(Фото: Прес)
(Фото: Прес)

Писмо из Ћићевца: како службенице Центра за хранитељство и усвајање у Крагујевцу отимају децу

Борила сам се сама, са машинеријом, и наравно изгубила. Нисам правила снимке, видеа, јер заиста времена нисам имала, од мољакања разноразних институција, председника, премијера, заштитника грађана, и ништа. Гледаћу да вам укратко објасним мој случај, колико то може у овом кратком писму.

Зовем се Весна Миљковић, из Ћићевца сам, удата и имам једно дете. Мој супруг и ја смо одлучили да постанемо хранитељи, наша ћерка је већ велика, зашто да не, мислили смо да усрећимо јос неко дете, што смо и урадили. Усрећила је и она нас и ми њу. Прошли смо едукацију успешно, тако су нам рекли. Понудили су нам девојчицу која се налазила у породилишту и имала је само 24 дана. Прихватили смо. Узели смо је из породилишта и тог дана смо мислили да већи и срећнији тренутак не постоји. Кући смо средили собу, креветац, сто за пресвлачење итд. Ми нисмо добили бебу, ми смо добили анђела. Врло брзо смо се привикли на на њу и није се знало ко ће први да је узме када се пробуди, да је пресвуче, да је нахрани…

У међувремену смо добили још једну девојчицу из Звечанске, дете које је умерено ометено у развоју. Посто је вероватно промена за њу била велика доласком у насу кућу, пошто је тада имала 9 година, морали смо да је водимо код дечјег психијатра да је прегледа и да се консултујемо у вези даљег рада са девојчицом. Све у свему, више пута водили смо са нама код докторке водили овог малог анђела. Докторка у ћупријској болници, Снежана Станојевић (мислим да је презиме исправно а можда и грешим), рекла је да ће она имати проблем у развоју, али неће бити толики као ове друге девојчице из Звечанске. Били смо запањени, мада генетски има велике предиспозиције за тако нешто. Затим су из наше амбуланте дечјег лекара почели да нас шаљу на прегледе, управо због тих предиспозиција које су на жалост и биле ту. После свега тога, она је имала кашњење у психомоторном развоју, каснила је за својом генерацијом.

Нисмо пали духом, почела сам по Интернету да тражим литературу везану за умерено ометену децу и за децу која имају кашњење у психомоторном развоју. Затим смо морали у вртић по наређењу „госпођа“. Кренула је у вртић где се врло тешко привикла, али за добробит детета, заџали смо је. Рекли смо им да желимо да је усвојимо још кад је имала осам месеци, наравно мало су били зачуђени, јер имамо биолошко дете, које је касније, замислите, било и један разлог зашто нисмо подобни да је усвојимо?!

Углавном, по њиховим причама, ми смо још мало па међу најбољим хранитељима, одушевљени су како деца напредују. За скоро шест година колико је наш анђео била код нас, а такође и старија девојчица од пет и по година, долазак надлежних служби могао је да се изброји на прстима једне руке, а и кад би дошло, рекли би „ви то радите беспрекорно“.

Но, десиле су се промене, Центар за социјални рад у Ћићевцу, потпао је под Центар за хранитељство и усвајање у Крагујевцу, где смо ми добили „особу за праћење“, не знам како да је назовем, али име јој је Ивана Ракић.

Госпођа нас је такође посетила за две и по године око два пута. Да не заборавим, тим за усвајање ЦЗС из Ћићевца је сачињавао психолога, Милену Вилемоновић, па затим ту је била извесна Добрила (не знам презиме, педагог уједно и старатељ), Сузана Гајић педагог (нећу да пишем како коју красе и који „манири“ их красе, а, наравно, нису позитивни) и Никола Јефтић адвокат. Касније је је у сву ту причу ушла и жена, мислим да се зове Мила, социјални радник, нисам сигурна, а на челу параде директор. Знам га као Мишко. Од 17 маја 2015. године, жентурача Ивана Ракић са Сузаном Гајић долази у нашу кућу у посету и саопштавају нам да ми не можемо да усвојимо девојчицу. навеле су и разлоге, да је мој муж старији месец и седамнаест дана од дозвољених 45 година разлике, финансијска ситуација (која није била лоша) те да већ имамо биолошко дете!

