(Фото: Принтскрипт)
(Фото: Принтскрипт)

Два корака од стида

Прокоп, однедавно кључно престонично стајалиште за унутрашњи железнички саобраћај, делује заиста збуњујуће.  Ако намерник боље размисли, асоцира најпре  као виц на рачун деценијске  стварности из које се одјеном урони у овај кичерски  сумулакрум упорно  од свих валсти  најављиване будућости .Оно“ шведски стандард“, „брзе пруге“ „ЕУ  без алтенативе „

Већ на  на излазу из тунела  потемкинова  Србија   одједном  нестаје на прозорском  екрану .   Ређау  се слике   хаоса од  страћара, рушевина  напуштених хала и  споменика  дивље градње.  И тако све до Батајнице, двадест километара даље.То делује отрежњјуће као  шамар пијаном.

Могло би се  разметљивост инвестирора , настала на идејном пројекту  Стаљинових метроа искићених кристалом лустера, а све на ползу и дивљење путника, депресивно опхрваних немаштином свакодневнице, одмах након  отваранња  слободно назвати Вучићево.

Зашто да не aко смо поново у  још једној изборној кампаљи   убрзане  промене свести тако сличној оној из 1945 по упорном  испирању српског мозга . Баш тада смо добили  Ранковићево, Титово Ужице  а у  Босни Кардељево у  Словенија Кидричево.

Кандар се Србима  гламурозним  отварањем  полу довршеног  Прокопа, а  слично  нас чека у Београду на води, Скадру на Сави, враћају стара времена. Петољеткашка  пропаганда, Дани мадости, трчања за штафетама.

Ево већ се као најава  истог каче портрети по касарнама и школама. Убрзава се нагањање народног стада у тор новог јединог пастира све учесталијим свечаним „освештавањем“ темељаца и плоча. Уз  обавезно присуство и говоранције и празних обећања за плебс, обавезујућих  задатака и веровања.

Можда ће се вратити, али мало модерније, у реп стилу, певање “Ко друкчије каже клевеће и лаже“ када  је  преко ноћи нестајао „народни непријатељ, током   праскозорја слободе“ партизанског напредовања на руским тенковима.

Путници БеГе воза, превоза већма за социјалне случајеве у држави без социјале,   претежно су  грађани и грађанке лоцирани далеко од  Дедиња и круга двојке. А они и не сањају да  су тамо где су добрим делом  зато јер  им  се родитењи и дан  данас тресу  од страха,  чак  од самог помињања неопходности лустрације беспризорних корисника и комунизма и глобализма. Која би макар њих спасла од терора и робовласничког самовлашћа  потомака  титоистичке номенклатуре.

Они, као и родитељи им, таворе  са очито пренетим  генима  рајетинске  трпељивости  и подчињавања насилној власти батинаша. Једноставно не желе да знају за скривене  тајне ИБ и Голих отока, пљачке имовине „непријатељја народа“.И шта се стварно збило 5. октобра у штабовима  „демократске револуције“.

Радије, док БеГе воз једнолично клопара на расходованим шинама, пребирају по мобилним телефонима. Или се међусбно вајкају ко има најмању плату а најгорег газду. Чак ни „догађање“ навијача не коментаришу у могућем логичном  контексту  некаквог  „новореволуционарног“ отимања о власт и преостали плен од Србије. Не помињу  ни  отпор, онај истински,  јер, упозоравају их родитељи, или бабе и деде пензонери који финансирају опстанак породица незапослених, враћају се опет  она „вунена времена“.

И не интерсује их зато политика, поготово младе мушке, подшишане по моделу гриве коњица римских, а не привлачи ни девојчице путнице за школу у Земуну, које псују као кочијаши. Обучене у намерно поцепане фармеркке јер је то ИН. Не интересује их   да ли су само сажаљења вредне копије „ведета“ из  српских ријалитија.

Испод простране бетонске плоче Прокопа, иако је славље отварања станице давно прошло, и даље вире снопови зарђалих арматура. Заиста, као да ће се сваког часа тај времешни бетонски поклопац обрушити. Сахранити цео пројекат реформи Прокопа без алтернативе, и то заједно са шинама, возом и људима у њему.

