Проф. др Радмило Маројевић (Фото: Биљана Живковић)
Проф. др Радмило Маројевић (Фото: Биљана Живковић)

Проф. др Радмило Маројевић о србистици, етногенези, глотогенези и културном идентитету Срба

Проф. др Радмило Маројевић о србистици, етногенези, глотогенези и културном идентитету Срба

Језик је народ!

Београд – Велика је заслуга проф. др Радмила Маројевића, признатог слависте, лингвисте, стручњака за руски језик и књижевност, политиколога што је, један од научника, који је, уз др Петра Милосављевића, вратио србистику у научне оквире проширујући њен опсег на подручје српског етноса и културе. Почео је пре 14 година, са књигом Ћи­ри­лица на раскршћу векова: Огледи о српској етничкој и културној самосвести. Др Маројевић на почетку разговора говори о српском народу као ет­нич­кој ка­те­го­ри­ји.

Кад говоримо о националној, односно, етничкој карактеристици Србије, Црне Горе и Ре­публике Српске, морамо поћи од тога да је народ који живи у тим просторима на­зи­ван не само Ср­би него и Славеносрби, па је тако и прва Вукова збирка народних песама има­ла наслов Мала про­стонародња славеносрпска пјеснарица. И Његош је, у писму Ми­ло­шу Обреновићу, говорио о сла­ве­носрпском народу и о српском народу у истом значењу, што зна­чи да су му то били синоними.

Сад видимо ко­ли­ко је велика заслуга Вука Караџића што је при­ме­нио научне методе у од­ре­ђивању срп­скога етноса, полазећи од тога да је српски народ онај на­род који говори српским је­зи­ком. То значи да су границе српског језика истовремено и границе срп­скога етноса или срп­скога на­рода. При том је Вук, наравно, знао да се Срби различите верске при­­пад­но­сти различито и на­зи­ва­ју, па је тако одлично знао да се у данашњој Босни и Хер­це­го­ви­ни са­мо православни Срби служе име­ном Срби, док су Срби исламске вероисповести ко­ри­сти­ли име Турци, али, како Вук истиче, је­д­ва је­дан од стотину да је знао турски.

Данас би­смо могли прецизирати: на­равно, и они који знају тур­ски не значи да су Турци. Турци су само они који знају турски је­зик а тај им је језик матерњи, је­зик на ко­јем су одрасли, који је њи­хов основни језик (Руси кажу „род­ной язык“). Чувеним члан­ком Ср­би сви и свуда Вук није хтео да каже да су сви Срби не­го је желео да представи све Србе ма где они жи­ве­ли и ма коју религију исповедали. Ву­ко­ва кон­цеп­ци­ја није у његово време оспоравана ни­ти је могла изазвати било какве на­у­ч­не или по­литичке при­говоре, јер је била заснована на ос­нов­ним по­сту­латима славистичке науке, и не са­мо сла­ви­сти­ке него и других аналогних тадашњих фи­ло­лош­ких научних дис­циплина.

Поред тога, треба ис­та­ћи да је Вук го­ворио о Србима (или Срб­љи­ма) грч­кога закона, тј. православним Србима, о Ср­би­ма рим­скога закона, тј. о Србима католичке ве­ро­ис­повести, и о Србима турскога закона, тј. му­сли­ма­ни­ма који говоре српским језиком, који су по то­ме кри­те­ри­јуму Срби (а другога критеријума за одређење народа није ни било).

Вукове опсервације о етничкој самосвести Срба у Босни и Херцеговини потврђује руски сла­виста Гиљфердинг (у расправи објављеној 1860. године) у том смислу, да се само православни на­зивају Срби док муслимани себе зову Турци, и у том смислу, да католици не сматрају да су Хр­ва­ти, али два истраживача раз­ли­чи­то интерпретирају опредељење католичког становништва. Док Вук каже да себе они зову пре­ма по­крајинској припадности (па и етнонимом Бошњаци), Гиљ­фер­динг тврди да се они називају Ла­тини. „Аутентичности грађе што се тиче“ (формулација Радосава Бошковића) Вук је редовно у пра­ву, па се може основано претпоставити да су их Ла­ти­ни­ма звали пра­вославни кад о њи­ма го­во­ре у трећем лицу. У међусобним пријатељским кон­так­ти­ма, додаје Вук, православни католике на­зи­вају кршћани, а католици православне ― хришћани. Тиме се, јед­ним делом, објашњава Гиљ­фер­дин­гова констатација да муслимани хришћанима сма­тра­ју само пра­вославне.

Једном речју, Србе карактерише слаба (можда би тачније било рећи: разуђена) етничка са­мо­свест ― они себе називају и ширим (Словени), и ужим (покрајинским), и верским, и туђим ет­нич­ким именима, па чак и заменички („наш језик“, или говорити „нашки“).

Како су други научници одређивали етничке границе српскога на­рода и језичке границе српскога језика, и како су нас други народи називали?

У одређењу српскога народа Вук је имао своје претходнике и своје савременике, као што је имао и своје следбенике, онда и данас.

У исто време кад и Вук живео је и радио Шафарик. Он је у Србе убрајао не само штокавце екав­це и ијекавце, и не само икавце, него и чакавце не превиђајући чињеницу да они себе зову Хр­­ва­ти, али чакавци, како тврди Шафарик, говоре српским језиком. Вук је свога слав­нога прет­ход­ника и савременика у том погледу кориговао, и Вукова концепција је, у ствари, нај­ужа кон­цеп­ци­ја срп­­ско­га етноса. Оно што је врло важно јесте да је Шафарик био највећи ау­то­ри­тет, и његова је кон­цеп­ција у XIX веку најшире распрострањена, јер је Шафарик у свом зна­ме­ни­том делу Сло­вен­ски народопис полазио од тога који језици словенски могу имати ста­тус посебних књижевних је­зи­ка, а која наречја су само уже дијалекатске зоне тих језика.

И као о једном од јуж­но­сло­вен­ских је­зи­ка Шафарик го­во­ри о срп­ском или илирском језику (врло често каже: Срби источноправославне ве­ре или Илири католичке вере) напомињући, такође, да он не би хтео да одређује које би од тих име­на било пра­вил­ни­је ко­ри­сти­ти као назив тога етноса и тога језика, српски или илирски.

Пре Вука и Шафарика уте­ме­љивач или, како га често називају, „патријарх“ сла­ви­сти­ке, До­б­ровски, био је ауторитет који је одређивао словенске етносе. Он је сматрао да у срп­ски на­род/језик, а то су биле две стране истога појма, спадају не само данашњи Срби него и Бу­га­ри, али не и Хр­ва­ти кај­кав­ци са Словенцима (они су му били други јужнословенски народ). Полазио је од тога да су Бугари само племе ширег српског етноса и да је старославенски као књижевни језик фор­миран на српској основи (после критике других, касније је прихватао да је први књижевни је­зик Словена настао на срп­ско­‑македонско­‑бугарској основи).

Одговарајући на други део вашег питања, рећи ћу да су нас, у то време и раније, често име­­но­вали друкчије: западни суседи најчешће Илири, поробљивачи са Истока погрдно Власи. Ти на­зи­ви само показују да су се некадашњи Илири претопили у Словене, као што су у Србе аси­ми­ло­вани не­кадашњи Вла­си, романизирано становништво са наших простора, осим његових оста­та­ка у ис­точ­ној Ср­би­ји. То истовремено значи да Шиптари, тзв. Албанци, немају никакве генетске или те­ри­торијалне везе са Илирима (Шиптари су делимично насељавали само данашњу северну Албанију, до Про­кле­тија с југоисточне стране, док је и средња и јужна Албанија сва била српскословенска, о чему очи­то говори тамошња топонимија).

Колико је стар српски језик и колико језик говори о народу?

Мoгу се издвојити три етапе у развоју као три одговора на први део вашег питања.

С једне стране, о српском као посебном словенском језику можемо говорити тек пошто је пре­стала општесловенска епоха, кад се дефинитивно (један) прасловенски језик раздвојио у више је­зика, у по­ро­ди­цу сло­­венских језика. А словенски као јединствен мада дијалекатски разуђен језик постојао је све док су у њему постојали полугласници, а то значи до краја једанаестог века. Тада на­ступа треће до­ба српскога је­зи­ка. Фигуративно: од тада је српски у својој сопственој језичкој кући.

Српски језик је, међутим, најархаичнији словенски језик. Он је, да тако кажем, врло сли­чан пра­словенском, јер понавља генеричке особине његове: он понавља јотовање, развија врло сло­жен тип прозодије (акценти и дужине), што је типолошки пандан прасловенском мелодијском ак­цен­ту. Сликовито речено, он и данас жи­ви и прасловенским животом као својим. Прасловенска епоха је ње­гово друго доба. Ша­фарик је, с обзиром на то да је етноним Срби старији од етнонима Словени, сматрао да се прасловенски језик некад звао српски и да су се касније од ње­га одвојили други ди­ја­лек­ти, односно језици.

Како је српски десетерац наставак не само прасловенског десетерца него и пра­ин­до­ев­роп­ског епског стиха, а српски језик служи у науци као модел прасловенске језичке ситуације, у мно­го чему и праиндоевропске, то се праиндоевропска епоха може посматрати као прво доба срп­ско­га језика.

Одговарајући на други део вашег питања, треба рећи да су стари Словени, а и други на­ро­ди, полазили од јединства појмова језик и народ. Израз словѣньскъ єнзыкъ имао је истовремено и са­вре­мено зна­че­ње ‛словенски на­род’, и са­вре­мено значење ‛словенски језик’, али је то било једно, још нерашчлањено значење. У језику се одражава култура народа, поглед на свет, етнокултурни кон­цепти. Тако је словенски концепт слободе („свобода“) имао културну доминанту ‛осећање при­пад­ности своме роду’.

Шта мислите о теоријама неких лингвиста који сматрају да је наш језик је­дан од најстаријих живих језика на свету? Да ли у таквим тврдњама има прете­ри­ва­ња?

И има, и нема. Наслов познате трилогије Олге Луковић­‑Пјановић Срби… народ нај­ста­ри­ји, заправо је цитат: тако су мислили други, тј. ан­ти­ч­­ки писци чија су дела у том капиталном издању интерпретирана и доведена у целовит систем. Име Срби појављује се у сред­њем Подунављу већ на почетку Христове ере, али то није ништа чуд­но: на подручју од чешке до српске Мораве, на обалама Дунава и његових притока све до Ђердапа, живели су Словени, па и Ср­­би као њихово племе. Средње Подунавље је прапостојбина Словена — ту тврдњу је новом аргумен­та­ци­јом поткрепио највећи словенски етимолог епохе, Олег Трубачов, додавши: а вероватно и колевка Индо­ев­роп­љана.

Име Срби, међутим, појављује се и на подручју од Волге до Кавказа. С друге стране, Срби имају неке фра­пант­не сличности с народима Кав­каза, у култури, у народним обичајима, у об­ре­ди­ма, у етно­кул­тур­ним концептима. Те сличности су евидентне и у поређењу с Грузинима, чији језик ни­је индо­ев­роп­ски, веће су с Арменима, чији језик представља посебну групу индоевропских је­зи­ка, а најви­ше сличности имамо с Осетинима, који су припадници индоиранске породице индо­ев­роп­ских је­зи­ка. Те слич­но­сти се ни­како не могу објаснити осим претпоставком о животу Срба (та­ч­није: једне гра­не предака Ср­ба) на Кав­казу. Зато би се могло поћи од једне од двеју хипотеза. Пр­ва: преци Срба, тог бројног и моћ­ног народа, од­носно један њихов део, са средњег Подунавља се­лили су се на друга подручја, па и на Кавказ; са других подручја се нису враћали, са Кавказа и сред­ње Волге су се вратили и донели културну сродност с народима који су остали на Кавказу.

Друга прет­поставка: у етногенези Срба треба поћи од двеју индоевропских грана. Са Кавказа је до­шао на­род под име­ном Срби, који је био или посебан индоевропски народ/језик или огранак индо­иран­ских на­ро­да/језика, па се на средњем По­дунављу стопио и претопио с другим индоевропским на­родом, који је касније, у епоси кон­та­ка­та с Германима и сељења на север, добио име Словени. Словени су они ко­ји слове, ра­зум­љи­во го­во­ре, а Немци — они који су, са словенског гледишта на­рав­но, неми, који не­разумљиво говоре.

За­што друге на­ро­де, пре тога, Срби/Словени нису прозвали Нем­цима? Сва­како зато што су ти на­ро­ди, у су­сед­ству са Словенима, знали њихов језик (тачније: знали су га они представници тих народа који су ос­­тва­ривали кон­такте са Словенима). Тиме се објашњава изрека говори српски да те цео свет ра­зу­ме. Претпоставке о етногенези Срба, од којих је вероватнија ова дру­га, потврђује етнокултурни кон­цепт свободе: свободан је за Словене онај који је у своме роду, та­да је слободан; значи, Сло­ве­ни су по дефиницији слободан народ. Словени имају култ рода (тамо где је наш народ, тамо је наша отаџбина); за наше западне суседе (романско­‑германску цивилизацију како ју је звао Трубецки) важи култ територије (па се и појам нације из­јед­начава с пој­мом ста­нов­ни­ка неке земље, односно са савременим појмом држављанства).

„Срби су се“, указујете у једној од Ваших књига, „служили једним од нај­са­вр­ше­ни­јих писама у целокупној светској историји писмености — старословенском ћирили­цом“, прет­постављамо много старијом од Ћирила и Методија. Објасните сам појам ћи­ри­ли­це, и ка­жите нам нешто о том нашем писму, које је заборављени део лингвистичке ис­то­ри­је.

Старославенски језик као први књижевни језик Словена имао је, као што је познато, два пис­ма. Може се сматрати утврђеним да је старија глагољица и да је њу Ћирило кодификовао. Оно што се не зна, јесте порекло глагољице. Ја претпостављам да је у њеној основи пра­сло­вен­ска пис­ме­ност Словена, словенске руне, до којих је Ћирило дошао за време хазарске мисије, нашавши на Кри­му Јеванђеље и Псалтир „руским писменима писане“ и човека који их је знао читати. Сам тер­мин глагољица настао је од глагола глаголати који није значио само ‛говорити’ него и ‛говорити из књига’, ‛наглас читати’, ‛чатити’. Другим речима, глагољица је и млада и стара: млад је њен кодификовани лик, стари су њени далеки словенски и индоевропски корени.

Друга старославенска азбука настала је прилагођавањем грчком писму, његовом верзалу (ве­­ли­ким словима). Она је названа ћириљица (касније је љ депалатализовано, отврдло, из се­ман­тич­ких раз­ло­га) или ћириловица иако су њу кодификовали ученици со­лун­ске браће, Ћирила и Ме­то­дија, а не сам Ћирило. У ис­торијском континуитету ћириличка азбука је треће писмо, ста­ро­грч­ки алфабет (и византијски грчки алфавит) дру­го, а вин­чан­ско писмо — прво. Кад су дошли на Бал­кан, Грци су преузели и свом језику при­ла­го­дили оно пис­мо које се неговало у средњем По­ду­нав­љу, ближе Ђердапу. У том смислу је и ћи­ри­лица и млада и ста­ра, као и глагољица.

Са­вре­мена српска ћирилица једно је од најсавршенијих писама, и од такве фор­му­лације тре­ба по­лазити и у србистици као науци, и у педагошкој пракси. Нема потребе сматрати је за нај­са­вр­ше­није од познатих нам писама (мада би се и таква кон­статација могла аргументовати) јер карактер пис­ма ус­лов­ља­ва број и струк­тура фонема, као и културна традиција, а циљ сва­ког са­стављача аз­бу­ке је­сте да са што мање знакова оствари примарну функ­ци­ју азбуке. За­то је сврсисходно упоређивати срп­ску ћирилицу с аз­бу­ка­ма које при­ка­зу­ју врло сличан језички систем (с ћирилицом старославенском) или исти језички систем (са срп­ском ла­тиницом).

Старославенска писма, глагољица и ћирилица, имала су две функ­ци­је, фо­­но­ло­ш­ку и културну, па се тиме об­јаш­ња­ва сужавање броја гра­фе­ма (слова) ко­јима се свака од тих функција остваривала. Наиме, поред фо­но­ло­ш­ке функ­ције (да омогући означавање гла­сов­ног си­сте­ма словенског, тада дијалекатски ра­зу­ђе­ног али је­дин­стве­ног језика), старославенска ћи­­ри­лица је имала и културну функцију ― да бу­де ко­рес­пон­дентна та­даш­њем грчком писму (да се истим словима пишу основе позајмљених речи, ли­ч­них имена и културних термина). Лако се може показати да је Вукова ћирилица са­вр­ше­ни­је пи­с­мо од старославенске ћирилице (и глагољице), али се не сме за­бо­ра­ви­ти да је Вукова (и на­ша да­на­ш­ња) ћирилица монофункционална ― има само фонолошку функцију (озна­ча­вање српског гла­­сов­ног си­сте­ма).

