Косовска Митровица (Фото: Tanjug/ STR)
Косовска Митровица (Фото: Tanjug/ STR)

Косовска Митровица: Вучићев режим у замци коју је сам себи поставио

Окупиране територије – Циљ доскорашњих колонијалних господара Србије не изгледа тако близу као што је раније изгледао. Имали су „корисног идиота“ Александра Вучића који је покушавао да спроведе у дело велеиздајничку работу. У међувремену, свет и светска политика су се променили. па и однос према косовско-метохијском питању.

Срби са Косова и Метохије преживели су још један погром, овај само захваљујући томе што се није догодио. А очигледно је све већ било спремно пошто су сукоби и ратови „сви под међународним надзором, иницирани медијским мишљењем и прањем мозга који им дају легитимитет“ – појашњава из инсајдерске позиције Марко Јошило ратни извештач са тридесетогодишњим искуством, у књизи „Како медији воде рат“ издатој у Немачкој ове године. Могућност режираног сукоба између Запада, Београда и албанских сепаратиста, за Магазин Таблоид потврђује и др Маркус Пападопулос, издавач и уредник часописа „Политицс Фирст“, непристрасне публикације за британску владу, нарочито добро упознат са приликама у земљама бившег Совјетског савеза и Југославији.

„Уредници тих (режимских) новина, који имају политичаре за претпостављене, износе такве оптужбе знајући да ће их јавност одбацити као смешне, што би онда отворило пут америчком / НАТО фактору да заиста спроведе оркестрирано насиље на северу Косова. То је психолошка техника“ каже наш саговорник.

Он верује да би исценирани сукоби били фаза у процесу коначног потчињавања Србије израженијим дефинисањем њихових интереса у српској јавности, што је „циљ колонијалних господара у Србији“, с тога и на КиМ, чиме би њихова мисија била комплетирана.

То би, каже Пападопулос, послужило као изговор да север Косова буде враћен Србији, Београду (Вучићевој власти) да призна Косово као независну државу, те да Владе Србије успостави званичне односе са албанским властима у Приштини. Тако би Вучић могао рећи српском народу да је, као резултат његове владавине, део Косова вратио у отаџбину, док би Хашим Тачи могао својој јавности да рећи да је, као резултат његових акција, Косово на крају „слободно и сигурно од Србије“. Онда би наставио да формира оружане снаге Косова, са коначним циљем да се прикључе Албанији.

У постојање сценарија за који представници свих страна знају, више нико не сумња. Али, да ће доћи до враћања контроле Србима над четири општине на северу покрајине не изгледа извесно некима од најбољих познаваоца прилика на Косову и Метохији међу којима се истиче адвокат Славка Којић, као најактивнији српски правник у бројним јавно изношеним тумачењима неуставности Бриселског споразума.

Којићева каже: „…Могуће је и да велике силе желе да контролом севера Косова заправо одвоје Србе у централној Србији од оних у Црној Гори и тако их ослабе. Верујем и да су последњи догађаји настали под утицајем Русије а велика Британија и Немачка…Оне свакако желе да анулирају руски утицај на нашем простору а то се посебно односи на Србе јер се зна ко су ‘мали Руси’ на Балкану, сви су некако ‘доведени у ред’, само ми нисмо…“

Опште је уверење међу Србима на Косову и Метохији да је сукоб спречен управо најавама и апелима садашњег игумана Високих Дечана, Саве Јањића и епископа Теодосија Шибалића.

Недавно је КФОР без проблема заузео два најважнија енергетска постројења на северу КиМ, у срединама настањеним Србима.

Припадници ових оружаних снага предузели су опсежне мере изненађујуће високог интензитета како би тих дана стање на северу КиМ изгледало као „редовно“. Војници пољског контигента КФОР-а су пред трафостаницом у Валачу, општина Звечан, целу ноћ провели паркирани и у тишини да би им ујутру припадници обезбеђења отворили капију а они ненасилно ушли. Сваки даљи контакт са медијима обављан је преко Срба из обезбеђења објекта који су показивали идентичан шаблон понашања и упутстава која су добили и крајње нервозно нападали новинаре истовремено позивајући тзв. „косовску полицију“ да их удаљи одатле. КФОР није долазио у контакт нити са мештанима, нити са медијима а након две проведене ноћи, исто тако без најаве и галаме, напустили су објекат. Становништву је речено да су они дошли да „штите те објекте од напада Албанаца“ у шта је један број Срба и поверовао.

