожавају – мешавину страха, срамоте и секса.“ То је један аспект приче коју нам намеће Инцест траума центар, а онај други остаје сасвим нејасан: која то „новчана средства“ Центар улаже „у сферу образовања“, из којих извора она долазе и с којим се циљевима улажу у образовање: да ли са циљем да се деца одбране од сексуалних первертита и садиста или, што је много вероватније, да им се подведу у складу с налозима »ЛГБТ«-идеологије? Да је у питању овај други мотив, показују све појединости које се горе наводе: конвенције које су изведене из Кинсијевих педофилских налаза и два домаћа закона која су на тим налазима такође заснована: закон о заштити сексуалних конвертита и садиста и закон о заштити недовршених жена.

Но то би већ биле лингвистичке финесе, а нас овде занима педофилска памет која стоји иза обају закона о којима говоримо. За онај први то је већ јасно по себи, а и онај други од њега се издваја тек у небитним појединостима. На то указују неке помало чудне чињенице: за њега се залаже Трилатерална комисија у лику потпредседнице српске Владе па се не зна да ли га је припремила Та комисија или Та потпредседница, али да је закон, у оба случаја, „без главе“ – о томе ћемо се врло лако сагласити. Ако га је, наиме, припремила Комисија, од ње се друго не може ни очекивати: она је и основана са циљем да пљачка и разара државе и народе; ако га је припремила Потпредседница, она је то учинила по налогу »ЛГБТ«-лобија или „Лабрисове интернационале“. Та се недоумица протеже и даље, па се не зна да ли је она била прво члан Трилатерале или ЈУЛ-а, после је, динамична – каква је, ускочила у напредњаке, прогнала претходног председника и довела садашњег, има дете а нема породицу, „Таблоид“ вели да се удавала много пута, али не објашњава да ли је то било зато што су је сви мужеви једнако терорисали или се показало да је она сама кројена тако да у браку не може издржати ни медени месец. Све те појединости много су мање важне од чињенице да се на три најважније позиције у српској Влади налазе чланови већ поменуте Трилатералне комисије, да они тамо морају заступати њене интересе и изругивати се Србима спремајући их за робље Новога светског поретка. И све то чинити „по својим“ критеријима, али и по критеријима »ЛГБТ«-идеологије.

Имајући на уму све те појединости, могли бисмо рећи да закон о родној равноправности није „споран“, како то образлажу правници, он је, заправо, из основа апсурдан јер је уперен и против људске природе и против српског језика. До сада смо говорили о ономе првом, а сада ћемо додати покоју и о ономе другом.

Језик је, наиме, господин и он се понаша као и сваки нормалан и утемељен домаћин: он хоће ред и не обрће се ни на шта од онога што би од тога реда, на било који начин, одступило. Језик именује оно што постоји па ћемо тако добити, на пример, речи војник, борац, артиљерац. За њих још нису створене именице женскога рода, као што их нема ни за именице поп, свештеник, владика, епископ, а покушаји недовршених жена да такве речи ипак створе најчешће ће се претворити у прилику за спрдњу. Поменимо и о томе покоју појединост.

● Жене које се баве режијом (а то је прилично ново занимање) неће да буду режисери, а хоће да су режисерке или режисеруље.

● Жене које траже да и оне, као првосвештенице, улазе у православне олтаре за такве су већ „сковале“ реч епископа, али не објашњавају зашто то не би могла бити и епископ-ица, или епископ-уша, или епископ-уља, или епископ-ача. (Овде би се морало разјаснити да ли се у номинацији оне прве ради о изведеници или о сложеници, поштоа би акценат могао бити различит. То би, даље, могло сугерирати и разлику у погледу њене крштенице: ако је млада, за њу би важио један творбени образац, а ако је матора – обавезан би био други).

● Оне жене које би да се баве „поповским“ послом још нисам чуо како би се звале, претпостављам да би се та реч извела по неким механизмима сличним онима по којима и епископ-ица, али би се и овде појавиле компликације сличне онима које смо малочас представили, с тим што би овде интерпретација била знатно сложенија: ако би таква поп-ица била млада и маркантна, на њу би се пре морало гледати као на „попа и по“ него као на „малог попа“.

● Још није измишљена реч за војника женскога рода, као што немамо ни именице мушког рода према трудница или породиља (а мораћемо и о томе размишљати кад педери почну рађати и поправљати нам наталитет), али према борац већ имамо борка или боркиња. На страну то што су у вези са том женском групацијом настале и неке занимљивије згодице. Једна је од њих она по којој је нека таква приповедала како је у рату била трипут рањавана, а један погани ђед у то изразио сумњу: „Мислим да си ти рањавана много више пута – и све у исто мјесто!“ И мора се признати: основа за такво „тумачење“ успостављена је наредбом Врховног штаба комунистичке војске од 27. дец. 1941. да команданти и комесари обезбеде што више таквих борк(ињ)а „како би могле послужити нашим друговима за… подизање морала… приликом пресудних борби“, а оне „које би евентуално остале у другом стању треба одмах ликвидирати, поготову што као такве не би могле издржати наше тако честе отступнице, а не смемо их остављати у позадини, пошто би наш непријатељ такве случајеве добро искористио у пропагандне сврхе против нашег покрета…“ У вези с тим помињем овде и два своја сећања. Једно је на оно време кад су, после слома на Сутјесци, у Пипере (то је једно од седморо Брда у данашњој Црној Гори) стигли остаци једне велике партизанске јединице и кад су, у иначе врло безводном крају, сви „ублови“ били потровани плодовима узајамних партизанских „борби“ између партизанских бораца и партизанских боркиња. Друго је сећање из знатно каснијег времена и тиче се једнога потоњег генерала и народног хероја: његова је борк(ињ)а остала у другом стању, он послао војника да је убије, војник је затекао с другарицом и убио обе.