Српска латиница је такође релативно савршено писмо, али она има две узајамно повезане сла­бости: прво, што се са по два сло­ва обележавају три гласа: nj = њ, lj = љ, dž = џ, и друго, што на­ве­де­ни ди­гра­ми могу бити и слова с посебном гласовном вредношћу, што је актуелно нарочито за први од њих (nj), па се посебним пра­ви­лом мо­ра указати да се речи типа konjugacija, injekcija мо­ра­ју чи­та­ти кон­ју­га­ци­ја, инјекција, а не *коњугација, *ињекција. Али није актуелно само за први ди­грам: дру­гим посебним пра­­ви­лом мо­ра се указати, на пример, и да се лично име Natalja чита На­тал­ја, а не *На­таља. Наиме, има Рус­ки­ња чије је име Наталја (тј. Наталья), а не Наталија (тј. На­талия), па кад то име транскрипцијом бу­де укључено у српски писани језик, ако га напишете ћи­ри­ли­цом — би­ће јасно како га треба чита­ти, ако га напишете латиницом — читаће се по­грешно ако горње пра­вило не буде усвојено.

У вези с питањем о прецизности (и предности) ћи­рилице и непрецизности (недостацима) ла­тинице занимљив је при­мер који је на научном скупу у Бањој Луци наводио латиниста и кла­сич­ни филолог Војислав Јелић. Ријеч konjugicidijum треба читати кон­ју­гицидијум, а не *коњу­ги­ци­ди­јум јер, како рече Јелић, то није уби­ство коња него убиство мужа („мада се за мужа може /мета­фо­рички/ ре­ћи да је…, али ипак…“). Да би постигао реторички ефекат, Јелић је на­мерно сузио зна­че­ње новолатинског правног термина сonjugicidium, који се односи на „убиство брачног друга“, а не са­мо мужа.

Српска ла­ти­ни­ца поред фо­но­лошке има и културну функцију, али она ту функцију, као и дру­ге на­ци­оналне латинице, остварује ме­ханички ― простим пре­узимањем сло­ва и ликова из дру­гих латиничких писама, па се тешко мо­же рећи да ли је то више њена пред­ност или њена слабост. Додуше, и ћирилица може страна имена преузимати у не­из­ме­ње­ном гра­фиј­ском лику, не само из ла­тиничких писама него и из грчког, како се то иначе често и чини, па и кад би то била предност ― нема је само латиница.

Кад говоримо о језику, данас је незаобилазна тема својатање, односно оти­ма­ње српског језика! Мало је филолога и теоретичара на српском језичком простору ста­ло у одбрану нашег језика. Зашто је то тако?

Процес освешћивања морао је да обухвати и филологе, али је то освешћивање ишло вр­ло споро. Када се у Загребу појавила „декларација“ о тзв. хрватском језику, њен одјек у Београду (по прин­ципу спо­је­них судова), насловљен као „предлог за размишљање“, није био акт одбране срп­ског језика од његовог, како рекосте, својатања и отимања него акт издаје, из истог идеолошког калупа као онај у Загребу. Та линија издаје наставила се све до Другог конгреса српских ин­те­лек­ту­алаца, 23. априла 1994. у Београду, кад је пројекат о протеривању ијекавице из српског књи­жев­ног језика доживео крах.

Одбрана српског језика стварно је отпочела 80­‑их година прошлог века када су се у За­г­ре­бу појавили сепаратни правописни и граматички приручници, којима је требало ко­ди­фи­ко­ва­ти тзв. хрватски књижевни језик. Ја сам тада, научним критикама, оспорио те покушаје. Али кад сам хтео да објавим, у Јужнословенском филологу, расправу Хрватски књижевни језик и његови је­зи­ко(м)­твор­ци, Павле Ивић је одбио да је објави (касније је она штампана у ауторској књизи Ћирилица на рас­кршћу векова, 1991. године). Тада сам, у одбрани српског језика, био сам. Да и на то подсетим, тада се од­бра­на српског језика могла остваривати само у виду одбране јединства „српско­хр­ват­ског књи­жев­ног језика“. Крајем 80­‑их и у првој половини 90­‑их година такође сам био сам. Али тада су се већ стек­ли ус­ло­ви не само за одбрану српског језика под његовим правим именом, него и за одбрану ин­те­гритета српског народа, васпостављање ћирилице као српског националног писма, одбрану ла­ти­ни­це као српског алтернативног писма од његовог отуђивања, односно присвајања (у том смислу, да то није српско него хр­ват­ско писмо), али и за заснивање ср­би­сти­ке као ин­те­грал­не научне дисциплине.

Већ после Другог конгреса српских ин­те­лек­ту­алаца, на коме сам у петоминутној дис­ку­си­ји одбранио ијекавицу од прогона (на политичком плану одбрана је потрајала још две­‑три године), по­јавили су се истомишљеници. Међу њима је најважнији професор теорије књижевности из Но­вог Сада, Петар Милосављевић, који је дао велики допринос васпостављању интегритета срп­ске књи­жевности, идентитету српских писама и двема концепцијама југословенства. Ја сам у мају 1998. године у Москви, на иницијативу групе интелектуалаца на челу с Предрагом Драгићем­‑Ки­ју­ком, саставио документ под насловом Слово о српском језику, које је, после колективне редакције и пошто су га потписали српски филолози и писци, објављено у лето те године, најпре у По­ли­ти­ци, а онда и у посебном издању, на шест језика.

А зашто је то тако, зашто нас је мало и зашто процес тече споро? Деструкција српског ет­но­са, његовог језика и писма, као и науке која се тим питањима бави, није била само филолошки програм него, и пре свега, политички пројекат, развијан у фазама током два века. Зато је обнова ср­би­стике, у једним подручјима, нужно морала бити и њено заснивање, у другим подручјима, а то се ни­је могло остварити из уске дијалектолошке перспективе без помоћи историје језика и историје на­рода, без упоредне граматике словенских језика односно славистике у целини, и без поли­ти­ко­ло­гије као науке која се бави савременим друштвом.

Какав је однос српске интелигенције, људи из света науке о језику и писму, пре­ма проблему крађе српског језика у Хрватској, у федерацији (другом ентитету Бо­с­не и Херцеговине), у званичној Црној Гори? Да ли је нешто слично крађи српског је­­зика за­бе­ле­жено у свету и описано у светској лингвистици?

Српска интелигенција из света науке о језику и писму, са ретким изузецима, политички је неписмена. Она је, а за њом шире јавно мњење, склона да прихвати тезе наших непријатеља као сво­је истине. Треба се, затим, сетити оцене српске „интелигенције“ коју је изрекао један часни стра­нац, Ру­долф Арчи­балд Рајс. На почетку свог знаменитог завештања (из 1928. године) он пи­ше: »У набрајању ваших врлина нећу морати да вам го­ворим о ономе што ви називате „интели­ген­ци­јом“. Њоме ћу се по­за­бавити тек у деловима посвећеним вашим манама« А при крају: „Истина је да на универзитету имате љу­де велике вредности, али су велика већина медиокритети који су на та ме­ста стигли захваљујући страначкој политици или њеној подр­ш­ци“. И даље: „Њи­хо­вом кри­ви­цом уни­верзитет вам је по­стао апа­триотски“.

Док смо се ми борили за интегритет српског језика и за научну истину, тзв. Одбор за стан­дар­дизацију српског језика, у сред Београда, својом првом одлуком признаје тзв. бошњачки је­зик. Окупационе власти су нешто касније „увезле” и тзв. бошњачки, и тзв. хрватски, па чак и тзв. цр­но­гор­ски језик – у Србију. Ништа слично се није дешавало у светској историји, па није ни било пред­мет било које националне филологије: то је искључиво предмет србистике као науке и по­ли­ти­ко­лин­гвистике, која се формирала трагом српског историјског посртања.

Ипак, постоје чувари српског језичког блага, који бију битке за српски је­зик и писмо. Ту у првом реду, мислим на србисте. Двадесет година радите са Вашим ис­томиш­ље­ни­ци­ма на обнови србистике. Шта је србистика постигла, а шта није?

Србистика је утврдила свој предмет и задатке и трасирала свој пут, што је и било услов да се она конституише као научна дисциплина у оквиру славистике. Другим речима, имамо со­ли­дан Увод у србистику. Све остало би требало урадити: написати научну Граматику српског језика (де­ри­ва­то­ло­ги­ју, морфологију и синтаксу), Историју српског језика, Версологију српске поезије, комплетирати Ис­­то­рију српске књижевности, прерадити једнотомни и вишетомни Речник српског књижевног је­зи­ка… Средином деведесетих година (1995. у Подгорици), на моју иницијативу, одржана је Прва југословенска ортографска конференција, формирана је Правописна комисија, која је отпочела рад, али га није завршила. Неодложни је задатак да се иновира Правопис из 1960. године, који је бољи од свих каснијих, да се припреми ортоепски приручник, али се претходно морају урадити научни описи у области фонологије, прозодије и интонације. Снагâ за све наведено имамо, али је потребан организован рад иза којега мора стати држава и њене институције.

Неке креаторе сербокроатистике сте разобличили.

Као што националну издају, наравно: према српском етнокултурном концепту издаје, сим­болише Бранковић, тако културну издају у новијој историји симболише Даничић. Првоме је об­­лик на ‑ић патроним (име по оцу), другоме замена за презиме (нека врста псеудонима), али оба об­лика попримају статус апе­ла­ти­ва (заједничке именице) иако их пишемо са великим почетним сло­вом. Један од међунаслова чланка ко­ји је прештампан у мојој књизи Но­ви Рат за срп­ски је­зик и пра­во­пис: Лин­гви­стич­ки огле­ди из фо­но­ло­ги­је и ор­то­гра­фи­је (2001) гласи: „Данашњи Даничи­ћи”.

Одељак почиње констатаци­јом да су у Да­ни­чи­ће­во време била – два Даничића. Једно је Даничић који је научно образложио Ву­кову кон­цепцију књижевног језика и правописа, који је у својим пре­во­дима дао обрасце нашег кла­сич­ног књижевног језика и који је усмеравао у једном периоду при­ме­ну Вукових идеја на књижевни језик. Друго је Даничић који није ћарио што је Вука исправљао. Његове филолошке стран­путице про­машене регламентације исправио је наш књижевни језик, одавно. Али он је по­ку­шао да „ис­пра­ви” и термин српски језик као ознаку основе етничког бића срп­ског народа. После ове констатције навео сам цитат из књиге Ћирилица на раскршћу векова (1991), којом је заправо и отпочело об­нав­ља­ње србистике као науке: „Од њега потиче двочлано (и двоетничко) именовање на­шега језика. Даничић је прихватио да грађу из српских историјских и фолклорних извора даје под именом Rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika. Додуше, знаменити срп­ски филолог је укључио и хрватску гра­ђу из чакавских извора, али је и ту грађу, како је знао и умео, сврстао у ијекавске ново­што­кав­ске српске одреднице (речи). Даничић је, поред тога, при­хва­тио да се књижевност Срба католика об­јављује у серији Stari pisci hrvatski“.

У наставку одељка истакао сам да је први Даничић остао један, уз Вука, али да је Скерлић без­ус­пеш­но по­ку­шавао да оспори његову позитивну улогу, да оспори значај филолошке школе у Да­ни­чи­ћево време. Други Даничић – онај који је покушао да ревидира Вуково учење о српском на­роду, његовом језику и писму – није био један. Други Даничићи су се јављали касније, више у серијама него по­јединачно, кад год је српство као етничка и културна категорија било угрожено. Пр­ву серију (на­зовимо је: Скерлић и његови анкетари) предводио је књижевни критичар, иначе нај­прецењенија личност у историји српске културе – Јован Скерлић. Он је 4. новембра 1913. одр­жао предавање у Друштву за српски језик и књижевност (под насловом Источно или јужно на­речје?), које је потом објавио у Српском књижевном гласнику. Покушао је Скерлић, као што је по­знато, да поништи, јед­ним потезом, две темељне културне вредности српскога народа, ије­ка­ви­цу и ћирилицу (да се „ујединимо” око екавице и латинице).

Затим сам истакао да је другу кампању против Вука уопште и ијекавице посебно покренуо ви­ше серијом својих чланака него серијом својих присталица (назвао сам је: Ивић и његови по­кли­са­ри) данашњи Даничић, дијалектолог по вокацији, иначе најпрецењенија фигура домаће лингви­сти­ке – Павле Ивић. Долазак новог месије симболично сам означио новинским насловом На Дри­ни екавица или Скерлић поново међу нама. Ивић је 23. априла 1994. на Другом конгресу српских ин­телектуалаца одржао говор, под насловом Актуелни тренутак српског књижевног језика. Уме­сто етничких и језичких критеријума у одређењу српскога народа и његовог језика, од којих је на­уч­но полазио Вук, на почетку XIX века, дијалектолог узима, на крају XX века, верске маказе при од­ређивању народа („измешаност тих Срба са Хрватима и муслиманима”) и идеолошке мерде­ви­не при одређивању језика („католици српскохрватског језика”). У одређењу народа Ивићева по­зи­ција је ненаучна и антисрпска, у дефиницији језика – ненаучна и прохрватска, закључио сам.

Омеђио сам, на тај начин, првог и потоњег следбеника сербокроатистике међу Србима. Пр­ви, стварни (Ђуро) Даничић, иако је по рођењу био екавац, није се одрицао ијекавице, напротив (у том периоду екавица није ни улазила у књижевни језик). Јесте прихватио латиницу, али се није од­ри­цао ни ћирилице, нити је то тражио од других. Његова културна издаја се односила на језик: прихватао је да Срби и Хрвати (чакавци, али не и кајкавци) имају исти језик, и на народ: при­хва­тио је да штокавци могу бити Хрвати. У ономе првоме није био сам (то је Шафарикова кон­цеп­ци­ја о српском језику, с тим што је Шафарик оставио отвореним питање да ли га треба звати српски или илирски, али не никако хрватски, за корифеја славистике хрватски језик је био само кај­кав­ски). У овоме другом Даничић је имао потврде са терена: било је и онда, неупоредиво мање него да­нас, Срба католика који су се изјашњавали као Хрвати.

Други Даничић, онај који се потписивао: Скерлић, хтео је да протера ијекавицу и да са­хра­ни ћирилицу, био је дакле пропагатор својеврсне латинизације или полатиничења.

Трећи Да­ни­чић, онај с презименом Ивић, протеривао је ијекавицу да би је препустио дру­ги­ма, при­пре­ма­ју­ћи терен Дејтонском споразуму, који је потписан у четири верзије, једна је на (аме­­ричком) ен­глес­ком, а три на српском, али се српском зове само екавска ћириличка варијанта. Дру­ги део анти­срп­ског програма културне издаје покушали су да изведу Ивићеви поклисари, оку­п­љени око удруже­ња „Ћирилица”, настојећи да све што је написано на латиници прогласе не­срп­ским, у суштини – да латиничко културно наслеђе „изруче” Хрватској, као што су у Библи­оте­ци Ма­тице српске лати­ни­цом објављене књиге биле сврстане у страну (хрватску) књижевност.

Шта је то латинизација?

Као термин, латинизација се користи у два значења. У првом значењу, као термин гло­то­генезе, именица латинизација се мотивише (поимениченим) придевом латински (језик). Сви ро­ман­­ски језици настали су латинизацијом других језика, првенствено оних из индоевропске језичке по­родице. Дуготрајном употребом латинског језика локални језици су се изгубили, али је латински апсорбовао елементе тих језика, стопио се са њима. На пола пута у тој латинизацији остао је шип­тар­ски језик, тзв. албански, па је он, по тачној дефиницији Трубецког, напола романизован, али је у основи задржао црте посебног индоевропског језика.

У вези са овим феноменом, тј. са специфичношћу формирања романских језика, који нису на­стали од једног заједничког прајезика као словенски, германски, балтички и индоирански је­зи­ци, индикативан је покушај изједначавања влашког језика, који се у остацима чува у неким под­ру­ч­­јима источне Србије, са румунским језиком, којим се говори у Банату: то су два различита ро­ман­ска језика, настала латинизацијом двају различитих протојезика.

У другом значењу, као термин културне историје и политиколингвистике, именица лати­ни­зација (односно полатиничење) мотивише се именицом латиница (односно изразом латиничко пи­смо). Католичка црква је низ векова настојала да задржи латински језик као средство своје кул­тур­не доминације. Што га је задржавала у богослужењу, то је имало свој дубљи смисао као облик транс­фор­мације државног и псеудодржавног језика у сакрални. Задржавање у науци све више је гу­­било сми­сао јер је латински постао мртав језик, па су се у новолатинском вештачки стварали тер­мини: некадашњи језик науке и културе губио је творачку снагу. Католичка црква, устоличена по хи­је­рар­хији римске државе које одавно није било, дуго је истрајавала у наметању латинског је­зи­ка и као језика националних књижевности, школе и писмености, као и свакодневне комуника­ци­је. Кад то више није могла да остварује, плашећи се губитка своје политичке доминације, ова вер­ска ор­га­ни­зација је прихватала националне језике, али је сад наметала латиницу као писмо та­мо где се ко­ри­стила азбука уместо абецеде. Тако је прогнала глагољицу којом су се служили ет­нич­ки Хрвати, тзв. чакавци, као и околни Срби, са суседног штокавског (стварно: српског) под­руч­ја. Гла­го­љи­цу као писмо дуго су чували попови­ – глагољаши – она се жилаво одржавала све до XIX ве­ка као писмо у живој употреби, кад је коначно однела превагу латиница, и то српска ла­ти­ница, јер је чакавцима наметнут српски језик, најпре под именом хрватски или српски а онда само хр­ват­ски. Ка­жем: наметнут јер изворне Хрвате нико за то није питао, док су Новохрвати, тј. кај­кав­ци, то са­ми тра­жили, и добили Гајевом реформом.