Тим поводом, специјално за Магазин Таблоид, изјаву је дао и Џорџ Семјуели, аутор књиге „Бомбама за мир: НАТО хуманитарни рат против Југославије“ (издата 2013. године): „…Сједињене Америчке државе немају пријатеље. Имају државе – клијенте и противнике. Ако Србија жели да буде пријатељи са Сједињеним Државама онда ће морати да постане држава клијент и да прати америчке диктате. Србија ће морати да прихвати и трајни губитак Косова“

Изненађен овим тврдњама али и учесталим покушајима званичне америчке администрације да се представи као пријатељ Србије, Семјуели каже да је у том случају проблем Срба што живе у прошлости: „…Срби гледају уназад на два светска рата у којима су били савезници Британаца, Француза и Американаца али и на Југославију која је де-факто била савезник Запада. Данас би било изненађујуће ако Срби не могу да претпоставе да не могу да рачунају на добру вољу и симпатију западних сила“ уверен је наш саговорник који иначе заступа став да је стварност америчке спољне политике дијаметрално супротна од њихове узвишене реторике. Семјули даље каже:

„…Вашигтон види Србе као губитнике. Запад је добио све што је желео од распада Југославије. Свака бивша република сада је чланица НАТО-а, изузев Србије и Босне. Косово је отето из Србије. Сједињене Државе не сматрају да Србима треба нешто дати…

Уствари, САД настављају да са извесном мучнином гледају на Србе. Што се тиче Вашингтона, Срби морају да прихвате да су изгубили ратове деведесетих година, да изађу са новим и одговарајућим програмом који предвиђа даље уступке пролазили са програмом и направили одговарајуће, преостале уступке…“ сматра Семјуели.

Због свега овога Србија мора да доноси одлуке у складу са сопственим националним циљевима и да је под великом сумњом савез са Америком и ЕУ ако то значи жртвовање сопственог историјског и културног наслеђа као и легитимних националних аспирација, који су изузетно важни подсећа наш саговорник и каже да нико не зна у каквом ће облику функционисати свет или ЕУ у наредних 50 или 100 година.

И, тек што је прошла опасност од напада на српске средине, термин „разграничење“ ушао је у свакодневне изјаве и постао доминантан. Александар Вучић је домаћу јавност обавестио о намери да се Срби разграниче са Албанцима и то етнички. Такву врсту поделе до сада су, ван Албаније, јавно промовисале једино албанске паравојне, односно терористичке формације, и ређе ултранационалистички центри. Ово је први пут да је теза и политички заступљена а у интерпретацији Албанаца она увек означава просторе на којима живе Албанци па се назива још и „Природна Албанија“ а свакако најпознатији израз јесте „Велика Албанија“.

Којићева појашњава да термин „разграничење“ Устав не познаје: „…Постоје разне врсте разграничење и то може да буде политичко, регионално, етничко…Многи су то схватили као поделу, што може да буде али и не мора. Мислим да од поделе нема ништа. Наш Устав познаје поступак промене границе и то је поступак као за промену Устава, референдум је обавезан“

Изјава Ангеле Меркел да промене граница не долазе у обзир додатно је подгрејала ситуацију. Јавност је остала шокирана и резигнирано – агресивном тврдњом Александра Вучића да смо „чули шта жена каже“, и да то значи да сада имамо „независно Косово“ јер су нас „Немци одавно разграничили“. Овакве изјаве су јасни знаци дубоког антидржавног деловања, нарочито када долазе од Председника државе. Наравно, и без тога морал, етика, национални понос и савест налажу обзирније понашање. Амерички психијатар др Харви М. Клекли у књизи, „Маска нормалности“ признатој за најутицајнији клинички опису психопатије у двадесетом веку, пише: „…Уколико психопата уопште нешто осећа, онда су то емоције најплиће врсте. Оно што би други у том смислу сматрали катастрофом, за њега представља само једну малу незгоду или ‘чисту ситницу’. Класични психопата се одликује потпуним одсуством савести…“

