(Фото: Србија данас)
(Фото: Србија данас)

Хрватска стратегија према Србији: Заборав и легализација етничког чишћења

Након Првог и Другог светског рата српска политичка елита је опростила Хрватима зла која су причинили српском народу и из реда губитника преводила их у победнике. У грађанском рату на простору авнојевске Хрватске, хрватска власт је поново деловала према Србима крајње непријатељски, довршавајући злочин који је започела злогласна НДХ.

Данас после Јасеновца и многих јама по Херцеговини, Далмацији, Лици, Банији, Кордуну и другим стратиштима, чује се исти захтев од званичне Хрватске, да се не само опросте него поново забораве сви злочини које је Хрватска починила током грађанског рата, а посебно у злочиначким операцијама „Бљесак“ и „Олуја“. Дрскост иде још даље да те операције, које су извели уз свеколику помоћ НАТО пакта, називају бриљантним и ослободилачким.

Од конститутивног народа Срби су данас највећа национална мањина у Републици Хрватској. По попису становништва из 2011. године Срба у Хрватској има око 186.633 и чине 4,36 % становништва Хрватске. У односу на 1991. годину, када их је било 581.663 и када су у укупном броју становништва учествовали са 12,2 % број Срба у Хрватској је смањен за двије трећине већ до следећег пописа 2001. године, односно око 395.030 Срба је прогнано и иселило се од 1991. године до 2011. године. О чему данас говори власт Хрватске? Шта је учинила да се Срби врате и да им се обезбеде нормални услови за живот ?

То су необориве чињенице о којима треба да се разговара а не о некаквој срамној причи реципроцитета у „неговању права националних мањина.“ На овај начин се суштински и Србија прећутно саглашава са прогоном Срба из Хрватске. Хрвати у Србији су од 2005. признати као национална мањина. Према попису становништва 2011. у Републици Србији живи 57.900 Хрвата или 0,81%, од чега у Војводини 47.033 или 2,43%. Према попису становништва из 2002, у Србији живи 70.602 Хрвата од чега 56.546 у Војводини, а 14.056 у Централној Србији. Јасно се види пораст хрватске националне мањине јер имају сва грађанска права, о којима Срби у Хрватској нажалост не могу ни да сањају.

Скоро 32 године након прогона Хрватска држава није ништа учинила да се Србима обезбеди достојан живот а камо ли повратак прогнаних. Након етничког чишћења сада би ЕУ и Хрватска да граде „..добросуседске односе..“. Поставља се логично питање: Зашто је баш сада председница Хрватске Колинда Грабар Китаровић позвала председника Србије Александра Вучића у званичну посету Хрватској?

Без пуно околишања и нагађања, јасно је да то није искрена хрватска потреба нити жеља. Основни разлог лежи у инструкци па и наређењу које је дошло из врха администрације у Вашингтону, Бриселу и из НАТО пакта.

Планови НАТО и ЕУ који су усмерени на хитно „затварање“ свих проблема на западном Балкану траже од држава чланица да изврше притисак на Србију и што пре на свој непримерен начин „реше проблеме српског народа“, под мантром да „требамо гледати у будућност“, не осврћући се на потребу праведног решавања спорова применом истих критеријума, како за Хрвате, Албанце, тако и за Србе. Дубли стандарди на дуже стазе се неодрживи.

Олако се Срби и српска политичка елита и српска власт оглушавају о страдање српског народа и однос Хрватске према Србији, у читавом послератном периоду. Сваки озбиљан аналитичар јасно види шта мисли и како делује према српском народу хрватска председница Колинда Грабар Китаровић, поводом доношења Закона о браниоцима: „Хрватски народ први се одупро великосрпској агресији бранећи своју опстојност и опстојност БиХ као своје државе. Хрватску и БиХ напала је Милошевићева Србија и тзв. ЈНА и то су ноторне чињенице“. Ове лажи су константа проусташке хрватске политике.

„Закон о хрватским бранитељима из Домовинског рата и члановима њихових обитељи“, којим су проширена права бранитеља у односу на постојећа, подржала су 93 заступника, против је било 15, а суздржаних тројица Срба. Резултати гласања јасно указују какав је однос званичне Хрватске према Србима и српском народу. Веома је болно што су и српски посланици са Милорадом Пуповцем на челу били сусдржани. Зато и и зову „хрватски Срби“, који суштински више воде рачуна о хрватској власти него о српском народу, који представљају.

