Коста Цукић (Фото: Википедија)
Коста Цукић (Фото: Википедија)

Време јаког динара: Родољуби у државној служби

Београд – Српској трговини, која је по одласку Турака тек подигла главу, живот је највише загорчавао недостатак новчаног система. Плаћало се углавном грошем, али се уз њега употребљавало више од 40 различитих златних, сребрних и бакарних монета.

Роба је могла да се наплаћује у једном новцу, а кусур прима у другом, што је у дућанима и на пијацама изазивало збрке, понекад и крваве главе. Вредност дуката и другог турског новца је падала, па су се Срби окретали стабилнијим, аустријским форинтама. И ту је постојао нереални, званични курс према коме се форинта мењала за 10 гроша, и стварни, „чаршијски“ курс, где се добијало упола мање.

Тако је шароликост у монетама и сложеном обрачунавању вредности родила ново занимање, мењаче или сарафе. Они су отварали су неугледне радњице на сваком варошком ћошку, а посао је цветао. Најпознатији сараф је био Давичо Хајим, који је радио за кнеза Милоша Обреновића а у Београду је имао мењачницу још од 1816.

Новчаном хаосу, који је кочио успон привреде, на пут су стали напредни економисти, а међу њима посебно Константин Коста Цукић, велики стручњак, визионар и родољуб. Пошто се заложио да се 1868. усвоји први закон о ковању новца, прво бакарног, потом сребрног, као јединствено платежно средство уведен је динар, како се српски новац звао још у средњем веку.

Коста Цукић и његова супруга су важили за најкултурнији пар у Србији. Гимназију је завршио у Бечу, а факултет и докторат у Хајделбергу. Како се убрзо показало да економију има у малом прсту, могао је да бира и положај и земљу, а он се вратио у отаџбину, где је био професор, потом и ректор Лицеја. Написао је и први уџбеник „Државна економија“, у три тома.

Кад му је кнез Милош понудио да образује нову владу, Цукића као да је гром ударио: „Млад сам господару, има старијих, мени су само 33 године, немојте“. Милош се на овај корак одлучио само на наговор сина Михаила, и са олакшањем је прихватио одговор, а касније свуда оговарао несуђеног премијера: „Велим ја, није власт за туњаве.“

У ствари, господар Србије није ценио Цукића само зато што овај није био плећат и глават, па се млади кнез у очево име извињавао: „Шта ћете, госн Цукићу, бабо само такве узима за државне чиновнике.“

Цукић је био низак, сувоњав, кратковид, али и изузетно скроман, што је Михаилу било важније од неугледне спољашности. Чим је наследио престо, кнез је најбољем економисти у земљи поверио министарство финансија. Коста Цукић је реформисао порески систем и увео давања према имућности, али је боље резултате спречило то што су сељаци уз помоћ општинских чиновника лагали о својој имовини и сакривали је од пописа. Успео је да знатно повећа државни буџет, а 1862. године основао је Управу фондова, прву кредитну институцију у земљи, која ће предузетницима давати јефтине кредите, а угушити зеленаштво.

Закон тржишта

Коста Цукић био врло либералан у свом делокругу, сматрајући да закони тржишта морају да управљају економијом, а да државна власт својим уплитањем може само да је поквари: „Влада нека се само толико у економска занимања народа меша колико тек да препреке уклања, које радиности на путу стоје и које појединци уклонити не би могли. Иначе нека неограничену слободу у радиности, особито у страној трговини, дозволи.“

Скоро осам година, Цукић је управљао државним новцем, а да ништа за себе није стекао. Сматрао је чак да му је плата превелика, па ју је смањивао, и на крају дотерао до прихода обичног чиновника, иако је упоредо радио и као заступник министра просвете. Обновио је основне школе, унапредио школски систем, Лицеј претворио у Велику школу, а Друштво српске словесности у Српско учено друштво, претечу Академије наука.

Убиством кнеза Михаила престала је Цукићу министарска служба, а почела дипломатска. У Бечу је постао први српски посланик. Ту је и умро, у 53. години од туберкулозе, без пребијене паре, што је тада било необично за високе државне службенике. Зато се за поштене министре дуго говорило: „Честит као Цукић.“

Љубитељ преферанса
Поштење Косте Цукића се проносило и поколењима љубитеља картања. Он је био страсни играч преферанса, о коме је написао и приручник, а за саиграче је бирао само људе који не варају. И дан-данас, када неко „прљаво“ игра преферанс могу се чути старији играчи који га упозоравају: „Или играј по Цукићевим правилима, или устај и одлази!“

М. Ђорђевић / Вести

један коментар

  1. Davičo Hajim, ugledni zelenaš… Vajfert, Paču.. Sve srbski dobrotvori

Оставите коментар