Латиница је наметнута Србима католицима најпре у Далмацији под млетачком управом, као и у Дубровнику ко­­ји је дуго опстојао као самостална град­‑држава, затим у Босни и Херцего­ви­ни после пре­оку­па­ци­је њихове. Користим овде, као неологизам, термин пре­оку­па­ци­ја: ове две срп­ске земље стварно су ослобођене од турскога ропства, али су уместо жуђене слободе доживеле роп­ство још страш­ни­је (јер се тицало и духовне стране, па тако и писма). Окупатор је Србима ка­то­ли­цима наметнуо латиницу и хрватско име (дотле хрватско име за домаће становништво није ко­ришћено, било им је непознато, како то сведочи руски слависта Гиљфердинг, 1860. го­дине).

У Вашој књизи Српски језик данас (2000) кажете да је „…враћање тра­ди­ци­ји Ву­ка, Доситеја и других великих слависта њиховог доба (Добровски, Шафарик, Ми­­к­ло­шич), уз уклањање наноса које су српском језику и србистици причинили Ја­гић, Да­ни­чић, Скер­лић, Белић, Ивић, јесте неопходно, али је недовољно!” Појасните!

Да бисмо се вратили Вуковој традицији и србистици, морамо прво утврдити кад је та традиција прекинута. У књизи Српска политика о етносу, језику, књижевном стандарду и писму (2011) ја сам се осврнуо на једног од последњих изданака те традиције, Србина католичке веро­ис­по­вести, Дубровчанина Милана Решетара. Своју приступну беседу академика Српске краљевске ака­де­ми­је, о најстаријем дубровачком говору, Решетар овако заврша­ва: Дубровачка хисторија „ни­шта не зна да су се тр­гов­ци, поморци или ри­ба­ри у гу­стим хрпама досељавали у Дубровник, па зато још уви­јек тврдим, као што сам тврдио пред 50 го­ди­на, да се у Дубровнику није ни­када го­во­рило, ни у ње­му цијелом ни у јед­ном његову дијелу, дал­ма­тин­ским ча­кавско­‑икав­ским говором, не­го уви­јек са­мо херцеговачким штокав­ско­‑јекавским. Из те објективне констатације ја сада не из­во­дим ни­как­вих даљих за­кљу­ча­ка, јер су мени Срби и Хрвтати један народ под два имена, па ја зато нећу ни­ка­ко рећи да се у Дубровнику није говорило хр­ват­ски него српски, али кому су Срби и Хрвати два народа, тај ће морати признати да је Дубровник по језику био увијек српски”. За Решетара је, као што видимо, истозначно говорити српским језиком као ма­тер­њим и бити Србин. Он не призива у помоћ „српску државу” и њене „по­данике” него полази од ноторне чињенице да је Ду­б­ровник био на срп­ској је­зич­кој и етничкој те­ри­то­рији, питање је само да ли су се чакавци, тј. Хрвати, у њега досељавали као „тр­гов­ци, помор­ци или ри­ба­ри”, што он аргументовано оспорава позивајући се при том и на чињеницу да так­вих до­се­љавања није било у аналогним слу­ча­је­ви­ма ни на другим местима.

За разлику од других научника који су се ба­ви­ли његовом темом, Ре­ше­тар доказује да се живи језик одражава у проз­ним текстовима док се у поезији могу испољити књишки утицаји (у конкретном случају: утицај песника чакаваца на најстарије познате ду­бровачке песнике). Решетар каже сада јер је на почетку свога на­уч­ног рада полазио од Вукове концепције по којој су чакавци Хрвати, а штокавци Срби, па га је за то Александар Белић оштро укорио. На заласку каријере он је, због бли­скости двају језика, прихватио ширу, Ша­фа­ри­ко­ву концепцију, али, како се да закључити и из гор­ње формулације, ни тада није искључивао уже ет­ничко одређење по коме су Срби и Хрвати два на­ро­да и да је Дубровник по језику био увек српски. Није, закључио сам, филолог Решетар ни за јоту одступао од научног приступа.

А сад да видимо коментар о потоњем представнику сербокроатистике, Павлу Ивићу. „Хро­но­ло­гију ши­ре­ња хрватског имена ме­ђу католицима српскохрватског је­зи­ка” Ивић (а и његови прет­ходници на хрватској страни) овако опису­је: „Од раног средњег века: чакавци и до­бар део што­каваца икаваца, на­ро­чито оних ближих јадранској обали. У другој по­ловини XVII века: кај­кав­ска северна Хрватска. Средином и у другој по­ловини XIX века: Сла­вонија и они католици у не­ка­да­шњој мле­тачкој Дал­мацији који ни­су одраније имали хрватско опредељење. Из­међу 1878. и 1914: Босна, Дуб­ровник, а затим и Бока Которска. У XX ве­ку, на­рочито после првог свет­ског рата: Бач­ка, Крашовани, Јањево”. Бе­ле­ш­ку у којој излаже ову хронологију Ивић завршава закључком да „ре­лативно скорашњи датум опредељи­ва­ња у неким крајевима ни­у­ко­ли­ко не умањује аутентич­ност опреде­љености”.

Ја сам, још у књизи Ћирилица на рас­кр­шћу ве­кова: Ог­леди о српској ет­нич­кој и културној самосвести (1991), оценио да је на нашим просторима име Хрвати добило верско значење и да се на­метањем овог имена Србима католицима није променило њихово ет­ни­чко биће него само њихова етничка свест. Ана­ло­ган пример мо­же­мо на­вести из наше историје: Срби ис­лам­ске вероисповести низ векова су се опре­де­љи­ва­ли као Турци, али и поред тога они никад нису би­ли ствар­но при­пад­ни­ци турског етноса. Према томе, стварно опреде­љи­вање по ре­ли­ги­оз­ној припад­но­­сти, па ма­кар се та припадност и ис­ка­зи­вала етничким име­ном (Турци, Хрвати), не може бити при­хваћено као аутентично ет­ни­чко (национал­но) опредељивање. За разлику од вер­ске припадно­сти, у етнич­ки аутохтоним под­руч­ји­ма језик има од­лу­чу­јући значај за оцену етничке припадности на­рода. У дубровачим до­ку­ментима XV–XVIII века по­јав­љу­је се релативно че­сто израз lingua ser­ui­ana којим се означава дуб­ро­ва­чки говор („на срп­ском језику да би га свак боље разумео”). На­ве­де­ни израз нај­чешће на­ла­зимо у текстови­ма који су писали Дубровчани за Дубровчане. Павле Ивић закљу­чу­је да сразмерно рана појава израза lingua seruiana по­казује да је то име продрло у Дуб­ровник па­ра­лел­но с продирањем је­зи­ка, „још у доба док је залеђе Дубровника припадало срп­ској држави и док се дубровач­ка територија постепено ширила на рачун те државе, уз стал­но при­се­­ља­ва­ње бивших срп­ских поданика и њихових потомака у сам град”. Ова­кав назив језика у Дуб­ров­нику, по Ивићу, „не доказује да су се његови станов­ници осећали Србима”.

Придев српски „од­носи се увек на је­зик, а не сам етникум, и не јавља се у књи­жев­но­сти, већ уг­лав­ном у служ­бе­ним спи­сима”. По мом мишљењу, употреба из­ра­за срп­ски језик у ла­тин­ски писаним до­ку­мен­тима, и то управо у служ­бе­ним спи­си­ма којим се именује говор Дуб­ровчана, стварни је по­ка­за­тељ об­јек­тив­не етничке при­пад­ности сло­венског становништва Дуб­ро­ва­чке Ре­пуб­лике. Сам назив српски је­зик је творбени си­но­ним за син­таг­му ’је­зик Срба’ (у старијим пе­ри­о­ди­ма развоја словенских језика при­деви са овим суфиксом су имали живу гра­матичку функцију, тј. ни­су били под­врг­нути чак ни де­ли­мичној лек­си­кализацији; поред тога, срп­ски је­зик је значило и ’српски народ’).

Двадесет година касније, у књизи Српска политика о етносу, језику, књижевном стан­дар­ду и писму (2011), у вези с двема горњим „социолингвистичким” оценама Иви­ће­вим учи­ни­о сам две нове, политиколингвистичке напомене. Име Хрвати међу кајкавцима појавило се природним пу­тем, а не као етнички преседан: донели су га сами Хрвати (= чакавци), Сло­вињ­ци (= кајкавци) су њих асимиловали а име им задржали. И у икав­ским српским (= штокавским) говорима који се да­нас граниче с хр­ват­ским (= чакавским) име Хрвати се појавило природним путем, а не као ет­нич­ки преседан: иако су староседеоце је­зич­ки и културно аси­ми­ло­ва­ли, Срби су им име Хрвати за­др­жа­ли у скла­ду са „склоношћу” на­шега народа (да и ја употребим описни про­номинални ет­ноним) да туђа имена прихвата као своја. Наметање име­на Хрвати Ср­би­ма ка­то­ли­цима у ХIХ и ХХ веку ни­је, међутим, плод етничких контаката, ни­је настало природним путем, него је то ре­зул­тат по­ли­тич­ког про­јек­та, који се мора назвати правим именом (ге­но­цид), и као такав санкци­о­ни­са­ти, за­кљу­чио сам у првој напомени.

Није пословењивање романског становништва Дубровника за­то било ет­нички српско што је „залеђе Дубровника припадало срп­ској држави”, што „се дубровач­ка тери­то­рија постепено ши­ри­ла на ра­чун те државе” и што се остваривало „стал­но присе­ља­ва­ње бивших срп­ских пода­ни­­ка и њихових потомака у сам град” (подвлачења су овде моја), него је Дуб­ров­ник постао и остао ет­ни­ч­ки српски зато што је свуд око­ло (на копну и на острвима) живео срп­ски на­род и што су се у град до­­се­љавали изворни говорници српског језика, дакле: Срби.

Српски књижевни језик и ћирилица као српско историјско писмо, темељи су националне културе. Ви сте о томе много писали. У ком степену су данас угрожени ти темељи, и у том смислу, шта је задатак србистике?

Од ова два темеља српске националне културе угроженији је, бар на први поглед, овај дру­ги – ћирилица у званичној и службеној употреби. Њена одбрана је директно зависна од два ус­ло­ва, а то су слобода и свест. Индикативно је, у том смислу, оно што се дешавало у Црној Гори у пр­вом и другом светском рату. Са аустроугарском окупацијом, 1915. године, први пут се уводи ла­ти­ница у ову српску земљу, а други пут после италијанске окупације, 1941. године. Неко ће рећи да се латиница користила у Боки Которској и раније – то је тачно, користили су је Срби католици у новијој историји, раније су се и они служили ћирилицом. Али Бока је у састав Црне Горе, као народне републике, ушла тек после Другог светског рата. Садашње наметање латинице, и у Црној Гори и у Србији, спољашњи је знак да су те две српске земље окупиране, али је тип окупације да­нас умотан у речи демократија и демократски.

Ја одавно, као лингвиста и као политиколог, ука­зујем да су ове две ре­чи измениле значење: прва је изгубила значење ‛власт народа’ а добила се­ме­му ‛окупација’, дру­га је стекла, у новом светском поретку, два нова сродна значења изгубивши ста­ро (у неким син­таг­мат­ским везама превешћемо је ‛окупациони’, у другима – ‛окупирани’). Ср­бистика као наука и као филолошки покрет може много допринети буђењу националне свести и кул­турне само­свести, али не може сама изборити слободу. Слобода, и национална, и социјална, али и културна, може се остварити ако се србистика претвори у национални покрет. Научна истина је довољна и као залог националних интереса, ништа нам више од научне истине за то и није по­треб­но.

Српски књижевни језик изгледа, али само на први поглед, мање угрожен. Дубља анализа показује да је његова угроженост вишеструка и да србистика, али и српска филологија уопште, мо­же (и мора) у разним доменима заштитити српски књижевни језик. Угрожен је српски језик не­конт­ролисаним продором англицизама и све чешћом употребом енглеског језика (и латинице) та­мо где би требало користити српски језик (и ћирилицу). Насиље над језиком чини језички фе­ми­ни­зам, као деструктивни покрет новог светског поретка, при чему је угрожено оно што је у српском језику најсуптилније (у поређењу с другим језицима), а то је творба речи. Данашњи нормативисти ни­су ништа научили од живог српског језичког механизма адаптације женских личних имена – они не знају да се позајмљује основа на коју се додају српски наставци, па уместо језички корект­них ликова Маргита, Хурема, Елизабета прописују језичке хермафродите *Маргит, *Хурем, *Елиза­бет. Угрожен је српски језик, најзад, преименовањем и тамошњом често на­карадном ко­ди­фи­кацијом.

„Српска латиница је српско алтернативно писмо“, пишете у књизи Ћи­ри­ли­ца на раскршћу векова (1991), „латиницом су се служили, углавном католички Ср­би у сред­њо­ве­ков­ном Дубровнику и другде“. Молим Вас да то прокоментаришете.

Полазећи од тога да је национално писмо темељ сваке на­ци­о­нал­не културе, као што је на­родни језик основа националног бића сва­ко­га на­рода, ја сам у књизи Ћирилица на рас­кр­шћу ве­кова: Ог­леди о српској етничкој и културној самосвести (1991) дефинисао (српску) ћирилицу каo cрп­­ско национално писмо и као знаковни израз српске кул­ту­ре. Она је то била то­ком читавог пе­ри­ода историјског постојања срп­ског народа, од првих писаних споменика до ових написаних слова, и да­ље ка своме бесконачноме циљу, као драгуљ у мозаику светских кул­­ту­ра и препознатљив бе­очуг у њиховоме историјском трајању. И да­нас је ћи­рилица српско национално писмо, и поред по­од­маклог про­це­са ла­ти­ни­зације српске културе, и за њу се и данас везују, ин­ди­видуално и ко­лек­тив­но, сви они који су свесни своје српске припадности, истакао сам.

Латиницу (наравно: српску латиницу) посматрао сам као срп­ско алтернативно пи­с­мо. А то зна­чи као писмо за по­себ­не и допунске потребе и за по­себну (католичку) попу­ла­ци­ју. Закључио сам, исто тако, да би васпостављање ћирилице као српског националног писма у срп­­ској држави и у српској култури – по принципу: ћирилица свуда и на сва­ком месту где се записује српски језик, српска топонимија и ан­тро­­по­нимија – значило свођење латинице на ону употребу која од­го­­ва­ра ње­ном месту у српској култури (као алтернативно писмо које сви пис­мени Срби знају написати и про­читати). Васпостављање ћири­ли­це као српског националног писма и као писма у званичној и јав­ној упо­тре­би у српској држави (у свим њеним федералним јединицама) не зна­­чи никако – и ти­ме сам уводно поглавље у наведеној књизи завршио – про­те­ри­ва­ње латинице ни из културе ни из сва­кодневне комуника­ци­је Срба и гра­ђа­на њихове државе.

Већ је Вук Стефановић Караџић у Првом Српском буквару (објављен 1827. године као по­себ­но издање), на другој непагинираној страни, навео два српска ал­фа­бе­та (Alphabeti Serbici), ћи­рилички (у рубрици Serbic.) и ла­ти­нич­ки (у руб­рици Illyr.), с писмима других европских на­ро­да (чеш­ким, пољ­ским, ма­ђарским, немачким, италијанским, фран­цуским и ен­глес­ким) у па­ра­лел­ним руб­рикама, док је поређење српске ћири­ли­це с рус­ком дао на сле­де­ћој страни, у рубрици Для Рус­скихъ. To je рe­фoр­ми­са­нa српска ла­тиница која је, у свакој појединости, била доскора у упо­тре­би (на при­мер, на писаћим машинама), а само у јед­ној појединости је ко­ри­гова­на (уме­сто диграма dj данас се ко­ри­сти графема đ, коју је опет пр­ви при­менио Ђуро Даничић у пр­вом делу Rječnika JAZU). До­тле је Да­ни­чић користио у истој вред­ности диграм gj, на пример у првом то­му Rada JAZU, у своме имену: Gjuro (а то још значи да он није „Ђура” него Ђуро). Није, дакле, реч о „га­је­ви­ци” ни­ти о хр­ватској латиници, него о реформисаној срп­ској ла­ти­ни­ци ко­ју је у срп­ску писменост и културу увео Вук.

