(Фото: Србија данас)
(Фото: Србија данас)

Хоће ли локалне самоуправе у Србији масовно банкротирати до краја марта? Паника у тамном вилајету

На видику је потпуни банкрот и неизбежно пропадање највећих српских градова и општина у којима су вишеструко опљачкани и преварени грађани потпуно сахранили сваку наду да ће ико из ове генерације жив дочекати некакав бољитак. Бивша министарка државне управе и локалне самоуправе, Ана Брнабић, сада председник Владе Србије, оставила је градове и општине у најгорим условима у последњих 17 година.

Садашњи министар државне управе и локалне самоуправе, дрски, осиони, самољубиви и бахати Бранко Ружић, тврди да су ствари „кристално јасне“ и да ће локалне самоуправе преживети режимску отимачину. Истина је да ће већина њих имати празну касу до краја марта месеца 2018. године. А, за „нови инвестициони циклус“, Вођа више нема ни пребијене паре. За Ружића „нема зиме“. Само на руци носи сат „Ролекс“ вредан десет хиљада евра.

Председник општине Пландиште, извесни Јован Репац, младић без радног искуства, са 30 година живота, већ је свестан да без благосиљања свог страначког вође, није нико и ништа. Недавно је имао конфликт преко једне друштвене мреже са ратним ветераном који га је критиковао и по свему судећи изнервирао, па му је тим поводом написао: „…Ниси мој ниво олошу један, а за тебе сам господин председник! А, сада да се вратим својој вечери, бифтек са преливом од тартуфа је сјајан, а кошта колико ти месечно зарадиш! Е, толико ја дам на вечеру, јер сам способан као и председник Александар Вучић, а ти цркни од зависти олошу један!“

Репац се касније бранио да није баш све тако било, да му је то подметнуто, али је, без обзира на све, прича занимљива, јер отвара једно друго питање: ко представља локалне самоуправе у Србији, какви су то људи, колико новца прелази преко општинских и градских рачуна и како је Вучић прибегао контроли новца који долази из локалне самоуправе у републичку касу? Коме, како и на који начин га дели као да је египатски фараон?

Нови Закон о финансирању локалне самоуправе усвојен је пре непуних две године, тачније, 7. октобра 2016. и то на притисак Међународног монетарног фонда (ММФ) који је између осталог изричито захтевао да се у Србији, од укупних пореза на зараде који се исплаћују локалним самоуправама, уместо дотадашњих 80 одсто, градовима убудуће остави 77 одсто, а општинама 74 одсто, док се Београду уместо 70 одсто одобрило да задржава 66 одсто.

Наравно, овај закон данас нико не примењује, него је одмах након његовог доношења, на сцену ступила „Вучићева доктрина“ о „слободном протоку капитала“, али само кад је његова странка у питању. Јасније речено, новац који је зарађен у локалној самоуправи не задржава се у њој већ иде директно у републичке фондове, где Вођа одлучује колико ће коме дати, баш као у доба отоманског феудализма.

За само годину дана, дакле, од 1. јануара 2017. до 1. јануара 2018. године, Вучићев режим извукао је из градова и општина Србије, близу пет милијарди динара (од градова 1,3 милијарди динара, од општина 1,6 а од Београда 1,9).

Тадашња министарка за државну управу и локалну самоуправу Ана Брнабић била је задужена од стране ММФ да се овај посао што пре обави. Уместо тога, она је у међувремену унапређена у председника владе, Вучић у председника државе, а новац из локалних самоуправа и даље контролише само један човек и његова странка. Вучић најпре отима новац локалним самоуправама, а онда им га, као милост, на кашичицу удељује по неким својим личним критеријумима.

Како то све у пракси изгледа говори и случај мале општине Петровца на Млави, који према Вучићевим „трансферима средстава“ добије три пута више новца од Пожаревца! Како је могуће да преко рачуна вечно сиромашних Сјенице и Тутина прелази близу милијарду динара (Тутин чак 466 милиона, а богати Сомбор добија тек 381 милион динара!) Одговор је врло једноставан: Вођа узима, Вођа даје! Он „дели“ као милостињу. Колико је дрзак и бахат, говори и податак да је чак је и у званичним извештајима забележена „додела средстава без критеријума“ у висини од 40 милиона евра, пред крај прошле године.