● Све појединости које помињемо сведоче о томе да се језик не може корумпирати, али његови девијантни носиоци могу га прљати и терорисати. Наравно, они му се могу и ругати, на пример, причом о томе да је он „хомофобичан“ јер нема толико много речи без којих лезбејке и педери не могу замислити живот па хоће силом да их измисле и наметну онима његовим нормалним носиоцима који немају разумевања за трауме оних који не знају како ће преживети ако и језик не осунете. И не чине то само са српским него су се окомили и на латински, па хоће оно што ни у латинском не може бити. У латинском језику, тако, постоји реч professor, само и једино у мушком роду јер Стари Латини нису ни помишљали на то да би се у тај посао једном (као у наше дане) могле умешати и жене, да ће, при томе, неке од њих бити „мало оштећене“, те да ће се и Старим Латинима приговарати да им је језик једнако „хомофобичан“ као и српски. Помињем тај пример зато што је у неким земљама с озбиљном универзитетском традицијом постојао обичај да се старом угледном професору приликом одласка у пензију додели звање професор емеритус, при чему је тај придев (емеритус) мушкога рода. Ако се та титула додели некој од оних „мало оштећених“ жена, избиће озбиљан проблем: како она може бити емеритус кад је она емерита, она хоће да буде професорка емерита, или професорица емерита, или професореша емерита или професор емерита иако за она три српска творбена модела Латини нису имали своје паралеле, а уз овај последњи могао је једино ићи придев емеритус. Кад би шта помагало, лепу паралелу таквим примерима могли би представљати и они типа трудна, стелна (стеона), спрасна, сјагња, скозна и сл. од којих се ниједан не може појавити у мушком роду па би мушкарци могли приговарати да је српски језик хомофобан јер им је ускратио оно својство које је доделио једино женама.

*
Видели смо на почетку овога казивања како се „разрешава“ скраћеница коју помињемо, али старим и необавештеним Србима то не би ништа помогло јер ниједну од тих речи они не би разумели. Уколико би им се узгред, као објашњење, понудиле неке друге, вероватније је да би их још више збуниле него што би им помогле да схвате оно што је, већ по себи, несхватљиво. Добронамеран покушај да те „објашњачке“ речи овде „постројимо“, показаће да за оне из мушкога рода таквих има подоста: геј, хомосексуалац, хомић, педер, бисексуалац, транссексуалац, дувараш, топли брат, пешкир, пеша, пешко, пешован… Вероватно их има и још, али сам ја о томе даље необавештен. За жене, тај је списак знатно сиромашнији: лезбејка, лезбача, лизалица, можда пешакиња (према: пеша), бисексуалка, транссексуалка… Тешко да би им био прихватљив израз хомосексуалка, пошто би оно хомо противречило њиховој родној равноправности, па би једино пристале да буду гиносексулаке.

По једно име за сексуално оштећене мушкарце и исто такве жене стари Срби вероватно би једино разумели када би их нашли у некаквом великом тезаурусу или у мањем дијалекатском речнику, али их ја овде не могу изговорити. Рећи ћу само да се ту ради о двема императивним сложеницама, с неким глаголима и с неким органима (при чему не мислим ни на органе Српске напредне странке нити на органе Трилатералне комисије).

Ипак, мећем их на папир, да проверим хоће ли он поцрвенети. Као што они „оштећени“ неће: јебигузи и лижипизде.
Ако баш и нису допадљиве, може се расписати конкур(а)с за лепше.

Накнадна напомена

Кад је овај текст завршен, његов потписник нашао се у прилици да му дода и неке чињенице које му нису биле познате, а саопштио их је др Бранислав Филиповић у разговору с Биљаном Ђоровић (Печат, Београд, бр. 493, 27. окт. 2017, 44–47). Помињем овде тек неке од њих, оне које бацају нову светлост на проблеме о којима говоримо.
„Хомосексуалци на одређеним местима имају измењен волумен коре великог мозга, исто тако и можданог предворја, данас увелико познатог емоционалног генератора, таламуса.. Интересантно је да мозгови хомосексуалаца реагују сличније мозговима педофила на стимулусе… Педофилија и хомосексуализам базирани су на сличним променама на мозгу, дакле ради се о психичким последицама можданих промена“.

„Од комунистичког доба медији нас трују идеологијом која није наша и која није здрава“.

„Пред крај Римског царства дошло је до прве дехуманизације секса, оргија, представа са содомијом и слично. Рим је после тога брзо пропао“.

То што се сада код нас догађа „са животињским парењем пред камерама“ знак је да модерна цивилизација неће имати извеснију судбину од оне коју је дочекало Римско царство.

Драгољуб Петровић, лингвист, универзитетски професор у пензији

 

5 коментара

  1. Па скраћеница ЛГБТ и јесте на Српском језику! Л-лудаци,Г-гамад,Б-болесници,Т-тотални морони!

    • Браво за Драгољуба Петровића, али је ово опсежно и опширно писаније , умни и трезвени Срби за ове настране и наказне ликове јасно и сажето кажу-ГУЗЕРАНТИ.

  2. Одакле толика немоћ? Мрзите на ове дегенерике, смишљате им имена, али им не можете ништа, сем да пишете чланке и заједљиве коментаре.
    Зајахали су вас, воде вам државу, све послове, животе, школе, воде вам и децу на карање и лизање, парадирају, озакоњени и заштићени, а ви се копрцате, као корњача кад се преврне наопачке, па се мигољи и мрда да би стала на ноге, али узалуд.
    Шта ли мислите, чему ли се надате, црни ви?

Оставите коментар