Овде морамо учинити једну важну напомену. „Гајевица” и хр­ват­ска латиница нису исто­знач­ни појмови. Хр­ват­ска латиница је оно пи­с­мо којим се, после прогона глагољице од стране католичке цркве, ис­пи­сују текстови на хрватском језику (тзв. ча­кав­ском). Љу­де­вит Гај је, ме­ђутим, своју абе­це­ду правио за илирски језик, а илирски језик и срп­ски је­зик су били синоними.

У Дубровнику се првобитно користила, за српски језик, само ћирилица (а латиница за ла­тин­ски). Као што је прогнала гла­го­љицу чији су један тип неговали Хрвати (чакавци), тако је ка­то­лич­ка црква протерала и ћи­ри­ли­цу коју су користили Срби католици у Дубровнику и у другим кул­турним центрима на Приморју. Занимљив је рукопис пословица из Дубровника које је објавио Ђу­ро Даничић. Објавио их је ла­ти­ни­цом, јер су тако биле преписане, а да су првобитно били на ћи­ри­ли­ци види се по азбучном ре­до­сле­ду њиховом.

Пошто су Илири били други назив за Србе, какав је био првобитни смисао на­зи­ва „илирски покрет“, и у шта се он потом претворио?

Тај стари илирски покрет је, у ствари, покрет да се српски језик прихвати као књи­жев­ни не само за штокавце него и за чакавце и за кајкавце (изузимајући данашње Словенце, који су та­ко­ђе кајкавци, припадници истога етноса с хрватским кајкавцима, али су они конституисали свој по­­себни књижевни је­зик, а не српски или илирски). То је била првобитна замисао илирског по­кре­та.

Подсетићу на једну по­је­ди­ност из културне историје на коју је у своје време обратио паж­њу Јеремија Митровић. Док је Гај 1852. на краће време био ван Загреба, као уред­ни­ка ње­го­вих но­ви­на (Narodne novine) заменио га је мла­ди Анте Стар­чевић. Тако је без Га­јева зна­ња у но­ви­на­ма об­­јавио свој на­пис про­тив Срба. Чим се вра­тио у За­­греб, Гај је у увод­ном чланку у својим но­ви­на­ма у броју од 4. но­вем­бра, круп­­ним сло­гом, осудио овај Старчевићев поступак. Поред похвале је­зи­ка Ср­ба, Гај је изјавио да су Хрвати пригерлили ‛пригрлили’ тај је­зик. Кад то каже, Гај има у виду кај­­кавски етнос који је у том периоду био познат под именом Хрвати. Дакле, Но­­во­хр­ва­ти, тј. кај­кавци Загреба и околине, пригрлили су илирски или српски језик.

Уместо да се књишки и страни термин „илирски језик” замени изворним „српски је­зик”, они који су пригрлили српски језик почели су да га именују својим, у науци (теорији) хр­ват­ским или српским, у политици (пракси) само хрватским. Преименовање језика било је пра­ће­но, после ау­строугарске окупације Босне и Херцеговине, преименовањем народа: Срби ка­то­ли­ци су пре­име­но­вани у „Хрвате”.

Процеси похрваћења, покатоличења и полатиничења тако су се ис­преплели, а као прелазна фаза послужило је лажно југословенство. Зашто: лажно? Право ју­го­сло­венство, које је било про­па­ги­рано у Београду, укључивало је и Бугаре, а подразумевало је очу­вање ужих ет­нич­ких имена и културних обележја. Лажно југословенство, које је пропагирано у Загребу, ис­кљу­чи­вало је Бугаре, православни народ јасне верске и националне свести; поред то­га, потребно је било однародити де­ло­ве Срба по верској, идеолошкој и територијалној при­пад­ности.

Ви науци о српском језику дајете снажан печат. Шта вас је мотивислао да се латите посла озбиљног и бритког филолога, који не зна за компромисе када је у питању очу­вање српског писма и језичког блага?

Од свих ваших питања најтеже ми је формулисати одговор на ово питање иако је он сам по себи јасан. Сад кад о томе размишљам, а ви сте ме на то понукали, чини ми се да ми је та миси­ја била предодређена иако је нисам био свестан. Од првих разреда основне до последњих часова у средњој школи у центру мојих интересовања били су српски језик, поезија и књига. И поред тога, ја сам за студије изабрао руски језик и књижевност као први, а чешки језик и књижевност као дру­ги словенски језик (уз четворосеместрални курс српског језика), и паралелно политичке науке, као неки спо­љаш­њи оквир за та моја централна ин­те­ресовања. То ми је свакако помогло да спознам, с је­д­не стране, значај српског језика за сла­ви­сти­ку и потребу да се наука о том језику, и народу који тим језиком говори, заснује и на лингви­сти­ч­кој и на културноисторијској истини.

Очито да се свим тим проблемима бави, и мора се бавити, србистика као наука. У чему је специфичност, у погледу ширине научног захвата, србистике као сла­ви­стичке дисциплине, односно разлика између ње и других националних фило­лош­ких дисциплина, на при­­­мер русистике?

Вукова кон­цеп­ција о три конфесионалне заједнице у оквиру истога, српскога народа пред­стављала је новину, научну и методолошку: јединство српскога народа требало је доказива­ти. Је­динство шиптарског народа, на пример, не треба доказивати јер сваки Шиптар, ма које вере био (а и они су муслимани, католици и православни), зна одлично да је Шиптар. Други пример: Руси ни­када нису при­­ма­ли другу веру. У једном интервјуу, пре двадесетак година, истакнути руски сла­ви­ста Трубачов указао је на ту етничку карактеристику свога народа подсетивши да су Руси, кад се један део њих налазио у турском окружењу, очували свој православни верски идентитет. Зато се ср­бистика мора заснивати не само као филолошка дисциплина, као наука о језику, књижевности и (на језику заснованој) култури, него у одређеном смислу и као наука о српском етносу (чиме се екс­­плицира и она друга компонента некада је­дин­ственог значења именице језик). Вук је, наравно, узимајући у обзир те и такве верске прилике у којима је српски народ живео, схватао колики је зна­чај је­зика и књи­жев­ности, пре свега народне поезије и десетерца у њој, као основне и духовне прет­по­став­ке живота народа. Зато су српски на­род, српски језик и српске земље једна целина, која се као та­к­ва мора посматрати (и проучавати).

Врло је занимљиво, с тим у вези, да у српском језику није уста­љен назив „српска земља” у једнини (и у химни Боже правде имамо, испред једнине „српски род”, множину „српске земље”). Код Руса је, на­про­тив, познат израз „русская земля”, у једнини. То већ имамо у Слову о Игоровом походу, као лајт­мо­тив: О русская земля, уже за шеломянем еси (кад је Игорова војска прешла гра­ни­цу између руске земље и номадске степе, кад је руска земља остала иза граничне хумке). Дакле, тај назив руска земља указује на јединство руског народа и територије на којој он живи, док је у српском много шире рас­про­стра­њен назив српске земље, а то значи да српске земље и покрајине у којима српски народ живи чине изворно мноштво: свест о јединству треба раз­ви­ја­ти, па је и то за­да­так србистике као науке.

Биографија

Проф. др Радмило Маројевић је докторирао на Факултету политичких наука, и на Филошком факултету Београдског универзиета. Од 1988. редовни је професор руског језика на Филолошком факултету у Бео­граду. Изабран за редовног професора за предмете Историја руског језика и Синтакса рус­ког језика 2008. на Филозофском факултету Уни­вер­зи­те­та у Нишу. Предавао је српски језик као страни на Московском универзитету. На об­нов­љеној Ка­тедри за српски језик и српску књижевност у Српском Сарајеву држао је на­ставу из пред­ме­тâ Старословенски језик и Историја српског језика (1994–1996), а на но­во­от­вореној Ка­тед­ри за српски језик и књижевност у Бањој Луци предаје Ста­ро­сло­вен­ски језик и Упоредну граматику словенских језика. Стекао је 1992. звање академика Међународне словенске академије наука, образовања, уметности и културе. Био је руководилац југословенског дела међународног научног пројекта „Линг­ви­сти­ка и стилистика превођења” у оквиру програма сарадње Београдског и Московског уни­вер­зитета. Био је декан Филолошког факултета за чијег мандата је први пут формирана Ка­тед­ра за србистику (1998–1999). Од 1999. руководилац је и аутор међународног пројекта „Сла­веносрпска и руско-српска истраживања” у оквиру сарадње Београдског и Московског уни­верзитета. Председник је Српског фонда словенске писмености и словенских кул­тура (oд оснивaњa 1990) и председник Јужнословенског oдјeљeњa Meђунaрoднe сло­вен­ске ака­де­ми­је наука (oд 1992). Покретач је и главни уредник часописа „Славистички зборник”. Ор­га­ни­за­тор је бројних научних скупова: „Страни језици у вишем и високом ус­ме­ре­ном об­ра­зо­вању” (Бeoгрaд, 1977); XXIV и XXV скуп слависта Србије (Бeoгрaд, 1986, 1987); конференција „Сопо­ста­вительныe, типoлoгичeскиe и сравнительнo-исторические исследования русского и дру­гих славянских языков” (1996), Организатор уче­шћа наших научника на Конгресу словенских култура (Moсквa, 1992), нa Пр­вом мe­ђу­нa­рoднoм словенско­‑eврoaзијском конгресу посленика науке и културе (Нижњи Нoв­гoрoд, 1994)…

Биљана Живковић

 

50 коментара

  1. Истина лечи и прија ! Хвала !

  2. Драгољуб Збиљић

    Молићу за стрпљење читалаца да се у три наставка осврнем на вредности и омашке проф. Р. Маројевића у вези с „Ћирилицом“, Удружењем које је моја маленкост основала 2001. гподоне када сно видели да српска лингвистика (било ког усмерења, па и овог тзв. новосрбистичког) не даје ни пет пара за одумирање ћирилице, него су почели да говоре увелико о измишљеној „(опште)српској латиници“.

    1. РАДМИЛО МАРОЈЕВИЋ — ЛИНГВИСТА ИЗМЕЂУ НАУКЕ И ТРАЧА

    Ко је пратио рад Радмила Маројевића о српском језику и писму упућен је да је Радмило Маројевић међу првима осамдесетих година минулог века почео да се бави неосрбистиком у оквиру даљег изучавања српскога језика и писма пред очигледним знаковима распада југословенске државне заједнице без чега, готово да је сигурно, обнове србистике не би ни могло бити. Он је, иако русиста по високој титули (др), један од главних зачетника у обнављању српске науке о језику после једног целог века њеног посртања у оквиру познате квазинауке „сербокроатистике“.
    По логици – ко ради обично мора и да (по)греши, Р. Маројевић, иако је проверен тумач кад се држи чисте науке, понекад се бави претпоставкама без основа. Стога осећамо обавезу да говоримо о његовим двема озбиљним омашкама. Уз то, пошто се тиме и ми бавимо деценијама, желимо да предочимо нека своја гледишта о неосрбистици.
    Прво, Маројевић неистинито, тј. сасвим трачерски, каже овако:
    „(3) Програм тобожње заштите ћирилице комплементаран је с програмом прогона ијекавице. Наиме, Удружење „Ћирилица“, које дјелује више из Новог Сада него у Новом Саду (бесмислено речено, делујемо подједнако и из Н. Сада и у Н. Саду – примедба Д. З.), предсједник му је новинар Драгољуб Збиљић, а идејни усртојитељ пензионисани универзитетски професор Драгољуб Петровић, формирано је с циљем да се оспори концепт о ћирилици као српском националном писму и латиници као српском алтернативном писму. Декларативни циљ Удружења је заштита ћирилице, а стварни му је задатак да све што је објављено латиницом искључи из српске и премјести у хрватску (ли неку другу) књижевност и издаваштво. Посљедњи вапај тога је крокодилско плакање над чињеницом да се и у посљедњем издању Правописа Матице српске, који је иначе штампан ћирилицом, опет наводи и абецеда, тј. што се у неколика реда, даје и латинички списак слова“ (Р. Маројевић, Нова Зора 31/2011, стр. 2014)
    Р. МАРОЈЕВИЋ је, нажалост, почео реченицу с трачем, па јЕ и цео пасус састављен на основи трача. А трач је опасан за науку и историју дотичне науке, те стога по пријатељској, али пре свега по вишегодишњој стручној сарадњи с уредником језичких текстова у Новој Зори, уз разумевање и главног уредника, очекујемо да се обелодани овај наш осврт на цео текст Р. Маројевића, а посебно с обзиром на то да су малопре наведене реченице једноставно у највећем делу неистина која не сме да остане као обмана у историји (нео)србистике. (На сличан начин он и овде говори о томе.)
    Ево шта је права и пуна истина на подлози животних и научно-стручних чињеница.

    1. Идејни и практични творац Удружења „Ћирилица“ је Драгољуб Збиљић, а не Драгољуб Петровић, како трачерски тврди Р. Маројевић.

    Похвално оцењујемо многе налазе у лингвистици (србистици) Р. Маројевића. И увек нам је искрено жао када морамо да исправљамо наопаке, потпуно погрешне претпоставке или непознавање неких чињеница. То ретко чинимо, а сада је заиста неизбежно то учинити. Р. Маројевић је, понављамо, добар лингвиста, али има претерано бујну машту кад је реч о „заверама“. И ми мислимо да заиста има понегде и понекад завера (уосталом мало шта раде појединци у ма чему без икаквих договарања – јавних или тајних), али да је баш све завера, мало је претерано.
    Прво, ни Збиљић ни Удружење „Ћирилица“ никада се нису бавили, ни сами ни у заједници с било киме, нареченим „програмом прогона ијекавице“. Колико смо ми у то упућени, можемо да тврдимо да такав програм до сада нигде и нико није никада ни сачинио ни замислио. Ако је мислио на својевремено давање извесне предности екавском изговору у средствима обавештавања у Републици Српској, али само у области језичког стандарда, а не и у другим областима коришћења језика, то лично сматрамо добром идејом зарад потребе даљег уједначавања српскога народа у свом стандардном језику, а никако маном. Не верујемо да је за ту одлуку у Републици Српској коришћено наше мишљење, јер немамо ми толико утицаја на друге. А ако су наше мишљење (мислим на моје лично гледиште) ипак имали у виду, било би нам задовољство. Али никако у смислу прогона било којег изговора, него зарад даљег уједначавања Срба у свом стандардном језику и држимо се идеје и опредељења Вука Караџића који је, такође, давао предност једном изговору у књижевном језику. У вези с тим ми смо сигурни да даље уједначавање Срба у књижевном језику, па и ово у изговору и писму, не може за Србе и њихов језик да представља никакву опасност. Р. Маројевић, изгледа, види страх и тамо где објективног разлога за страх нема?
    Неважно је да ли је Збиљић новинар (иако јесте радио и у новинарству), али је тачно да је објавио десет књига из лингвистике и да је и идејни и практични творац Удружења „Ћирилица“. Све друго је лаж или трач. То зна изворно први (Владимир Цвијин Спремо) који је први чуо да је Збиљић замислио оснивање реченог удружења“. Из њиховог разговора концем 2000. године, после победе српске „октобарске револуције“ произашло је Удружење за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“, јер смо видели да ће та „револуција“ бити поново рестриктивна према српском писму. Зато смо нас двојица (Збиљић и Спремо) први разговарали о значају и неопходности оснивања Удружења за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“. Пуни и скраћени назив Удружења дао је Драгољуб Збиљић. По наговору Д. Збиљића, Вера Давидовић је тек касније, пред само оснивање „Ћирилице“ позвала на учешће у раду Удружења најпре два проф. Драгољуба Петровића и Мату Пижурицу. И они су дошли на састанак у стан гђе В. Давидовић и ту су пристали да се укључе стручно у рад. Ми смо до тада све већ били завршили у вези с оснивањем „Ћирилице“, а они су пристали да нам буду само додатна стручна снага без икаквог посебног ангажовања, а идејни и никакви творци нису били. Касније (после две године) они су се обојица практично повукли из рада Удружења. Све се радило и ради џабе, а они људи, као велики лингвисти, нису имали довољно времена да се превише тиме бахћу. Од других лингвиста пришли су нам међу првима најпре самоиницијативно, за нас часни – „господин српске лингвистике“ проф. др Драго Ћупић и наш ранији пријатељ Милош Ковачевић. Ковачевићу се допала наша констатација да се „српски језик пише двама писмима (сада већ и трима писмима): српском ћирилицом и гајевском латиницом“, али да латиница није српско писмо. Зато он и у својој књизи „Неистине о српском језику“ из 2005. године јасно и чисто пише да „само је ћирилица српско писмо“ , а латиница је писмо српског језика, али није српско писмо, што је потпуно тачно и у складу с мишљењем у „Ћирилици“.
    Није помешао Р. Маројевић само то. Он не зна много чињеница у вези с тим о чему пише. Зато наводи господина Зорана Ж. Јовановића као „председника Извршног одбора Удружења“, мисдлећи да је то новосадско удружење. Ниђе везе, што кажу у народу. Он је функционер Удружења „Српска ћирилица“ (што је друго удружење за заштиту ћирилице“). Онда, Р. М. вероватно не зна да постоји и једно ново Удружење (треће) које незаконито и недопустиво морално у јавности користи наше име и тако ствара непотребну забуну у српском народу. А постоји и Удружење „Српска азбука“ које је по гледиштима најближе изворној „Ћирилици“. Тако и Р. Маројевић – или није упућен или намерно ствара додатну забуну и збрку у свему томе.
    Дакле, Р. М. и било ко други може само трачерски да тврди да је идејни творац Удружења „Ћирилица“ Д. Петровић јер је једина чињеница да је и идејни и практични творац и оснивач „Ћирилице“ Д. Збиљић. Истовремено је апсолутна неистина да негде постоји некакав „програм за прогон ијекавице“. А ако се случајно пронађе негде да постоји, нико не може пронаћи да га је сачињавала и сачинила „Ћирилица“, па у њеном оквиру ни Драгољуб Збиљић ни било ко други.
    Да у овом делу закључимо. Радмило Маројевић јер одличан лингвиста. Нажалост, понекад се у науци служи и трачевима, што му, на моју жалост с обзиром на то да ми је пријатељ и да га ценим, одузимна прилично од научне оЗбиљности. Овде сам указао на његов апсолутно нетачан, лажан, пристрасан и буквално трачерски суд о „Ћирилици“. (Наставиће се,)

