Косовска Митровица (Фото: Срби на окуп)
Косовска Митровица (Фото: Срби на окуп)

Ко је Лепосавић и Ибарски Колашин поклонио шиптарима

Историјски приступ крупним политичким и националним питањима нашег времена претпоставка је свакога одговорног настојања да се она реше праведно, темељно и цивилизовано. Разлог је једноставан: политички феномени имају своју историју, без обзира на то да ли то неко хоће или не да зна. Без упознавања прошлости, без разумевања њихове генезе и услова под којима су се формирали неки односи, није могућно разрешити главне чворове неког проблема. Тако је и са Косовом, које представља сплет сложених српско-албанских односа.

Не од јуче, косовско питање је до крајњих граница историзовано, тако да се до расплета не може доћи без историје. И поред најдобронамернијих порука појединих посредника, готово је немогуће да се прошлост заборави у име будућности.

Албанци се већ готово стотину година национално формирају са свешћу да су потомци Илира, а то значи – староседеоци Балканског полуострва, према томе и Косова, да су се налазили на овом простору још давно пре досељења Словена, те да су их Срби само привремено и за кратко, у 13. и 14. веку, потиснули на „исконској“ албанској земљи, да би потом, стихијом догађаја и без неког озбиљнијег дисконтинуитета, било успостављено пређашње стање. Исто тако, поричу се неки стварни историјски догађаји – као што су велике сеобе српског народа, затим је једним потезом пера обрисана мучна и крајње сурова историја турско-албанског геноцида над српским народом, у току последњих 100 до 150 година. Уместо тога, понуђена је једна добро разрађена слика, из „дрезденске кухиње“ Комунистичке партије, о тобожњем „физичком уништењу“ албанског народа у Србији, Црној Гори и потом Југославији, под влашћу „великосрпског хегемонизма“.

Додуше, кројачи нових балаканских граница из Вашингтона и Брисела нису водили много рачуна о овом историјском аспекту. За њих је све почињало и завршавало се са „авнојевским границама“. Уосталом, чак је и Србија, у чланство у Уједињеним нацијама, примљена у тим габаритима АВНОЈ-а. И то, по америчкој препоруци. Заправо, из Стејт департмента су инсистирали да Србија у свом захтеву за пријем у УН, посебно нагласи да у ову међународну организацију улази у „авнојевским границама“, по препоруци Бадинтерове комисије. Да ли је ово била случајна америчка омашка или не, тек Србија је у ово друштво народа примљена са Косовом унутар својих граница.

Разговор Стаљина и Тита

Однос Тита и његовог најужег руководства комуниста према Косову најбоље показује забележен разговор између Стаљина и Кардеља, 19. априла 1947. године у Кремљу. Тада је Кардељ рекао да југословенско руководство мисли да територију Косова и Метохије – кад се још боље повеже са Албанијом – уступи овој држави! А Стаљин је одговорио: „Врло добро, то је правилно!“
БАДИНТЕРОВА комисија је 1991. године поставила као основ за осамостаљење југословенских република, принцип авнојевских унутрашњих граница. Сад долазимо до још једног парадокса: простор који је Косово и Метохија обухватала мењао се много година после Другог светског рата. Највећи део данашње општине Лепосавић био је изван аутономне области Косова и Метохије, све до 1959. године.

Територија аутономне покрајине била је дефинисана кроз општине, односно срезове које обухвата. Не постоји документ који утврђује линију коју бисмо могли да назовемо било каквом врстом границе. Такође, не постоји у архиви Скупштине Србије никаква одлука из 1959. године, да у састав Косова и Метохије уђу срезови Лепосавић и Лешак. Ова два среза из Рашког округа припојени су Косовској Митровици и на тај начин унели свој атар у Покрајину.

Другим речима, све ово говори да Косово и Метохија није имало „територијалну целовитост“, нити је промена територије коју обухвата извршена одлуком о „померању граница“. Не постоји ниједна међународно призната конференција или одлука, на основу које би се могло закључити која је „граница Србије и Косова“. Узгред речено, о Косову се није разговарало на Другом заседању АВНОЈ-а, нити на Бадинтеровој комисији, на основу које су разграничене бивше југословенске републике.

Територијална промена на простору који данас зовемо северно Косово, одиграла се тако што је 1. јануара 1960. године оно припојено нашој јужној покрајини.

Како и зашто се то десило да се Лепосавић, Лешак, Бело Брдо, Врачево и Бербериште припоје Косову нико не зна, нити постоји било каква одговарајућа историјска документација, или одлука неког форума у Србији. И после толиких деценија, све је обавијено велом тајне. Колале су, и данас колају, разне кулоарске приче.

ПО ЈЕДНИМА, Лепосавић, Лешак, Бело Брдо, Врачево, Бербериште, Ибарска Слатина и један део Копаоника, искључени су из рашко-ибарског округа и прикључени Косову и Метохији да би се, наводно, појачала бројност Срба у Покрајини. Причало се да је то смислио и одрадио Слободан Пенезић Крцун, који је са Милошем Минићем имао идеју да се у новом Уставу, који се припремао и био донет 1963. године, укину покрајине и Србија подели на шест области. Од ове идеје није било ништа, јер је победила Кардељева струја која је заговарала још већи степен самосталности покрајина.

