Издајници у Бриселу (Фото: Anadolu Agency)
Издајници у Бриселу (Фото: Anadolu Agency)

Бриселска преговарачка фарса

Када је албански преговарач за тзв. технички дијалог изјавио да неће доћи на наставак преговора у Брисел (планиран за 6. и 7. јуни), реаговање званичника Србије било је крајње негативно. Као да је Србија у досадашњем току нешто добијала, па сада прети опасност да се та повољна динамика прекине. А свима је јасно да је Србија само давала, тј. губила, а да при томе ништа није добила, премда није богзнашта ни тражила.

Званичници Србије до сада су „преговарали“ под геслом све за ништа, а представници косметских Албанаца под обрнутим геслом ништа за све. Јер, оно мало што је Србија по слову Првог бриселског споразума (април 2013) требало да добије – заједница српских општина – није био аутентичан захтев српске стране, већ формулација бриселских чиновника на основу уставне и законске обавезе Косова. Како су „преговори“ текли, српска страна је уредно реализовала своје обавезе одричући се својих управљачких полуга у покрајини, док албанска страна није извршила ни своју унутрашњу законску обавезу која је споразумом била и међународно верификована. Тако је успостављена једна асиметрична (наопака) динамика извршне дисциплине на коју је српска страна током протеклих година навикла и Приштину и Брисел – дајемо све а за узврат тражимо ништа. Сада Приштина, уз речиту ћутњу Брисела, не да ни то ништа.

У реду, али зашто сада званичници Србије кукају што је „дијалог“ прекинут. Зар није албански преговарач својом изјавом пуцао себи у ногу. Зар није сада прилика да се преговарачка фарса прекине без страха да би Брисел кривицу за прекид могао да пребаци Београду. Оваква логична питања никада од потписивања Првог бриселског споразума нису одговарала стварној намери српске политике. Зашто? Напросто зато што су званичници Србије планирали да се помоћу ове полуге ратосиљају Косова и Метохије.

Не треба никада смести са ума да су преговори о приступању Србије Европској унији започели (јануара 2014) управо захваљујући потписивању Првог бриселског споразума и првим практичним уверавањима Београда да је спреман да их по сваку цену спроведе. Сетимо се насиља у четири северне општине (новембар 2013) које су српске власти, уз помоћ ОЕБС-а, извршиле да би најпре убедиле а после неуспеха казниле Србе-бираче. Сетимо се изјаве тадашњег првог подпредседника Владе Вучића да би, са 24 часа слободних руку на лицу места, и бираче и општине довео у ред. Награда је уследила у виду отварања преговора о приступању. Том приликом и он и премијер Дачић прихватили су документ ЕУ – Преговарачки оквир Уније – у чијој је тачки 23 била записана обавеза Србије да са Косовом потпише обавезујући правни споразум о свеобухватној нормализацији међусобних односа.

Па као што су са Албанцима у оквиру Првог бриселског споразума преговарали под геслом све за ништа, тако су и са ЕУ почели да преговарају под истим геслом, овога пута за чланство у ЕУ, које се показало као још веће ништа него заједница српских општина. Што би народ рекао – дупло голо.

Сада, када је албански преговарач најавио прекид преговора док Србија не призна Косово, српски званичници су се уплашили да би губитак једног ништа –  заједнице српских општина – могло да произведе и губитак другог ништа – беспућа у Европску унију. Али, и даље све ово делује нелогично са становишта елементарне политичке логике. Па зар је реч о таквим политичким хазардерима и губитницима.

Одгонетка ове загонетке је у следећем: наши данашњи челни политичари вођени својим апсолутним челником јесу хазардери, али нису губитници. Конкретније, они су хазардери наше државе – Србије, али нису губитници своје власти. Та констелација је опет наопака – што више хазардирају Србију то им је власт чвршћа. То од 2012. године потврђују на свакогодишњим изборима, било да је реч о парламентарним (редовним и ванредним), председничким или београдским изборима, било да је реч о реконструкцијама Владе. Рекосмо ли: изборима? Па зар сада не упадамо себи у уста, јер изборима се власт легитимно добија или обнавља. Тако јесте ако су избори слободни и равноправни и, осим тога, ако државом не управљају странци као у каквој колонији. У Србији данас не постоје овакви општи услови, због чега су избори пука техника апсолутне контроле над друштвом. Европска унија овде нема примедби, напротив.

Да ствари у Србији тако стоје, доказ је сваки застој тзв. бриселског процеса предаје Косова и Метохије, застој до којег долази због албанске опструкције. Пошто такве опструкције ремете договорену процедуру предаје, наше власти су у јавној неприлици да мољакају Брисел да се процес врати на своје утврђене трачнице. Тако ће бити и овога пута.

Слободан Самарџић / Стање ствари

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

x

Check Also

Тиранија над умом: Човек је као глина, од њега можеш свашта направити. И ноћну посуду, простачки речено, нокшир

Апостола Павла упућене речи Корнићанима ваља нарочито имати на уму у овим ...

Зукорлић: И ја подржавам Вучића

Београд – Председник Странке правде и помирења (СПП) Муамер Зукорлић каже да ...