  3. Драгољуб Збиљић

    2. МАРОЈЕВИЋЕВЕ ЗАБУНЕ О „(ОПШТЕ)СРПСКОЈ ЛАТИНИЦИ“ ТЕМЕЉЕ СЕ НА ФАЛСИФИКАТУ РЕПРИНТ ИЗДАЊА 1978. ГОДИНЕ ВУКОВОГ „ПРВОГ СРПСКОГ БУКВАРА“ ИЗ 1827. године

    Што се тиче Маројевићеве „опште)српске латинице“ (у вези с Петром Милосављевићем, вођом Покрета за обнову србистике), Милосављевић ће ранију Маројевићеву „(опште)српску латиницу“ тек касније прихватити и засновати је на фалсификату „илирске латинице“ у репринт издању 1978. Вуковог Првог Српског Буквара из 1827. године.
    После проучавања тог фалсификата, а упоређујући табеле с тадашњим називима европских писама у 19. веку, предочених у првом и другом издању Вуковог Српског рјечника из 1818. и 1852. године, ми смо озбиљним истраживањем установили следећу истину.
    „Српска латиница“, тачније србокатоличка латиница“ може се тако звати због чињенице да су Срби католици пре Хрвата имали један наметнут им латинички састав док језик Срба и Хрвата није био стандардно исти језик, тј. док Хрвати нису преузели српски језик за свој језички стандард уз неке његове модификације. У том смислу може се та латиница звати и „србокатоличка латиница“, а не „српска латиница“ у значењу општесрпска.
    Треба знати (ко не зна ваља да научи) чињенице о наметању латинице Србима насилно још од почетка 10. века. Латиничење Срба и католика и православаца траје тачно од 106О. године. Према томе, рећи данас да постоји „српска латиница“, може се прихватити само као насилно наметнута свим Србима после Новосадског договора (1954). До тада огромна већина православаца никад није српски језик писала двама писмима. Сви православци до 1954. године српски језик редовно су писали само ћирилицом, а латиницом у изузетним случајевима, па и у помоћној улози, како наводи и Р. М. То је истина која се сама собом лако доказује, па ни Р. Маројевић ни било ко не може исправљати ту истину и претварати је у лаж или трач.
    И Маројевићева и Милосављевићева „српска латиница“ је на насиљу „натегнут појам“, а „српска латиница“, према чувеној „Законској одредби о забрани ћирилице“ др Анте Павелића и др Андрије Артуковића из 1941. била је не само „српско писмо“, него и једино српско писмо. Јер, да су Срби у НДХ од 1941.до 1945. редовно користили своју ћирилицу, ниједан се од њих не би наносио главе. И тим Србима данас приписивати некакву „(опште)српску латиницу“ – трагично је и научно и стварно. „Српску латиницу“ никада нико није сачинио за све Србе (и православце), а приписивање Вуку да је то учинио, научницима и вуколозима је смешно. Па Вук је у другом издању свог Српског рјечника ту латиницу коју Р. М. и још понеко зове „српском“ прецизно назвао „хрватска латиница“. И по нама је она пореклом од Срба католика, али није ту изабрана српска, него је наментута Србима, јер се зна да католици нису могли задржати ћириличко писмо, јер је оно идеолошки било проглашено одавно за „ђавољи изум Методија“.
    Р. Маројевић, ако жели да о том латиничењу Срба и циљевима и узроцима латиничења (уз остало и ради лакше асимилације Срба у Хрвате) сазна више, потребно је да прочита нашу књигу „Латиничење Срба по прописима српских лингвиста сербокроатиста“ (Ћирилица, Нови Сад, 2011).
    Није хвале вредно да Р. М. и било ко други с толико непознаница говори о Удружењу „Ћирилица“ које, као што рекосмо, нема никакве везе са забрањивањем ијекавице у Републици Српској. Нема везе ни зато што знамо да тамо није нико никада до сада забранио ијекавицу (јесте, додуше, била прилично забрањивана екавица у Републици Босни и Херцеговини, рецимо у школству). А ако мисли на речене препоруке да Срби у Републици Српској у стандардном језику користе више екавицу, то је био политички договор да се српски народ обједињује и у језику, али не никако да се забрани ијекавица. Р. М. би ваљало да зна да избор неке особине за стандардни језик никако не значи општу забрану неке друге особине. Јер један језик не постоји само кроз његову стандардну варијанту. Језик је живео и стварао се и без изабране стандсрдне варијанте. А у свету је уобичајена појава да се у стандарду, зарад извесног потребног јединства народа, одустаје од појединих језичких појава у народу. У том смислу, да је остала препорука да Срби у Републици Српској користе у стандарду преовлађујуће екавску варијанту, то би само значило да су Срби и њихови лингвисти, као, нпр. Хрвати, Црногорци, Муслимани, па преоменовани – Бошњаци, схватили да нема ничег лошег у томе да се и Срби у стандарду мало боље уједначе.
    Ми, из познавања општих језичких законитости, знамо да трајно постојање два писма и два изговора за један језик и један народ није могуће као трајна категорија. Зато други то на време решавају, јер су неке двојности (писмо и изговор, на пример) непотребне пошто ништа битно не доносе у значењу. А оно што је непотребно у двојству, то кад-тад из језика нестаје. Тако ће и Србима нестати једно од двају писама, јер је ћирилица практично насиљем и протерана. У многим областима јавне употребе српског језика ћирилица се данас среће само у изузецима. А двојни изговор, баш као што је рекао мудри историчар М. Екмечић, такође ће нестати, и то у корист екавског. Не знамо због чега Р. М. не схвата или не жели да схвати зашто ће нестати међу Србима један од два изговора у стандарду. А већа је вероватноћа да ће нестати ијекавица зато што је она тежа за изговор екавцима а тежа је и објективно јер често продужава речи и тако се показује као неекономичан елемент у језику. А о неекономичности двају писама за један језик и један народ могло би да буде непотребно говорити и деци.
    Р. М. и о томе може више прочитати у нашој поменутој књизи „Латиничење Срба“, али не само у њој. Његов је проблем што сумња претерано, па и тамо где за сумњу нема никаквог основа. Не знамо да ли је и код њега случај да не чита литературу о неком питању ако се она њему на први поглед не свиди. Бављење науком само на основу лично изабране литературе нема никаквог оправдања и дубљег смисла.
    О бесмислици Р. М. да „Ћирилица“ тражи да све на латиници буде хрватско – толико је смешно да није ни за објашњење недораслој деци. Ми у „Ћирилици“ сви без изузетка знамо да је писмо само пратилац језика (истина веома значајан пратилац), али нико не може на свету да измисли неко писмо па да на основу писма преузме нечију књижевност стварану на дотичном језику, а на другом писму. Где је ту могућност научио Р. Маројевић, стварно не знамо. Не верујемо да је то научио на Филолошком факултету у Београду, где је студирао. Убеђени смо да то није могао научити ни у руском језику којим он, нимало не сумњамо, одлично влада. Зато мислимо да би било превише неукусно да о томе кажемо још и једну једину реч. Његове „оптужбе“ су у овом случају трагикомичне.
    Зато ми кажемо да он јесте добар лингвиста, али да има „превише бујну научничку машту“. (Наставиће се.)

  4. Драгољуб Збиљић

    3. МИСЛИМ ДА Р. МАРОЈЕВИЋ ИЗ НЕКОГ РАЗЛОГА НЕ РАЗУМЕ ДА ЈЕ ЛАТИНИЦА БУКВАЛНО ТРОЈАНСКИ КОЊ У СРПСКОМ ЈЕЗИКУ И СРПСКОМ НАРОДУ И ДА НЕ СХВАТА ДА ЈЕ ЈЕДНО ПИТАЊЕ КОЛИКО СУ ПИСАМА СРБИ КОРИСТИЛИ (ИЛИ МОРАЛИ ДА КОРИСТЕ) У ИСТОРИЈИ У ПИСАЊУ СВОГА ЈЕЗИКА, А ДА ЈЕ САСВИМ ДРУГО ПИТАЊЕ ПРИРОДНО И ПРАКТИЧНО ЈЕДНОАЗБУЧЈЕ ЗА СТАНДАРДНИ, ДАНАШЊИ И БУДУЋИ, ЈЕЗИК СРБА

    Српска општа и културна историја непогрешиво је показала – латиница је у српском језику, најпре код Срба католика, а онда – током владавине комуниста, па и данас и код Срба православаца, увек је била Тројански коњ и увод у унијаћење и асимилацију. Увек је стизала Србима (и католицима и православнима) под окупацијом и насиљем. Срби католици су је лакше примали под утицајем католичке вере, а Срби праволсавци изричито под окупацијама, насиљем, с тим што су у том насиљу били најуспешнији комунисти који су, коначно, успели да, уз помоћ српских квазилингвиста сербокроатиста, и Србима православцима у већини наметну латиничко писмо. Без примењеног латиничења православаца преко комунистичког насиља Срби православци су били, ипак, једнозбучни у ћирилици свих десетак векова од појаве њихове писмености. (Наравно, ми не тврдимо да су Срби „писмени“ тек од појаве браће Ћирила и Методија. Биће да су Срби имали и пре тога своје писмо слично ћирилици, али да су вишевековни прогони Срба и српске културе утицали да се Срби у писмене рачунају тек од споменуте солунске браће. Па ми смо и данас сведоци да се све што је на српском језику и ћирилици уништава, на пример, на Косову. И то пред очима и уз прећутну помоћ и Кфора и Еулекса. Тамо се разбијају последњи српски гробови са ћириличким исписима и све иде к томе да се тамо затре српска баштина и култура на српском језику и ћирилици. Ако је то данас могуће тако пред камерама из целога света, зашто то не би било могуће да се догађало и онда када су историју догађаја и културе исписивали буквално само на бојиштима преживели победници и завојевачи?)
    Нема на свету писма које је близу хиљаду година под непрекидном „присмотром“ и харангом као што је то ћирилица, посебно српска ћирилица. Она је са Србима једва преживела све логоре и страдања, па у том смислу заслужује милост нас живих. Али те милости ни код нас Срба данас, стицајем несрећних околности, још нема. То, наравно, не значи да ми треба да се непријатљски односимо према латиници, јер нам је и она потребна, али не за писање свога стандардног језика. Напротив, наш однос према њој ваља да буде у складу с њеном данашњом културолошком престижношћу у свету, али она у нашем језику нити сме нити ваља да добије повлашћен положај према нашем и у свету признатом најсавршенијем писму за природу српскога језика, па „Јасно је, напуштање ћирилице не долази у обзир“ (П. Ивић у књизи М. Јевтића „Чудо језика – разговори с лингвистима“, 2010, стр. 140). Латиници код Срба није место у алтернативној ни било каквој другој улози, осим уобичајено у свету писмо у пригодној помоћној улози. Срби не смеју да остану једини народ који још не зна којим (једним) писмом пише свој језик. Писмо и параписмо у језику и једном народу неодржива је могућност за стално. (Преостаје још четврти, завршни наставак ускоро).

  5. Драгољуб Збиљић

    4. ДВОАЗБУЧЈЕ (ПИСМО И ПАРАПИСМО), ПА НИ ДВОИЗГОВОР (/ДВА ИЗГОВОРА У ЈЕЗИЧКОМ СТАНДАРДУ) НЕ МОГУ БИТИ ВЕЧИТИ

    Ми, из познавања општих језичких законитости, знамо да трајно постојање два писма и два изговора за један језик и један народ није могуће као трајна категорија. Зато други то на време решавају, јер су неке двојности (писмо и изговор, на пример) непотребне пошто ништа битно не доносе у значењу. А оно што је непотребно у двојству, то кад-тад из језика нестаје. Тако ће и Србима нестати једно од двају писама, јер је ћирилица практично насиљем и протерана. У многим областима јавне употребе српског језика ћирилица се данас среће само у изузецима. А двојни изговор, баш као што је рекао мудри историчар М. Екмечић, такође ће нестати, и то у корист екавског. Не знамо због чега Р. М. не схвата или не жели да схвати зашто ће нестати међу Србима један од два изговора у стандарду. А већа је вероватноћа да ће нестати ијекавица зато што је она тежа за изговор екавцима а тежа је и објективно јер често продужава речи и тако се показује као неекономичан елемент у језику. А о неекономичности двају писама за један језик и један народ могло би да буде непотребно говорити и деци.
    Р. М. и о томе може више прочитати у нашој поменутој књизи „Латиничење Срба“, али не само у њој. Његов је проблем што сумња претерано, па и тамо где за сумњу нема никаквог основа. Не знамо да ли је и код њега случај да не чита литературу о неком питању ако се она њему на први поглед не свиди. Бављење науком само на основу лично изабране литературе нема никаквог оправдања и дубљег смисла.
    О бесмислици Р. М. да „Ћирилица“ тражи да све на латиници буде хрватско – толико је смешно да није ни за објашњење недораслој деци. Ми у „Ћирилици“ сви без изузетка знамо да је писмо само пратилац језика (истина веома значајан пратилац), али нико не може на свету да измисли неко писмо па да на основу писма преузме нечију књижевност стварану на дотичном језику, а на другом писму. Где је ту могућност научио Р. Маројевић, стварно не знамо. Не верујемо да је то научио на Филолошком факултету у Београду, где је студирао. Убеђени смо да то није могао научити ни у руском језику којим он, нимало не сумњамо, одлично влада. Зато мислимо да би било превише неукусно да о томе кажемо још и једну једину реч. Његове „оптужбе“ су у овом случају трагикомичне.
    Зато ми кажемо да Р. Маројевић јесте добар лингвиста, али да има „превише бујну научничку машту“.

  6. НЕМАЊА ВИДИЋ

    Ја сам из Српског националног удружења СРПСКА АЗБУКА из Београда, за које Збиљић написа да је по ставовима у вези са проблемом писма најближе његовом удружењу ЋИРИЛИЦА. Не знам у чему се наши ставови разликују.
    Најбоља реченица у одговорима Маројевића је она коју је изговорио велики пријатељ Срба др Арчибалд Рајс о већини професора на универзитету у Београду :“Њиховом кривицом универзитет вам је постао апатриотски.“ То се данас може односити управо на лингвистички клан , чији је Маројевић истакнути члан.
    Збиљић ми је сведок да сам се одавно чудио томе како су они равнодушни према нестајању ћирилице. И говорио сам и писао да је лажна њихова брига за ћирилицу као прво, основно, примарно, главно, матично , изворно, темељно, доминантно (Ломпар), историјско (Маројевић) итд, писмо. Та лажност богатства у имању два писма проистиче већ и из саме чињенице да два писма не могу опстати у једном језику, а што се доказује и светским и домаћим искуством. У светским размерама уопште не постоје два писма у једном језику. У српским земљама старији од Маројевића и његови узори су пригрлили латиницу у српском језику 1954.г., као што Гај написа да су Хрвати пригрлили српски језик.И та двојност писама је свела ћирилицу на мање од 10%.
    И из самог одговора Маројевића на питање да ли су угрожени српским језик и ћирилица , види се или његова неискреност, или недостојност за улогу универзитетског чувара темељних вредности националног идентитета. Његов одговор је да је угрожена „ћирилица у званичној и службеној употреби“. Што значи да је он задовољан тиме колико ње има на улицама, на ТВ, у новинама, у књигама српских књижевника, на рачунарима , на мобилним телефонима итд.
    Није несрећа само у томе што су Маројевић и остали изгубили оно што им је народ поверио на чување, и зашта их плаћа. Још је горе што су они истренирали латинички подмладак у српским земљама. Сетимо се само како су прошле године готово сви медији учинили хероином проф. др Рајну Драгићевић због њеног слова казаног пред дипломцима. У којем није речено требају ли или не да младе Србе уче ћирилици као српском националном писму, без кога карактера она не може опстати. Они имају свој подмладак и у Друштву младих лингвиста, на чијем сајту је на првом месту хрватска латиница. Тамо су латинички текстови и саме Рајне Драгичевић !!!
    Када Маројевић нема чиме другим да ућутка појаву звану Збиљић , бави се тиме како је основана ЋИРИЛИЦА. Збиљић је видео да су латинички лингвисти у српским земљама голи, и то се више неће моћи крити чак и кад су сви медији антисрпски. Његове књиге су врло непријатни сведоци, и могу пред будућим генерацијама замутити слику о Маројевићу као великом борцу за ијекавицу и латиницу.
    Ако би ме неко упитао на кога да се угледамо кад су сви професори део истог клана, одговарам да се требамо угледати на схватање народа оличеном у оном сужњу, заробљенику у логору у Галицији , који је 29.11.1917.г. овако писао у Београд :“ Маро да ми пишеш српски, јер ја сам Србин и као Србин ћу да умрем ; ако ми српски не пишеш , немој да ми пишеш више.“ Није му Мара могла јавити да је у Србији забрањена ћирилица, коју је заменила хрватска латиница, јер би такво писмо било поцепано у пошти. Тада још није било разних професора Маројевића којима би пало на памет да туђе окупаторско писмо прогласе српским.