Ово није само трагично већ и опасно, и то изузетно. Свакодневно од Председника чујемо изјаве према којима „ако не решимо проблем Косова и Метохије данас, мораће да гину наши потомци“, „живећемо лоше и у изолацији“, „Албанци ће напасти, протерати и побити Србе на северу покрајине“…Са друге стране нема ни помена нити се тражи ма какво решења за спречавање реалног страдања живота и имовине, те убијања будућности много већег броја Срба који живе јужно од Ибра. Зар то није притисак на савест од некога ко не показује да је има?

Током НАТО запоседања трафостанице у Валачу, љубазни али опрезни мештани избегавали су опширније разговоре због неповерења у медије. У тренутку када је новинар Магазина Таблоид кренуо одатле, између помоћних објеката оближњег дворишта, као кришом, провукао се живахан 86-годишњи домаћин и руком га позвао да приђе. Као за себе започео је присећање кад је пре десетак година, у лето 2008., опљачкано његово пољопривредно добро, а трагови разбојника водили су ка албанском селу. Неспособност косовске и УНМИК полиције, као и тадашњих цивилних администратора, које је јасно препознао и отворено им то рекао, навео је КФОР да се толико заложио да је тим поводом једног дана у његово двориште ушао француски генерал са својим пратиоцем и преводиоцем. Домаћин их је, по српском обичају и реду, позвао да седну, изнео послужење и најбољу ракију. У пријатном разговору готово неприметно испијен је литар, па је отворена још једна флаша. И ту су „потерали“ све док није настао прави тренутак: „…Господине генерале, ја Вама морам нешто да кажем“, нагласио је домаћин. Изненађен овим тоном након више од сат времена разговора, генерал је узвратио – „изволите?“.

„…Ви учествујете у најсрамнијој мисији која се у овом тренутку спроводи на читавој земаљској кугли. Ваши послодавци нама говоре о демократији, људским правима, слободи. А за то време отимате српску територију противно свима законима и дајете је онима чија никада није била, док ми живимо као у логору…“. Искрено потрешен али и постиђен, што је одавало црвенило на његовом лицу, генерал је ћутке слушао српског домаћина који је потпуно смиреним тоном и контролисано наставио:

„…Видите ли овај сто? То је Србија. Она на својим крајевима има по једну покрајину. Како би то изгледало да ишчупате један од тих делова, да ли би такав ‘сто’ уопште деловао пристојно? Ко би сео за такав сто?“

Генерал још мало оћута па у сусрету са дубоким жалом у очима човека над чијим народом тај „цивилизовани свет“ спроводи очигледни геноцид, спусти поглед. Ухвати се рукама за главу, још мало оћута као да размишља, пи прође прстима кроз косу. Спусти руку на раме домаћина и процеди и са једом у тону кроз зубе „ти си мој пријатељ“. То понови и, разоружан срдачним гостопримством, шљивовицом и под налетом емоција, полутихо проговори „ово никако не би смео да ти кажем…“ Још мало оћута па се ухвати рукама за сто.

„…Ово. Ово за Запад није Србија! Ово (подиже празан тањир пред собом) ни ово није Србија за Запад“. Сад већ и домаћин помало изненађен, настави помно да слуша. Врховима спојених прстију генерал подиже празну чашицу у висини главе и значајно нагласи „ово је Србија за Запад. План већ постоји, по њему се ради и све ће бити готово до 2020. године…“

Том се датуму неминовно ближимо.

Иван Максимовић (дописник из Косовске Митровице) / Таблоид

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

x

Check Also

(Фото: Принтскрипт)

Шта крије Вучићева галаме о „нападу у припреми“ и зашто му требају „контролисани“ инциденти на Косову

Срби на КиМ су схватили да нико не може, тачније не жели ...

Како је пропала напредњачка коалиција са албанским сепаратистима

Упркос свим напорима које је учинио, не би ли „сопственим примером“ показао ...