Ова одлука Владе објављена је у последњем Службеном гласнику са штурим образложењем да је реч о „подршци локалној самоуправи“ (баш тамо где је „подршка“ најпотребнија, код Вучићевих напредњака) и да су прослеђена средстава из буџетске резерве. Дакле, без икаквих образложења, чак 76 од 120 јединица локалне самоуправе добило је овај ванредни новац, а није било јасно за које намене!

Средства буџетске резерве већ годинама представљају својеврсан извор новца који се дели за различите намене локалним самоуправама упркос чињеници да сви градови и општине добијају средства која су ми опредељена годишњим буџетом. Никада грађанима није објашњено ни по којим критеријума, нити за које намене се овај новац из централног буџета ставља на располагање локалним самоуправама.

Невероватно звучи, али само за неупућене у механизам државне пљачке: данас финансијска средства из текуће буџетске резерве локалне самоуправе могу да троше без сагласности градске скупштине и информисања јавности!

Одлуку о томе на који начин ће републички буџет бити трошен наредне године, доносе народни посланици гласањем о Законом о буџету. Међутим, буџета који се не распоређује унапред зове се буџетска резерва и она се користи за одређене намене током целе буждетске године. На који начин је извршна власт, односно Влада, користила средства резерви јавност и грађани сазнају тек на крају године када се подноси завршни рачун целокупног буџета.

По неком неписаном правилу, општине добијају финансијску „подршку“ пред крај године. Поједине локалне самоуправе су у децембру 2017. године овај новац давале локалним спортским клубовима или плаћали сумњиве тендере за изградњу спортских хала и базена.

У 2016. години, када су одржани редовни локални избори у Србији, из текуће буџетске резерве, као помоћ за „одржавање текуће ликвидности“, појединим локалним самоуправама је уплаћено више од две милијарде динара (а, новац за такозвано „одржавање текуће ликвидности“ био је чиста корупција за коју је свако у ланцу догађаја могао добити кривичну пријаву!). Тај износ је у 2017. години, био скоро исти.

За непуних десет година, градовима и општинама у којима је руководила владајућа секта, дато је преко 100 милиона евра без могућности контроле.

Локална самоуправа у Србији, тамо где су напредњаци на власти, неправилно је обрачунавала коефицијенте за плате, минули и прековремени рад, па је исплаћено више новца него што је законом дозвољено, није вршила контролу трошења средстава додељених на јавним конкурсима нити је тражила њихов повраћај иако су потрошена ненаменски.

Градови и општине у Србији предмет су болесне пљачке коју спроводи напредњачка хорда под командом Александра Вучића и његових локалних рачунополагача. Вучић уцењује све градоначелнике који нису чланови СНС (али у последње време и оне којима „добри иде а чланови су његове странке), преко ресорних министарстава, ускраћује им новац из буџета, опструише кредите и донације, а онда их оптужује за нерад и неспособност.

На видику је потпуни банкрот и неизбежно пропадање највећих српских градова и општина потпуно су сахранили сваку наду да ће ико из ове генерације жив дочекати некакав бољитак.

Ништа се није променило од јуна прошле године, кад је постало јасно да градови и локалне самоуправе у Србији дугују око милијарду евра, а касне у плаћању доспелих обавеза од 300 милиона евра, што укупно чини четири одсто бруто домаћег производа (БДП) те да проблеми локалних самоуправа угрожавају јавне финансије Србије и коче привредни раст. Јасно је да ће до краја марта месеца 2018. године, овим темпом бити потопљене државне финансије.

Реч је о скоро две милијарде евра. Велика средства из буџета (углавном од новца узетог локалној самоуправи) одливају се на субвенције, годишње најмање милијарду евра (само у РТБ Бор одлази 200 милиона евра), Истовремено, локалној самоуправи, даје градовима и општинама у Србији, недостаје око 250 милиона евра за инвестиције у локалну инфраструктуру, водоводе, канализацију, прераду отпада и сличне горуће потребе. Београд и Нови Сад канализацију испуштају у Дунав, јер немају централног пречишћавача.