  7. „Не знамо због чега Р. М. не схвата или не жели да схвати зашто ће нестати међу Србима један од два изговора у стандарду. А већа је вероватноћа да ће нестати ијекавица зато што је она тежа за изговор екавцима а тежа је и објективно јер често продужава речи и тако се показује као неекономичан елемент у језику“,———————ццц ————- Ко су екавци? По чему су вриједнији, бољи и паметнији дио Срба од ијекаваца ? Србска ијекавица прегазила је паметније од вас па ће тако прегазити покушаје још једне подјеле Срба. Такође ће опстати упркос покушајима да се прогласи „неекономичном“? По вама ијекавица није „економична“ ? Да није можда ијекавица – аутомобил па да гледамо јел на дизел или на бензин и шта је од тога економичније? Одричете се ијекавице на сав глас а она је првобитна, претходила је екавици а ви чик докажите супротно! Прозивајући унапријед екавицу фаворитом: „ЕКАВЦИМА ЈЕ ТЕЖЕ да ИЗГОВАРАЈУ ИЈЕКАВИЦУ“ ОДРЕКЛИ СТЕ СЕ ИЈЕКАВИЦЕ. Такође сте овим чином(нехотице можда, несвјесно) указали на суштину проблема———– менталну лијеност појединих екаваца да ум разигравајју и вјежбају с времена на вријеме. Шта ћемо с оним силним писаним србским благом на ијекавици? По вашем постаће шокачко. Јер они својатају србску латиницу као своје писмо јел а све што је писано „њиховим“ писмом је по логици ствари њихово. И ви ту аплаудирате и дјаете им за право. Како рече онај стари: На муци се познају јунаци“! Па гдје су ти ваши лингвистички „екавски“ јунаци- Или је лакше ићи линијом мањег отпора?——- Колико знам Винчанско писмо садржи слова како азбуке тако и србске латинице. По вашем науму ако се одрекнемо србске латинице одричемо се дјела тачније неких слова Винчанског писма?
    А ако се ми Срби одрекнемо дјела Винчанског писма ко ће га својатати ? Фалсификатори који кажу да је србска латиница њихова( јер своје писмо никад нису имали) почеће својатати и Винчанско писмо? А кад крену с овим још мало па ће и Србија бити њихова? Исправите ме ако гријешим? Питам вас јел ви то заговарате да се одрекнемо још једног дјела србског културноисторијског блага? Треба ли се одрећи права Срба на србску латиницу коју нам својатају? Треба ли се одрећи нечег што је наше Збиљићу? Стичем утисак да управо то радите а вријеме ће показати ко је у праву . Или је треба бранити јер је НАША -од нас проистекла. Нису је шокци измислили што се да врло лако и доказати. Велике игре се играју данас. Гомила фашиста/злотвора (они који би да Срба нема) вјековима оспорава и заобилази азбуку као кључ за Етрурско писмо. А Етрурци(гле чуда) себе зваше Расени-Рашани. И писмо им је(гле чуда) исто као и Винчанско. Дјеле у длаку истих 26 слова. А ако је већ тако да нису можда један те исти народ? И гле чуда уништише варвари сва писана документа и књиге писане Рашанским писмом тамо у 4. вијеку прије нове ере наредбом сената неком тамо трибуну! Исто писмо тим чобанима-варварима није сметало док су им дјецу описмењавали Рашани у својим школама! Знају добро данашњи измећари( зваћемо их Вавилонски жреци) одакле је потекла првобитна цивилизација- протојезик и протописмо, архитектура- земљорадња. Признањем Винче, Винчанског писма мораће премјестити колијевку писмености у времену и простору. Из 5000 год. п. Х. за неке две хиљаде година раније и из Мезопотамије у плодно приобаље Дунава тачније 11км од данашње престонице Срба. А какве посљедице ће ово имати даље пробајте замислити. Е зато је некима битно одјелити србску латиницу од азбуке. Јер тиме ће и вјештачки народ добити своје (фалсификовано) мјесто под сунцем н Балкану јер ће се управо они позивати на тисућљетну културу и писменост и свима ће показивати претечу „своје“ латинице у ВИНЧИ и Винчанском писму. Желим овде нагласити да не браним Р.М. Не познајем га . Али ћу бранити и борити се против сваке подјеле Срба па и ове лингвистичке коју упорно гурају неки. . Горе наведени Р.М. србску латиницу наводи као алтернативно србско писмо, такође азбуку поставља на право мјесто као ПРИМАРНО ПИСМО СРБА. Затим колико видим нигдје у његовом тексту Р. М. није изједначавао азбуку примарно писмо срба са србском латиницом! Радио је управо супротно . Међутим исти се није хтјео ОДРЕЋИ још једног србског писма као што ви то желите јер је схватио и доказао да је и то наше а НЕ ЊИХОВО! Те ријечи ви му стављате у уста- зато Збиљићу уозбиљите се. Поздрав

  8. СИМЕУН БЛАТЕШИЋ

    @ Саво
    Каква истина наивни Саво.
    Ако Срби у Републици Српској желе да се сједине са Бошњацима или са Хрватима, онда ће остати у заједничкој ијекавици и брисати своју ћирилицу у корист њихов елатинице. А ако желе да се културом уједињују са Србима у Србији, што им омогућава Дејтонски споразум, приклониће се екавици и ћирилици. Ако уопште буде ћирилице у Србији. Јер у њој владају лингвисти пореклом из БиХ и Црне Горе.

    Вероватно је Видић пропустио да напише да су виђени голи латински цареви лингвисти!

  9. jel’ ovaj „stručnjak“ srbin?

  10. НЕМАЊА ВИДИЋ

    @Симеун Блатешић
    У праву сте, хтео сам да употребин оно да је цар го.

    @ lamin

    Маројевић је Србин колико и ти , кад пишеш хрватском латиницом.

    @ Врбаслија

    Разлика између вас разних Маројевића и нас који се боримо за ћирилицу је у томе што је вама стало до ње колико до лањског снега , а она је за нас српска светиња и српски национални симбол. Као што је писао онај заробљени сужањ из Галиције 1917.г. Подцењујете Збиљића зато што нисте способни да размишљате и осећате као он , који црпи снагу из народне традиције. Мада потписујем све оно што је Маројевић написао у вези са Скерлићем.

    • Не криви све који пишу латиницом. Ја руком пишем ћирилицом и када куцам коментаре преко телефона али на компу немам ту могућност па користим латиницу. Знам да то није моје писмо али шта ћу?

    • Далеко од тога да подцјењујем Збиљића али сам као што рекох против сваке подјеле у већ подјељеном и разједињеном србском корпусу. Види овако Немања азбука је је и теби и мени примарно писмо-писмо на ком смо одрасли. Ако се потрудимо колико је у нашој моћи да сваком Србчету омогућимо нешто слично биће нас више. Анимозитет према још једном србском писму који су нам непријатељи приграбили и прогласили за своје па га се ми требамо одрећи да би сачували и ово једно зове се промашена стратегија у овом боју! А знаш зашто Видићу? Па кад заврше с тоталним присвајањем и фалсификовањем културноисторијске баштине писане србском латиницом а то раде управо зато што је многима( „чистунцима“) у Србији стало до културноисторијског блага писаног србском латиницом као до лањског сњега прећи ће на азбуку! Уосталом зар се то већ не дешава? Зар стока већ не својата азбуку! Нека тамо „матица крватска“ по симпозијумима у Дубровнику(србском Дубровнику) фалсификује и јавно објављује да је Миросављево Јеванђеље писано хрватском глагољицом? ? ? ? Права стратегија по мени је тужити околне вјештачке народе за крађу писма и културноисторијске баштине Срба истовремено беспоштедн борба за примат азбуке. Кукате као бабе да нам је све на латиници спомињете законе који налажу да се натиписи изводе на азбуци а заборављате да је СИЛА ЈАЧА ОД ЗАКОНА. Па према томе да би истјерао мак на конац користи силу. Рецимо локалном пекару три пута је разбијана неонска реклама јер писана је латиницом. Онда му је освануо графит ПИШИ АЗБУКОМ, е кад је ставио рекламу азбуком више ломљаве није било – гарантујем ти да ово даље боље резултате од прегањања судовима и позивањем на закон. Непријатељу је стратешки циљ посвађати Србе до тачке послије које нема повратка. Та тачка је управо она гдје неки Србин суди другом Србину на основу географског поријекла, наријечја, дијалекта, писма којим се служи, идеологије, на крају локализма, општег изгледа, а не учињеног или неучињеног. Има једна сјајна књига- 20 србских подјела-Срба на Србе од Душана Ковачевића. Треба је неизоставно имати у библиотеци такође прелистати с времена на вријеме, да се усијане главе охладе и размисле мало

  11. „Шта ћемо с оним силним писаним србским благом на ијекавици?“
    Написа Врбаслија кључ свега (уз довољну аргументацију – крађе свега и сваког ради успеха пројекта Римокатоличке цркве под називом: „Хрвати“; кад су нам украли језик, кад је Павелић објавио „Хрватске народне (јуначке) пјесме“ преписујући српске (!), итд… понајмањи је напор да украду и све написано на (од нас евентуално одбаченој) латиници.

    О томе се ради.

    Моја пуна подршка Маројевићу (и, наравно, Врбаслији)!
    Јер размишљају интегристички и интегралистички.

    „Чистунство“ не обједињава. Оно своди, умањује.

  12. КАД-ТАД ПРОЋИ ЋЕ ОБЈЕДИЊУЈУЋИ ЈЕЗИК И ПИСМО ЗА СРБЕ – СВЕ И СВУДА

    У Републици Српској, нажалост, није тренутно на снази нова обједињујућа српска језичка норма (српски језик екавски на ћирилици не зато што то „није хтео народ нити је то народ „укинуо“, јер се народ и не бави сачињавањем и укидањем језичке норме, него то раде само институције за језик). А норма се не намеће, него се ствара. Радован Караџић је с руководством РС створио обједињавање Српства на екавици и ћирилици, наравно, само у стандардном језику, а то, после њега, није укинуо народ, него су то директно урадили српски сербокроатисти, попут првог Радмила Маројевића и Петра Милосављевића (лажних новосрбистичара). Караџићево (Радованово) језичко генијално одређење у стандарду на екавици и ћирилици за Србе све и свуда прва је контрареформа Вуку која је генијално замишерна најупре у Републици Српској. А то гтенијално млађег Караџића дело укинули су, нажалост, сербокроатисти (углагвном из Србије) с једним надрипесником на челу чим више није било на власти изворно, прво просрпско и, истовремено, мудро руководство Републике Српске, него су дошли “муфљузи” који нису разумели генијално Караџићево (Радованово) дело у нормирању обједињујућег језика за Србе — све и свуда.

    Али, кад-тад, то генијално Караџићево дело, као прва корисна контрареформа Вуку, поново ће се ускоро појавити, чим се појави неки нормалан српски јак политичар и државник. Дакле, дело Радована Караџића и прекодринских храбрих и памет.них Срба сигурно ће бити спроведено. А Радован Караџић вечно ће се слабити међу Србима и као државник и нови реформатор српског обједињујућег стандардног језика.

  13. „Шта ћемо с оним силним писаним србским благом на ијекавици?“

    Питање уопште није лингвистичко, него јх кретенско. То питање може да постави неко ко нема никакве везе с лингвистиком. Наравно да ће само у стандардном језику (ради обједињавања Српства) бити јединствен језик се екавицом на ћирилици. А све друге области употребе српског језика остају потпуно исто као и до сада. И то, на потпуно истој цени. Ако се нека особина језичка не налази у области стандардног језика, само нелингвистички кретен (тј. тотална незналица) може да помисли да дела на ијекавици и икавици морају да се, далеко било, униште! Побогу, човече. књижевна дела живе и на стандардном и на нестандардном језику. Знате ли да је књижевност — уметност, а уметност не подлеже правилима која су у стандардном језику. Ако Ви узмете дела, на пример, Боре Станковића, видећете да у његовом делу има врло мало стандардног језика и данас, па су Борина дела највиши ранг уметности. Значи, кад се буде само у стандарду објединило Српство на екавици и ћирилици, то не значи да неће више вредети уметничка дела на ијекавици или икавици. Дело Петра Петровића Његоша остајке велико без обзира на то што ни њергово дело није усклађено са сданашњом језичком нормом.
    Дакле, таклво питање могао је поставити само неко ко никада није чуо за лингвистику, за станадардни језик, за дијалекатски језик и сл. Просто речено, то је питање могао да постави само тешка незналица.

    Дакле, „србско“ или „српско“ дело н ијекавици, ако уметнички вреди, остаје српска уметнича вредност за вјеки вјеков! У том смислу нова „контрареформ“а Вуку у обједињавању Српства само у стандардном језику ништа нити треба нити, наравно, морам нитиу може ишта да одузме од уметничке вредности свих дела до сада на ијекавици, али ни убудуће.

    • Овде не говоримо о “ умјетничкој вриједности“ неког дјела на „неком језику“ већ о томе да су дјела писана србском латиницом НАША-србска а тиме је и србска латиница наша, наш изум.Дакле ГОВОРИМ О СВОЈИНИ , о праву својине над србском латиницом! ! ! А ти се упорно одричеш својине над још једним србским писмом . Даље веома олако читавом једном народу(свом народу?) постављаш дијагнозу- шизофреничари ? Такође вријеђаш називајући кретенима и глупацима све оне који другачије мисле од тебе и сличних теби по питању србског писма? Знаш Грба људи који ништа не створе , који нису научили напорно да раде у животу имају једну тенденцију да олако суде другима покушавајући обесмислити туђи рад и труд. Видим да спомињеш и психијатра с Кошевске болнице, „стипендисту“ Тависток-Института, који је раних 70тих путовао по Индији изучавајући :Хиндуизам, Будизам и индијски мистицизам(шта год ово потоње било), такође „бизнисмена“(ојадио БЛ СДК у зиму 93год. отевши силом 30 мил. дм из трезора ове филијале) ЕВО ГА КОД ТЕБЕ И КАО ВРЛИ ЧУВАР и уводитељ на силу екавице у РС … Води га кући ако ти је толико прирастао срцу и учини нешто себи за добро- идуће нове године пожели од Деда Мраза мало више памети да ти попуни ту промају у глави

  14. У СВЕТУ СЕ ДЕЛА СРПСКА НА ХРВАТСКОЈ ЛАТИНИЦИ ЧЕСТО „КЊИЖЕ“ У ХРВАТСКУ КУЛТУРНУ БАШТИНУ, ПА, ШТО ЈЕ СИГУРНО — СИГУРНО ЈЕ, БОЉЕ ЈЕ СВОЈА ДЕЛА ПИСАТИ СВОЈИМ ПИСМОМ — ЋИРИЛИЦОМ! ЈЕР, ДОК МИ ДОКАЖЕМО ДА СУ НАША ДЕЛА НА ЛАТИНИЦИ, ОДЕ ВОЗ У ПОГРЕШНОМ ПРАВЦУ!

    „Анимозитет према још једном србском писму који су нам непријатељи приграбили и прогласили за своје па га се ми требамо одрећи да би сачували и ово једно зове се промашена стратегија у овом боју! А знаш зашто Видићу? Па кад заврше с тоталним присвајањем и фалсификовањем културноисторијске баштине писане србском латиницом а то раде управо зато што је многима( „чистунцима“) у Србији стало до културноисторијског блага писаног србском латиницом као до лањског сњега прећи ће на азбуку (Врбаскија)!

    Немања Видић је апсолутно праву што се писма ћирилице риче. Врбаслија не схвата да нико не може ништа да нам присвоји нба основу писма. За српски језик могу да измисле јуо0ш сто писама, али се на основу писма не мења природа српског ми било ког језика. Дакле, Србима нико не може узети од онога што је написано српским језиком, а стваралац је Србин., Додуше, постоји у свету проблем што се српска дела написана хрватском латиницом у УНЕСКО-у често „књиже“ у „хрватску културну баштину“! Зато што нам је језик исти, па се у свету ствара забуна код дела оних Срба који их пишу хрватским, писмом. Наравно, ми то можемо исправити жалбама, али у томе губимо драгоцно време. Зато је много сигурније за Србе у српску баштину8 да своја делоа, ипак, пишемо својим писмом — ћирилицом. Док ми докажемко да су наша дерла писана хрватсклом латијниоцом, оде воз у погрешном правцу.