Милорад Пуповац из СДСС-а је став српских посланика појаснио на следећи начин: „Нарушава се ионако тешко стечено и крхко поверење настало након ратног распада заједничке државе. С друге стране, ограничава се могућност да се несметано и слободно расправља о томе шта се догађало. Ми смо у тим околностима одлучили да не подржимо тај закон тако што ћемо бити суздржани – зато што и суздржан може значити против“.[1]

Закон о бранитељима је усвојен само дан након изрицања пресуде „Прлићу и другима“, када је генерал Слободан Праљак попио отров, па је то, вероватно, разлог што је некако непримећено у јавности све прошло – да међу 15 гласова против усвајања овог закона није било гласова представника Самосталне демократске српске странке (ССДС). Тројица саборских заступника из редова ове странке, која подржава владу Андреја Пленковћа – Милорад Пуповац, Борислав Милошевић и Драгана Јецков су, наиме, били уздрзани, а из њихове заступничке групе, није упућен ниједан амандман на текст Закона.

Три најјаче хрватске странке, ХДЗ, СДП и Мост, запретиле су да ће блокирати улазак Србије у Европску унију све док Србија не исплати чак 40 милијарди евра ратне одштете.[2] Уцењивачко понашање Хрватске према Србији, у процесу европских интеграција је реално и даље очекивати, јер то виде као инструмент присиле према српском руководству. Хрватима не треба попуштати на штету српског народа, јер ЕУ је пролазна организација а међудржавни уговори и демаркација државне границе остају, релативно трајно.

Да би се сагледао прави однос Хрватске према Србима довољно се позабавити следећим кључним питањима, која указују на непримерен и дискриминаторски односа Хрватске државе према прогнаним:

  1. Хрватска је признала лажну државу Косово а за српски народ у Хрватској није обезбедила минимум права, у смислу обнове, повратка и остваривања локаалне самоуправе, а камо ли ауономије Срба у Хрватској. Власт у Србији је „заборавила“ ту чињеницу и никада није покренула „План З4“ и право крајишких Срба на аутономију, која је потписана два дана пре агресије Хрватске војске на шаштићену зону УН.
  2. Хрватска је у више наврата без образложења затварала границу према Србији, спроводећи својеврстан „царински рат“ и наносећи економске последице.
  3. Хрватска оптужује Србију за агресију а извела је низ злочина према српском народу и прогнала из Републике Српске Крајине преко 230.000 становника, уништилаа градове, села и куће, у којима су живели.
  4. Хрватска врши асимилацију и покрштавање српског становништва. Велики број Срба је примио католичанство а одмах потом су прихватили да се изјашњавају као Хрвати ради безбедности својих породица, запошљавања и остваривања елементарних права. То је трајни губитак за српски народ и далеко би било боље да су избегли од терора у Србију.
  5. Хрватска је насељавањем Хрвата са простора Босне и Херцеговине у српске средине насилно променила етничку структуру становништва. Такође насилно се и перфидно мењају називи села и појединих градова (например Вргинмост у Гвозд). Зато се многи познаваоци овог проблема питају да ли је председник Србије био у Вргинмосту или у Гвозду у Хрватској?
  6. Хрватска није обновила српске куће, већ 32 године након „Олује“ и прогона српског становништва нити је омогућила елементарне услове за живот у многим срединама.
  7. Хрватска држава није омогућила пензије огромној већини грађана српске националности, а ради се о стеченом праву. Многи умиру у беди и немаштини а да након 32 године без примања пензија.
  8. Хрватска држава не спречава екстремно деловање према припадницима српске националности.
  9. Хрватска држава је злочиначке операције „Бљесак“ и „Олуја“ прогласила за ослободилачке. Оптужнице према учесницима рата користе се данас као средство притиска на повратнике.
  10. Хрватска држава у културолошком смислу, делимично и у програмима политичких странака велича тековине нацистичке творевине Независне Државе Хрватске (НДХ), кроз образовање, медије, музику и верско образовање.
  11. Хрватска је српски конститутивни народ свела на ниво националне мањине. Оно што није пошло за руком поглавнику Анти Павелићу урадила је власт Фрање Туђмана и власти после њега.
  12. Хрватска све територијалне проблеме са суседним државама доводи до нивоа сукобљености и међународне арбитраже (Словенија, Црна Гора, БиХ). Таква судбина се очекује и при решавању спора око државне границе са Србијом, на Дунаву. Србија је признала „авнојевске границе међу републикама бивше СФРЈ, уместо да тражи земљиште које катастарски припада српском народу на простору источне Славоније и Барање, које је купљено за време настанка и постојања Воје Крајине и Српске Војводине у Аустроугарској. Барања није била чак ни у НДХ.
  13. Хрватска је скоро увек ометала и условљавала процес интеграције Србије у ЕУ. Једино на томе Србија јој треба бити „захвална“ у нади да поставља нове и још веће препреке. Тако би помогли вољу српског народа у односу према ЕУ.
  14. Свако конструктивно понашање Хрватске у односу према Србији Било је условљено спољним притиском САД или Немачке.
  15. Хрватска потражује да се врати српско културно наслеђе из Србије, које је народ понео са собом за време погрома 1995.године. Ваљда је логично и оправдано да српско културно наслеђе остане тамо где је и већински народ прогнан, у Србији. Али Хрватска држава не пита где је прогнани српски народ и како опстаје у Србији него би да приграбе то српско културно благо које би у будућности било злоупотребљено. Када се буде враћао српски народ на простор Српске Крајине донеће и своје културно благо, на које има неотуђиво право. Са тим народним благом не може да управља ни Србија и да преговара са Хрватском.
  16. Хрватска чини све да инструментализује српске политичке, културне и спортске организације и да их стави под своју потпуну контролу. Срамно је говорити о правима и слободама Срба када они не смеју да говоре нити да пишу на српском језику. Напротив, принуђени су да у потпуности имитирају „нови хрватски језик“, како би избегли проблеме на јавном месту и у комуникацији са представницима хрватске власти. Посебно су деца на то приморана и то је процес перфидног унијаћења Срба.
  17. Хрватска је откупом српских имања на простору Републике Српске Крајине дала подстицај трајном елиминисању српског народа са ових простора, као и њиховом свођењу на статус националне мањине. Многе откупљене српске куће и имања се користе за лов и излете дела самозване партијске и државне „елите“ из Загреба.
  18. Хрватска не дозвољава српским повратницима слободу кретања, право над имовином и право гласа уколико дуже време не бораве у Хрватској. То су те „слободе и грађанска права.“
  19. Хрватска држава не улаже у обнову привредних субјеката на српским територијама нити помаже приватну иницијативу из европских кредита и фондова.

Списак проблема је знатно дужи, али и набројани проблеми су сасвим довољни да се сагледа дубина и бројност стратешких националних питања, која су од судбинског интереса за опстанак и развој српског народа.

Жалосно је да српска власт не види на прави начин проблеме свог народа у Хрватској и доводи се у позицију да је „оптужује“ Влада Хрватске за „злочине и ратну одштету“. Тиме Хрватска, медијски маскира угроженост права и слобода српског народа као и своје обавезе и потребу да обештете прогнане Србе за уништену непокретну и покретну имовину, невраћене станове и неисплаћене пензије, са каматом. Комесари и органи ЕУ праве се да не виде тај понижавајући положај Срба у Хрватској. У томе јој дуже време помажу сервилни и потплаћени Срби и српске странке у Хрватској, као и власт у Србији, која то не покреће ради развоја „добросуседских односа и светле европске перспективе„.

Неколико примера који потврђују изнете ставове о изузетно тешком положају српског народа у Хрватској, јесу репрезентативни.

  1. пример – После пада Српске Крајине градићу Вргинмост је 1996. насилно промењено име, без претходно одржаног референдума о промени имена града, па се то место од 1996. до 2012. звало Гвозд. Уважавајући жеље већине становништва, 23. октобра 2012. године, општинско веће вратило је вишевковно име Вргинмост. Ипак име општине остало је Гвозд, јер су одлуке о промени назива града или општине у надлежности Сабора Хрватске. Све је учињено тако да Срби не могу остварити своја елементарна права ни у том смислу. У хајку против одлуке о промени имена укључили су се Хрватска странка права, Удружења ратних ветерана, као и локално римокатоличко свештенство.
  2. пример – Када говоримо о утврђивању међудржавне границе на Дунаву, Хрватска чини све да на појединим локацијама пређе на другу страну Дунава, чиме би на тим местима препречила и контролисала цео ток реке. То је недопустиво са међународно-правног и безбедносног становишта. Зато је сулудо позивање српске власти да ако нема међусобног договора да се иде на арбитражу, која није објективна и доноси одлуке под притиском јаких организација на Западу.

