(Фото: Пиксабеј)
(Фото: Пиксабеј)

Бој се овна, бој се… кад ћеш живети: Са терористима се не преговара

„Ви ћете сагорети брзо и бескорисно. И за вас ће остати само пепео. — Ако! Знаће се бар да смо били ватра. А иза вас ће остати само балав траг, као иза пужа“, забележио је Иво Андрић у „Знаковима поред пута“.

„Видим, читао си Марка“, каже ми једна дама коју ћемо за ову прилику звати Кума. „Баш је, онако, из срца написао“, настави видно одушевљена Кума која се, иначе, из петних жила труди да у сваком моменту промишља главом и „не одаје се“. Но, емоција рађа емоцију, срчаност и чистота пробијају све зидове, па таман се неко читавог живота водио оном максимом Вита Корлеонеа да „осим фамилије нико други не сме да зна шта мислиш“.

Марко је, да објаснимо зашто је важан за ову тему, срчани младић који све ради стомаком. Засад му одлично иде, и његово време тек долази.

Међутим, има жену. И, хвала богу, дете. Па би жена да Марко користи мозак како би дете (што дуже) имало оца.
Волео би и он да мајка његовог сина мирно спава, али не можеш побећи од себе (уосталом, тада ће и жена побећи од тебе — јер се није заљубила у слину), па зато написа, да упростимо, оно што га чини оним што јесте — „Оливер има Богдана. И Богдан ће имати Оливера“.

Код Куме, доцније, побеђује мозак, па уз цигарету рече нешто у стилу: „литература је литература, а живот никако није рецитација“. И склони се на време, да „се не ода“.

„Бој се овна, бој се говна, кад ће живети“, рекох на све то, „аферим, Марко, све остало није живот“.

Читав дан размишљам. Копка ме још од уторка. Ма траје то откад је пре 19 година отац Петар покушао „да ми утуви у мозак“ како је „стрпљен спашен, а средина најбоља“.

Отац, кô мајка, брине, па све говори водећи се логиком да треба сачувати главу на раменима, а после ћемо се позабавити принципима.

До дана данашњег га нисам послушао. Нити ћу. Каква, бре, средина.

„Тешко комуницирам са околином, али се зато то компензује у неким другим стварима. Ј… људе које сви воле. Такви не могу никад ништа да направе. Такви не покрећу свијет… “, рекао је давно Бранимир Џони Штулић пре него што је за живота отишао у легенду.

Веровали, не веровали, знам да се то Петру не свиђа, али му је интимно драго. Још само да ми издају оружани лист за ову језичину, па Бог да ме види.

То што је се Американци не придржавају, никако не значи да максима „са терористима се не преговара“ није тачна. Наравно да не треба ићи главом кроз зид, али превише компромиса направи од човека балегу коју потом они разнесу на ципелама, жалећи се притом да су „у нешто“ угазили.

Терористи нису само фанатици који не бирају жртве, већ сви они који човеку ускраћују да буде људско биће, ограничавају га, набијају амове, а човек је једино човек ако мисли.

Аферим, дакле, Оливере. Аферим Зоране. Аферим, Михаило. Аферим, Ћурувија и Пантићу.

Животно је важно знати да кажеш „Не“. Све остало, потом, јесте живот.

Свакако, можеш бити и аветефендија, па не само султану, већ и свакој шуши и магли у панталонама климати главом у знак одобравања како би сачувао кичму. Међутим, све после тога је преживљавање. Чувајући кичму постајеш бескичмењак. Зашто си се онда и родио.

За убијеног јагодинског новинара Пантића не знам, али сви остали побројани су правили неку врсту попуштања током каријере. Али никако нису ни помишљали о компромису око стратешких ствари. Ако и јесу, нетом су се покајали. Рекли „Не“. И платили главом.

Аферим, јунаци. „Свак је рођен да по једном умре, част и брука живе довијека“, да не наводимо чији је ово цитат.

Шта би било да им је глава остала на раменима? Ништа. Постали би гомила. Непрепознатљиви. Живи, здрави али сакривени иза сопствене сенке.

„Ви ћете сагорети брзо и бескорисно. И за вас ће остати само пепео.
— Ако! Знаће се бар да смо били ватра. А иза вас ће остати само балав траг, као иза пужа“, забележио је Иво Андрић у „Знаковима поред пута“.

Па и патријарх Павле се, тај светац међу монасима, док је лежао на Војномедицинској академији правио да спава кад му у госте дође неко са киме му не прија да разговара. И глума спавања је отпор, непристајање на компромис, одбијање разговора само да би онај други помислио или рекао како је уљудан. А о уљудности патријарха Павла барем нема спора.

Није, дабоме, залуд Оливере. Није залуд, Зоране. Није залуд, Славко и Милане.

Живиш, проживиш, но треба нешто и да остане. Историја непогрешиво све бележи. И не бележи за викенд, већ је то процес. Није Бог мачка, па да одмах скочи да вас огребе.

„Кад се људи сагласе са мном“, констатовао је својевремено Ернест Хемингвеј, „увек имам осећај да сам негде погрешио“.

И оста упамћен.

Ненад Зорић / Спутњик

један коментар

  1. Dajte nam još gazda.........imamo još sinova..........za njihove okove

    „Бој се овна, бој се говна, кад ће живети“

    Ovo je neka komunjarska izreka……….ne boji se Boga i ne zna da je Raj……..mesto za život……!!!!!!!!!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

WP Facebook Auto Publish Powered By : XYZScripts.com