Вучићеви напредњаци годишње дотирају Градско саобраћајно предузећа Београд са 100 милиона евра. У сталној егзистенцијалној драми се налазе највећи градови: Београд, Нови Сад, Ниш, Крагујевац…), а Вучић и његови мафијаши галаме са свих телевизија да ће Србија постала „земља кранова“, да се гради као никад у историји! Једног дана тврди да пара нема (и заиста нема!), а већ другог да пара има, да Србија „одлично стоји“!

Заиста, како преживети његову шизофренију? Његов градоначелник Синиша Мали, као дрогиран понавља свакодневно реченицу да је Београд „изашао из кризе“, да је отплатио дугове претходне власти, да новца има, да се „метропола шири у свим правцима“. А, само главни град Београда, на чијем челу се налази овај опасан хохштаплер, носи 70 одсто јавног дуга свих српских локалних самоуправа!

Како је дозвољено задуживање локалних самоуправа до 50 одсто текућих годишњих прихода, већина општина у Србији је то испунила, па је просек њиховог јавног дуга 26 одсто (укључујући и Београд). Међутим, у случају Београда јавни дуг је само у 2015. години (кад је почело дивљање са „арапским инвестицијама“) нарастао на 178 одсто дозвољеног јавног дуга, који је, статистичким играма „расподељен“ на све остале локалне самоуправе. А, истина је да та већина локалних самоуправа у Србији (дакле, без Београда) скоро уопште и не учествује у подизању јавног дуга!

Вучићев централизам, тачније његова диктатура, довела је до директног сукоба локалних заједница са „централом“ државе, дакле, странком која влада и њеним Вођом. Дошло је доткле да свака општина или град у унутрашњости Србије настоји да потроши што више новца за што краће време, како не би пре њих стигла дуга рука Александра Вучића и отела им и оно што им припада.

Режимско насиље и брутална пљачка, довели су свакога ко мисли својом главом да се запита да ли је стварност оно што својим очима виде или оно што им Вођа и његови кажу?

Министар државне управе и локалне самоуправе Бранко Ружић, добро дресирани демагог, ових дана упорно тврди да неће бити банкрота те да ће до краја 2018. године у систему локалних самоуправа бити 100.700 запослених, подсетивши да је 2013. године та квота била 123.800.

Поводом реалне могућности да ће у једном скорашњем периоду дугови локалних самоуправа потопити државне финансије, Ружић је хладнокрвно рекао да су „…подаци о којима се говори кристално јасни у погледу рецидива неких ранијих времена и поступака…“ и додао још и ово: „…Ако говоримо о преко милијарду евра дуга и 300 милиона евра доспелих обавеза које се још увек не сервисирају, то се свакако не може решити ад хок. Важан је системски приступ читаве владе, полуге постоје, пре свега у Министарству финансија…“

Дакле, ако се Ружић добро договори са Душаном Вујовићем (а овај са Вучићем), онда ће нека тактика одлагања обавеза бити настављена. Све док се у марту месецу не деси оно што је неизбежно: тотални колапс финансирања локалних бирократија.

Упркос најавама оваквог сценарија, Ружић опет наступа речником Александра Вучића па каже: „…Уколико ме питате да ли ће бити банкрота, сигуран сам да не!“

Али, чак и он зна да у појединим општинама и градовима постоји између 15 и 17 јавних предузећа у којима се врши такозвано партијско запошљавање и које се појављује као рђа која нагриза саму суштину живота у тим срединама.

Да би било јасније како ресорни министар гледа на ову ситуацију, треба само пажљиво прочитати и ову његову изјаву: „…Тај степен неодговорности је недопустив и у сваком случају ако гледамо да системским приступом решимо овај проблем, онда морамо да сагледамо и потенцијале моделе и могућности како то разрешити, али не сматрам да је толико алармантан ситуација да би нешто било доведено у стање деструкције“.

Чак и према званичним подацима, од 2013. године па све до данас, број запослених у системима локалних самоуправа био је 123.800 запослених, а режим обећава да ће да до краја 2018. године то бити сведено на нешто више од 100.000. Ако знамо (а, подаци о томе су јавно доступни) да у државној управи ради око 450.000 људи, онда је и број запослених у системима локалних самоуправа, барем два пута већи него онај који Ружић приказује.