Нема „међународне арбитраже“ без пристанка Србије, али власт тако непромишљено поступа да угрожава виталне српске националне интересе. Хрватска не жели да попусти нигде и намерава да до танчина оствари своје намере. Тако ради у спору око Пиранског залива са Словенијом, Пељешачког моста са БиХ, Превлаке са Црном Гором и границе на Дунаву са Србијом. Све је то последица лажног братства и јединства и настанка Југославије, односно последица утапања државности Србије и Црне Горе у некакву наднационалну заједницу.

Комунистичко утврђивање граница у бившој СФРЈ урађено је на штету српског народа. Диктатор Јосип Броз Тито је учинио све да максимизира простор Хрватске и да у њен састав укључи скоро цело јадранско приморје. Да је то истина, довољно је видети на карти како и после Неума наставља хрватска обала и приморје. Да је било истинског братства и јединства неби било републичких граница и покрајина, него само региона или регија у Југославији.

Срамно је како су се српски комунисти солидарисали са таквим решењем и онемогућили Србији излазак на море. То је само доказ да су у већини били национално неодговорни и наседали на приче „хрватских комуниста“, њихове перфидије да републичке границе нису важне и нису међународне него административне. У суштини хрватски комунисти, од којих су многи били шовинисти имали су визију да је Југославија пролазна творевина, што су касније јавно и говорили и до краја довели ту идеју.

Логично је да Србија никада не пристане на арбитражу на Дунаву и да покрене поступак повраћаја права на Барању, коју су купили Срби и на коју имају тапије још од Аустроугарске. Ваљда су то исто валидни документи и стечено право?

Барања је била обухваћена прокламованим границама Српске Војводине из 1848. године, али српске оружане снаге нису успеле да успоставе контролу над овом регијом.

Барања је у Краљевини СХС била подељена на два среза: Батина и Дарда и никада није била део Хрватске бановине до краја Другог светског рата. Између 1918. и 1922. године, Барања је била у саставу Бачке жупаније, између 1922 и 1929. у саставу Бачке области, а између 1929 и 1941. године у саставу Дунавске бановине.

Када су утврђиване границе између република 1945. године, одлуком Комисије Политбироа ЦК КПЈ, која је утврђивала границе између Хрватске и Србије и коју су сачињавали Милован Ђилас у име Србије и Вицко Крстуловић у име Хрватске, Барања је припојена Републици Хрватској. Као црногорски комуниста Милован Ђилас је по налогу Јосипа Броза Тита је „кројио“ границе Србије. Несхватљиво је како се комунистичка елита из Србије срамно односила према свом народу.

И данас је исто несхватљива хрватска безобзирност и мегаломански однос према српској територији на простору Србије, при обележавању државне границе на Дунаву. Да је национално одговорна власт у Србија тражила би макар аутономију у Источној Славонији и Барањи, како би на исти начин Срби могли да остварују своја права, као и Хрвати у Војводини.

Сваку арбитражу са Хрватском Србија ће изгубити због пристрасности НАТО и ЕУ, који суштински утичу на сва решења те врсте. По међународном праву, граница се формира матицом реке, и она иде матицом, не средином реке. У безбедносном смислу НАТО би контролисао цео речни саобраћај и имао речне луке на српској земљи, површине око 110 км2. То више не би била борба са Хрватском, већ са НАТО пактом и не треба пристајати на никакву арбитражу у колико не буде договора. То је српска територија, коју је Србији признала и Бадинтерова комисија, и сад после свега да мењамо границе по катастру из времен из Аустро-Угарске монархије. Ако је тај критеријум, онда је и Барања део тог пакета.