Затим се говорило да је овај „трансфер територије“ обавио Петар Стамболић на молбу Албанаца, а да је за контрауслугу био у Лепосавићу биран за посланика. Такође, да им је стотинак квадратних километара поклонио Стамболић, коме је изборна база била у Лепосавићу. Постоји прича о томе да је тадашњим комунистичким вођама требало ново ловиште на Копаонику, па је, наводно, све због тога учињено. Сам Петар Стамболић је једном приликом испричао да је овај део централне Србије припојен Косову и Метохији, због тога што су становници из овог краја углавном радили у „Трепчи“ и да су имали проблема са здравственим осигурањем и лечењем, те да је овај проблем могао да се превазиђе само припајањем Покрајини…

ТРГОВИНА: Петар Стамболић

У сваком случају, последица је да је данашња административна линија померена до Копаоника.

Теза о повећању броја Срба на Косову отпада сама по себи. Тадашњи Брозов режим, да је водио рачуна о бројности српског и црногорског живља, не би доносио одлуку 1946. године о забрани повратка Срба, које су за време рата протерали фашисти. А, било их је око 200.000. Образложење за ову одлуку је било да је Србима досељеницима дељена земља Албанаца. Међутим, то није била албанска, већ земља турских бегова и Српске православне цркве.

Иначе, „прва граница“ између Србије и Косова једини пут је повучена за време Другог светског рата, када је она била баш на Ибру, по линији која данас дели север Косова од остатка Покрајине под контролом приштинских власти. Немци су тада, у окупираној „недићевској“ Србији, задржали Косовску Митровицу из економских разлога, због рудника „Трепча“.

Албанци са Косова се у комунистичким круговима први пут помињу на Четвртом конгресу Комунистичке партије у Дрездену 1928. године. На дневном реду су била права свих народа Краљевине СХС и националних мањина, Албанаца и Мађара. Међутим, нико није помињао Италијане у Истри и Далмацији, ни Немце у Хрватској, и делом у Војводини.

ТИТО је још у пролеће 1945, у разговору са иностраним новинарима, изговорио нешто што је у домаћој јавности, наравно, цензурисано. Он је рекао да „планови о уступању Косова Албанији не могу да се постигну, јер положај саме Албаније није до краја утврђен“. Вероватно би још тада Космет завршио у „великој Албанији“, да није дошло до Информбироа, који је заоштрио односе између Тита и Енвера Хоџе, па је ова покрајина остала у Србији.

То „шушкање“ о „потреби да се Косово припоји Албанији“, албански комунисти су покренули, званично, крајем 1943. године на Бујанској конференцији, а југословенски комунисти, према тврђењу Владимира Дедијера, то питање покренули су лето 1944. година на Вису. Наравно, не треба бити много оштроуман и закључити да је први о томе проговорио Едвард Кардељ.

Тако смо дошли до парадоксалне ситуације да Србија треба да доказује да је део наше земље, наша територија, а Албанци, који немају свој камен на Косову, не морају ништа да доказују. То за шта они тврде да је историјски њихово подигла је турска држава, али њихова права се подразумевају. Потребно је утврдити на основу ког историјског принципа, или документа се одређује где почиње Србија. Сви бирају границе како коме одговара, осим када је у питању Србија.

Било како било, садашња граница лежи подно Панчићевог врха, а општину Лепосавић од 18.500 становника, у већини (око 18.000), чине житељи српске националности.

Иван Миладиновић/Новости

 

3 коментара

  1. Ko ? – Isti onaj ko je okupirao evropu i doveo „broza“.

  2. Нити у Лепосавићу а посебно у Ибарскокм Колашину ту говорим о Зупчу, Јагњеници, Зубином потоку па све до Брњака никада није живео нити један шиптар.

    То говори само о каквим се ту Србима и Србкињама ради, дакле, неосвојиво не само географски гледано већ и духом.

    Та тврђава и данас брани Србију.

    Никада то није поклоњено нити ће бити, јер никада нико није ни освојио.
    Нико.

  3. Разлог прекрајања административне границе Србије и Косова, лежи у следећем. Крајем 50-тих спрема се побуна Срба против Комунизма, стварају се завереничке групе. Једна од таквих похапшена је у Метохији и осуђена је на вишедеценијске робије. Побуна је планирана на местима и планинама куда се водио Топлички устанак. Да би спречили свако повезивање и контакте Срба на потезу Мокра Гора-Рогозма-Копаоник-Радан-Гајтан, те делове су припојили Косову. Није само Лепосавић и Лешак припојен Косову. Граница је ишла поред Приштине и пола Подујева је припадало Србији. Граница је била Злаш-Качакол-Орлане. То сви прићуткују. Ти нподаци стоје у Архиву Косова.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

x

Check Also

(Фото: Глас Русије)

Пражњење Балкана: Шта се дешава?

Од 169 општина у Србији само шест њих је током претходне године ...

Беџет Пацоли (Фото: radiokim.net)

Упркос почастима које су добили шиптари траже да Фифа казни Русију

Окупиране територије – Беџет Пацоли се на друштвеним мрежама обрео против Русије, ...