А дотле, амбијент испод арматура и бетона „вришти“ хладним, а неочекиваним, рекло би се непотребним луксузом ентеријера. И судара се са голим бетонским плафоном. Надаље, изнад плоче –  Некакав железнички Скадар на сувом, који се зида украј новог Скадра на Сави, Београда на води.

Вагони, све уредно, по возном реду, таљигају на дотрајалим шинама. Релативно споро напред до Батаје, онда назад, до Панчевачког моста чију је конструкцију, негде пред историјско не Броза и троцкистичке му камариле Хазјајину, Стаљин великодушно даривао Титу. То је дуго била једина веза са Банатом.

Та дурашна челична греда својом старошћу, а неуништивошћу, говори  о вечности веза између два народа. Руског и српског. Сведочи да је  Москва и сада као и раније  у историји вечни кец у рукаву. Баш како је то, својевремено, прорицао Достојевски:

„Они ће се (словенска браћа) додворавати европским државама, клеветати Русију, сплеткариће и интригирати против ње. Међусобно ће се те земље вечно свађати, завидети и једна против друге радити. Разуме се, у тренутку неке велике, озбиљне невоље, све ће се оне, опет, обавезно обратити Русији за помоћ (Новости, „Путин потписао шест мигова 29 за одбрану Србије“). Ма како да се буду мрзеле и клеветале нас Русе у Европи (Чеда, Чанак), улагујући се и уверавајући Европљане у љубав, увек ће оне осећати инстинктивно, наравно у тренутку невоље, не раније, да Европа јесте природни непријатељ њиховог јединства, да је то било и да ће увек остати, а да ако они постоје на свету, то је, наравно, зато што постоји огроман магнет – Русија.“

Већ на први поглед, јасно је да је све што се нуди оку у Прокопу празно, а бљештаво, недовршено, само у служби некакве потемкиновске журбе, која је дошла и прошла, да се сиромаштву баци прашина у очи. Као што ће, све, ама баш све, у Србији бити баш као у Прокопу. Једног дана, док стигнемо до чекаонице за пријем. У укоп.

Вагони су  ишарани црним графитима, а споља дречаво осликани слаповима спреја. Композиција подсећа, онако у једном комаду истегнута тридесетак метара на шинама, на новогодишње карневалске кинеске змајеве. Упучује  и  унутрашнњошћу и спољашњом визуелном агресијом порука, на бунт десперадоса асфалта. Очито увезен из Европе. Који је овде пао на плодно тле транзиционог хаоса и немаштине.

После задржавања од мање од минута, воз од Прокопа  креће даље. Остаје непуних 20 минута да читаш новине и дремуцкаш, заваљен у столици, тврдој, али анатомски скројеној. Ко нема новине, може да се бави читањем  порука  исписаних фломастером, који испуњавају сваки сантиметар унутрашњости вагона.

Права ризница личних исповести – и платонских, али и хард порно, сексистичких. И тако, од жеља и надања, све до заклињања на верност клубовима, Звезди и Партизану. Ређе – политичким партијама и вероисповестима. Мада, има и тога.

То је нека врста легитимација душе, животног креда путника склоних написима крајпуташима, претежно младих, које су време и околности, гурнули у ову композицију, као део  надреалне транзиционе  стварности.

Одмах лево од улаза у вагон, пише разговетно: „Аnnet, ј*бем се за 10 евра, тел. 060…“. А само два корака даље, са унутрашње стране покретних врата, такође јасно, краснописом, исписано је: „Стид је тај који ће спасти свет“.  То је Србија данас, раполућена,  једна од десет најсириомашнијих земаља Европе  два корака  од  свести да је понижена  као никада у историји. На колосеку ка   свом  судбинском  „прокопу“.

Драган Милосављевић

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

x

Check Also

Руске избеглице у Краљевини СХС

Београд-Октобарска револуција, руски грађански рат и коначна победа Црвене армије довели су ...

Фудбалска репрезентација Србије победила Костарику са 1:0

Казањ-Фудбалери Србије победили су Костарику 1:0 (0:0), у првом мечу Групе Е ...