3. пример – Логично је да се проусташка власт у Хрватској понаша на овај начин када минимизира злочине НДХ и страдање Срба у Јасеновцу, када је некажњено етнички очистила Србе 1995. године, разорила њихова имања и на све начине спречавала им повратак и није исплатила причињену штету.Штета према прелиминарним истраживањима према српском становништву у Хрватској износи преко 30 милијарди америчких долара, само за обнову непокретности.[3]

Једини прави попис уништене и отете имовине који се односио на људе који су прогнани у хрватској злочиначкој операцији „Бљесак“ и „Олуја“ 1995. године, урађен је 1996. године. Урадило га је тадашње Савезно министарство правде СР Југославије, а 68.000 породица је попунило тај образац. Извештај је урађен тек 2001. године и према том извештају вредност те имовине је износила 30 милијарди долара. Ради се о огромној имовини, иако ни тада није обухвацћена сва имовина свих протераних Срба, пре свега великог броја породица које су отишле у исељиништво на Запад нису попуниле ове обрасце. У урбаном делу Хрватске где није било ратних дејстава минирано је у класичним терористичким акцијама преко 10.000 српских кућа и локала.

Хрватска је имала, до почетка рата, према свом Закону о облигационим односима, обавезу да надокнади штету у таквим случајевима да би га смишљено укинула 1996. године. Правним путем није могуцће остварити људска права у Хрватској нити у ЕУ. То није могуцће ни пред Европским судом за људска права у Стразбуру. Један део оштећених прошао је голготу хрватског правосуђа и његове четири инстанце, у нади да ће се тада квалификовати за Суд у Стразбуру.

Међутим, Хрватска је уз помоцћ својих савезника учинила све да Србима спречи могућност правне заштие и на овој инстанци. Европски суд је стао на становиште да ако из Хрватске долазе тужбе у којима се третирају догађаји пре ратификације Европске конвенције за заштиту људских права у Хрватском Сабору, тај суд ће се прогласити ненадлежним. А Сабор је ратификовао конвенцију за заштиту људских права и слобода новембра 1997. године.

Европски суд за људска права је стао на политичко становиште и фактички учествује у легаализацији и прогона и етничког чишћења српског народа из Хрватске. То је цинизам и лицемерје демократије у ЕУ. Питање људских права протераних Срба је, пре свега, политичко питање. То значи да треба да им се врате стечена политичка права, а то је аутономија у Хрватској на темељу „Плана З4“ и да се надокнади причињена штета. Нико у Бриселу и Берлину не жели да види стање ствари и огромне проблеме Срба 32 године након грађанског рата.[4]

Хрватска стратегија према прогнаном српском народу и Србији јесте „заборав и легализација етничког шићења Срба“. То би био трећи пут да се Срби забораве злочини. Па и ако је од Срба превише је, неодговорно и непромишљено. То је саучешће у злочину над својим народом и стварање услова да се понови у удућности.

Донедавно су поједини хрватски политичари претили Р. Српској да неће допустити њено осамостаљење и по цену војне интервенције и пресецања коридора код Брчког. Сада наједампут желе „заборав и поглед у будућност“, све док не добију другачију наредбу са запада да интервенишу у Р. Српској, као што су чинили од 1991-1995.године. „Хрвати су старе варалице“, зато им после злочина над српским народом у ХХ веку не треба веровати.

[1] http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/3/region/2960337/sta-za-srbe-znaci-zakon-o-hrvatskim-braniteljima.html

[2]https://www.blic.rs/vesti/politika/srbija-je-agresor-hrvatska-usvojila-sporni-zakon-i-moze-da-trazi-ratnu-odstetu/yhhsy6e

[3] http://www.anfor.org/saborski-hrbi/

[4]https://rs-lat.sputniknews.com/intervju/201708041112158317-linta-srbija-hrvatska-imovina/

Генерал-мајор у пензији проф. др Митар Ковач / Анфор.орг

3 коментара

  1. A sta je tu cudno?? Nisu oni krivi (imaju prava da probaju pa ,ako uspe uspe ) nego smo mi i NASI politicari!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

x

Check Also

Хаос: Пуцњава на словеначко-хрватској граници

Загреб/Љубљана-Хрватска полиција саопштила је да је код границе са Словенијом употребила ватрено ...

Саво Штрбац (Фото: Срна)

Ово су настрадали Срби из Крајине идентификовани у Загребу

Загреб – У Заводу за судску медицину и криминалистику Медицинског факултета у ...