Немачка (Фото: Pixabay)
Немачка (Фото: Pixabay)

Немачка у улози „надзорника“ Европе

Берлин – Вашингтон дуго није дозвољавао Бундесверу да изађе изван граница своје земље. Тек је 1995.године немачким војницима и официрима дозвољено да учествују у војној операцији НАТО-а против босанских Срба, а затим у пролеће 1999. Берлин је постао и један од главних учесника агресије против Југославије. Тако се Немачка, преко Балкана, претворила у главног играча у Централној Европи. До тада су Немци имали само економске инструменте (финансије и индустријске компаније) и „меку моћ“ која је допринела да у своје руке преузму нове државе, оне које су створене на рушевинама Титове Југославије.

Уз подршку Сједињених Држава немачки естаблишмент је у тај регион не само постављао потребне политичаре којима је било могуће управљати, већ је у своје руке преузимао банкарску структуру региона, важне индустријске гране и сировинску базу. Сви знају да је немачка економија увек радила за извоз. Продаје се високотехнологична опрема, производи машиноградње и други производи са високом додатом вредношћу.

Балкан је Немцима помогао да изађе на тржишта Источне Европе – у Мађарску, Румунију, Бугарску, Чешку, Словачку. Тако јефтина квалификована радна снага бивших социјалистичких земаља представља још једну могућност да се зараде стотине милијарди евра. Роба је произведена тамо где је цена сировина била бар дупло нижа него у Немачкој, уштеда је постојала и на трошковима транспорта – ето то је све. И – новац је у џепу. Али не треба да се заборави да је из Источне и Јужне Европе поморски превоз робе у Азију и Африку јефтинији.

Осим Балкана Берлин се осећа као домаћин и у Грчкој. Ту земљу практично контролишу немачке банке. Берлин је формирао „кишобран за спасавање зоне евра“ под бомбастичним називима „Европски фонд за финансијску стабилност“ и „Европски стабилизациони фонд“. Земљама којима је то потребно одобравају се милијарде евра, а затим се са њих дере кожа. Зато што сам кредит није најважнији, већ огромне камате и врло оштра контрола економије земље. Уколико нема новца за плаћање камата земљи – дужнику се предлаже да по цени која је испод производне продају своју имовину (наравно – Немцима) и питање се затвара.

Мало људи зна да месечни извоз роба и услуга Немачке просечно износи 107 милијарди евра. А месечни увоз достиже само 83 милијарде. Разлика је 20 процената. Тако економски вођа Европе одавно стеже каиш око грла проблематичних земаља Европске уније. Вашингтон то одобрава и одлично схвата да бољег „надзорника“ тешко данас да може да нађе. Формиран је „четврти рајх“! Понекад може да се на клупу позове Меркелова – објасни јој се ситуација, поздраве се и пољубе, и она се врати својој кући. Важно је да систем ради и да је и даље добит обострана.

Борис Степанов / Фонд стратешке културе

Оставите коментар