  15. „Не криви све који пишу латиницом. Ја руком пишем ћирилицом и када куцам коментаре преко телефона али на компу немам ту могућност па користим латиницу. Знам да то није моје писмо али шта ћу“ (Песа)?

    ДВОАЗБУЧЈЕМ САМО У ЈЕЗИКУ СРБА СРБИ СЕ ЧИНЕ ШИЗОФРЕНИЧНИМ НАРОДОМ

    Тај шизофреничан проблем уз вези с писмо0м имамо ми Срби једини на сету. Али не знамо сви зашто имамо тај проблем. Он е начињен у нашим злоупотребљениом институцијама које су увеле двоазбучје. А циљ је јхедини био а се „постепено“ замени српска ћирилица хрватском латиницом. По целокупној пракјси8 у решавању итања писма у свим дргим језицима, Србви су једини наро на свету који данас немају решено питање писмна, јер два писдм нису нити мог ниуклада да бвуу практично решење. Нико у свету тако не ради. Зато смо миу Срби једини у свету у вези с писмном шизофрерн нмарод. То су нам урадиле наше злоупотребљене или неузке иунституције за српоски језик и писмо. Практично, то су урадили лингвисти сребокропатисти.

  16. Да се разумемо, постоје пар удружења којима доминира реч ћирилица. Једно од њих је и Српско Удружење Ћирилица Београд на челу са великим песнком Добрицом Ерићем.
    Ми се не бавимо много теоретисањем, али знамо да на округли сто у БГ позовемо и да дођу десетак доктора наука међу којима и Мирјана Влаисављевић из Бања Луке. Дакле професори ће нама оперативцима да укажу на теорију, а ми ћемо да се боримо за њу. Дакле ћирилично писмо мора да има и војску. Нема куповине из фотеље него трибине чак и на КиМ-у . КиМ је за неке само емисија на ТВ.

    Само је једно срБско писмо, а то је ћирилица. Ретки су лингвисти који смеју то да кажу. Професор Маројевић има своју платицу и ради како му се нареди. Дакле службеник.
    Горе пише о српској латиници, а доле да је латиница наметнута, дакле мало је контрадикторан…
    ………Српска латиница је такође релативно савршено писмо, али она има две узајамно повезане сла­бости: прво, што се са по два сло­ва обележавају три гласа: nj = њ, lj = љ, dž = џ, и друг
    ………Латиница је наметнута Србима католицима најпре у Далмацији под млетачком управом, као и у Дубровнику……

    Шта је основица. Основица је Устав и члан 10. У плану је да се то исправи, а народ ко народ њему је свеједно.

  17. Да се разумемо постоји пар усружења где доминира реч ћирилица. То је и Српско Удружење ЋирилицаБеоград са Добрицом Ерићем на челу. Ми се не баимо много теоретисањем, али знамо на округли сто да позовемо и да дође десет др. наука међу којима и Мирјана Влаисављевић изБања Луке.
    Теорија је за професоре, а одбрана је за војнике Ћирилице какво је и нађе удружење. Ми смемо да одемо и на КиМ док га неки гледају у емисији за пољопривреднике.

    Што се Маројевића тиче мало је контрадикторан као и сваки државни чиновник. Горе каже српска латиница, а доле даје иста наметнута Србима. Професоре одлучите се.
    У суштини основица је члан 10 Устава и фини приступ народу који је доста збуњен. То неки знају неки не знају. Разлика између војника ћирилице и полицајаца исте је велика.

  18. КАКО ЈЕ ЛАТИНИЦА ПОСТАЛА „(ОПШТЕ)СРПСКО ПИСМО“?

    „Међутим исти се није хтјео ОДРЕЋИ још једног србског писма као што ви то желите јер је схватио и доказао да је и то наше а НЕ ЊИХОВО“ (Врбаслија)!

    Врбаслија (псеудоним) овде је говорио све као нелингвиста, тј. човек лаик за лингвистику. Нека он каже, кад је толико мудар, по чему је латиница — „опште)српско писмо“ и како је то постало „српско писмо“?

    • Врбаслија надимак од неког који је буквално одрастао на обалама најљепше ријеке(тече ми испод баште, имам и чамац-локални назив за чамац-ДАЈАК,) на свијету Врбаса. Кажем за србску латиницу да је наше секундарно писмо док је примарно ћирилица, ако сам и лаик нисам РАСПИКУЋА-недам оно што је моје. Настала је кад су преумљени Срби-крвати и данас највећи србски непријатељи затражили од једног нашег да им направи писмо јер своје нису имали ни умјели да направе и тако тај наш би добар човјек па даде не знајући да даје благо убицама,криминалцима,лоповима, нагоре у свему томе је што остала већина -Срби нису реаговали на вријеме па тако се и иданас провлачи да је то њихово А НИЈЕ И НИКАД НЕЋЕ БИТИ

  19. „Да се разумемо постоји пар усружења где доминира реч ћирилица. То је и Српско Удружење ЋирилицаБеоград са Добрицом Ерићем на челу“ (Бели Орао).

    ВЕЛИКЕ ЗАБУНЕ СТВАРА ВАШ ИСТОВЕТАН СКРАЋЕНИ НАЗИВ „ЋИРИЛИЦА“ (ОД 2009), „ПОЗАЈМЉЕН“ ОД НАС (ИЗ 2001)

    То што каже псеудоним Бели Орао уопште није тачно. Не постоји више удружења са скраћеним називом „Ћирилица“. Постоји једно изворно Удружење „Ћирилица“ (15. ФЕБРУАР 2001) за целину српског језичког подручја које је основао наш председник „Ћирилице“ Драгољуб Збиљић. Једино друго Удружење „Ћирилица“ с истим скраћеним називом „Ћирилица“ (2009) јесте то које води сада Ваш председник песник Добрица Ерић који је (и) наш члан од октобра 2001. године. И То удружење, противно Члану 26. Закона о удружењима, има исти скраћени назив „Ћирилица“, чиме се ствара велика збрка, па се не зна о којем је удружењу реч. Нико други није „позајмио“ наш скраћени назив „Ћирилица“. Друга удружења за заштиту ћирилице осим Вас нису „украола“, „позајмила“, „узаптила“, „посудила“, како хоћете можете рећи, сраћеми назив Удружења „Ћирилица“. Сви други имају скраћена имена која не стварају никакву забуну.Та удружења су одснована после нас „Српска ћирилица“, „Српска азбука“, „Чувари ћирилице“. И када се наведу њихова имена у скраћеном називу никада нема никаквих нејасноћа и забуна. Једино када се Ви појавите негде, увек нас зову и питају како то да смо у удружење примили или да сарађујемо с двоазбучњацима, јер је сувише јасно познато да је српска ћирилица пичела да одумире онда када су се појавила два писма међу Србима. Ви сарађујете, на пример, с Милетом Медићем који, исто као Петар Милосављевић и Радмило Маројевић, сматра да је латиница „српско писмо“. И зато нас позивају да нас питају како сад то ми у „Ћирилици“ мислимо да је могуће спасавати српско писмо с двоазбучњацима Милосављевићем, Маројевићем, Медићем и сличнима њима.

    Ми Вас, наравно, немамо права критиковати с киме саарађузјете нити имамо права да се занимамо како радите. То имају права да се занимају само они који Вама плаћају чланаринју. Нама само смета што незаконито носите исти скраћени назив „Ћирилица“ од 2009. па нас мешају људи с Вама. И то једино мора да нас занима. Све остало не спада у наше интересовање. Ваше је право да, на основу Ваших пара у удружењу, радит како хоћете и с ким хоћете. Ми имамо само пробле што сте узели исти наш скраћени назив „Ћирилкица“ и што нас мешају, а ми нисмо исти у основној поставци. Код Вас има, бар по неким познатим именима, људи који мисле да се српско писмо може сачувати и у двоазбучју. Ми, насупрот, дијаметрално друкчије тврдимо и знамо: ДВОАЗБУЧЈЕ ЈЕ БИЛО И ОСТАЛО СИГУРНА СМРТ ЗА СРПСКУ АЗБУКУ!

  20. Драгољуб Збиљић

    „Ја сам из Српског националног удружења СРПСКА АЗБУКА из Београда, за које Збиљић написа да је по ставовима у вези са проблемом писма најближе његовом удружењу ЋИРИЛИЦА“ (/Немања Видић).

    Саглашавам се с Немањом Видићем. „Ћирилица“ (ова изворна из 2001) готово ни по чему се не разликује од „Српске азбуке“. Синонимска имена „Ћирилица“ и „Српска азбука“ не стварају никакву забуну међу чланством а путеви и циљеви су нам потуно исти.

  21. „А ти се упорно одричеш својине над још једним србским писмом“ (Врбаслија).

    НЕ ДАМ СРПСКО ПИСМО НИ ЗА ХИЉАДУ ДРУГИХ ПИСАМА, А КАМОЛИ ЗА ЈЕДНУ ЛОШЕ СКЛЕПАНУ ХРВАТСКУ ГАЈИЦУ!

    То уоште није тачно ШТО КАЖЕ ВРБАСЛИЈА . Погрешно ме, Врбаслија, оптужујете као неки Алија, да се ја „одричем“ дела на српском језику, а на хрватском илу сада и на црногрском писму. Никад се тих дела не одричем. Ја само тврдим да је много сигурније да ми не пишемо хрватским писмом своја дела, регистрованом у свету хрватском латиницом, кад већ имамо хиљаду година своје ћириличко писмо које је подешеније за природу српског језика. Ево и Маројевић је навео какве има нејасноће у српском језику када се наш језик пише хрватском латиницом. Иначе, сваки лингвиста зна, па и моја маленкост, да дело на српском језику када би неко кинеско писмо прилагодио за српски језик, тада дело на српском језику, наравно, не би могло да постане кинеско дело. Писмо не одређује власништво језичког дела у српском случају. Али се ипак ствара забуна у свету. не може нико ничим да порекне да је гајица хрватско писмо. А ја не тражим да сачувамо ћирилицу само зато што је само она српско писмо, него највише зато што кад своје дело пишемо хрватским писмом, ми неизоставно угрожавамо и замењујемо своје писмо. Зато нико други у свету не замењује своје писмо данас, осим Срба. А то се чини само због тога што српски сербокроатисти неће да напусте туђе писмо. Двоазбучје је међу Србхима православцима однело српску ћоирилицу у корист хрватске латинице у 90 провцната. Зашто, онда, ми своје боље писмо за српски јерзик да замнењујемо доказано лошијим хрватским писмом.

    И ја бих се играо с „богатством двоазбучја“ да се не показује у пракси да у том таквом „богатству“ губимо српску ћирилицу. А ја не бих дао српско писмо за хиљаду других писама, а камоли да га дам за хрватску гајицу.

    • Grga tebi i gluvom kraj zdravih usiju dzaba govoriti. Ostaj mi zdravo i gledaj malo da smanjis uvrede jer ti to po prirodi posla( sam si naveo da si lingvistica, r i kako se ovo kaze na srbskom Grga?) ne stoji. Azbuka je gurnuta na margine u Srbiji iskljucivo nemarom Srba upravo onom „mentalnom lijenoscu“ nekih Srba a ne nametanjem dvozabucja. Takodje smo nazalost vrlo povodljiv narod u svemu pa mislimo da je svijet pametniji od nas ako se koristi latinicnim lfabetom a mi ga vec imamo pa sto da ne ? Ako vec zelite vratiti cirilici mjesto koje joj pripada u srbskom drustvu, koristite metode koje sam gore naveo daleko su efikasnije ,garantovano daju rezultat i sto je bitno daju mnogo brze rezultate nego vase drustvo. Kod mene u kraju Zile pekar je mjenjao tablu tri puta, jer mu lokalni „lesinari“(navijaci fud. kluba Borac BL) ne dadose za pravo kad je postavio na latinici, toliko od men ovaj put ostaj u zdravlju Grga

  22. „ЕВО ГА КОД ТЕБЕ И КАО ВРЛИ ЧУВАР и уводитељ на силу екавице у РС“ (Врбаслија).

    О чему овај псеудоним говори? Генијално дело Радована Караџића у вези само са стандардним језиком Срба свих и свуда није имало никакве везе с насиљем. Кад би то било насиље, онда би било насиље и прихватање Вукове језичке реформе. Ни Караџић ни нило ко у Републици српској није насиљем увео нови стандард за све Србе, него је то одобрила Скупштина Републике Српске, коју су штетно поништили „муфљузи“ који су тражили да Караџић више не буде председник РС. Да се народ питао српски, остао би Караџић са својом реформом. Караџић је генијално проценио да је за будућност Срба много боље и сигурније да се у језику не уједначавају према Хрватима, него према свим Србима. Зато је Караџић и Скупштина РС тога времена мудро објединила све Србе у стандардном језику. А у говорима, у књижевности и сл. нико никоме није забранипа да користи ни ијекавски и икавски. Зашто потцењујете икавски српски изговор? То је исто легалан српски изговор „јата“ иако је он ређи од друга два изговора.

  23. „“Грга Мирић илити већ ко.
    По обичају не пратите фабулу радње (Радован Трећи). Читајте пажљиво. Дакле речено је да реч ћирилица доминира. Већ са Вам пар пута говорио да и реч млекара, пивара, пољопривредни доминира у називима комбината, па то ником не смета. То што Ви мислите да имате тапију то је друго. Ако имате примедбу на законитост онда узмете табак, пресавијете и правац адвокат. Само мораћете да тужите АПР, значи изгубићете око 100 година и наравно платићете држави, што и није лоше за пензионере.
    Читам примедбу да је један покрет „заузео себи место у Светосављу“. Па реко` што и ви други не користите Светосавље. Дакле нико нема тапију на ћирилицу,а то што вам је криво што су се људи одвојили јер су схватили да теоретишете и помало свируцкате фрулицу то је Ваша ствар. Ви имате озбиљан проблем у комуникацији са људима. Кад то схватите биће вам лакше. Све може лепше да се напише, а због полицајаца ћирилице људи заинат неће да пишу како треба, а то је ћирилица наравно.

    У сваком случају слажемо се у основици, а то је да је ћирилица једино српско писмо. Ајд здраво,остајте у миру и возите паралелном пругом ка истом циљу.

  24. Grga ne postoji „hrvatsko pismo“ ne postoji ni crnogorsko ni bosansko to sto su oni proglasili srbsku latinicu „svojom“ to samo govori o njima, Pravednici bi kazali nemaju svoje pa otimaju tudje i naravno da necemo dati NITI MJENJATI srbsku cirilicu za „lose sklepanu gajevicu“ medjutim mislim i tvrdim da ne treba davati niti se odricati ni ovog naseg pomocnog pisma i tacka. NE treba ustuknuti ni pedlja jer je I TO NASE, rehabilitacija cirilice treba krenuti sto prije, obzirom da je u Srbiji sila uvjek bila iznad zakona onda se treba sa rezimom i onima koji ne postuju zakon o primjeni nacionalnog pisma cirilice obracunati na druge nacine- gradjanska neposlusnost npr: razbijete svaku reklamu na latinici, zapaliti svaki tiraz novina na latinici, medije koji daju vjesti na latinici bojkotovati, i sve tako dok somovi ne vide da im sene isplati, i jos nesto podmukle izdavacke kuce koje su preplavile srbsko trziste romanima 4 kategorije stampani obavezno latinicom treba zapaliti , kad prva plane ostale ce razmisliti, ako ikad dodje vlada nacionalnog spasa udariti istima 300% porez za svaku knjigu pisanu latinicom, gledajte sta je Francuska uradila za svoj jezik zadnjih godina koji je bio preplavljen anglikanstinom i radite isto, ustase su imale „kristalnu noc“ kad su pobacali hiljade knjiga pisanih cirilicom mi ne trebamo biti fasisti kao oni

  25. „Већ са Вам пар пута говорио да и реч млекара“ (Бели Орао).

    НИЈЕ „МЛЕКАРА“ ШТО И „ЋИРИЛИЦА“

    Белом Орлу (псеудониму) објашњавао сам више пута да у Закону о удружењима грађана (Члан 16) нису изједначена удружења и млекаре, али је њему упорно Удружење „Ћирилица“ исто што и „млекара“. Прочитајте Члан 16. Закона о удружењима у коме се говори да није допуштено стварање забуне изједначавњем пуног или скраћеног имена удружења. А за Вас је опет „млекара“ исто што и „Ћирилица“. Могли сте се сетити лепо као други и дати оригинално име свом удружењу, а не да нас људи мешају, па да мисле да и ми, као Ви, мислимо да је могуће одбранити ћирилицу у двоазбучју.

  26. „Grga ne postoji „hrvatsko pismo“ ne postoji ni crnogorsko ni bosansko“ (Врбаслија).