Шок! Не можемо да проговоримо. Тада је Ивана Ракић видевши мог мужа видно узнемиреног, почела да провоцира на један одвратан начин, својствен само особи са ниским моралним, психичким и свакојаким побудама. Мој супруг је рекао да њена вику и хистеричан смех не може да слуша и изашао је напоље. Било је ту свакојаких нападања од стране госпођа из Центра за породични смештај и усвајање Крагујевац, почев од Иване Ракић, па мислим да се особа која се не би могла назвати госпођом јер оно њено презриво гледање, вређање „на фин начин“, не краси једну госпођу него је налик уличарки најгорег реда.

Доживели смо невиђену психичку тортуру. Дете су пар пута водили у центар одакле се она враћала скроз смушена, нерасположена, гурала би ми се у крило и само ћутала. Када је питамо шта се дешава, тужно нам је одговарала да је то тајна! Помутили су јој разум скроз. Страшно, не могу више да проживљавам ово изнова и изнова…Једноставно, не може све да стане овде.

Дана 27.07.2016 у мисли да је два сата поподне, зове Сузана Гајић и пита супруга да ли смо кући. Ја сам радила, рекао им је да сам на послу и да долазим око пола три. Дошла сам, деца спавају, вани врућина, а њих две госпође са једним господином улазе у нашу кућу. Почиње Сузана Гајић причу како су они „као тим“ одлучили да више није у интересу да наш анђелчић остане код нас!!!

Чекајте, кажем ја, јесте ли свесни шта радите детету? Нисам напоменула јер не знам шта ћу пре, да је то дете било веома везано за нас, за мог супруга, за њену собу, њен кревет, њено двориште, њен вртић и васпитачице Дуду и Душицу. Такође, напомињем да је су и запослени у дечјем вртићу дечји добили претњу од особе за коју ја одлично знам ко је и како користи фразу: „…немојте са мном да се шалите“. Дакле и вртић је добио телефонску претњу да се не мешају у ову ствар! То су биле речи Иване Ракић из Крагујевца.

Молила сам, немојте људи, пореметићемо све што смо постигли, уназадићете дете…Ништа није вредело, дословно су извукли дете из кревета. Она излази, а осмех јој залеђен, очи огромне, страх…Како је њој било не знам, а и не смем да се питам јер знам колико нас је волела. Молила сам Бога само да не пати много да јој да снаге да преброди то што јој се десило и питам се, зар је морало то да јој се деси!? Не само што је остављена од биолошких родитеља, него су још дошли да је отму од нас који смо је волели и који ће је увек волети, који смо гинули да је научимо нечему и подигнемо је како треба.

Весна Миљковић

( Таблоид)

2 коментара

  1. JEDINO ZAKON“CRNOG DJORDJA“MOZE DA SPASE SRBE.DOK NE POCNE“LIKVIDACIJA JUGOSLOVENA,ANTI-SRBA,NISTA SE NECE PROMENITI.LUDI SEBI ODUZIMAJU“DRAGOCENI ZIVOT OD BOGA DAT“,UMESTO DA LIKVIDIRAJU“DOSLJAKE SMRADOVE,BEZBOZNE“.POSLE DVE-TRI ODSTRELJENE“ZVERI“MNOGI CE DA POCNU DA SE“KULTURNO PONASAJU IAKO SU“GLUPI DEBILI…….BEZ SUDA DO SLOBODE…AMIN…!!!

  2. Приче из Центара за социјални рад, су нељудске, тужне и сурове изнад свега. Овде се рационалан коментар не може дати, јер нема ко да га саслуша. Ово је господо време за хајдуке. Очекивати да особа укључена у ланац продаје наше деце, покаже емпатију и квалитет достојан човека није реално. Борите се како вас Бог учи, али децу не дајте…..
    Многи нису разумели Андреја Фајгељ, када је коментарисао законе који се тичу теме. Чак су велики „борци за истину “ Саша Јанковић и Зоран Кесић предлагали полицији да га ухапси. Ваљда је био главни реметилачки фактор, по њиховој процени, а он је заправо видео суровост будуће примене донешених закона….

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

x

Check Also

(Фото: https://finskablog)

Фински стручњак: Одузимање деце од породица је врло уносан посао

…То је рат против породица јер они желе да униште породице. Они желе да ...

(Фото: Јутјуб)

Одржана трибина „Центри за социјални рад и разарање породице у Србији, случај Тркуља“ (Видео)

У четвртак, 30.11. у 19ч у просторијама Србског Културног Центра у Скерлићевој ...