На православну Нову годину, 14. јануара, новинска агенција Тањуг је емитовала вест да је Министарство државне управе и локалне самоуправе издвојило је за 2018. годину 320 милиона динара за развој јединица локалне самоуправе у Србији, што је чак тридесет пута више новца него што је исплаћено прошле, 2017. године, а званично објашњење због исплате више новца за локалне самоуправе је да ће се тако „сви делови Србије равномерно развијати и отварати нова радна места“. Истина је само то да ће тај новац доћи у руке некаквих локалних „инвеститора“ из Српске напредне странке и у руке појединих приватних фирми из неколико страних држава, а понајвише из Турске.

Да је то тако, види се и по „расподели“. Наиме, 80 одсто тих средстава биће уложено у маглу и дим: израду такозваних инфраструктурних пројеката, увођењу електронске управе, ИТ сектора и развој туристичких манифестација!

Формиран је чак и посебан Правилник о кориштењу тих средстава (да се Вођи, не дај боже, не изгуби неки динар или евро!) а главни човек за праћење тока тог новца је Бојан Стевић, некадашњи ситан чиновник из Лазаревца, школован за некаквог „менаџера“ на приватном универзитету „Унион“, а сада је државни секретар у Министарству државне управе и локалне самоуправе. „Занат“ је научио у ЕПС-у, продајући маглу на мало нижем нивоу него што то сада ради.

Ружић „нема визију“ шта значи банкрот!

Само подгојени режимски функционер Бранко Ружић, садашњи министар државне управе и локалне самоуправе, могао је да изјави нешто овако: „…Ја, као левичар и човек који се залаже за солидарност, али и за одговорност, сматрам да би било погубно да се прогласи банкрот било које локалне самоуправе. Али, то не значи да било ко има право да не спроводи оно што Влада наложи. Питање је како наћи полуге да се систем уведе у ред. Иначе, немам визију шта би банкрот значио, то није фирма где је то предвиђено као модел…“

Невероватно звучи његов предлог о „више модела“ према којима може да се поправи финансијско стање градова, те његов „закључак“ да је најважније да се не укину „сервиси“ који су грађанима потребни (каже Ружић између осталог: „…Ако неко као Смедеревска Паланка дугује за струју три године, то не значи да можемо да искључимо струју школама, болницама, водоводу…“).

А, како би се грешни грађанин провео да не плати струју три године, добро је познато из примера о ужасном терору комуналних предузећа који је завео Александар Вучић, а спроводе гмазови какав је Бранко Ружић. Политиколог (Б. Стојановић), анализирао је поменути Ружићев „осврт“ на следећи начин: „..

.1) Неке раније власти су криве за дугове због својих партијских интереса; 2) Али се он залаже за солидарност и одговорност и (не)разуме шта би значио банкрот; 3) Оваква ситуација захтева да Влада „наређује“. Они („старе власти“ су криве), а ми смо солидарни и решићемо проблем, али захтевамо већи утицај. Више елемената популизма и ауторитарности у само две реченице. Подела друштва на корумпирану елиту (старе власти које су биле нерадници, трошаџије, све у личном и партијском интересу) и поштене нове власти које воде рачуна о услугама за грађане и представљају се као њихов заштитник…“

Чињеница је да градови и локалне самоуправе у Србији дугују око милијарду евра и касне у плаћању доспелих обавеза у вредности од 300 милиона евра, што укупно чини четири одсто бруто домаћег производа (БДП) Србије, али, како Ружић у себи вероватно размишља: нећемо ваљда те угодне страначке заветрине да рушимо!

Никола Влаховић / Магазин Таблоид

2 коментара

  1. А који мој је то „локална САМОУПРАВА“???

  2. Čovek je onaj..........koji saoseća sa tuđom mukom

    Nema bankrotstva………kad Tači isplati Kosiviu………prodavaćemo Vojvodinu…….njivu po njivu…….i hraniti zadrigle srpske fašiste na vlasti………naš ponos i diku……..!!!!!!!!!!!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

x

Check Also

Аксел Дитман (Фото: Јутјуб)

Немачки амбасадор поручује: Брзо предајте Косово!

Београд – Пре чланства у ЕУ Србија мора да реши проблем с ...

(Фото: Телеграф)

Наставља се са поскупљењима: И месо скупље за 15%

Београд – Свињско месо, чија цена већ дуго није мењана, поскупело је ...