    СРПСКИ ЈЕЗИК НА ДВОАЗБУЧЈУ НЕМА НИКАКВУ ТРАЈНУ БУДУЋНОСТ

    Очигледно је, Ви, Врбаслија, тумачите „српску латиницу“ као што то чине на основу фалсификата Милосављевић и Маројевић. Погодили сте да н постоји ни „босанско“ ни „бошњачко писмо“ јер су своје писмо посудили од Хрвата. А ова латиница којом Ви пишет српски језик је, наравно, хрватско писмо. Нико други не користи то писмо пре Хрвата и Срба католика. То је писмо за потребе Хрвата (они нису могли примити српски Вуков језик на ћирилици), па је за њих и за Србе католике склепано у хрватској радионици писмо које није у свему сачињено по Вуковским принципима, јер је имало четири двознака. Ђура Даничић, у време рада као тајник у ЈАЗУ, сачинио им је ђ зта један двознак (дј), али су и данас остала три двознака, што ствара нејасноће у српском језику, како је то објаснио и Маројевић., Латиница није никад сачињавана за све Србе, а и зашто би била сачињавана кад су Срби хиљаду година имали своје ћириличко писмо. Нико нормалан у свету не прави два писма за свој стандардни језик. То је морало бити учиињено за спски језик зато што га Хрвати нису могли примити на ћирилици. То хрватско писмо нису користили Срби православни (већина Срба огромна). А да је Србима православнима било потребно „помоћно писмо“, Вук би га сигурно сачинио. Али два писма служе Србима данас само да замењују своје писмо.

    Ћирилица, Врбаслија, није „фалично“ или „неспособно“ писмо за српски јхезик, па да му треба „помоћно писмо“, поготово што се то помоћно писмо, преко сербокроатиоста и комунбиста, наметнуло Србима кјао већинско у 90 одсто употребе српског језика после Новосадског договора (1954). У условима двоазбучја (српска ћирилица и хрватска латиница, поготово кад Ви то иузједначите, па кажете да су оба писма „српска“, што је фалсификат, наравно), пракса је у Србији и изван Србије показала, српска ћирилица нермна никакбу шансу д преживи, али Вас за то нијер брига, јер сте већ пихватиули хрватсјо поисмо за „српско“.
    Наравно да постоји данас и црногорско писмо или „црногорчица“. Узмнте њихо пвравцпис. То је писмно с меким ш и меким ж. И то више није ни српско ни хрватско писмо код Црногораца. Допкле га не укину, оно постоји.

  27. Витко Јелић

    Врбаслија, каква „rehabilitacija cirilice“?

    БОЛЕСНИ СУ СЕРБОКРОАТИСТИ, А НЕ ЋИРИЛИЦА

    То писмо није болесно. Њега су само комунисти после Новосадског договора (1954) заменили у 90 одсто случајева хрватском латиницом, и то никако случајно, него насилно и циљно. Проблем је, међутим, што су српски сербокроатисти до те мере ооолели од квазилингвистике да им рехабилкитација, очигледно, не помаже. Да би се српска азбука „постепено заменила хрватском абецедом, зато су комунисти са сербокроатзистима једино зта Србе на свету измишљли свашта, па и „богатство двоазбучја“. И Ви се правите слепи па то не видите. У Србији је ћирилица осзала само у изузцима и никакав закјон јој неће помоћи без једноазбучја. Није јој ни Устав помногао. Не дају сербокроатисти. Српском писму не треба никаква рехабилитација, него јој вратити уставни суверенитет који јој је одузет преко српских сербокроатиста. Рехабилитовати треба српске сербокропатисте, а не ћирилицу. Они су квазолингвисти у решавању питања српског писма у сртадсардном језику Срба.

  28. „Дакле нико нема тапију на ћирилицу“ (Бели Орао).

    НА ЋИРИЛИЦУ НЕМАМО ТАПИЈУ, АЛИ НА УДРУЖЕЊЕ „ЋИРИЛИЦА“ ИМАМО

    Ви, изгледа по овоме што кажете, појма немате о појмовима. Ми никад не кажемо да имамо тапију на ћирилицу као писмо. Али имамо писану тапију на Удружење „Ћирилица“. То су различити појмови. Немојте се брукати да Вам се смеју људи кад виде да не разликујете појмове као недорасла деца у обданишту. Додуше, Ваш псеудоним (Бели Орао) Вас спасава од директе бруке, јер се брука Орао.

  29. Витомир Дражић

    „Теорија је за професоре, а одбрана је за војнике Ћирилице какво је и нађе удружење. Ми смемо да одемо и на КиМ док га неки гледају у емисији за пољопривреднике“ (Бели Орао).

    КАКВА ВОЈСКА, ЧОВЕЧЕ ДРАГИ!?

    О чему овај човек прича? Каква војска, човече! Војска може да (од)брани Косово, ако то дозволе светске силе. А никаква војска неће (од)бранити ћирилицу, јер ћирилица јесте свакакво питање, али није војно питање. Нећемо ми Срби, ваљда, међусобно једини на свету да ратујемо за хрватску или српску ћирилици. То питање може да се реши само у српским институцијама државе и науке. Ако се ту не реши, гарантујем да се у то неће никада умешати Војска Србије. Питање ћирилице је државно, како рече одавно Немања Видић, затим политичко, научно-стручно, школско и сл. питање. То јест, то је институционално питање. А проблем је код нас што су институције и државе (не поштује се Устав у вези с писмом) и науке оболеле до те мере да не могу да се сете зашто само Срби имају данас једини у свету проблем с писмом. Двоазбучје јр проблем. А каква војска, човЕче драги, готово можете бити убеђени да се војска неће у то питање мешати у Србији.

  30. СИМЕУН БЛАТЕШИЋ

    Необично је да човек из удружења Ћирилица из Београда крије своје име, а дели лекције о понашању Драгољубу Збиљићу. Нема примера да је он некога вређао или подценио. Смета некима његово „свируцкање“. Па ја му се на тој енергији дивим. Исто и Видићу.
    „Ћирилица“ Београд је на оном нивоу на којем је „Ћирилица“ Нови Сад била 2001.г. Први су поносни јер су одржали Светосавски скуп на којем је био и један универзитетски професор, а други су имали такав скуп 2001. , касније чак и међународни, којем су присуствовали готово сви универзитетски професори од имена.
    Ови у Београду не могу без Миле Медића, који не може без латинице. Да ли се некад УКС јавно одредио према ћирилици као једином писму српског језика ? Наравно да није. И Збиљић и Видић из неког разлога заобилазе УКС, иако је све више књига на латиници ! А управо Медић и слични говоре да не можемо без латинице , јер су њиме написана многа дела српских аутора.
    Ако је Бели Орао неки „портпарол“ Ћирилице из Београда, само је брука.

  31. „“Симеун.
    http://www.vaseljenska.com/kultura/okruglo-sto-srpskog-udruzenja-cirilica-beograd/

    Волео бих да се господа поново уједине без обзира на разлике у мишљењима па да направе скуп из 2001. године.
    Драги пријатељу разлика између фотеље и цепања ципела је велика.

  32. Витомир Дражић

    „Кад пођемо и следећи путпозваћемо Вас“ (Бели Орао).

    Предлажем Вам да прво вратимо ћирилицу у Београд, да бгисмо онда лакпше вратили ћирилицу на српско Косово и Мтохиују.

    • Знам господине Витомире да је тешко, то ми је рекао и Патријарх кад сам му предао први број нашег часописа Српско слово (само Вас молим без слова о Патријарху).
      Вероватно се и Кастро зачудио кад је видео ћирилицу из Србије, јер се и Руси чуде. То сам неколико пута рекао и у УКС где смо више пута држали трибине. Увези са тим снимили смо и кратак документарац.
      Драги господине, најлакше је држати предавање шта треба да се ради, али је тешко деловати. Мени лично дан почиње ћирилицом и завршава се. Имамо још доста добрих оперативаца, нарочито међу младима,који и поред тога што уче, раде нешто за шта је будућност неизвесна, а то је слово „Ћ“. Према томе, понашање типа забрађене тетке на свадби којој смета сланиница са леве стране печења од прасенцета сам апсолвирао и затим докторирао.Такве су наше тетке. За моју знам сигурно. Ипак, коцкасти шећер и сапун Ликосан је чудо. После тог дара развуче осмех и на сва врата прича све најбоље. Проверено.
      Него да Вас поздравим и ако хоћете помозите. Не морате нама, помозите другим Удружењима. Јавите им се, пишите, а ми смо увек отворени за сарадњу.
      cirilica.beograd@gmail.com

  33. ćirilica je srpsko pismo, to treba čuvati, ali ovi zatucani samoćirilični šabani rade u korist toga da kada pišeš srbski latinicom ispada ‘rvatski, žešća glupost. veći deo sveta koristi latinicu, koliko njih su (stari) latini? latinica se nametnula, kao i engleski jezik, da smo (bili) super sila čitav svet bi pisao srbskom ćirilicom. dobar primer gluposti je sprdačina sa registarskim tablicama.

  34. Витомир Дражић

    „Овде не говоримо о “ умјетничкој вриједности“ неког дјела на „неком језику“ већ о томе да су дјела писана србском латиницом НАША-србска а тиме је и србска латиница наша, наш изум“ (Врбаслија).

    Одлично, Врбаслијо! Одлична Вам је ова обмана (неистина) да Вас сви упитамо: Пошто је по Вашем знању „србска латиница наша, наш изум“ — само још наведите по чему је „србска“, тј. чији је то изум? Ко је саставио и за кога ову латиницу која је данас преплавила и у Србији српско миленијумско писмо, па ћирилице нема више готово ни на пушкомет?

  35. Витомир Дражић

    „… ćirilica je srpsko pismo, to treba čuvati, ali ovi zatucani samoćirilični šabani rade u korist toga da kada pišeš srbski latinicom ispada ‘rvatski, žešća glupost (Ламин).

    Одлично рекосте, Ламине. Само још кажите ко је од нас из „Ћирилице“ и где и када рекао или написао такву глупост коју овде споменусте — да српско дело на латиници није српско дело. Ви причате своју, у суштини, антићириличку причу ништа не читајући целовито и ништа н знајући о језику и писму. Зар Вам на самом почетку овде у расправи Збиљић није јасно и гласно рекао да „само будала може да не зна да је српско дело на српском језику .– српско, па макар се писало и кинеским писмом“. Јер, истакао је лингвиста Збиљић, писмо не мења сушптину језика и не утиче на власниуштво написаног дела Србина на српском језику. Други је проблем што у УНЕСКО-у често српске књиге на хрватској латиници подавно „књиуже“ погрешно уз „хрвцатску кулотурнбу баштину“. А то се, нажалост, догађа зато шти су комунисти после 1954. гопдине Србе и у Србији превели жедне пшреко воде уз помноћ сербгокроатиста, па суз Срби већински усвојили хрватску абецеду. А то пиусмно, као ни једнхо једино уз свету друго писмо, не може лингвистички да одузме српска дела на српском јерзику, ма на ком писмуз вила писана. Али, пошпто је језик исти, у свету се хавцља забуна, па нам се непотреебно иу неправо одузимају дела на сропском језикуз. Зато и сви у „Ћирилици“ истичемо зашто је боље да Срби своја дела пишу ипак на свом писму да не бисмо непотреебнхо губили време у доказиовању да су то српска делка. Јер, некоп мје добро рекао овгде: допк м9и „белоом свету“ доказукјемо да су наша латиунбичка дсела наша — оде Виз у погрешномн правцу, и оде наше време на неп0оитребне послоцве.

  36. Витомир Дражић

    „Не морате нама, помозите другим Удружењима. Јавите им се, пишите, а ми смо увек отворени за сарадњу“ (Бели Орао).

    ПОМАЖЕМ, КОЛИКО МОГУ, ОВОЈ ПРВОЈ „ЋИРИЛИЦИ“

    Хвала Белом Орлу на позиву. Ја већ помажем „Ћирилици“, овој првој, колико могу још од 2001. А верујте, без приче, али истините, тј, о истини о пострадању српске ћирилице, које није дошло случајно и по избору народа српскога, нето кроз смишљено латиничење, не може се ништа урадити. Зато је прича о ћирилици и прича о Србима, о српском језику и о српским националним симболима. О истини о ћирилици се мора много учити, знати, па тек онда о томе причати. Ми ако не убедимо наше институције да схвате да су оне те које праве проблем Срба у вези с језиком и писмом, нама нио неће одобрити и дати војнике за борбени напад оружјем на Матицу српску, САНУ, Институт за српски језик, Одбор за стандардиацију српског језика, на факултетске катедре и на школе, који су плаћени од народа и одговорни за чување и српског језика и српског (ћириличког) писма. Те се институције не боје наших борбених поклича и претњи јер знају да нико досад у свету није повео оружани рат против научних институција. Зато је добро знати чега се једино боје у тим институцијама. БОЈЕ СЕ ЈЕДИНО СУЧЕЉАВАЊА СТАВОВА и боје се своје бруке у будућности. Али највише се боје сада сучељавања ставова. Зато они беже од нас који знамо у чему ј проблем и зато нико из институција једноставно не сме да дође на наш скуп ниут сме да нас позовуз на њихов скуп. Јер када бисмо разговарали, видело би се колико су и зашто они потпуно „голи“ у свом наопаком мишљењу и раду. Зато, насупрот Вама, тврдим да је прича о томе вцеома важна. Наравно, важне су и активности друге врсте, као што је, на приумер, Видиућ и8списао велику опоомену иунстритуцијама јавну, када је истакао на улазу у Србију и Републиукуз Српску велики транспарент сд нбатписом „ДОВРО ДОШЛИ У ЗЕМЉУ ЋИРИЛИЦЕ“. ТО ЈЕ ЈАВНИ „ШАМАР“ НАШИМ ИНСТИТУЦИЈАМА ОД КОГА СЕ ОНИ БОЈЕ.

    Све, дакле, што се ради за ћирилицу добро је, али је и прича (истинита) о роме незамењива.

  37. Драги Витомире,
    Из Вашег писања види се да смо на линији.
    Што се Брата Врбаслије тиче он и ја ћемо у Бањој Луци (Врбаслијо исправи ме ако сам погрешио) сигурно да пијемо пиво или рујно вино, па ће Браћа да се испричају од старости и од староставних дана.
    Ја могу да Вам пошаљем шта сам данас писао Министарству Просвете, ако ми се јавите на горњу адресу. Додуше, има ликова који од појединаца не смеју да пишу другим Удружењима, али се лично надам да Ви нисте један од тих. Зато пишите, сигурно неће да смета. Може само да користи.

    • Добродошао у РС и БЛ, пијемо свакако Нектар у ронилачком клубу „БУК“, свима овде ћирилица прије свега , међутим душманима недам оно сто им не припада и тачка! А тврдим да је „гајевица“ изум србског а не шокачког ума

  38. Драгољуб Збиљић

    Драгољуб Збиљић

    За разлику од Радмила Маројевића који је био против “реформе” српског језика Радована Караџића у Републици Српској, треба стално подсећати и објашњавати зашто је нови Караџић (Радован) био геније који је српску језичку разбијеност по изговору и по писму у језичком стандарду Срба добро запазио и који је био на челу државно-политичке “екипе” за језичко обједињавање Срба, што су, касније, поништиле српске институције и српски сербокроатисти који су у језику и писму поново разбили Српство и вратили га у време државно-научне “екипе” из времена Јосипа Броза и српске квазилингвистике — сербокроатистике.

  39. Драгољуб Збиљић

    БУДУЋНОСТ СРБА И СРБИЈЕ ЈЕСТЕ У ШТО ХИТНИЈЕМ И БОЉЕМ ЈЕДИНСТВУ СРБА У ЈЕЗИЧКОМ СТАНДАРДУ

    Део лингвистичке приче проф. Радмила Маројевића овде је добар, тачан и користан. Али он о једноме уопште важном питању не говори. Није довољно, иако је то много важно, само доказивати да је српски језик у целини — српски ако се данас — пре уласка Србије у Европску унију не обаве неки важни послови у србистици. А те послове треба да ураде по обавгези српске државне и лингвистичке институције. То не може да се обави кроз Покрет за обнову србистике и(ли) преко Удружења „Ћирилица“ Ми можемо да предлажемо, да предочимо стручно-научна решења питања, али без српских плаћених инснтитуција од народа, тај посао не може да се обави успешно у практичном смислу.
    Маројевић се хвали „успесима“ у Покрети за обнову србистике (успехом сматра и нерешено питање писма Срба, тј. задржавање уникатног у свету двоазбучја у језику Срба и двоизговорности у стандарду).

    На разједињеном српском стандардном језику у изговору и писму се започиње много лакше цепање делова Срба од Срба и освајају делови српских земаља.
    У томе је изузетна важност Јавног предлога “Ћирилице” српским државним и научним институцијама, који су поједини сајтови ових дана објавили. У том предлогу је “Ћирилица” јасно предочила ко, шта, како, и зашто и до када треба да уради у вези с неизбежним обједињавањем Срба у јединственијем стандардном језику. Ако се то не заврши у српским институцијама до уласка у ЕУ, Срби, српски језик и српско писмо имаће сасвим несигурну националну, културну, идентитетску и државну будућност.

Оставите коментар